Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Свак му вели: „Или куј, ил' не мрчи.” Сам прави, пак сам поквари: залуду му мука. Чини као поп Муждало кад служи, помиње свога села поглаваре, а како изиђе из цркве и дође с њима у крчму, а он их пита: „јесте ли
Ја сам ти поп Маук, а моје се село зове Отон. Ето сам ти донео у бисага два варићака чисте пшенице како злато, оку масла и један
Други су ту били, | и други, пак нису се могли посветити, алтроке поп Маук!” Онда сам му ја одговорио, по мојему тадашњему начину мишљења, да свештенство, будући дар светога духа и власт
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Био би јахач над јахачима, да му не сметају седло, узде, мамузе и узенгије! Да му не смета јеванђеље, био би поп! А могао би постати и патријарх, кад би разликовао гуске од анђела!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
научити и попа бити, за чим је онда сваки тежио, јербо у Србији није онда било другога господства, кроме бити кнез, поп или калуђер, а и пандур имао је неко мало одличије.
У то време (1793. године) био је парох стари мој учитељ попа Станоје и поп Никола из Кршне Главе, оба стари и не велике науке, но што се тиче крстити и венчати и друге обреде црквене, то су
био је: мој отац Алекса обрлајтнант, Петар Ракарац, Лазар Илић; Мали Јанко [Петровић] и Милисав Милошевић лајтнанти; поп Ћука [Поповић?] био је фендрик, а Ђока Мићановић стражмештер.
године. — После тога дође мом оцу поп Лука, братучед кнеза Ранка, и жали се како Турци не само што су кнеза Ранка убили, него јоште ишту глобе 2500 гроша.
Он замоли моги оца, те му узајми те новце да се откупи да му кућу не ̓арају. Кад оде поп Лука Лазаревић, дозове мој отац мене да пишем писмо везиру.
фебруара дођем у Забрежје, поручим и дође ми ту Петар Јерић из Звечке и Исаило Лазић и поп Леонтије из Уровца. Ја не кажем одма њима, да сам оставио на вису са Јаковом 700 људи, јер рад сам био да видим хоће
Кад пређем, поручим и одма дође ми Петар Јерић, Исаило Лазић и поп Леонтије. Покажем оно мало џебане, и кажем да је отишао човек у Варадин, и да ћемо џебане добијати колико хоћемо.
” — Мени се већ досади казивати, док поп Леонтије из Уроваца рече: „О Весо! а шта се ђогаш, кад знам да и ти желиш оно што и ми?
” — „Отишли кућама”. — Опет му ја кажем за главу да ћути. Потом одем у кућу, кажем Јерићу, поп Леон тију и Дел-Амету: „Сеците ви овде, и у овим селима купите војске што више можете; шаљите у села: који није пошао
Затим предам мога побратима Дел-Амета поп-Леонтију, Исаилу Лазићу и Јерићу на аманет, док се ја одозго не врамим. Пак онда узјашем на коња и осванем у
Рањени̓ било је од обе стране. Турци се узбију и пођу Ваљеву у помоћ, но Јаков и поп Леонтије и Јерић пођу с војском поред Турака.
Ја онако радостан пређем на чардак бољевачки. Дође лајтнант и поп Јаков, парох бољевачки, са кочијама; ја се поче̓ хвалити и казивати, како су Турци ону ноћ из Ваљева побегли, како и̓
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
По зиду слике Максимилијанове: једна, како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на њ тек нанишанили.
— Ето, чим те погледах, изгубих цванцик. — Е, хоћеш ти каиш!... Шта ћу ти ја! — рече Радан. — Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!... Одакле ти?... Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп?
— Е, хоћеш ти каиш!... Шта ћу ти ја! — рече Радан. — Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!... Одакле ти?... Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп?
— Е, хоћеш ти каиш!... Шта ћу ти ја! — рече Радан. — Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!... Одакле ти?... Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп?
— Е, хоћеш ти каиш!... Шта ћу ти ја! — рече Радан. — Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!... Одакле ти?... Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп?
— Е, хоћеш ти каиш!... Шта ћу ти ја! — рече Радан. — Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!... Одакле ти?... Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп?
— Е, хоћеш ти каиш!... Шта ћу ти ја! — рече Радан. — Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!... Одакле ти?... Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп?
— рече Радан. — Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!... Одакле ти?... Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп? — упита готово певајући један, а држи у десној руци две и у левој једну карту, хитро их премеће, већ што треба у тој
— Ја вала, сад из вароши — одговори Радан. — Ово је поп! — викну један од погађача и лупи по једној карти. — Сутра! — узвикну онај што разбацује, изврну карту, кад оно дама.
Узме пређу и оно мало рибе па хајд насипом Иде тако полако, иде... Док се обре пред њим црн поп! Асли црн као угљен, а лице и све му зарасло у саму браду. »Дај ми те букагије да ти скинем!« — Баш лепо заиска?
и окреће се исто као радиш; дојури већ до њега, кад — ал̓ опет онај црни поп па иште букагије. Петар не да никако... Облета поп и иска, па га опет нестане... Спаде Петру и друга пранга.
Петар не да никако... Облета поп и иска, па га опет нестане... Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
свој пород очуван и недирнут болешћу ни смрћу, своје пријатеља и другове, и отићи у вечност поштован и уважен... Поп Милоје беше поп на своме месту.
Поп Милоје беше поп на своме месту. Он је имао једну узречицу којом се дичио: — Ко је мом „Требнику” дошао - морао се поклонити! И...
Онда стаде читати „Страшну молитву”. Страхота је слушати „Страшну молитву”; још страшнија је кад је поп Милоје чита... И сам се болесник узјазбио, па дршће као прут... А он му чита, чита...
Можеш испред њега однети све кад се богу моли, можеш му кућу запалити, он главе не окреће!... Него, он није био само поп. Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек... Све што ти он рекне - речено је.
Који је тај што његов план ремети?... Али није могао ништа сазнати... Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран... А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, У несрећи људској — срећан.
— Па, шта друго и може бити!... — А ко је тај? — Онај према коме си ти најчовечнији. Ти гују на срцу гајиш! — Поп? — Он. — И кмет? — И он!... — Па, шта веле? — Много веле!... Види се да су размажени!...
Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин!... Веле... — И то све вели поп? — И поп, и кмет, и... сви!... — Пођи са мном — рече Крушка. И врати се назад. Маринко је ишао за њим.
Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин!... Веле... — И то све вели поп? — И поп, и кмет, и... сви!... — Пођи са мном — рече Крушка. И врати се назад. Маринко је ишао за њим. Турчин је био врло љут.
Наједаред запита: — А како живе поп и кмет? — Као браћа. — Би ли се они могли завадити? Маринко поћута. — Н... не могу!... Не би их могао нико завадити!
Право вели Маринко, ондај ће ми Црнобарци доћи да их мирим!... Неће им ништа помоћи они дрљави поп, него Суљо, или, како ме они вабе, Крушко... А ја ћу се ондај до миле ласти ребрити по Црној Бари!...
— Добро јутро! — Зло, мој попо! — рече Јова. — Што, Јово? — Крађа! — Крађа?! — упита пренеражен поп. — А коме... где?... — Мени — рече Иван. Кмет једва дође до речи. Он исприча попу како је Ивану нестало новаца.
— На кога сумњаш? — запита га. Иван опет ником пониче. — Не знаш ко је? — упита поп опет. — Та, то и јесу јади, мој попо! ..... Ту и нема више сумње... — Па ко је? — рекоше углас и поп и кмет.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— А што ја? — Па је л' ти казала да си јој украла белензуку? — Е, а зар теби није казала да ти је муж дивљи поп? — Па казала је и Мирјани да је се довела из глади! — И Велинци да је родила копиле!
— Јес', богами! На Нову годину 1881. ШКОЛСКА ИКОНА И Наше село имало је цркву, а црква је имала попа. Поп је, опет, имао цркву, село и попадију. То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.
Поп је, опет, имао цркву, село и попадију. То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом. Поп је био све и сва!
Поп је, опет, имао цркву, село и попадију. То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом. Поп је био све и сва! Имали смо и школу, али је она била потчињена значаја, као што је ћата у судници.
Сјутрадан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине. Поп је све што је имао свога звао „црквено” и „народно”, а све што је сеоско „наше”.
Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро? Ни кучета, ни мачета!
Ни кучета, ни мачета! Док су још живи, биће им доста, а послије — народно је и било. Поодавно је већ како поп не може да махне косом, ни да закопа мотиком, али зато је он ипак увјек у послу. Он води бригу о цијелом селу.
Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу. Поп је говорио врло често бесједе у цркви. Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.
Прије, још давно, и кад је какав светачац, па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп једанпут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити; да је бог оставио недјељу и празнике за цркву; да
А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ. А поп још кад хоће што важно да бесједи, поручи кмету да зовне још људе којих ће се највише тицати бесједа.
Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне недјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед. Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.
Све више изнемаже, и једну ноћ лијепо да заковрне. Ударише некаки болови у крста и све се у клупче савија. Сједи поп крај постеље и не одмиче се. Шапће само молитве, а попадија слабо се и разбира. Јечи само и моли се богу да је прими.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Сремац ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Сремац ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Сремац ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА Садржај ГЛАВА ПРВА 3 ГЛАВА ДРУГА 14 ГЛАВА ТРЕЋА 19 ГЛАВА ЧЕТВРТА 26 ГЛАВА ПЕТА 34 ГЛАВА
аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Сремац ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА Садржај ГЛАВА ПРВА 3 ГЛАВА ДРУГА 14 ГЛАВА ТРЕЋА 19 ГЛАВА ЧЕТВРТА 26 ГЛАВА ПЕТА 34 ГЛАВА ШЕСТА 38 ГЛАВА
ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА 179 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА 191 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПЕТА 197 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА И ПОСЛЕДЊА 214 ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА ПРИПОВЕТКА Своме ујаку Јовану Ђорђевићу професору Велике школе ГЛАВА ПРВА У којој су описана два
ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА 179 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА 191 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПЕТА 197 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА И ПОСЛЕДЊА 214 ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА ПРИПОВЕТКА Своме ујаку Јовану Ђорђевићу професору Велике школе ГЛАВА ПРВА У којој су описана два попа, две
« — А сваки поп чудо што воли крофне! Откуд сад то, бог ће га свети знати; али то је непобитан факат, познат сваком правом сину наше
И један и други поп из овог места где се наша прича развија, могао је зачудо и за приповест много крофни појести. Већ чисто човек да не
Већ чисто човек да не верује! За једнога од ове двојице, и то баш, бога ми, биће за поп-Ћиру, приповедају да је у једним сватовима појео пуну једну вешкорпу крофни, и то за оно кратко време док је пре ручка
Али то му ништа не смета (ни њему, поп-Ћири, а ни поп-Спири),2 да после седне за сто и да са осталим гостима једе редом све, не хтевши, ваљада, као добар
Али то му ништа не смета (ни њему, поп-Ћири, а ни поп-Спири),2 да после седне за сто и да са осталим гостима једе редом све, не хтевши, ваљада, као добар пастир ни ту да се
чекају вас у порти пред црквом, да крстите новорожденог младенца мужеског пола Неци Прекајцу. (Аркадија је, као и поп Ћира, мрзио на Вука и његове реформе, по којима се човек не може разликовати од паора).
