Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Што може сам да стигне — добро, а што не може, то опет стигну његови самсари, које он поносито зове »моји калаузи«. То је неки шантави Веса, неки врљоки Голуб и неки Бороје из доњег краја.
Поп Вујица показује им шта има, а они се само чуде; њему мило, боже, мило, па им тек чисто поносито рече: — Ама, да ви видите друго нешто што ја имам — па зовну црквењака и шапну му: — Идиде, донеси од учитеља ону
ипак увиђао шта вреди његово кљусе и таљиге у његовој околини, па није ни марио што му се подсмевају, него је сасвим поносито говорио о својим таљигама и мркову и звао их »моје кочије«.
Утом они озго стигоше пред механу. — А шта вам је то? — упита кмет зачуђено. — Ето шта, видиш! — одговори поносито онај што држи појас. — Дивљак! — Дивљак! Какав дивљак! — Видиш какав! Дивљи човек! Само мали, још дете.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Сви стали и гледе. И девојке дођоше; чак и Станка пренуше из његовог раја. – Не можеш, Перо, не можеш! — вели Лазар поносито. – А ви не можете ни донде! – Па и много је! — рекоше неки. — Из места онолико скочити — То је слота!
Ама како ти пушком гађаш? — Био сам најбољи нишанџија у Црној Бари! —рече Станко поносито. — Знам, у Црној Бари. Тамо је лако бити нишанџија; али буди ти овде, у гори!...
Све дочека Станка и дружину на ногама. Станко се изљуби са свима. Све очи беху сјајне, свако чело поносито; на сваком лицу читао си да је душа прекаљена... Станко осети неко величанство у души својој.
Битка беше свршена... Чупић дојаха на своме вранцу. — Чија ово беше чета? — упита Чупић. — Моја! — одговори Станко поносито. Чупић одјаха коња. — Ходи, соколе, да се пољубимо!... Алал да ти је оно српско млеко што те задојило!
Зар он отац томе грому чије око сече као оштра сабља, а опет погледа онако господски, поносито?!... И кад му Станко приђе руци, он се збуни; чисто би је тргао од некога страха и, тако да рекнем, стида што му
— И Лазара и Ивана и она два гада!... Ја бих пре прогутао куршум него што бих замолио!... — И ја! — рече Алекса поносито. — Кад ми живот дотле дође да се морам за њ човеку молити, ја бих га прегорео!... А они... ваљда стрине?... — Гадови!.
— Ово није шарампов, ово је град! — рече Катић. — Што сам мислио, урадио сам — рече поносито Чупић. — Још само да се са раном осигурамо... Нека ми те бриге није.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А мој попа опет то, па само то воли, као да је, боже ме прости, швапско дете. — Хе, слатка моја, — вели поносито госпоја Перса, — није то сваком баш ни дâто! Ал’ зато је требало имати доброг учитеља, а ја сам га баш имала!
! — А па дабоме да сам, и господин је био тако добар па ми није одбио — вели поносито поп Спира. — О молим, молим — клања се гост — ви сте исувише гостољубиви.
Не зоведу се бадава моји стари Цуњалови, и не зовем се ни ја забадава Нића Цуњалов! Утуби то, газда-Перо, — вели поносито Нића и отпи за пола бокала, — па настави — Ја ти, видиш, газда-Перо, све на свету боље знам и цигурније него и онај
Учио сам, те још како учио! Свршио сам вам ја, господине, и ону тринајсту школу! — завршује Аркадија поносито. — А, после, сви су Провлакови мајстори за то; а и ја, ако ћемо право, треба да се зовем Провлаков!
Ал’ су бар господин прота и распитивали за мене! — заврши Рада поносито. — Е, да?! — А моја фамилија, а и сви паори, уживају већ, боже, па им већ, већ све расте перје, па ме фале и веле:
— Та, знате, код нас паора како је... ми не мудрујемо много к’о капуташи!.. А да шта ви мислите!? — рече Рада поносито, па се узврпољио на седишту. Постаде интимнији и пребаци десну ногу у кола преко седишта. — А откад?
