Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ГОДИНЕ 47 ЈАДАЦ 49 ДРВОСЕЧА ПОПУ 51 ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА 52 БИТКА НА ЦЕРУ 53 СЕОБА СРБИЈЕ 55 ИЗВЕШТАЈ 58 ОПЕТ ВОЈНА 59 БАЛАДА О
Брат ми ударцем цокуле просипа супу, а о небрату и да не говорим! ДРВОСЕЧА ПОПУ Раоник са рђом сламу са пламеном главу са зобницом ништа са никада венчавај попе кад се већ и памет лудог са
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Јер у оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак, који је желио што учити, морао је попу или у манастир ићи.
преко Саве, а немам писара ни други̓ учени̓ људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује.
— Ја рекнем: „Господине, та ја не знам ни једном попу написати писмо, а то ли ја да напишем митрополиту и принцу Карлу!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— упита онај што је погађао у каиш. — Бог зна ко је!... — поче онај што је изгубио на попу. — Ја сам слушао од старих људи, кад интережџији оде душа на онај свет, растопе сребра па га залију; а тело му никад
Само поп Вујица узео под пазухо требник и петрахиљ, па перја навише виноградима. — Јо мене, шта је попу данас! — зачуди се једна жена машући проноском. — Куд ће по оваком времену?
И то му се тако уврте у главу да му се чинило неће моћи преживети ако би је поп Вујица однео. Једном беху дошли попу неки гости из чаршије; било је међу њима и неке господе из среске куће.
Сад, боме, почеше попове комшије они што чешће иду попу да се нешто туђе од учитеља и да зуцкају погдекоју за њим. Па и сам поп не говори лепо о њему као пре Упита га ко:
« Учитељеви, опет, пријатељи бране учитеља и веле: »Није попу ваљало, што је то радио!...« А већ њих двојица — где се год нађу свакад се сваде. Напослетку поп тужи учитеља.
Размотрише тамо ствар добро. Видеше да је Живадин донео учитељу јеину а не попу, да се деца нису играла никаким другим »утварама« осем поповом капом, коју је он у винограду, бежећи од града,
Дадоше му далеко бољу школу и похвалницу за његов рад и успех. Јеина се врати учитељу, а попу чита. Како се учитељ растао с попом — не питајте! Да није било људи, било би и за кике...
Но кад видеше да је Симица — свој човек — наставише опет диванити, али прилично озбиљно. Симица им назва бога, рече попу: »Благослови, оче«, па седе крај њих и поче пунити лулу, а међутим је и механџија, по дужности својој, већ метнуо
— Јес', господин-попо душе ми! — прихвати сад Ђоша, метнув руку на прси и унесе се попу у очи. — Ја сам се, знате, ондак равним начином нашао у среској кући — знате, да покупим оно мало вересије.
Ту ти се напијало у здравље попу, кмету, Страхињи и свему Зарожју. Ту су се метале пушке уза сваку здравицу. Вечера беше давно прошла.
« — Деде ти, чича-Мирко! — нуди Пурко. — Одмени нашег попу. Наздрави што! — Е, у здравље нашег Страхиње! — поче чича Мирко узевши чашу. — Прво његове главе, његове домаћице...
— одговори поп, а нешто му се крпе трепавице. — Кад је момак ваљан, честит?... — прихвати чича Мирко окренувши се попу. — Може, може, ја! — Кад и девојка нега милује?... — настави Пурко. — Може, може, ја!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу. Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари.
Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији. — Па, како ћу! — стаде се Турчин пренемагати. — Ја бих прво попу подвикнуо!... Он први треба да ме позна! — рече Маринко. — Не, не, не!... Крви нећу!... Ја хоћу човјешки!
— Крађа?! — упита пренеражен поп. — А коме... где?... — Мени — рече Иван. Кмет једва дође до речи. Он исприча попу како је Ивану нестало новаца. Кад кмет исприча, попа се окрете Ивану. — На кога сумњаш? — запита га.
Изукршташе се слике пред очима његовим... Видео је страшну слику својих запрепашћених родитеља, па онај народ... попу...кмета где држи ону црвену кесицу... Па онда изби изнад тих слика красна слика лепоте девојке...