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
И зато, што ближе крају служба, тим јачи, ужурбанији плач. Јер чим се сврши служба, поп почне да препојава гробове, престаје плач, настаје онда делење, раздавање јела и пића у покој душа.
Праштајући се, оне падају као у неки занос, распростиру се по гробовима, вију, љубе, бацају шамије. Поп препојава. Брзо, ужурбано, да би што пре престало то цвилење, плач. Зауставља их.
Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... — цвили већ изнемогла мајка. Али јој поп не даје даље.
И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред клисарнице да се одмори од препојавања, она стала пред њим. — Које добро, Назо? — упитао је он.
— Ете... — почела да муца. — Па шта? — храбрио је попа. — Хоћу да се удадем. — За кога? — строго запитао је поп а већ љут што му се још и тиме досађује. — За Љубу... Поп поче да се шали: — Како за Љубу? Она, од стида, ћутала.
— Хоћу да се удадем. — За кога? — строго запитао је поп а већ љут што му се још и тиме досађује. — За Љубу... Поп поче да се шали: — Како за Љубу? Она, од стида, ћутала. Он почео и даље да се шали. — Па добро, добро Назо.
Како хоће? — почео поп да се јаче шали. — Па је ли ти рек’о, казао: да те воли. Наза, од стида, једва је одговарала.
Воли ме. — Па добро, добро, узмите се. Ко вам брани? — прекину је поп одобровољен том њеном љубављу. Али Наза још збуњеније наставила: — Е, али ја искам да се венчам.
— Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије чека га, боса тапка по снегу и пиљи у њега
— Дêдо, и ове моје... И ма да поп одмакне далеко од њега, неки пут оде и из гробља пошто све препоје, он једнако плаче, виче за попом.
за сандук, крст, види да ли је гроб на гробљу већ ископан, готов... И да, опет, кад из цркве пођу поп, клисар, чираци и рипиде, он опет испред свију, као одвајајући се, иде показујући тобож маалу, кућу у којој је мртвац..
По њему, чим се он укаже с краја улице у којој мртвац чека, за сарану зна се већ да онда за њим иде поп и друго што треба. Такав је увек. Нити га ко зна од, чега живи, где станује.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Мöнцх“) обећава том свету, и, што је главно: да ли је Василије ишао, овде, у Бечу, венецијанском амбасадору, Корнеру? Поп, у амбасади, тврди да није, а неки сињор Агагијанијан, да јесте. Задатак капетана је да сазна праву истину.
Не би требало дозволити да наставе пут до Кијева. Копша није волео попа Микаила и говорио је да тај поп не зна ни да се прекрсти како треба, а дели нафору болесницима.
Сахрањује и причешћује самртнике, а кажу да и није поп, него калцан. Кад каже: „Во имја Оца!“, он још погоди оца у чело, тачно, како треба. И, на пупак, сина!
Али, тамо му се траг изгубио. То вече, међутим, у Вијени, у греческој кафани, поп Микаило је Павла и очарао и изненадио. Рече да му неће бити тешко да Исаковичу отвори врата, у лазарет.
Вани је, за време разговора, са Исаковичем, добро јео и пио. Признавао је да он није никакав поп, него га тако зову, а псовао је митрополита, али уљудно – који га мрзи, каже, зато што је он колено, пред чрногорским
Исакович му онда рече да су Чрногорци, за попа Микаила, спремили шкопицу, па би он радије да уђе, тамо, без њега. Поп Микаило, кад то чу, благо се смешкао. То, каже, завидљивци, зли језици, о њему причају. Нема за свештена лица шкопице!
Кад треба поћи у пакао?“ Поп се и на то сетно смешкао. Ту причу о ужасима пакла, каже, измислили су папежници! Нема тога у нашем светом и слатком
рече да, ето, њега, нигде не прате сузе женске, уз клетву, него га благосиљају жене, кад за њега питају: где ли је сад поп Микаило?
Исакович га, онда, после тог увода, запита: Зна ли владику? Поп му онда рече, увређено, да он нема обичај да лаже и да владику Василија зна, добро.
Шутоња се са рогоњом не боде. Него, ако се владика Василије из Росије буде чио вратио, сретно, чуће се и Вани, поп Микаило! А дотле да чекамо!
А ове своје рођаке, ето, оставља у лазарету. Поп на то, умиљато, исприча, како Сава држи Чрну Гору, по Богу, али Василије, на мудрост и снагу.
Никад пре, такав задатак, није имао, па се чудио шта га снађе. Поп се међутим смешкао и на то. Прелетао је, каткад, са Исаковича, погледом, на кафану, на коцкарницу, у суседној дворани,
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
То је била маса сељака од којих је сваки имао властиту земљу. Једино одликовање је било бити поп или кнез. Попови су се нешто мало издизали изнад народа. Због тога је сваки желео да има попа у породици.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Зурио сам у полутаму ишарану зрацима сунца који су као разнобојни рефлектори продирали кроз шарена окна. Поп је о греху и покајању а то је било оно што је личило на мога оца.
и пензионера сада су на тргу још само кућне помоћнице с децом која јуре унаоколо на измишљеним ракетама док католички поп завршава мису. Помислих како би било да сада уђем и у католичку цркву, али ми се нешто није дало.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Држи се суд, и сви буду на смрт осуђени, на вешала. Праве се вешала. Ту је и џелат и поп. Пре захода сунца сви буду повешани.
Да је видите, не бисте је познали. Старца би још лако задобили, он вас има у вољи; ал’ тај демон поп, тај њен стриц, све је покварио. Но ту још има помоћи. — Какве помоћи?
Црњански, Милош - Сеобе 1
Певаху вичући. Кад стиже сав упрскан, до ватре, међу врбама, јавише му се два официра и поп, који је био потегао заједно са његовим братом, чак из сребробогатога Земуна, да испрати сина и да их све благослови.
Брат му је далеко и, као тај муж, далеко је и њен очух, ћосави Христодуло, који му још увек дугује за неки дуван. Ни поп, ни његов ортак Димче Диаманти, неће моћи да му сметају, својим саветима и бенетањем.
Већ идући дан обесише два Вуичева војника, због крађе јабука. Чета немачких коњаника, поп и џелат обилазили су околину и вешали на месту. Поп је исповедао пред смрт.
Чета немачких коњаника, поп и џелат обилазили су околину и вешали на месту. Поп је исповедао пред смрт. Исакович промени шатор и даде себи ископати у земљи колибу и покрити је травом, окренувши
Говорећи друкчије него сви његови официри, благочестиво, као поп, бирао је тих дана људе, које је мислио да треба отпустити кућама.
Штрасбургом, лежећи у својој јазбини, најпосле коначно увиде да је постао смешан и узалудан, као неки матори, одебљао поп, који једнако попује, али који у ствари није више ни за шта.
При том уз чету иде неки католички поп, који исповеда и православне, тако да они плачу од жалости док их вешају, немајући коме да се моле и коме да препоруче
За неколико тренутака, кад је поп појао, стаде иза ковчега, гологлав, и Аранђел Исакович, под неким кровом пуним голубова и обрати на себе пажњу.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
У срезу бољевачком из истог разлога она изброји одређен број листова Требника из којег поп чита. Када сватови прелазе преко воде, онда понека млада из Левча и Темнића „метне под појас, крадом да је неко не
Вода се узме са текућег извора, а поп је освети.¹ У Боки и Херцеговини поп долази породиљи наредног дана од порођаја да „закрсти водицу и с њом окрепи
Вода се узме са текућег извора, а поп је освети.¹ У Боки и Херцеговини поп долази породиљи наредног дана од порођаја да „закрсти водицу и с њом окрепи родиљу и дијете, па сву кућу“.
Он тада каже: „Нашло се дјетенце... дошао сам по зламење“ или овако: „Жена да простите пала у сламу.“³ Тада, када поп читањем молитве освети и благосиља воду, дете добија прво, привремено име (које му служи до крштења, а назива се још и
Никола Беговић, поп из Лике, пише: „Срби уопште држе се више свога домаћега обичаја, неголи што би се држати имали општецрквенога правила.
⁶³ Хришћански обред увођења детета у веру изводи поп у цркви. Док се дете свечано купа, отац или мајка ваља да раде онај посао који би волели да њихово дете ради када
На ручак се зову кум, најближи сродници, суседи, а негде и поп који је крстио дете. Кум у неким крајевима доноси свој прилог ручку: погачу, печеног шарана у тепсији или печено пиле.
⁷⁹ Код Срба дете, све док је некрштено, зову оним именом које му је поп дао на водици или га зову „Чоре“, „Турче“, „Бугарче“, „Влашче“ „Шилеже“, ако је мушко, или „Булче“, „Циганчица“, ако
“¹⁵⁶ Неке магијске речи могу бити поуздано заштитно средство када се за неку жену посумња да је вештица. Поп из Грбља о томе вели: „Кад видиш какву стару жену а бојећи се да је вјештица, треба пошто прође бацит роге од десне
Мајка дете застрашује реалним особама (отац, поп, Циганин итд.), опасним зверима (вук, медвед), али и измишљеним бићима (баба-рога, вампир, караконџула, вештица итд.).
игри тражи се од детета да каже девет пута надушак ову брзалицу: „Прође девет попова кроз девет бобова, вели сваки поп: Добар боб.
