Ћипико, Иво - Приповетке
За први пут она се ослободи и попође по палуби, и чисто осјети у души наглу промјену, и трепавице јој задрхташе кад између жена упозна ону што је видје на
Старица попође мало и оштро звижну неколико пута. Домало иза борова покажу се двије козе, иду мирно и слободно прама нама.
Пажљиво протежући се и оклевајући попође путем. А помаља се зора; с оне стране небо, застрто оловастом бојом, разгаљује се сивом светлошћу, а кад лахор са
Ћипико, Иво - Пауци
Он попође и закрене тијесном уличицом. Из оближње куће зачу људско ркање — и нечије живо гдје трви траву. Мимо њега журно прође
Свјетина навре на тијесна врата. У час црква бјеше пуна чељади, као шипак зрња. Начичкала се глава до главе. Иво попође и погледа унутра. Миса започе. Чељад крижаше се и поклекоше, а он се наново поврати на улицу. Тумараше даље селом.
Згледаше се тренимице и лица им засјате, као да су одувијек заједно. Она попође преко ограде и искрене кол пута у овећу кошару. Повративши се с празним кртолом, настави брање на другоме стаблу.
— Ча да гледамо нашу пропаст! — рече напокон Јуре. — Неће ништа остати... Листом ме туга мучи! — И он попође под маслиново стабло. Обоје се прислонило уз дебло, у присјенак, да се угну сунчевој жеги. — Ниси била данас у цркви?
По винограду плива вода, к'о да је море. Иво засве загрне ногавице и уљегне. Јуре попође по саду и разгрташе вијовину на трсима. — Гледајте! — рече и подвири у израњене гроздове.
и под мурвом није било видјети, пак сажално погледа на бујну траву испод које леже редимице мртва сеоска тјелеса ... Попође. На раскршћу бијаше живље него обично. Гоњачи га почешће стизаху.
Нагињући главу к листу и не могавши досећи струк дивље лозице, погледа доље и умилно замекеће. Уто дјевојка попође узбрдицом. Иво се упути за њом. Она, осјетивши га за собом, окрену се, ну не рече ни ријечи.
— Ја бих га желио вид јети; — одговори сметено Иво. — Ча ћете видити? Бидан, доша' је кост и кожа! И жена попође и разгрне платнени, пожутјели застор што је дијелио кућни простор. Крај застора задржи у руци да Иво прође први.
Боси морнари разапињали мокра једра да се на промјењиву времену, док се сунце иза облачка укаже, часом просуше. Иво попође обалом до на крај моста. Наслони се уза зид и загледа у млаке валове.
На улици ухвати начелников син Пиеро Ива под руку и позове га на објед. Ну Иво захвали, попође мало обалом и сврати у кавану. Ту прегледа часом новине, попије каву и крену пут свога села.
— Ма дајте козу! — Није дома, — упозна Иво Маријин глас. — Биће у загону, — вели опћински чауш и попође по превраћу. И изведоше козу из двора на узици.
Од звона не знам ти ништа рећи. Твој отац заповиједа, а знаш да се ја не пртим у туђе после ... Иво ућута и попође по соби. — Па добро, погоди ти с оцем што мање можеш! Ја ћу ти платити, само не спомиња мене.