Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Попа га поведе до своје постеље, па му рече да легне. Он је спавао прилично, а кад се пробуди, он сасвим мирно приђе попиној руци и рече: — Хвала нека је богу па теби!... И оде с људима кyћи, миран као јагње. Него и књиге су му биле!...
— Да зовнемо, да зовнемо!... Стој!... Ја ћу ићи!... И огрте гуњ, па се диже попиној кући... Нађе га пред кућом и назва бога. — Благослови, оче! — рече он и, по обичају, пође му руци. Попа трже руку.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А у попиној вредној кући увек је било посла и да се помаже. Или је требало плевити башту, или кљукати гуску, или чувати од живине
Скупили се на меко утапкано блато, па се играју коља. Једно од њих чим опази да се кола обрнуше и упутише попиној капији, улете к’о без душе у авлију, и раздера се колико га грло доноси: — Отвор’те капију, ево гостију!
После подне се слегао свет Јули попиној у сватове, тако да је ко хтео, могао је комотно покрасти сво село. Кога ти ту све није било, и ко ти се ту није напио
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Сетимо се само како се о Попиној и о Матићевој поезији озбиљно и са мериторнога места говорило као о бизарној прози или срачунатоме шокирању читаоца.
Тако је Попиној поезији комуникација дигнута са личне и приватне равни на раван оних искустава која културни модел садржи.
Узмимо, на пример, већ истицану71 и толико карактеристичну улогу људскога тела у Попиној поезији. Она се лако констатује и сразмерно лако описује, али се не може тако лако објаснити.
Стога је у Попиној поезији лична воља, личан обликовни напор уравнотежен са колективним обликовањем у природноме језику: настаје класично
Зато о томе односу толико и говоримо: у Попиној се песми само на изразитији начин збива оно што карактерише поетско стварање уопште и актуелизује однос између
Тако су у Попиној поезији разасута она изоморфична пројектовања људскога тела у васељену, али она не би била могућа, нити би била
слама“, која је истовремено и звездана слама из Млечнога Пута, митска слама из народнога веровања, појављује се у Попиној песми у простору који је хијерархијски организован као кутија у кутији: у души је као у некој кутији сребрна риба, у
У Попиној песми сви се ови просторикутије распадају и на смену речи са нимбусима од симболичких и митских представа долазе колокв
Није, међутим, тако у поезији; поготову није тако у Попиној поезији. Наш лингвист Ранко Бугарски обратио је пажњу на синтагму у самоме наслову Попине књиге Споредно небо; ми
Из овога, чисто лингвистичкога угла, могле би се објаснити многе, односно све семантички некоректне комбинације у Попиној поезији (додајмо да су чисто граматички све без изузетка исправне); тиме би несумњиво била осветљена једна
Чини нам се да ови моменти бацају извесно светло на један од основних поступака у Попиној поезији. Поновићемо три битна момента: употреба неке речи може се дефинисати као скуп дозвољених могућности
предмета, и у анализи једне једине али кључне синтагме, чини нам се да потврђује изнесену тезу о значају који у Попиној поезији има „дијахронијски комуникациони канал међу поколењима“.