контаминацијом хришћанском религијом (дете као полазник, заступник душа предака или дете као знамење срећног, а поп несрећног исхода).
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
и таблама које упозоравају туристе да је то јучерашњи свет, а не екстравагантно дело неког манијачког градитеља поп-арт објекта, када сте, дакле, препуштени сами себи и досади која никада није тако тупа и неутешна као у детињству, не
Мало пропржи, наравно, тако је, Ђукићу... — Шта је са Читом? — упита. — Погинуо је у саобраћајној несрећи... — А Поп? — Манекен за мушки веш у Паризу.
Очи им засузише од изненадне белине. — Бог те мазо! — рече Поп жмиркајући. — Погле колко снега! Зујали су у кабини успињаче изнад врхова јела. — Шта мислиш да се ово откине?
— рече Чиле. Затим су, заслепљени снегом. прешли у плитким ципелама стазу за велеслалом. Поп је у пролазу направио грудву. — Прави снег — рекао је. — Не сећам се кад је тамо код нас последњи пут падао?
— рекао је Чиле. Налактише се на шанк хотела »Белви«. — Пуне су ми снега! — рече поп. — Па, истреси их, човече! — рече Чиле. Поп пажљиво истресе снег из ципела у »Мартинијеву« пепељару.
Налактише се на шанк хотела »Белви«. — Пуне су ми снега! — рече поп. — Па, истреси их, човече! — рече Чиле. Поп пажљиво истресе снег из ципела у »Мартинијеву« пепељару. Келнер је истог часа замени: — Просим?
Келнер је истог часа замени: — Просим? — Флашу пива, са две чаше — рече Чиле. Поп је и даље гладио своју грудву све док се од ње не начини савршена лопта.
Напољу иза стакла нечујно су клизили смучари по падини. — Идеално за децу! — рече Поп. — Аха... — Шта мислиш колико овде кошта дан? — Појма немам... — Испод триест сигурно није! — процени одока Поп.
— Аха... — Шта мислиш колико овде кошта дан? — Појма немам... — Испод триест сигурно није! — процени одока Поп. Грудва пређе из светлоплавог у љубичасто. — Причувај ми је мало! — рече Поп и оде до рецепције.
— процени одока Поп. Грудва пређе из светлоплавог у љубичасто. — Причувај ми је мало! — рече Поп и оде до рецепције. Тамо је разговарао са портиром. Чиле није знао шта да ради са грудвом.
Он јој се стидљиво осмехну и слеже раменима. —Отишли су да га зову... — врати се Поп. — Дај ми грудву! —Кад имамо воз? —У шеснаест и четрдесет. —Има времена . . . —Кад помислим само где нам деца живе!
—Кад имамо воз? —У шеснаест и четрдесет. —Има времена . . . —Кад помислим само где нам деца живе! — рече Поп. —Није ни чудо што су стално болесна! —Молим? — рече Чиле.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Његуши се уредише у поворку. Први пође поп Марко Пунишин, човјек средовјечан, ни по чему не различан од осталих Црногораца, јер у оно вријеме њихови попови не
А зашто то, разабраће се домало. На обичном почивалу поп стаде, па сви стадоше и сви се, осим кнеза, окренуше ка Приморју.
Бескрајан, црн, густ облак закрио бјеше васколики западни зреник над водом, те се полако ширио ка нашим крајевима. Поп Марко рече: — Снијег овога ће пута од мора! Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена!
Њих тројица старијих не бјеху силазили у Котор откад га коначно заузеше ћесаровци. Поп очекиваше да кнез припали, па да заподјене разговор о томе. И започе: — А да како ти се чини, кнеже, сад доље?
Сви бјеху незадовољни тим одговором. Поп само одмахну главом. Бркоња такође то учини, па рече: — Тô јест, кнеже! Велика је ћесаровина и јака је, особито сад,
Ха, попе Марко, соколе, шени! Поп убрза корачање, сви остали за њим. Кад стигоше под голему пећину што зја у брду над путом, поп стаде, хитро сними
Поп убрза корачање, сви остали за њим. Кад стигоше под голему пећину што зја у брду над путом, поп стаде, хитро сними пушку, натегну је и викну: — Ко си? Сви намах стадоше и натегоше пушке. — Ко си?
Сви намах стадоше и натегоше пушке. — Ко си? — понови поп и коракну ка њекој прилици, која стојаше уз литицу. Рако, Маркиша, Перо и Крцун опколише ноћника, који одговори на
— Откуда ти фес на глави, кад си ти ћесарски солдат? — пита поп. Бјегунац промрмља њешто неразумљиво. Крцун кресну и другом, те видјеше на њему излињао грађански капут.
— Дај боже! — рече поп и кренуше се сви. ИИИ Било је још доста рано, те иако доље по дубодолинама бјеше већ мрак, горе на његушком пољу,
Кнез се врати у кућу вичући: — Оро, ђецо! Оро! Сви нагрнуше за њим. Милица припали зубљу. Поп Марко, Рако Мргудов, Крцун Сердарев и Перо Пуров одвојише се да пјевају. Остала гомила уврста се у полукруг.
Она два млађа пјевача запјеваше други стих бржим нагласцима: „У Ро-ви-не, у То-ма-но-ви-ће!“ Поп и бркоња, дебљим гласовима а истијем начином, поновише тај други стих.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
од Француза: Босије, Молијер, Боало, Лафонтен, Волтер, Хелвецијус, Дидро, Кондијак; од Енглеза: Шекспир, Голдсмит, Поп; од Талијана: Данте, Ариосто, Тасо, Бокачо, Голдони; од Руса: Ломоносов, Державин.
1895. игран је у новосадском позоришту његов комад Поп Доброслав, са проблемом назаренства међу Србима. Иначе, деведесетих година он готово сасвим ретко и по изузетку пише,
109 »Лимунација« на селу изишла је у Београду 1896 (друго издање у Београду 1912). Поп Ћира и поп Спира, у два издања (Карловци, 1898. и Београд, 1911).
109 »Лимунација« на селу изишла је у Београду 1896 (друго издање у Београду 1912). Поп Ћира и поп Спира, у два издања (Карловци, 1898. и Београд, 1911). Вукадин (Загреб, 1903), Зона Замфирова (Београд, 1907).
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Још се ето Маџар тужи Што маџарски поп не служи — И куне се по татарски Да ће бити све маџарски. — Јуриш, Србе, удри змију, Пусто ли је дигла шију!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
То је исто као да идеш загледати у олтар шта поп ради. — Хм, шта велиш, Петраче? Петрак самарџија, држећи на кољенима рашивену стељу од самара, гвирну испод ока на
Већ им је поп раније био нешто натукнуо о сликаревој необичној работи и провукао им кроз уши да се код Раде Ћопића купе штокакви —
— А ти ? — Шта а ја? Нијесам ја, велим им, ни поп ни црквењак па да све то морам знати. Не знам читати, не знам писати ... — А они?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Један другога пецка, нуде се дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач. Дође и поп. Сви стоје гологлави, он чита, кади, они метанишу, крсте се. Пресече се колач и онда настаје слава. Почну здравице.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
Евангелска царствује свобода, Збацивши јарам с чловеческог рода. Давид пророк у тимпане свира Нек поп више у триод не дира. | Пентикостар — књига превесела, Поје Христа спаситеља дела.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
244 ЗАШТО ЂАВО ОПАНКЕ ДЕРЕ 245 ЗАБУНИО СЕ КАО ЦИГАНИН У ЛУКУ 246 БОНИК И БОЛЕСТ 247 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 248 КУДРОВ И КУСОВ 249 ЂАВОЛУ СВИЈЕЋУ ПАЛИО 250 ВАРКА ПРЕД МАРКА 251 КЛИНЧОРБА 252 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ
— па тако ишчезне, и више га никако нема тамо гдје чује да је поп. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА Један сиромах живљаше у једној пећини и немаше ништа до једну шћер, која бијаше много
Кад шта ћеш да видиш! — згурио се поп у котлу, па чучи. — О, господин попо, — рече војник — а окле ти о'ђе? — Немој, мој синко, пода ме ложити!
— О, господин попо, — рече војник — а окле ти о'ђе? — Немој, мој синко, пода ме ложити! — стане га молити поп. — О-о-о, не бој се, неће ти бит' зима! — одговори војник и отклопи котô под којим бијаше мало више жерави.
Кад жена отиде и то попу каже, поп са неколико човека дође, те онога назови-мрца метну на носила, и однесавши га у цркву онако на носилима оставе га
Кад поп с осталим људима пође из цркве, побратим каже да он побратима свога, с којим је толико много трговао и соли и хлеба јео
УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО Укрцају се у један чун пет шест простака и један поп да се превезу преко једне ријеке илити блата,
УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО Укрцају се у један чун пет шест простака и један поп да се превезу преко једне ријеке илити блата, док на један мах пухне жестоки вјетар и изврне се чун те сви у блато.
Кад се врате кући, кажу и попадији све како је било, и да се поп без памети и без потребе утопио. Стане у сав плач попадија кукати као коме је невоља, пак их запита: — Како се утопи?
Након неко доба срете се на путу оџа и поп, и даду се у разговор. Оџа, да би се потсмијао попу ђе му се парохијанин потурчио, као ругајући се и силећи рече му:
Насмије се поп наместо да се постиди, па одговори оџи: — Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема
У то изиће и поп пред цркву и свијема назове добро јутро и по обичају благослови, а они сви на њ скоче вичући: — Дед' попе!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Православни поп, наравски, тео човек да што брже отаља своју дужност, па је поизбацивао читава поглавља из јектанија или како се већ
И таман када је полузамрзнути поп мислио да је читава ствар готова, френдови почеше да везу говоранције без краја и почетка!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Негде, на пример, на старом газу заглиби турски топ, а након тога, столећа другог, упаде пијан поп. Столећа трећег, овога данас, тамо су дигли ћуприју за нас. А јуче, куме, шта ли се деси, да зинеш одистински!
Пре него скочиш, не вичи хоп, магарче драги, грухнȏ те топ, не њачи тамо где пева поп. КОСМИЧКИ САН Мој синовац, дечак мио, ноћас чудан санак снио: у космосу да је био.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Док ми стигнемо, а они завршили борбу, и тако покупимо само „шњур“! — вели Душан Поп. — То ти је као ајнц, кад вучеш на седамнаест — објашњава стручно наредник Милан. — Слика или десетка.