Четвртог јутра дете богу душу. Једва дишуће, као мишић. — Да зовнемо попу да му чита молитву — рече Петра. — Да зовнемо, да зовнемо!... Стој!... Ја ћу ићи!...
Алекса се маши кесе и извади златан дукат: — Оче, да ти платим. И пружи дукат попу. Поп погледа новац. — То је дукат? — рече. — Ако. — Молитва је цванцик. — Али ја ти дајем дукат...
Поп ће Ивану рећи да је турска улизица, а Иван попу да је лоповски јатак. Турчину заигра срце од радости. Он виде већ живу, остварену слику с пред очима.
Кажи им да ја нисам тако рђав човјек као што су мислили. — Не брини!... Сад ја идем попу. Све ћу му ја лепо испричати — рече Иван и устаде. — Слободно му реци да се ја на њега не љутим!...
Нему се чинило да је мало и хришћана тако душевних као што је Крушка. „А... измирићу га ја!... Док само испричам попу и Јови како је то сладак човек!... Богами смо се огрешили о њега!... Па, још како се брине о моме Лазару!...
” И онако... њему су сви Црнобарци красни људи... Једино врчи на Алексу, њега не мари. Неће да чује речи о њему!... Попу прекипе. — Славе ти, Иване, зар си ти мене зато звао? — Па ја... Што се, брате, џаба туђимо од човека!...
Иван оста сам. Неки га стид обујмио. Сад му се учинило да је одиста непоштено што је онако Турчину о попу и кмету казао... Све док поп не поче говорити, он је мислио да чини велико дело...
Па, опет, моје би злато било ђубре!...” — Вас двојица идите Бездану и тамо ме чекајте! — рече Ногић. — А ја одох попу... И оде. Станко и Зека осташе сами. — Је ли, побратаме, а гдје је Бездан? — Тамо!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Имали смо и школу, али је она била потчињена значаја, као што је ћата у судници. Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам и о њој причати. Цијело је село било попов спахилук. Заповиједао је кмету, а кмет селу.
испод трапа, гдје хвата можданик, подметнуо двије старе коњске плоче да се мало гигају кола као на „вендерима” и да се попу „не труцка зорли”. Једном у сумраку угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у Обор.
Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу. Поп је говорио врло често бесједе у цркви. Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.
” Теретан јој сваки рад, и све да јој је да лежи. Не тужи се, истина, никоме, али попу пао некакав терет на срце, и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга. Забринуо се силно и ноћу често устаје.
Онда болови наново учесташе. Дође и Иконија, и поша рече попу да изиђе, а сама оста с Иконијом. Већ почиње да свиће први дан духова.
А послије службе весеље на све стране. Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његову дому. Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави „црквеној попадији”, али Крста Замлата истеже шамаром и
вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета. Попу се одсјекоше ноге. Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати „молитву од крвотеченија”. — Све залуд!
се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама веза новце у мараму, па даде попу: — На остави; ово је Маријино! Онда је узе на руку и понесе је попу да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.
Онда је узе на руку и понесе је попу да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући. Поздравише се и остали сељаци с попом, па одоше, а он оста сам као сухо
Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу. Она је расла у кући код оца до своје осме године.
Загледаше се сељаци. — Шта велиш, куме? — рече Нинко попу. — Нијесам — вели поп — никад на то мислио. Да видиш, није луда ова учитељева. — А како ће то ићи?
Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу и дотјеривао што је боље умио.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А госпоја попадија радосна, боже, па воли попу, као да су се тек јуче узели, па мисли у себи: »Та не би’ се мењала ни са вицишпановицом!
да се свакоме каже: ти, ти брате и ти сестро или: Србине брате, а свакој госпођици: Српкињо селе, а то ни једном попу није ишло у главу. Овим се умирио и помислио у себи: »Благообразан младић! Исти ја!
! — чуди се опет госпоја Сида. — Ко би то и помислио!... Збиља, кад споменусте ручак, — рече и окрете се попу, — а јеси ли ти, Спиро, позвао за сутра господина на ручак? Шта да се потуца којегде?