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Ако бих те ја јурату дала, Тај јурат је поносито цвеће, Па на тебе ни гледати неће.” Ипак је брала и закитила се, можда ће још до јурата доћи, а засад се мора
Ти си нешто мало више од мајсторице, а ја могу носити и вал, — рече поносито Мица. — И ја га носим, па ко ће ми стати на пут?! — одгонетне Алка. — Бацимо то на страну.
Африка
Овај јој, ко зна шта каже, на шта га она поносито и са презрењем погледа преко рамена. Питам шта јој је рекао. „Да прави много ши–ши!
Црњански, Милош - Сеобе 2
је био намирисао, он се исправи, па му се учини, кад се испрсио, да стоји већ и у Кијеву, куд сви они крећу и стижу, поносито. Све промене, које се човеку догађају у животу, догађају се истом човеку, али чудно.
Био је средњег раста, али се држао право и сваки час је рамена исправљао, поносито. Оно што је на његовом лицу било врло ружно, била су уста, под брцима.
Али, шта је узрок, то неће да кажу. Ана је сматрала да је зло још веће. Не воле се више. Петар се још држи поносито, и ћути, али је постао љут, и груб, што пре, никад, није био. Груб је и према Варвари.
Павле је, за тренутак, сећао се, још, коњаника и коња, који остадоше у мањежу, да се, као играчи у полонези, поносито, обилазе, састају, и растају.
Насмеја се, кад се сети, како Вишњевски, поносито, виче: „Ја сам ваш бог на путу у Росију! Ја сам, за вас, Карпати!“ Шта све нису, они, Исаковичи, преживели, и чули, на
то изгинути у ратовима, ускоро, а били су му се допали, јер су били, већином, високи и лепо израсли, а егзерцирали, поносито. Кад је са Витковичем сео, дизао је, с времена на време, руку, показивао му нешто у даљини.
Од оног тренутка кад се обукоше и добише оружје, ти људи су, без команде, имали поносито држање и поносито понашање. Жене и деца су слати за њима, у колима, под арњевима, и око тога било је доста муке и
Од оног тренутка кад се обукоше и добише оружје, ти људи су, без команде, имали поносито држање и поносито понашање. Жене и деца су слати за њима, у колима, под арњевима, и око тога било је доста муке и дреке, али, трупе,
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Она је изгорели вулкан, није већ живо, зелено, поносито брдо. Имала је заручника. Заручник је проси, отац затеже. Заручник умре.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Већ на три четири дана пред Божић виђаш домаћине како носе прасад кућама; сретају се, поздрављају и поносито носи сваки у руци своје слатко бреме.
Пожелевши и Јова сељаку да му паре буду аирли, пође с прасетом кући. Поносито је носио Јова прасе кући и застао навлаш пред Алексином бакалницом, за инат Алекси бакалину (с којим је био у свађи
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Црна Горо, поносито стење, Круне српске ти драго камење, Успомено пребелога данка, Ког се сећа Србин кâно санка! Када гледнем твоје
Сунце седа поносито, тио, Гојко у њег' очи управио, За горицу злаћано заходи, Чини му се срећу му одводи, Нешто му је и чудно и тешко,
Бездан носи име поносито: „Гроб хајдуков“, тако њега зову. И дан данас кад туд Турци мину, Сјећају се Милуна хајдука, И дршће им срце у
24/10 49. ОСВЕТА И Пукло море поносито, Крај њег' стење стрменито, А на стењу двори бели, Бели двори и весели, Али у њи туга леже, Ако није још што теже.
Ој Србијо, да л' је видиш сјајну, Како амо поносито шеће? Та доба је, пуштај жељу тајну! Ол' ће сада, оли никад неће!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ја први дигох руку. — Ево га, Бранко ће нам казати. — Вук је зелен! — окидох ја поносито. Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве. — Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?