— Е, па сад, наредниче, ти можеш да се вратиш... Тада баш зачусмо како неко тражи командира. Беше то наредник Душан Поп. — Господине капетане, наредио је командант да се вратите на стари положај!... — Ама, побогу човече, шта велиш?
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
није због школе. Има и богослова који рђаво певају — Има, доиста има, одговори поп, обарајући очи, јер и сам је веома слаб певач. — Иному солнце, иному луна, иному звјезди... како ли оно беше.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Знамо, сигурно, да ми се прадед звао: Јован. Да му је брат био поп, и стриц поп, а млађи брат калуђер. Тај калуђер, Теодосија Церњански, сахрањен је у манастиру Војловици, код Панчева,
Знамо, сигурно, да ми се прадед звао: Јован. Да му је брат био поп, и стриц поп, а млађи брат калуђер. Тај калуђер, Теодосија Церњански, сахрањен је у манастиру Војловици, код Панчева, где му се
Калцан се није удавио. Испливао је. Мој дед, поп Мита, прешао је из Итебеја у Иланчу и оженио се ћерком свештеника у Иланчи, Ненада Путника.
Тај Ненад, мој прадед, био је толико тежак, да су сељаци притезали левче кад би се пео у кола. Поп Мита, мој дед, по оцу, на старим фотографијама личи на неког сеоског Толстоја. Био је риђ, плах, строг.
Кад је његов патријарх, у револуцији године 1848, прешао на страну Беча, против Мађара, поп Мита је командовао Иланчанима, у боју код Иланче.
После револуције, породица поп Митина остала је без куће и кућишта. Моја баба, Јула, отхранила је мог оца ваљушцима од црнога брашна.
„Далеко ми је Банат, црна кошуља!“ – каже, негде, Јакшић. Поп Мита је имао три сина и две кћери. Његов најстарији син, мој стриц, Јоца, био је остао хром у ногу, па је куповао и
Кад је поп Мита угледао скитницу, свог сина, хтео је да га посече косом којом је косио жито. Једва су га спасли наши наполичари и
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
велиш ти, а светли кнез, обрадован, прекиде, па вели: »Доста, капетане: с то мало речи казао си много«... Поп се намршти.
овај... шта ћу и како ћу, — рече капетан и диже се. — Попо, хајде и ти са мном. Поп се диже и оде с њим, народ се разиђе, али нас неколико остасмо, јер нам поп даде знак да га чекамо.
— Попо, хајде и ти са мном. Поп се диже и оде с њим, народ се разиђе, али нас неколико остасмо, јер нам поп даде знак да га чекамо. После једног сата поп се врати. Бејасмо готови да »искочимо из коже« од нестрпљења. — Шта би?
После једног сата поп се врати. Бејасмо готови да »искочимо из коже« од нестрпљења. — Шта би? — салетесмо питањима.
— Па хоће ли да је пише? — запита неко. — Мора, и да му се неће, — вели поп. — Сутра је мора послати. — Да ли је већ почео? — рече неко. — Ја рачунам да ће он то ноћас, — вели Митар.
— Ја рачунам да ће он то ноћас, — вели Митар. — Не може дању због ларме. — Море остаде човек да пише, — вели поп. — Шта ви говорим ја. Ми се готово запрепастисмо.
У једно време бисмо готови да окривимо учитеља, али поп и Митар устадоше тако енергично у његову одбрану, да морасмо ућутати и тражити у мислима другога, на кога бисмо бацили
— Море, људи, јесте ли при себи! — вели поп. — Зар не знате како уча пева херувику... тај не може 'нако да пише, јер му душа није зла.
« И звонари се дигоше, па, стењући и кашљуцајући, стадоше силазити низ степенице. Прође недеља дана. Умро поп Коста, парох цркве. Случајно је Марко ступио у службу као звонар баш истог дана, кад се поп Коста ђаконио.
Прође недеља дана. Умро поп Коста, парох цркве. Случајно је Марко ступио у службу као звонар баш истог дана, кад се поп Коста ђаконио. Сећа се добро, и ако је то било пре... хмм... колико ће бити?... двадесет и... јест, и седам....
хмм... колико ће бити?... двадесет и... јест, и седам.... пре двадесет и седам година ! ... Онда поп Коста беше танак, сух и висок као ова звонара, а после, хе ... једва уђе кроз јужне двери.
Онда поп Коста беше танак, сух и висок као ова звонара, а после, хе ... једва уђе кроз јужне двери. Па ето, поп Коста умре, и ако је појео безбројне ћуране с тртицама као песница, а Марко ће још и даље да се превија овако, једући
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈОВИЦА: А Јова Црвљанин? ЈЕВРЕМ: Па је л' украо тестамент и био у 'апсу? ЈОВИЦА: А поп Пера? ЈЕВРЕМ: Он јесте. Ако тамо у скупштини треба зинути, поп уме да зине, па да га мајци олако не затвори уста.
ЈОВИЦА: А поп Пера? ЈЕВРЕМ: Он јесте. Ако тамо у скупштини треба зинути, поп уме да зине, па да га мајци олако не затвори уста. Али, брате, одвешће свастику у Београд, па ће да нам пуца брука.
ЈЕВРЕМ: Знам, али – опозиција. СПИРА: А шта се то тебе тиче? СПИРИНИЦА: И поп Анта има зета опозицију, па још како лепо живе. ЈЕВРЕМ: Јес', али... овај... како да кажем...
ЈЕВРЕМ: То остави... него други, туђини. МЛАДЕН: Па онда... долазио је поп Видоје. СЕКУЛИЋ: Добро, добро, попе, обријаћу ја тебе, ако бог да. Хоће опозицију, а овамо прескаче удовичке плотове!
ЈЕВРЕМ: Јест, код оне Ангелине. СЕКУЛИЋ: Па онда? МЛАДЕН: Па онда... чекај, поп Видоје, па онда опет госпођица Даница... ЈЕВРЕМ: Ама, за друге говори.
(Вади из џепа пуно хартија, загледа једно писмо.) „Поп Спира...” (Чита.) „Ал' ако си сигуран да ми израдиш помиловање за оно што су ме убедили да је моја служавка родила”...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” А Авакум ће: „То можда важи у граду, Где све иде на ноту и на ношу... На селу јошкако ударит знаду, Ту и поп понекад закачи пошу, Па што ја не бих Вуку и Магду, Што не бих памети довео Јошу?
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
РАСЛАПЧЕВИЋ ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ ВУК ТОМАНОВИЋ МНОЗИНА БОГДАН ЂУРАШКОВИЋ ВУК МИЋУНОВИЋ ВУК МАНДУШИЋ ВУК ЉЕШЕВОСТУПАЦ ПОП МИЋО СЕСТРА БАТРИЋЕВА ХАЏИ-АЛИ МЕДОВИЋ, кадија СКЕНДЕР-АГА МУСТАЈ-КАДИЈА АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ ФЕРАТ, зачирски
КНЕЗ РОГАН Ја се овој и чудим работи! Поп грешника за грехове пита, да га ђаво није превластио, а ђавола јошт нијесам гледâ да се попу исповиједао.
Сви се у хлад под њом сабијемо, уберемо зрелијех јабуках, као цукар свака бјеше слатка; поп очита под њом еванђеље. У то доба пет Мартиновићах дигоше се један за другијем и за њима три четири друга.
СЕРДАР ВУКОТА Ходио је до у Млетке Драшко. Када Шенђер на Котор удара, ста град бити топом буковијем. Поп Шћепан се тад у Котор нагна.
Тад задоби плату у принципа, на годину стотину цекинах. Поп је пао љуто од старости, па је драшко у Млетке ходио да донесе од Млечића плату.
цуцки, да' им оно писмо те си писâ међу свима нама, па се с њиме нека разговоре, е ћемо их грајом заглушити. ПОП МИЋО ДАВА ПИСМО ВЛАДИЦИ ДАНИЛУ, ВЛАДИКА ГА ГЛЕДА И НЕ ГОВОРИ НИШТА. КНЕЗ ЈАНКО Што је било? Што пише, владико?
КНЕЗ ЈАНКО ДАВА ПИСМО ПОПУ И ГОВОРИ МУ. КНЕЗ ЈАНКО Попе Мићо, држ' ти ово писмо, те прочита, да знамо што пише! ПОП МИЋО УЗИМЉЕ ПИСМО, ДУГО ГА ГЛЕДА И ПОЧИЊЕ ЧИТАТИ: ПОП МИЋО (чита) . . . ум . . . дам . . . ам . . . . . . би . . .
ПОП МИЋО УЗИМЉЕ ПИСМО, ДУГО ГА ГЛЕДА И ПОЧИЊЕ ЧИТАТИ: ПОП МИЋО (чита) . . . ум . . . дам . . . ам . . . . . . би . . . ну . . . но . . . . . . на . . . ша . . . ра . . .
Аманати, научи тако? Јесу ли те у Млетке шиљали? Када своје тако осијецаш, ада што би с туђијем чинио? ПОП МИЋО Ти се, Вуче, кâ да са мном ругаш? Какав наук, такво и читање!
Ко ће боље, широко му поље! ВУК МИЋУНОВИЋ Ја ти не бих предавао бира, да се слушам, зрно дађавоље. ПОП МИЋО И не дају жита ни у шаку, до по руно и по груду сира; па и то ми дају кâ на силу. Да ли не знаш наше даваоце?
ВУК МИЋУНОВИЋ Аманати, не наиједи се! А како им читаш летурђију кад овако у писмо затежеш? ПОП МИЋО Аманат ми, ја је и не читам, нити ми је књига за потребу, нит' је када у цркву отварам.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ма хоћу их свијех набројити као из читуље. Поздрављају: поп Милутин Церовић из Тушине; барјактар Павле Бајовић, Пипер; Пјешивци: сердар Мркоје, Никчевићи Иван и Марко, Контић
Бајовић, Пипер; Пјешивци: сердар Мркоје, Никчевићи Иван и Марко, Контић Радосав; Морачки сердар Мијат, капетан Јакша, поп Вуксан Радовић и сви Бјелопавлићи преко војводе Марка Бошковића. Ето, ти, сви!“ „Бог из поздравио и благословио!
