Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Магаре од магарета! Тако ме припаде, а?... А што те враг није понија с њима у сплату, него и ти чекаш брод кâ господин! — пак се опет обрну и стаде дозивати возаре. Бакоња бризну у плач..
Живили! — Живили! — заграјаше млађи! — А шта је с Ловрићем? Је ли му ко каву понија? — запитаће гвардијан ђакона Чимавицу посред граје. Чимавица смигну раменима пак изађе.
Срдар окрочи бољега па га гоњаше у воду. — Удрите га! — виче Срдар. — Не забога у воду! Нека враг носи шта је понија, а чувај се ти! — моли гвардијан. — Удрите кад вељу, а за мном ко оће! — виче Срдар.
— Тако је, боме!... Јето, тако је! А камоли да ће се приковођани припасти од Шкоранце... Лис се врати. — Кључ је понија Јерковић! — Јето ти сад! — вели гвардијан... — Ајде у вигањ, па донеси шта триба да разврнемо мала врата.