Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више.
таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више. БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке.
Сам у себи помисли: »Баш су то све дивови искоријенили и понијели!« па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
сретни и честити, никад се не омразили него се милосном богу молили, прибраних се људи држали, а душу чисту пред богом понијели. И ја не знам даље но нам, боже, дај здравље!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Сам у себи помисли: баш су то све дивови изкоријенили и понијели! па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Сам у себи помисли: „Баш су то све дивови искоријенили и понијели!“ па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори.
Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење. Онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели што нијесу више.
Онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели што нијесу више. КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА Некакав сељак хтео да присвоји туђу њиву, па свога синчића закопао у земљу,
Ћипико, Иво - Приповетке
Али се мајка наједном разболи и умрије, а она остаде сирота. Из мрачнога, влажнога стана није знала куда су јој понијели мртву матер, а ни послије није дознала за мјесто гдје су је укопали.
Учини јој се да пред собом види кућицу откуд су је понијели, и инстинктивно осјети да то мјесто лијепо познаје; гледа чељад што тамо живе и озго у град силази.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— инати се Стриц. — А ја и Жуја чекаћемо триста година! —пркосио је Николица. — Ми смо понијели ручак. —А ја ћу остати хиљаду година! — викну Стриц. — А ја и Жуја чекаћемо хиљаду стотина и педесет година!