У тај мах уђоше у дворану три човјека и једна жена. Најпрви иђаше старац неки, дебео, обриванијех бркова; за њим поп латински, носећи под пазухом гомилу књига; за овијем момче неко, сухоњаво, жута лица штапљући се крстом од дрвета, а
Стари извадио иза паса нечесову кључину па хоће њом да га удари, поп замахњује онијем бременом књига и циља га право у чело, жутељави момак омјера и онијем крстом да га звекне, а жена
Остала дјеца муком гледаху господу. „Не ваља дирати тичија гнијезда“, рече свима. „А ти — је ли те то поп Стефан научио да разваљујеш гнијезда, а?“ Дијете се зачуди откуда странац зна име његову бившем учитељу.
низ вјекова, и које доликоваше, можда, времену у које се заметнуше, али никако новијим временима; смијешан им бјеше поп-учитељ, домаћи „свјетилник“, који је жље расвијетљивао густи мрак под очевим кровом; смијешно им је било скучено знање
Особито се чуваху да не одаду чим своју велику „тајну“. По очевој наредби, поп је припуштао и њих „на катихизис“. То је бивало неколика пута у недјељи.
Сердар, пред својим званицама и многијем људима из свога браства, иђаше носећи пуње и проскуре. По служби, пошто му поп још опоја и окади гроб родитеља и сина Милуна, врну се дома. Сунце таман грануло бјеше кад се они враћаху.
— Ре ћи ћеш: зар није и данас тако? Поп очати славу, па свршено! — Не, данас је мало друкчије. Данас попо натакне петрахиљ, очита из требника двије-три
Еле, читаху славу као што је у србуљама, стару српску славу. А кад то обреди, засједи поп, па се причај с људима подуго, иначе би се домаћин увриједио.
Са свакијем се он и његови званци ижљубише и за здравље питаше, а то је, богме, понијело комад времена. Поп Марко — подаљи рођак Пејов — не затече дома но женске, а и њих у послу.
У кући опет гораше други огањ, а крај њега настављено неколико лонаца. Кад поп дође, Милица и Стане, таман дошле с воде; упртила свака по вучију, а у рукама по дижву, па онако прегнуте и задихане,
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
или савети и упути: како ваља живети (Испеци, па реци, Не ничи ђе те не сију, Не пружај се даље од губера, Реци попу поп, а бобу боб).
— Без муке нема науке. — Пример је најбољи учитељ. — Нико се није научен родио. — Младо се дрво савија. — Добар поп до смрти се учи. — Човек се до смрти учи, а недоучен у гроб легне. — Матор се коњ не учи играти.
— Ко за репом пође, тај у трње дође. — Гдје нема мачке миши господаре. — Господареве очи коња гоје. — Што смије поп, не смије ђак. — Служба није дружба. — Док је леђа, биће самара. — Тко није служио, не умије ни заповиједат’.
— Слушај што ти се вели, а вјеруј што ти се види. — Истина сунцем сја. — Реци бобу: боб, а попу: поп! — Много ашова треба док се истина сахрани. — Боље је вјеровати својим очима, него туђим ријечима.
запита неко попа мру ли људи, а он ну одговори да мируцају; али кад послије неколико дана умре и попадија, одговори поп на таково питање: — „Помрије сав свијет“. Мој мертик неће убити (а два ми не даду, макар на сваком чокоту родио).
— Приповиједају да се нашло у тефтеру некаквог калуђера. Тука, буби штука! — Казао поп или калуђер, кад су негдје уз пост преда њ донијели печену туку, и овијем речима као претворивши је у рибу, стао јести.
— Учини, попе, божа ти вјера, као да пасах с гумна у појату. — Овако се разговарао некаки поп с некакијем Радом на исповијести. Ил’ ћеш ђе гледиш или ђе мислиш?
— Казала сам ти све оно што бих мому попу казала. 10 Питао млади поп попадију: — Знаш ли што сељани о мени говоре? — Они веле да си им тежак и крив, а ја да си здрав и жив!
као за воће), и од тога остане Вотњак. СЕМЕНТЕШКО ЈЕЗЕРО Некада неки поп вро о празнику на месту гдје је сад језеро. Тога дана прође св. Сава поред гувна и упита попа зашто на празник врше.
Тога дана прође св. Сава поред гувна и упита попа зашто на празник врше. Не знајући ко је, поп љутито одговори да му се у посао не меша.
Да ја миша жуњи дам, Да ми жуња перо да, Да је перо свату дам, Да ми сват коња да, Да ја коња попу дам, Да ми поп књигу да, Да ја књигу богу дам, Да ми бог срећу да, А ја срећу, па у врећу, Преко прага — па у кућу. 2.
тора продав’о, из куће удав’о; синове женио, ’леба желио; сва ти стока куса била, само ти им’о реп; све ти кукало, поп ти по кући пев’о; све ти хукало, а бурета певала; губио другаре, добивао шамаре; образ ти био црн, а салаш светао;
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
197 2. КО ЈЕ ТО? — НИКОЛА! 198 3. МОЈ ЈЕ ПРЕДЊАК. 199 4. ЗЕТ И ПУНИЦА. 200 5. ЗА ШТО СУ ПРОСТАЦИ СИРОМАСИ. 201 6. ПОП И ПАРОХИЈАНИ. 202 7. ОКЛАД ШТА ЈЕ НАЈБЈЕЉЕ. 203 8. ЉЕНИВИ СЛИЈЕПАЦ. 204 9. ЗЕТ У ПУНИЦАМА. 205 10. СЕЉАНИН И ГОСПОДАР.
КАФА И ЊЕЗИНО ЦРНИЛО. 211 16. КУДРОВ И КУСОВ. 212 17. КАД СЕ АРЧИ НЕК СЕ АРЧИ. 213 18. ЖЕЂА И ВИНО. 214 19. УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО. 215 20. ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА. 216 21. ЗА ШТО СЕ СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ ЗОВЕ БОГОНОСАЦ. 217 22.
(Цар Дукљан) послао ми је из Боке Г. Вук Врчевић; 25. (Дјевојка цара надмудрила) и 38. (Дивљан) послао ми је Г. поп Вук Поповић из Рисна; 45. (Краљ и чобанин) и 46.
тајао и никад никому казао, па ни попу на исповијести, него сам мислио исповиђети при смрти, али ме уграби прије него поп приспје.” — „А вама шта је?” упита калуђер она три сина.
” повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе. 38. ДИВЉАН. Поп и ђак ходили кроз једну велику планину, па их онђе ухвати ноћ.
Кад ђак то види, досјети се и своме јаду, али утећи из пећине није могао никако. Пошто се поп испече, зове дивљан ђака да с њим једе, а ђак јадни не шћене, већ му одговори да није гладан.
Кад жена отиде и то попу каже, поп са неколика човека дође, те онога назови-мрца метну на носила, и однесавши га у цркву онако на носилима оставе га
Кад поп с осталим људима пође из цркве, побратим каже да он побратима свога, с којим је толико много трговао и соли и хлеба јео
— у Карловцима (Сријемскијем): Јован Живановић, професор; — у Карловцу (Горњем): Никола Беговић, прота; — у Котору: поп Вук Поповић; — у Манастиру Ходошу Бодрогу: Самуило Брашованов, јеромонах; — у Неузини: Младен Телечки, свећеник; — у Н.
По том зовну попа да дијете крсти по закону, а за кума ону исту рибу. Кад сврши поп крштење, крену сви дома да пију и на честито, а кума риба нешће, него узе они драги камен, и отолен као најбржа тица
“ па тако ишчезне, и више га никако нема тамо гдје чује да је поп. ШАЉИВЕ ПРИЧЕ 1. ПИЈЕСАК И СВЕТИ ПЕТАР.
“ Кад већ дође време да се сахрањује, опет јој муж пришапће: „Устај, сад ће доћи поп и ђаци да те прате у гробље.“ „А јели мој предњак?
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Па ако човек и сав свет задобије, а душу своју изгуби, која је корист? (Мт. 16, 26; Мк. 8, 36) Ако је поп грешан, али молитва његова није грешна, и веза његова је сила од вишње благодати.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
СТАВРА: Немој ти мени „мацо”! ИКОНИЈА: Ајде по једну за покој душе! МИЛЕ: Не знам смао коме је требо поп! СТАВРА: Спаси Бог! МИЛЕ: На спасеније! ИКОНИЈА (Просјаку): Ајде и ти натегни једну, ваља се!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Никад довека јутрења, вечерња и све што се год у цркви послује не би могло без њега бити; млого би пута чредни поп без никаква празника само њему за [х]атар морао у цркву доћи.
и „Ниње отпуштајеши, то би све он читао грчки; ако ли би се случило да му то који пут протопоп или који други поп отме, отишао би срдит из цркве, као да није у њојзи никакве молитве било.
Но, мој љубезни протопоп Новаковић, поп Марко Бедов, Трифун Синобад, Симо Стевановић из града (кроме других многих који би ме радосно дочекали) никада не би
Међу овакови свети грешници проведем велики пост и празнујем воскресеније. По празнику отпрати ме поп Лазо до града Трогира, који је ту близу. Одавде пређем у Сплит и ту се укрцам у једну месалонитску тартану, за Корф.
Одведе ме поп Марко у свој дом и нађе ми једног младог солдата Далматинца који добро гречески знађаше. Погодим га за цекин на месец
” Дођемо у град к нашем [Х]ерцеговцу, који, смејући се, рече нам: „Ја сам добро знао да ће то тако бити; зао је оно поп. Но стара госпођа, добра душа, видећи га да плаче кад служи литурђију, вара се и мисли да није сасвим опак.
Мој камарада поп Антим Атинејац био је мирски свештеник, но младом умре му супруга. Ови човек, да се није на науку затим дао, без
Свуда од Турака и христјана Албанеза једнако смо били примати и чашћени и од места до места праћени. Поп Ђика и два Хормовита с њим били су, како ваља, вооружени; но и тако гдигди бивало је сумњеније да се не намеримо на
На неколико недеља зовне ме из Плавна син његов, поп Лазар, да му дођем на погребеније, гди сам му изговорио, како сам лепше могао, похвално на погребеније слово.
Обнадежди ме поп Антим да не токмо коју годину, него и сав живот могу у Бечу провести ако узимам вољу и усердије лекције јелински
У Итебеју пођем искати сестру матере моје, Јевру; но, не нађем је, јер се давно била преставила. Поп Давид, ујац мој, пође са мном у друштво.