(Тако је гђа Перса пред странцем ословљавала свога попу.) — Ама шта је било, Персо? — запита поп Ћира. — Та ништа, забога; наљутила се госпоја Сида што сам је двапут
А нашем Пери треба да кажемо да одма’ од сутра пусти још дужу косу; кад дође време, нек је готов и за ђакона и за попу! — Лако је теби! — уздахну поп Ћира. — Све, све му обријај, нек изгледа к’о ћелави Муслија!...
— рече Пера и скочи са столице, остави брзо лулу из уста у један ћошак, па скиде шешир и пољуби г. попу у руку. — Па, како је? Како? Радиш ли, је си л’ вредан? — пита га поп Спира.
— запита путник и стаде љубити децу. — Та добри су; — вели Јула — само Рада, он мало... А јес’ пољубио господин-попу у руку, и замолио га да ти опрости што си се бац’о прашином на кола? А? ’Ајд’ одма’ да с’ га пољубио у руку!
— Нé—ћу! — Но, леп си ми и ти Бечлија!... Ти си салашар! Одма’ да си пољубио господин-попу. — Нећу — вели Рада — пољуби га ти! — Таки господин-попу у руку!... Сад ћеш с кола!
Ти си салашар! Одма’ да си пољубио господин-попу. — Нећу — вели Рада — пољуби га ти! — Таки господин-попу у руку!... Сад ћеш с кола! — рече, па га ухвати испод пазува. Рада попусти и пољуби господин-попу у руку.
— Таки господин-попу у руку!... Сад ћеш с кола! — рече, па га ухвати испод пазува. Рада попусти и пољуби господин-попу у руку. — Нека, нека! — извињава се путник. — Док нарасте, биће послушнији!... Сирома’ Бечлија, зажелио се прашине!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Накуповао симите, пењерлије из фурунџиница. Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење.
— Шта? — Па не ли дâр? Ете за тебе што ћеш да нас венчаш. Па за кума, старојка... бошчалуке, и друго што треба. Попу дошло још више неугодно слушајући оно: црква, кум а гледајући је онако искрпљену, с торбом.
Али од владике никако не долазило одобрење. Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Стид је било. Једино, кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му
Зато Наза заборавила и на стид и на све и почела свако јутро да одилази попу кући и чека га на капији. — Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро
Он побегао. — Неће, неће... Али чим се измакао од ње опет је почео да виче: — Умреће, умреће... И попу, за сина му, предсказао. — На попа! — опет једнога дана исто тако почео да се дере. — На попа, сина, по глави — пуп!
Да се нађе, слуша, а најрадије да оде клисару да јави за смрт те овај мртваца да огласи звонима, па онда попу и другима. После тако целог дана да трчкара, послушује а нарочито око спреме за сарану мртваца...
Црњански, Милош - Сеобе 2
и то, да је Вани био зашао у росијску амбасаду, и да је био успео да се додвори грофу Бестушеву, то јест росијском попу Бестушева, кога је, после, оцрнио, код Бестушева, па заузео његово место.
Кроз коју годину и то се заборавило. Ударише сто батина попу Алекси Гаћеши, на клупи, у Огулину! А да им, овај свет, улепшају, ђенерали су садили дудове поред пута.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Кад то уради постељицу ваља да метне у оџак да се осуши“. У истом, бољевачком крају, када породиља шаље попу суд за „молитву“, она метне у суд онолико зрна кукуруза за колико година не жели да затрудни.
⁶⁹ После порођаја, у неким местима, ако породиља не жели да има деце више година, она мужу, када га шаље попу по „зламење“ за новорођенче, каже да успут седне на онолико места за колико година жели да нема деце.
муж) узме у десну руку суд (боцу или земљану тестију), напуни га водом, обавезно стави у грлић киту босиљка, па однесе попу да свети водицу. Он тада каже: „Нашло се дјетенце... дошао сам по зламење“ или овако: „Жена да простите пала у сламу.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Хај’те и ви, снахе, својим путем и кажите у браства ко нам ускочи. Рако шапну попу: — Осим свега, ово је и за ону нашу договорну работу таман како треба, баш по божјој вољи! — Дај боже!