Сат је био закључан у дједов сандук и на њега се брзо и заборавило, све док ја једног дана не доперјах из школе поносито се шепурећи: — Дједе, ја знам гледати у сат, учили нас у школи. — Иди, бено, гдје ће дијете знати у сат.
— Опет је Савица нешто смотао — нагађали су сељаци пратећи очима ониског старину како поносито одмиче друмом, краљевски уоквирен с два стасита „дјевера“ под пушкама и блиставим бајонетима.
На челу је, лака корака, поносито ишао надалеко чувени Чавлин Далматинац, прави хајдук, с прсима у сребру, и гласно попијевао, нагонећи сузе на очи
— А ја, кумићу, већ трећу годину радим код одбора горе у свом селу — поносито гуче усукани кум. — Несебично дајем себе за општенародне циљеве ове наше борбе ...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Хајдемо — рече јој — чекај ја њу да... Што она луда и бесна мисли? И одоше. Моја мајка Високо, лако, поносито а твоја згрчено и заносећи се...
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
СВИ: Ама, сутра? АГАТОН: Сутра, дабоме! (Поносито.) Ето, тако ја разговарам с адвокатима! ПРОКА: А шта каже што смо се уселили?
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Све ће проћи, свега ће нестати, а Морава ће се још поносито и величанствено носити преко равна српска поља... Гојку кану суза из очију, али он не смеде подићи руку да се убрише.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Около, свуд, тесне, мрачне улице, пуне ђака, школа, манастира и калуђера. Они су сви високи и тихи, и поносито говоре о норманској готици катедрале; о прозорима из шеснаестог столећа, које ће ми, сутрадан, показати, и спомињу
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— вели поносито и још поноситије пљуцне устрану надалеко. Па чак и онај Крсман, што га дирају за Гизелу, био је једном те среће, да га
А имао је кога и да пази. Беше то поносит, госпоствена хода, петао. Кад накриви ону његову пусту кресту па се поносито пошета, изгледао је исти Мића кад накриви вес или шајкачу па се крене и искашљује поред плотова.
Досад кад год је долазио у Београд, долазио је у црном анцугу, и кад уђе код Дарданела, а он улази поносито па право касирки, па јој тамо курише, и свлачећи нове рукавице поручује кафу и за себе и за њу и за све глумце и
Срета је тих дана био на врхунцу моћи и славе своје. Промени се човек; дође ведрији и веселији. Хода поносито по селу; кога год сретне, смеши се на њ, а овај на њега. Очима се разговарају.
— Ама, здравља ти, знаш га?! — запита онај Крсман, онај дрипац. — Ама је л’ ја — пита Мића поносито; — ама знам ка’ рђаву пару; ка тебе, Крсмане што знам, знам ето и њега тако исто. — Па дела, причај, славе ти, Мићо!
— рече Крсман, па поносито засука брке. — Но наш’о стрине па трпе. На израз »стрине« трже се Мића и погледа прекорно Крсмана.
урла, а жутов му из другог одговара; Зац точи и послужује, а Срета се шета по механи и испред механе, весело и поносито као лелек по крову; плаћа све што весели народ попије, што Зац забележи а Максим контролише, или иде под звонару па
Накривио шајкачу, онако поднареднички, на десно уво, па игра и заплеће ногама, а испрсио се поносито онако у игрању, па гледа у Срету, а играјући све виче: »С с-ссс! Ама таку ми ракију пеци!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Подигнућу главу своју поносито, И као мујезин с танког минарета, док пода мном шушти непрегледно жито, И на месечини плави кукољ цвета, Узвикнућу
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Говорећи то старац се бјеше постепено загријао, а при пошљедњим ријечима, диже се и поносито исправи свој величанствени стас, лице му се зажари, а очи му — његове обично благе очи — синуше као двије муње.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
У њему су пашали-девојке: Саме суде, саме пресуђују, Свако вече по једна утече! Поповићу Поповић је село поносито; У години три пореза даје: Један цару, а два Исаилу!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Кад напослетку одабра једно кратконого четворомесечно дебело јагње, он поносито уздиже главу као да је решио Делијски проблем удвостручења коцке, познат и у Абдери по једној Еврипидовој драми.
