Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Тих се чује жамор: То на обалама мре поноћна плима. А моја је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече, Нико не
Знам, чува безгласна жица Све звуке неба и света, И црна поноћна клица Све боје сунчаног лета... А страшна међа шта значи, Што дели покрет од мира?
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
бели зуби, гледајући како струком, како белом, меком, руком, како малом, лаком ногом, а камо ли лицем, ОКОМ, та поноћна дивна јава Месечину надасјава.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
језера, правога раја, на њему утва ватрених крила, ту јунак чека троглава змаја, над њим се воћка чаробна свила. Поноћна језа и сати худи, језеро врије и неман гуди. Ко ће јунака од сна да буди?
Овога, богме, не чека брат, иначе — оде врат!“ Побеже вујо, ал гледај чуда, сада се медо јави: „Каква је ово поноћна луда, неки будалаш прави? Ко ноћу тражи по шуми мечку, уместо мозга тај има звечку.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И моја је душа сред поноћна мира, Док безбројних звезда трну зраци сани, Душа крупног, старог халдејског пастира Што крај свога стада снива на
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
безгласју, а неодољиве боје и слике у самом срцу таме: Знам, чува безгласна жица Све звуке неба и света, И црна поноћна клица Све боје сунчаног лета...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” Жене опет једногласно отклимаше главама. По паланкама, сем у поноћ, има још једно глухо доба, а то је у подне. Има поноћна тишина, има иста подневна тишина. Пусто је у поноћ, пусто је у подне.