Зовну на обед. Мој нови познаник, поп Агапије, пође у комшилук к једном од први[х] трговаца на обед, а ја останем с учитеље|м При ручку сазнам да ови
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А ја: ора про нобис, па у зобницу! И онда се, вели, побратимише.“ Бакоња назва „добро јутро“, а поп му прихвати поздрав, те завргоше говор о врућини, о прашини, о томе како је боље уранити итд.
, док се, најзад, Бакоња каза, а на то поп узвикну: „Та фра-Брне је мој пријатељ из младости! Ми смо друговали толико година заједно кад је био парох у К!
Ми смо друговали толико година заједно кад је био парох у К!“ И поп Илија (тако се звао) поче да прича о њихову друговању.
Бакоња се зачуди што се то разгласило тако надалеко, али исприча све како је било. Поп је све то знао потанко, па и он обрну у шалу, и Бакоња познаде још једнога правога далматинца, у коме нема лукавства,
Послије овлашнијех разговора, поп Илија поче говорити о особинама наших сељака. Каза да међу сељацима доскора не бјеше верске мрзости, да су се људи
тако исто за ркаћку, као што свједочи похара манастира у коме је Бакоња и похара једне православне цркве у сусједству поп Илину. Бакоња не бјеше чуо за тај догађај, те замоли да му исприча. Прича је била кратка.
На малој равни скркле се куће, из којих стрше два-три звоника. Попов момак прекрсти се, па то учинише и поп и Бакоња. На њеколико корака бјеше крчма, пред којом је било доста путника.
На њеколико корака бјеше крчма, пред којом је било доста путника. Поп рече да ће сврнути на кафу и мало се уредити. И Бакоња приста на то, те одјаха, изми се и пресвуче.
Поп рече да ће сврнути на кафу и мало се уредити. И Бакоња приста на то, те одјаха, изми се и пресвуче. Поп рече да ће се кренути натраг око три часа, а тако мишљаше и Бакоња.
Бакоња, смијући се, скиде капу према њој, па одлети у сав трк. Поп Илија чекаше га већ у крчмици, те се одмах кренуше. Настаде повјерљиви разговор него оно јутрос.
И Срдар је то приповиједао Бакоњи колико је знао, али овај ђаволски поп знао је све до ижица. Прича је толико разголицала радозналост Бакоњину да је једва чекао да позна крчмарицу, која је,
Рекавши то, попо гледаше Бакоњу жмурећи и два-три пута пови обрвама. — Знаш шта, синко? — рече поп, уставивши коња као да се сјети нечега. — Послушај ти мене све што ти вељу.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Жене ће забадава поскидати беле мараме. Корист ће имати само поп Величко. — Додаде тише: — Ђорђе лумпује? — Ти си се уплашио? — мршти се Аћим. Чађевић ћути и гура руку у дуванкесу.
— Нећу! — гади му се на све. — У кући нема војника. Ваљда ће отићи из села. Сутра ће поп Величко промукнути од Вјечнаја памјат. Ако овим слепцима наплати опело, обесићу га о мантију пред његовим дућаном.
Они воле да се фале и брукају жене. С неким из чаршије, неким чистим човеком... Најбоље с попом. Преровски поп Величко... За жену би и сиње море прегазио. А поп је, због мантије мора да ћути. Да знаш, није ни ружан.
Најбоље с попом. Преровски поп Величко... За жену би и сиње море прегазио. А поп је, због мантије мора да ћути. Да знаш, није ни ружан. Дете би било лепо и крупно“, шапутала јој мајка у само лице.
Само шали. Тако са свим женама. Никада ништа друго није покушао. Ни други с њом није покушао. Једино поп. Па и њега је мајка наговорила. Смрачило се зеленило кукуруза. Ко би смео с њом да покуша! И тај Тола!
Како сам могао на њега да сумњам? Иако је био сутон, тачно је знао колико је поп Величко остао у кући. За то време између њих ништа није могло да се догоди.
А бојао се подвале тога земаљског пробисвета, јер могао је и поп да га поткупи. Можда се и он сам понудио попу да би се њему светио из зависти сиротињске? Био је и мрак.
Сви су његови непријатељи. Милунка ће га отровати. Отровати и рећи да је цркао од ракије. Може и сада. А поп је свештено лице. Богоугодник. Света славо и боже, опрости ми.
Слушао је причу како су попа Милоја вешали после Тимочке буне, и браду су му конопцем били обухватили, поп је мртав висио као да га нису обесили, већ као да су му браду ишчупали и њоме га задавили.
— Још лежи на дну ископанога гроба. — Теби? — понови да сакрије радост и изненађење. — Није само мени. Свима. Поп је промукао од читања малог опела јер за велико нема времена. Мртви не могу да дођу на ред да последњи пут уђу у цркву.
Мислио сам да неће из ината, па сам је грудвама гађао и тукао је по глави. Ништа није помогло. Мене узе поп да му прасиће чувам. Научи ме и да пишем. Баш је добро што је то учинио.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
расположење попушта, цвркућући непрестано, очаравајући нас својом умиљатошћу, и заносећи нас до најслађег заборава. Поп, млад, весео човек и попадија, пуна, са великим црвеним печатима, жена „у српски“, нису крили колико им чини част што
Пијанство младости достизало је свој врхунац кад нам је она певала. Па су настале здравице. Поп је држао читаве проповеди и говорио гласно као да га слуша цела парохија.
Са бурним „живио“ пропратисмо овај крај његове здравице, па Никола засвира коло. Поп, попадија, кум и ја скакали смо без такта до крајњег замора.
Поп, попадија, кум и ја скакали смо без такта до крајњег замора. После је поп гађао из револвера мој шешир од панаме окачен о дрво, а кум, победоносно, на свом штапу донео велику змију коју је
— упитах. Он ме не чу. — Чуо си за кума? — А, јест, знам. Умро је у ропству. Ћораво, налетело, па заробљено. — А поп Мијаило? — Он ти је црк'о од грипа, после рата. Оста млада попадија. Па се зацерека и цмокну у прсте.
“ И чудио се да нисам знао како је онај господин, у остацима официрске униформе, поп. „Кад је дошао из рата затекао копиле па га сад чува и воле као своје рођено.
— Треба се и тамо а... а... а... довијати. Арнаути седе скрстили ноге, пуше и смеју се. И онда поп хоће да исповеди Секулу. Он и то одбија: — Боље стојим код Бога, п... п... по... попе од тебе.
које ми обожавамо и називамо светињом, сашио је, можда, неки лиферант најнеморалнијег владања и осветио најпокваренији поп.
А капетан слеже оним здравим раменом и вели: „Па сеците, докторе, кад се мора“... Има поп један, сад га донели у носилима, рањен кроз кичму, а Тешовићу капетану ваде десно око. — А ко то кука, ко то кука?
! Па је обема рукама шамарао редом по оним подбулим образима и онда је некакав поп, међу њима, казао ко је он, да га нико никад није тукао и да би волео да га убију те се тресао у стиду и грозници и
и који је говорио француски; он му је рекао: „Демаин парастос; после парастоса да дођете к мени на закуску воуѕ, поп и три угледна грађанина“. И изговарајући реч три ставио је три прста своје руке пред лице.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. — Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак.
Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом. Народ се диже, као на команду. Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се
— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. — Знам, али ако намораш кога? Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа
Ђурица познаде попа. — Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно,
— Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено. И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њима. — Помози Бог, децо!
— рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника. — Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце... А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац?
»Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... — Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.
гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. — Како... зар то може да буде ?...
Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја... Али то није све. Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао. Јест, кажем...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
306 ПОП И ПАРОХИЈАНИ 307 КУДРОВ И КУСОВ 309 ЦРНОГОРСКИ ПОП 310 ДВА ПОПА У ЦИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ 311 ПОМИРУЦКА И — ПОМРИЈЕ СВИЈЕТ 312
306 ПОП И ПАРОХИЈАНИ 307 КУДРОВ И КУСОВ 309 ЦРНОГОРСКИ ПОП 310 ДВА ПОПА У ЦИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ 311 ПОМИРУЦКА И — ПОМРИЈЕ СВИЈЕТ 312 ТЕСТАМЕНАТ 313 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ
КУСОВ 309 ЦРНОГОРСКИ ПОП 310 ДВА ПОПА У ЦИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ 311 ПОМИРУЦКА И — ПОМРИЈЕ СВИЈЕТ 312 ТЕСТАМЕНАТ 313 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 314 ПРАВОГА, БОЖЕ!
— па тако ишчезне, и више га никако нема тамо гдје чује да је поп. ДЕЧКО КОЈИ СЕ НИЧЕГА НЕ ПЛАШИ Била је тако једна удовица и имала сина јединца који био тако слободан да се ничега
она попу: — Господине, гледајте га икако устрашити, јер ја му не могу ништа, а бојим се да му се гдје што не догоди. Поп јој рече: — Пошаљи ти њега довече к мени, па ћу га ја сјетовати.
Кад ова то чује, отиде кући, па кад је дошла ноћ, оправи малога тамо. А поп је имао баш тада мртваца у цркви, па га изнесе под звоник те га некако наравна да стоји, а у руке му уклепа штрикове
Кад дође мали к попу, рече му: — Што ме требаш? Ево ме, дошао сам. А поп му рече: — Сједи, синко, па ћемо се разговарати.
Ево ме, дошао сам. А поп му рече: — Сједи, синко, па ћемо се разговарати. Он сједе, а поп га стане којешта распитивати, па најпослије рече му: — Би ли ти био добар да мене нешто послушаш?
— Бих, што год хоћете, — одговори мали. — Добро дакле, — рече поп — хајде у цркву па одзвони вечерњу, јер ми нема шикутора код куће. Мали одмах изиђе и отиде у цркву.
Мртви се стропошта на земљу, и мали узме па одзвони, и онда се врати к попу. Кад дође тамо, пита га поп: — Јеси ли одзвонио? — Јесам, — рече он. — А нијеси ништа видио?
Ја одзвоним и дођем амо, а он остане лежећи. Кад то поп чује, пошаље га кући и рече му: — Сјутра навече дођи опет к мени. Мали рече да хоће, па закала и отиде кући.