После многодневног чучања на лађи, ово пешачење беше му угодна шетња. На крају његова пута уздизала се поносито атенска Акропола. За непуна два сата стиже до ње и нађе се пред Пропилејама. Ту застаде.
„Имао сам срећу да својим очима гледам свечаност тог измирења“, рекох поносито, смело се ослањајући на своје познавање историје. „Ви сте јој присуствовали? рече он изненађен. „Као обичан гледалац!
„Ви нисте ништа објавили о својим опитима?“ „Нисам“, одговори он поносито, „то учинише други. Учени језуита Кашмар Шот, професор математике на гимназији у Вирцбургу, нарочито се заинтересовао
Једног дана запита га да ли верује у Бога. А Лаплас му поносито одговори: „Та хипотеза није мени потребна!“ „Својим самопоуздањем Лаплас је надмашио и свог великог владара“.
Њени стари мостови што претурише векове преко своје грбаче и стара монументална зданија што се поносито уздижу изнад своје околине моје су путовође.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
тврдо да ћу парницу добити замишљао сам: како ћу после тога отићи на Калимегдан, засести на столицу у кругу, пушити поносито своју цигару и узгред причати познаницима, који уз мене седну: „Баш малочас имао сам једну лепу парницу код суда и
ти пишем ово своје писмо; дрхти ми рука јер ми поглед пада на нашу заставу, што се утврђена на највишој стени Дренка поносито лепрша као да би хтела да каже: Хвала вам, Рудничани што сам славна.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...
Ћипико, Иво - Приповетке
Почетком зиме нови Христов храм подиже се; мраморни ступови поносито се дижу и позлаћени крст у сунцу се свечано одбљескује. Наступио је дан освештења.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА: Коми фо! (Ода поносито.) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (чешећи се): Само запиши, Анчицкен, пак ћеш ми послати конту.
АНЧА: Јесте, милостива госпоја. (Забележи.) ФЕМА (ода поносито по соби, све иа огледало гледајући): Анчицкен, шта ми јошт може фалити? АНЧА: Један штехер.
Краков, Станислав - КРИЛА
Расле су, долазиле. — Аероплани, аероплани... Грлати мотори гроктали су све јаче. Тевтонски крстови црнели се поносито. По спрљеној пољани бежали су преплашени људи. Страх их је пробијао леденим стрелицама, а хука им засела за плећа.
Грци су јој две кокоши из пушке побили. У зору се са двоспратне куће поносито увис дим дизао. Кућа је била блатом олепљена и крива. Ипак се видело да официр ту станује.
Петровић, Растко - АФРИКА
Овај јој, ко зна шта каже, на шта га она поносито и са презрењем погледа преко рамена. Питам шта јој је рекао. „Да прави много ши–ши!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
О томе Лујо будан сања. Час види, како је Јаблан пао, како убоден издише; час, опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује, како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига: Воло-лиге, доло-лиге!
— узвикну преплашено кнез. Испод врата Рудоњина шикну велики млаз крви. Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно — силно одјекују.
Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би громовито рикао, букао, копао ногама и задрто разносио земљу
— Кад не могу кнезовати кô што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! — говорио је Реља поносито. Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију.
иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, преливајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око главе и крупним,
Судац (изненађен): Сакрамент! Погоди! Писарчић: А, враг му баби, погоди! Давид (поносито и мало заједљиво): Бога ми, и погоди! Судац: Е, овај ми је човјек потпуно загонетан!
Ћипико, Иво - Пауци
— Опростите, ви сте још млад... Имате још времена да их упознате. Видјећете!... — Па настави поносито: Ја их познам, с њима ваља строго. Међутим, ја им и не праштам кад ми под руку дођу. — И ја сам најжешћи проти крађе!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Зиркам кроз трепавице и поносито премеравам свој посед. Тамо крај слапа, с оне стране Белог потока, окупано сунцем и поспано, лежи Вилинско гумно.
