Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Па која си збори тој?... — Мори, једна ли збори?! Све си зборе, све ме питују. Па си не знам веће ни што је полоше: ели кад ме питују, ели кад си ћути и промине, те сал гледа на мен’, а душа гу се смеје што гу је, ете, кеф заради наш
Саг се берем збори да је Мане дошеја при њума, па је ђене-ђене; ама скоре ће чујете и ће се збори и јоште полоше! Ће да дâ Господ“, рече, „па ће си она сама да дође и чука на Манчину порту!
Е, кажи ми, зашто је тој? — Хе, — снебива се Мане, а утањио гласом још више. — Има си човек кеиф и на ништо што је полоше... научија се... — Ха! — одобрава Замфир. — Ашкољс’н за тај реч!... Овуја мушљику имам си...
— Ете, тој си је, алис што ти отоичке рече: „Има си човек кеиф и на ништо полоше... научија се!“ Виде ли? Не чури ми се. Кеиф си немам на другу... Исти тај дуван, ама, неје та иста мушљика!