Кад се ујутру сване, дође мати к попу па пита: — Господине, хоће ли ишта бити? А поп јој рече: — За овај пар ништа, јер је посве вражје главе. Мучно ћу га научити страху.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
После свега би дошао поп, који је изгледао страшно уморан и почео службу пуну старословенских речи и фраза, што је нама, несташној деци, личило
После свега би дошао поп, који је изгледао страшно уморан и почео службу пуну старословенских речи и фраза, што је нама, несташној деци, личило
Једном, у шали, рекох Џимију да напусти своју ложионицу и постане поп. Он одговори да у Творници има довољно момака и девојака на којима може да обавља ту верску и просветну мисију.
- Замислите - рекао је поп - колико би он имао да прича да је био девет година у Америци! Убрзо сам био засут позивима на музичке приредбе и
- Замислите - рекао је поп - колико би он имао да прича да је био девет година у Америци! Убрзо сам био засут позивима на музичке приредбе и
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
спољних послова одељења Ујка Васа Тетка Савка Тетка Даца Јова поп-Арсин Теча Панта родбина госпа-Живкина Миле, његов син Соја, распуштеница Теча Јаков Сава Мишић Први жандарм
Зар толика фамилија па нико, где би то било! Мислио сам пре да ће одскочити Јова поп-Арсин. Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи.
ВАСА: Јесте. ЖИВКА: Па шта она хоће? Положила је испит, па нека јој је на здравље. ВАСА (чита): Јова поп-Арсин. ЖИВКА: То је онај с робије? ВАСА: јесте. (Чита.) Пера Каленић. ЖИВКА: Ко ти је то опет?
Ту су тетка Савка, тетка Даца, Јова поп-Арсин, теча Панта и син му Миле, теча Јаков, Сава Митић и Пера Каленић. Сви прилазе Живки и рукују се, а женске се
КАЛЕНИЋ: Сасвим! Запиши, ујка-Васо, да се Јови поп-Арсином да служба како би се држави дала прилика да искористи његово знање. ЖИВКА: А шта би ти, теча-Панто?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
На њу се наслања следећа: „За неколико тренутака, кад је поп појао, стаде иза ковчега, гологлав, и Аранђел Исакович, под неким кровом пуним голубова и обрати на себе пажњу”.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Крупно зборе као да се дозивљу с брда на брдо и све некако певајући. А не знаду ти за страх, као да нису раја. Њихов Поп-Добрињац им је и владика и патрика. Тврдо држе све четворо поста и љуто се крве са сваким ко то жели...
Чиста лијепа; Божић и Васкрс, пости и празници, цркве и манастири, сабори и славе, заветине и свадбе, поп и ђак, причешће и очишћење. Умреш и погребу те као раба божија, а не као стоку...
Каљав и тучен целога дана новембарским невременом, стојаше у мраку пред ограђеном кулом Хаџића у Црколезу поп Буњак, некако равнодушно очекујући да му се после велике лупњаве и вике отворе, досле вазда гостољубиве, арнаутске
— Хе!... добро је ово да видимо — процеди поп дружини кроз ноћну слоту — нејунаци су наши сусједи, кумови и побратими кад се царства мијењају!...
Знадијаше поп шта ово значи. Тамо, западно, изнемогла војска чинила је последње напоре да продре у Васојевиће. А овамо на север све
ивиче опевано поље, навалили повлашћени и ободрени разбојници на православна села, па робе, грабе, пале и убијају. Поп ослушкиваше како се врста плотун за плотуном, најпре по пограничним селима његова Колашина према Дреници, а затим све
— Добро је и ово да видимо!.. Хеј, побратиме, отварај ноћас! — кликну поп па снажно опет залупа пушком у врата. А преварио се био грешни поп Буњак и изостао у својем селу иза војске.
Хеј, побратиме, отварај ноћас! — кликну поп па снажно опет залупа пушком у врата. А преварио се био грешни поп Буњак и изостао у својем селу иза војске.
лупају и вичу. а нико се не одзивље. Изгледа да је тако суђено. Није шала кад се царства мењају, болно помислио поп, па поново кликнуо: — Хеј, липова бесо, отварај ноћас!..
побратима, после дуж ега саветовања и оклевања сиђоше и подигоше букову засовницу са тешких двокрилних вратница. Поп кроз мрак осети да му се та врата никад хладније нису отварала.
Тако ми Бога, на кулу ћу! — подвикнуо поп ово на арнаутском, па мимо домаћине јурну на врата и уза степенице на горњи бој.
црним ћулавом, ретке браде и дугих танких, малоруски опуштених бркова, са два реденика око паса и брзометком У руци, поп чињаше слику невиђенога горскога витеза, викла да се никад и ни од чега не страши. Кула бејаше пуна.
Краков, Станислав - КРИЛА
Шофер је напунио испуштену гуму, мотор је опет забректао, а прљави грчки поп из Галатишта, коме су бацили две сребрне драхме, благосиљао је љубавнике и кола.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
рибе, зинуо, подигао и раширио обадве руке, врат испружио а главу малко погнуо напред, као оно човек кад чека да га поп мироше или покропи водицом — па тако стоји и ћути. Не знам шта ли му је та позитура требала да значи!
Поповић и поп Ђуричковић гласаше за наше радикалне кандидате: Адама, Милију, Крупежевића,1) Вуковића, Шумкарца и Благоја Божића.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Рајко га погледа у недоумици. — Да, да — потврђује Коста. — Цело сам јутро то рачунао... — То ти је оно: докон поп јариће крсти. — Али Рајко се прену. — Чекајте мало, бароне, да ја вама пробам глас. Поставићу вам простији задатак.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Она се и певала, а о томе има више доказа. Ево неколико. У Сремчевом Поп-Ћири и поп-Спири поп-Спира, уза срамежљиво забашуривање гђе Сиде, подсећа како су у младости певали и ову песму, па
Она се и певала, а о томе има више доказа. Ево неколико. У Сремчевом Поп-Ћири и поп-Спири поп-Спира, уза срамежљиво забашуривање гђе Сиде, подсећа како су у младости певали и ову песму, па скоро читаву
Она се и певала, а о томе има више доказа. Ево неколико. У Сремчевом Поп-Ћири и поп-Спири поп-Спира, уза срамежљиво забашуривање гђе Сиде, подсећа како су у младости певали и ову песму, па скоро читаву прву
Песму је компоновао сам В. Живковић, а ноте в. код Ћурчина. У познатој сцени Сремчева Поп-Ћире и поп-Спире на Јулиној свадби песму пева сама невеста. У нови (стр. 273).
Песму је компоновао сам В. Живковић, а ноте в. код Ћурчина. У познатој сцени Сремчева Поп-Ћире и поп-Спире на Јулиној свадби песму пева сама невеста. У нови (стр. 273). Песма је први пут објављена у Подунавци, бр. 18.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Село га је волило и штимало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати. — 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити!
Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију. — Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем...
— Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне.
— Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу. — Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу. — А ко му подиже биљег?
!“ — чудим се ја, главати господине. „Па како ћеш одати чест царској господи?“ — пита ме и испитује кô поп на исповиједи. „Па казаћу: Помози Бог, царски суци, на Бањој Луци!“ „Ето, ето, ето!
Давид: Коме рече да се потужим? Судац: Пароху дотичном? Давид: Шта је сад јопе' парох? Писарчић: Поп, поп, Давиде. Давид: А, поп!
Давид: Коме рече да се потужим? Судац: Пароху дотичном? Давид: Шта је сад јопе' парох? Писарчић: Поп, поп, Давиде. Давид: А, поп!
Судац: Пароху дотичном? Давид: Шта је сад јопе' парох? Писарчић: Поп, поп, Давиде. Давид: А, поп! Жалио сам се два-три пута, па Поп вели: „Давиде, каже, пошто није вјенчана, не спада под црквењске палиграпе.
Давид: Шта је сад јопе' парох? Писарчић: Поп, поп, Давиде. Давид: А, поп! Жалио сам се два-три пута, па Поп вели: „Давиде, каже, пошто није вјенчана, не спада под црквењске палиграпе. Тужи је, вели, суду.
“ Судац: А што је ниси вјенчао? Давид: Иште поп млого за вјенчање. Судац: Колико? Давид: Иште, болан, четрдесет воринти, а сва она моја крезубача у темељ не ваља
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
(Погледа у Вићу па наставља.) „зора, кундак, владика, фењер, свастикин бут, бубањ, печат, пензија, поп!” (Престаје.) Будибокснама, шта је ово? ВИЋА: Не знам, не разумем. Знојио сам се пô сата док сам разрешио.
То би могло значити, на пример: „Улите у народ страхопоштовање према династији!” Ал' ово друго, овај поп, па ова плава риба и овај свастикин бут, то баш не може ништа значити. (Чита опет у себи.) Не знам! (Мисли се.
Лице... антидинастички списи, плава риба, класа, пандури, расол за господина Жику, па онда фењер, па поп, па класа, распис председницима општина. Све се то, видиш, меша у мојој глави и крчка...
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Зона Замфирова) као и раскошан хумор и слике равничарског амбијента у његовом главном делу - хумористичком роману Поп Ћира и поп Спира.
као и раскошан хумор и слике равничарског амбијента у његовом главном делу - хумористичком роману Поп Ћира и поп Спира.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Откини зумбул с груди, погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело. Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
почели сваки час да истрчавају и одлазе у механе, уз пут заједно певајући исте песме уз свирку што се отуда чула. Поп Трајко већ брижно пролази и иде кући знајући да ће му син, као увек када у комшилуку има свадба, весеље, он већ тамо
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Водом у којој су прокуване б. жиле испира се место оболело од црвеног ветра (СЕЗ, 40, 233). У једној скасци поп проклео свога убицу »да га мрави мртва изнашају на б.«, и то се и десило (ЗНЖОЈС, 10, 242).
И данас, у околини Ђевђелије, на други дан Ускрса иде процесија до какве старе к., и поп ту к. причешћује на тај начин што јој метне нафору испод коре (СЕЗ, 40, 63). Ово је, по свој прилици, жртва крушки.
, разговара с намерницима, води с њима љубав, остаје трудна и порађа се; »поп« крштава дете; утврђује се на кога дете личи и »оцу« се изручује цеђ на главу (СЕЗ, 84, 1972, 241 ид).