Бардаци су му сви одреда враголасти, ћупови замишљени, лонци поносито уздржани. Доиста су ми моји млади пријатељи неразумљиви.
Све је то било тако јасно, па опет, ја сам по хиљаду пута затицао себе, у сну или у мислима на јави, како поносито стајем својом десном ногом на зараван, да се гордо, победнички окрећем око себе и гледам у голину.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
О томе нам не говори ни његова орденска пантљика коју носи поносито преко својих груди, јер ни у васиони, као ни на Земљи, није орден поуздана мера стварне вредности носиочеве; и ту има
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
у школскоме стегу“ те беже из школе у природу где исказују своју праву дечју природу: „захуктавају“ се, „ускличу поносито“ и „срце им се снажи“.
У горици презеленој срце им се снажи, ту им око лептирића шаренога тражи – на брег, на брег! Ту ускличу поносито кол'ко шума вреди, а пролеће иза џбуна ћути, па их гледи – на брег, на брег!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Србу је волела као маторца, нешто крто и поносито, нешто српско, што ће много труда и муке да стане, али ће бити од њега радости не само њеном срцу помајке, него и
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Видиш само, вири једна нога Сунчева или нос Земљин или тур Месечев. А професор поносито стоји над том гомилом и, док ми стењемо, он објашњава осталим ђацима планетни систем и кретање небеских тела кроз
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
МЕСЕЦ ПУН Выхожу... Љермонтов Одшуњајући се у поље широко Тамо где је прва четврт месечева, Растворити груди поносито, Поклонити се на све стране; Погледаћу небо житно високо: Незнана са гране птица пева, Ко сребром ковано дрво вито, И
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Па он скочи на ноге лагане, те опреми нејака Алила, изведе му ђога дебелога, те се Туре на ђогина баци, поносито на биљегу дође, оде чекат од Котара Јанка; с десне њему стране до рамена, до рамена Ковачина Рамо и до Рама Будалина
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Шта је то? — упита учитељица. — Ехе, нешто о чему теби ни причао нијесам. Погледај. Размотао је оне крпетине и поносито испружио руке као да показује новорођенче.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Ко је није знао и ко се није за њом окренуо кад, поносито као паун, промине чаршијом?! Од пуковника па до наредника, од старог начелника па до ћосавог практиканта, од мајстора
Сада иде поносито, држи на себе, јер зна надмоћност и своју и своје куће над осталима другарицама и њиховим кућама... Толико пута је
— Па... нећеш да ми будеш измећарка? — Јок! — рече поносито Калина — Несам за вашу кућу... — А, за оро ли си? Ах, што си па девојче за оро!...
— Она ти каза то? — Ба! Не каза ми ништо. Што треба да ми казује?... — вели поносито Васка. — Знам си ја убаво, зашто: „куде си она топрв иде, ја се отутке врћам“, бата-Мане!
што казаше: злату ће се кујунџија нађе! — заврши поносито тетка Калиопа. — Па, брљивке једне, што ви ја зборим?! Па ја ви за кујунџију, ете, и зборим... — Како рече?
— А ти, имаш си прилику? — Имам си... — вели Зона зловољно. — Коју? — Малко ли ги је — вели кокетно и поносито Зона — та да ги пантим... — И Манулаћ? — Кој знаје... — Е сал Манулаћевица неће да биднеш! — Бре-бре! — Зоне!
После неколико дана Мане је ишао опет поносито и ведра чела. Вратила му се стара безбрижност његова и весела ћуд, и он се опет шалио и задевао младе лепушкасте
— А, ти ли си, Васке, девојке?... — Ба, несам више девојка, — вели задовољно и поносито — веће шес’ недеље како сам удадена... — Бре! А за кога се удаде?... Кој ти беше човек?... — За Гмитра грнчара...