? Дуго је тако сједио у нагађању о тајанственом попу и у пребирању осталијех догађаја, за које је слушао да су се збивали у тијем зидинама. Ко зна?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— А нама се ругаш, а! — весело дочека самарџија. — Па, болан, људи — то ни попу казао не би! — толико сам пута сањао како са истим овим својим злосрећним Савом идем некуд у крађу волова.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Чекаћу макар било три дана, докле га не сахране. Кад жена у кући каже то мужу полако, муж јој рече нека иде попу те му каже да је он умро, већ нека га носе у цркву, око које је по брду било и гробље, неће ли побратим онда отићи.
Кад жена отиде и то попу каже, поп са неколико човека дође, те онога назови-мрца метну на носила, и однесавши га у цркву онако на носилима
Након неко доба срете се на путу оџа и поп, и даду се у разговор. Оџа, да би се потсмијао попу ђе му се парохијанин потурчио, као ругајући се и силећи рече му: — Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Сав у сузама, врло налик на Снешка Белића, Суле са Аде обратио се тада бираним речима попу: — Извините, друже попе — упитао је он учтиво— је л’ не смета што је друг покојник био католик?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
већину поређа у прозор и на полицу у соби, а неколико, оне најнужније, што сваки дан треба да су му при руци као попу требник, метну на сто. Међу њима беше, наравно на првом месту, Народни учитељ.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Поп грешника за грехове пита, да га ђаво није превластио, а ђавола јошт нијесам гледâ да се попу исповиједао. КНЕЗ ЈАНКО Кад ме жена пита ђе сам био, казаћу јој да сам со сијао. Куку њојзи ако не вјерова!
Што пише, владико? ВЛАДИКА ДАНИЛО Не може се оно прочитати. Даје га владика кнезу Јанку да га попу поврати. КНЕЗ ЈАНКО (гледа га) Дивна писма, јади га убили! Красно ли је на карту сложено, као да су кокошке чепале.
Красно ли је на карту сложено, као да су кокошке чепале. СВАК СЕ СМИЈЕ. КНЕЗ ЈАНКО ДАВА ПИСМО ПОПУ И ГОВОРИ МУ. КНЕЗ ЈАНКО Попе Мићо, држ' ти ово писмо, те прочита, да знамо што пише!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
су заједно с прва, код домаћега попа, док научише читати и писати, а по томе отац их опрости даљега терета, оставивши попу само старијега — који, узгред буди речено, завиђаше и брату и сестри њихову слободу.
Како би се затворили у своју заједничку собицу, почну да решетају све што чуше и видјеше од јутра, па се сити исмиј и попу и домаћима. Затијем заметни говор о грофу и понављај његово предавање, јали читај књиге што би им он послао.
“ „Добра ви срећа!“ скочи Јока, па га пољуби у руку. Мали Милун, кога је баба таман чешљала, онако чупав, потрчи к попу, а овај се саже, па га одиже и цјелива њеколико пута у његов свјежи, као јабука румени обрашчић.
Пошто се „одужише Богу“, посједаше. „Дај, Стаке!... Попу најпрвоме!“ мигну сердар. Дјевојка му поднесе чашу ракије. Поп сад опет развезе на дуго и на широко здравицу.
Отидите вас двојица ти Мргуде и ти Раде, у село, па донесите мотике и лопате. А, богме, можете се најавити и попу, ако га је ту!“ Људи се почеше дизати. У то нека баба помоли се на ждријелу. „Да, ето нам бабе Ћурђе!“ рекоше неки.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
раку), или савети и упути: како ваља живети (Испеци, па реци, Не ничи ђе те не сију, Не пружај се даље од губера, Реци попу поп, а бобу боб).
и јевтине шале у питалицама има и правог, финог хумора као што је он изражен у онима: о свештеним лицима, нарочито о попу, који, кад се понуди да одржи „летурђију“ наместо попа који је остарио, одговара: „Бих, али моје књиге немам при себи,
— казује ћурка кад иде да снесе јаје. Попу рог! Попу рог! Попу рог! — гуче грлица. Сиј лук! Сиј лук! Сиј лук! — туче с пролећа голуб дупљаш, — и значи: већ је
— казује ћурка кад иде да снесе јаје. Попу рог! Попу рог! Попу рог! — гуче грлица. Сиј лук! Сиј лук! Сиј лук! — туче с пролећа голуб дупљаш, — и значи: већ је време да се
— казује ћурка кад иде да снесе јаје. Попу рог! Попу рог! Попу рог! — гуче грлица. Сиј лук! Сиј лук! Сиј лук! — туче с пролећа голуб дупљаш, — и значи: већ је време да се сеје лук.