Ћипико, Иво - Пауци
И, одлучивши се, пође жупнику, попу Врани, који је њоме управљао, с намјером да ступи међу чланове. Али поп Вране неће да га у благајну прими, већ му удари у образ корећи га што допушта да син Раде, на његове очи, са Божицом у
Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде колико поп мисли.
Али се поп не да разлогу. Не бијаше му доста што прве недјеље иза Радине женидбе, по његовој наредби, брецаше у мртвачко звоно, у
— Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан. — Што ти се отац не уписа? —Неће ме поп, отјерао ме! — јави се Илија. —Ето какови су! — прихвати Војкан. Таман кад ти устреба... не даду.
Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме... А шта нама, хришћанима, жели, дао, брате, њему бог.. .
— Што не узе од попа Вране сијена? Он се сада за вас брине, — вели му. —Што ће мени поп код тебе?. . —Питао си. —Ко ти рече? —Није те брига знати, питао си. —Преварио си се! —Ништа зато, болан.
— А да, видиш, Илија, — већ неколико пута каже, — што ће ти поп? Имај ти добра господара, па се не бој никога, већ бога! У Илијиној кући логом лежи синовац му Нико.
Илија сједе уз ватру, запали и — гледа у пламен, а Смиљана, жена му, врти се по кући. Пред сами сутон дојаши поп Вране, жупник, на своме бијесном вранцу. Илија, чувши топот, изиђе и прихвати коња.
Сјахавши, вели Илији: — Проводај га, заморио сам га! Коњ се запјенио и фрче. Поп Вране, док је ушао у кућу, угледавши јунца код ватре, наљути се и тјера га из куће.
— Праве сте живине! — љути се поп Вране на Смиљану, док очати самртну молитву. Зовете ме кад болесник већ не зна за се... Живине!
А веле људи, дође му сада на памет: да је поп Вране држи за се. И жестећи се, чини му се да је љутит на њу, а сретне ли је други пут, неће водити шале с њоме...
— Нека је на мени— одговори он замишљен. — Па се окрете прама њој: — Бога ти, кажи ми, је ли истина што веле да поп Вране пристаје за тобом? —Је и — није. —Кажи чисто!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Игуман га је потом упитао шта би било од цркве, од наше православне свете цркве, ако би сваки њезин поп или монах тражио од небеских сила савет шта да чини.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
„“ „Ти сад мислиш: поп се зноји, А пред тобом свињар стоји; С опроштењем нек се зна: Код абата служим ја!“ Цару ово смешно паде, И слатко се
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Немојте бити немилосрдни, госпа-Томинице! Кад би преврнули књиге поп- Томине и протине мало унатраг, нашли би незаконитих тма и тушта и међу паорима, и међу докторима, и међу свим другим
Е, сад, ако ти добро научиш латински, може да се деси да се то чује, и да постанеш поп. А поп нећеш бити, док си у мојим рукама! — Госпа Нола поче брже да говори.
Е, сад, ако ти добро научиш латински, може да се деси да се то чује, и да постанеш поп. А поп нећеш бити, док си у мојим рукама! — Госпа Нола поче брже да говори.
” Госпојинска и Вазнесенска црква оживеле. Свеће, молитве, шапат, водице, иконице, важни разговори с протом и с поп-Томом.
појава или нестала, или се забранила, или се као пример неверујућима увукла у ред демонстрација ради страха Господњег. Поп-Тома и госпа-Томиница постадоше прави мисионари: проповедају, уче, прете, исповедају паланку о стварима које су сви
Ћуте, збуњени. Сиђоше с гробља као посрамљена деца. Остадоше гробарка и поп-Томиница. —Лако је вама, госпа попадија — вели гробарка, искрено ви не живите на гробљу.
Али једнога дана ћемо доживети и то, јер је Бог милостив и велики — тешила је поп-Томиница гробарку. Никада се то није доживело. Бог је демантовао поп-Томиницу.
Никада се то није доживело. Бог је демантовао поп-Томиницу. Тај је случај с кандилом остао једно од најневероватнијих искустава људи онога времена.
Чак је и кокетна и лепа поп-Томиница у гробу. Умро онај њен фини бели носић за који је вечито био запет црн вео с вишњикастим ситним бобицама.
Освоји и трећег мужа. Додуше, улови и Срба том приликом салаш. И право из цркве одоше у своју резиденцију... А поп-Томиница, видесте ли, није скинула очи са Србе за време венчања...
Додуше, јесте лепота од човека, тај ђаволски Срба, и има нешто у њему чему нико не може да одоли... Рекох то поп-Томиници.
— Наравно да је поп-Томиница првом приликом испричала госпа Ноли задиркивања господин Јоксимова, али је ствар представила тако као да је
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.
Крштења се не сећам довољно, једва погдешто од тога обреда ако сам упамтио. Тако, сећам се, кад је поп сручио на мене, онако голога, читав бакрач хладне воде, да сам му у души опсовао нешто тако нехришћански да то не би
Све док нисмо први пут чули за реч Артаксерксес, ми смо ломили језик оним народним: „Поп посеје боб“ или „Туре буре ваља, була Туре гура, нити Туре буре ваља, нити була Туре гура!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Један војник из шесте батерије поведе се и паде. Приђоше неки да виде шта му би... Мало после рекоше: умро је... Поп Момчило извуче из бисага епитрахиљ.
Свештеник нас је збуњено гледао. А та забуна његова распаљивала је нашу машту. — То су изузетне прилике! — муцао је поп Момчило. — Наравно! — додаје поручник Протић, који се већ сажалио на свештеника.
— Замисли, да ја нисам ишао... Коњи би сутра полипсали... — Ех, то није исто. Коњи би нам заиста полипсали. Али ако поп Момчило не прелије гроб онога војника, ми нећемо због тога помрети, нити би од те његове шетње били сити — брани
Штуцне Лука пред командантом, пропала дисциплина. Не оде Живадин по сено, на један мах полипсаше коњи. А поп Момчило упропасти морал. Тада се и Душан врати.
— говори Душан. — Људи, ја све мислим, ви терате шалу... — Богами, и ја сам то мислио — рече Протић. Поп Момчило се диже. — Да нећеш ти такав да идеш? — запита Лука. — Ја шта ћу...
те ово, те оно. Е, то му је сада. Али задуго се не врати Лука, а ни поп Момчило. Питамо се, шта ли урадише. — Да није збила отишао? — пита мало узнемирен благајник. — Сумњам...
Према одблеску ватре видимо како нам се приближава поп Момчило у црном капуту и са читом на глави. — Ниси ваљда ишао код команданта? — пожури да га запита благајник.
— Ниси ваљда ишао код команданта? — пожури да га запита благајник. — Не знам... видећете и чућете — одговори поп Момчило, па седе на трупац, налакти се на колена и укрсти прсте. — А лепо му стоји ова капа!
— А лепо му стоји ова капа! — заусти Душан, али преко срца. — Чућеш и видећеш — понавља поп Момчило, гледајући у ватру. — Човече, зар ниси видео да је све то била шала? — кори га ветеринар — Ето... — Не знам..
— А што? — и Душан га значајно погледа. — Дакле... требало је да прогутамо? — и засмеја се. — Зорт, бато! — вели поп Момчило. — А-ха... — Али ја теби набих камилавку... А за ово сада, ја сам осетио... И почеше обојица да се смеју.
и осудио поступак свештеника овога пука. — Ама, је ли баш то написао? — нагиње се поп Момчило. — Јест, јест, твој најбољи пријатељ, с киме си у она срећна времена појео осам стотина четрдесет и седам
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
А кад се дан забели, отвори очи Војник до њега и викну колико га грло носи: — Шта ћеш ти овде, попе? — Нисам ја поп! — одсече Дрвосеча. Али, кад га војник упита шта је, он саже главу. Заиста, шта је?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Године 1648. котарски ускоци имали су читав низ окршаја са Турцима: код Удбине, код Рибника (где Су погинули поп Шорић и Петар Смиљанић), на Зечеву (где је погинуо Вук Мандушић).
огњем попалише; Марко узе своју вјерну љубу, и Минино он покупи благо, па отиде бијелу Прилипу пјевајући и поп'јевајући.
Тако Раде друмом поп̓јеваше, а зачу га дијете Грујица, па казује Старини Новаку: „О мој бабо, Старина Новаче, неко пјева друмом
убише тридесет Турака, паке бритке маче потргоше, око цркве рашћераше Турке; пак одоше Сењу бијеломе пјевајући и поп’јевајући.
тобом говорити; ал’ нагони мука на невољу: кажи куму, кажи старом свату, нек уставе суре бедевије, нек угасе свирке и поп’јевке, уз јелике прислоне барјаке, нек ме скину са добра коњица, нек ме спусте на зелену траву; љуто ме је забољела
“ Тад стадоше кићени сватови, уставише свирке и поп’јевке, ђевер скиде са коња ђевојку, па је спусти на зелену траву; он је спусти, она душу пусти.
Марко је био писар код Васе Поповића, главног кнеза пожешке нахије. Марков отац, поп Филип (у Карађорђево време војвода новопазарске нахије), био је — каже Вук — „знатан певач, а у гусле ударати може
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Хм, овде ти још недостаје само поп с брадом и Мађар са штапом, па би све било у реду! зачуђено прогунђа Стриц. Поврх оне двије вреће на магарчев самар
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И тако пак се поврати на првашње му лице и у своје царство опет седе. ЛОВАЦ УЛОВЉЕН Неки мирски поп бијаше изишао од свога села, те иђаше у друго село.
Сотим путем у своје нуријско му село пролазећи, неки поп виде га где се онде невољан ваља сав израњен. Гледну на њега, не знаде што да му чини. Прође и остави га тако.
А нисам поп ни калуђер, светски сам човек, није мени до писма и чатања, нит је то мој посао, него калуђерски и поповски, ђачки —
Не жегу зато свећа да их под астал, ил' му под клупу мећу. Какви људи бише, такви и поп. Ка аспиди глухи. Цару царево, а Богу божије. С красотом женском многи погореше.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Све ми каза како поп из књигу да си чèти... А Мани мило. Брани се још неко време, пориче, спомиње разлику између кућа, али попушта, помало
Ама, кресни му, брате, реци: попу поп, бобу боб!... Него умотавају то, крију у кучине, те: симпатишу једно другом, те брак на леву руку, те морганатички, те