— Слушај што ти се вели, а вјеруј што ти се види. — Истина сунцем сја. — Реци бобу: боб, а попу: поп! — Много ашова треба док се истина сахрани. — Боље је вјеровати својим очима, него туђим ријечима.
Ласно ти је пландовати овци А јањцима играт’ на ливади! Ласно ти је попу поповати, А зенђилу кнезу кнежевати. Ласно ти је рану позледити, Самохрану мајку уцвелити!
— Казала сам ти све оно што бих мому попу казала. 10 Питао млади поп попадију: — Знаш ли што сељани о мени говоре?
ми маца миша да, Да ја миша жуњи дам, Да ми жуња перо да, Да је перо свату дам, Да ми сват коња да, Да ја коња попу дам, Да ми поп књигу да, Да ја књигу богу дам, Да ми бог срећу да, А ја срећу, па у врећу, Преко прага — па у
— Клупко кануре оканурене и неоканурене. — Клупчићем ћу те, калемчићем ћу те! — Ко покопа попу боб у петак пред Петровдан? — Криво рало Лазарево криве лазе разорало. — Лежи куја жута украј жута пута.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
синови, и ја сам сва три једну вечер кад су спавали заклао својом руком, пак сам тајао и никад никому казао, па ни попу на исповијести, него сам мислио исповиђети при смрти, али ме уграби прије него поп приспје.” — „А вама шта је?
Чекаћу макар било три дана, докле га не сахране.” Кад жена у кући каже то мужу полако, муж јој рече нека иде попу те му каже да је он умръо, већ нека га носе у цркву, око које је по брду било и гробље, не ће ли побратим онда отићи.
Кад жена отиде и то попу каже, поп са неколика човека дође, те онога назови-мрца метну на носила, и однесавши га у цркву онако на носилима
Наком неко доба срете се на путу оџа и поп, и даду се у разговор. Оџа да би се потсмијао попу ђе | му се парохијанин потурчио, као ругајући се и силећи се рече му: „Богу вала, попе, ево отпаде од вас један
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Кад у Беч дођем, нигде никога не познајући, немецки нимало не знајући, пођем к греческом капелану, попу Антиму. Искажем од куд идем, и за чим, и да би[х] желио, ако би се могло, коју годину у Бечу пребивати и чему полезном
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Дакле, дијете? Бакоња скочи с коња, па приђе попу те се изљубише. — Дајем вам часну ријеч, да ће прва моја поода кад се заредим, кад будем свој, бити вама — узвикну
Бакоња им се надао, јер је свакога тренутка излазио из куће и изгледао. Бакоња је одржао ријеч задану попу Илији, јер, прије но што доби парохију, био му је гост два дана.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— А Ђорђе и Симка? — Замукни!... — Шапуће: По целој Србији да се прича како Аћим Катић седе главе љуби скут пијаном попу Методију... Милунка се тромо извуче из собе, удављена сукњама, хукћући.
А бојао се подвале тога земаљског пробисвета, јер могао је и поп да га поткупи. Можда се и он сам понудио попу да би се њему светио из зависти сиротињске? Био је и мрак.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће.
Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: — Зар из 'наке куће?!... — Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи...
— Јок, брате, ништа нам то не треба. Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета. Иди ти нашем попу, па се разговори са њим. Видећеш, он ће пристати.
Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао. Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Мати га је на сваке руке са свачим пробала страшити, али све забадава. Кад види да то све не помаже, каже она попу: — Господине, гледајте га икако устрашити, јер ја му не могу ништа, а бојим се да му се гдје што не догоди.
Кад дође мали к попу, рече му: — Што ме требаш? Ево ме, дошао сам. А поп му рече: — Сједи, синко, па ћемо се разговарати.
Мртви се стропошта на земљу, и мали узме па одзвони, и онда се врати к попу. Кад дође тамо, пита га поп: — Јеси ли одзвонио? — Јесам, — рече он. — А нијеси ништа видио?
Мали рече да хоће, па закала и отиде кући. Кад се ујутру сване, дође мати к попу па пита: — Господине, хоће ли ишта бити? А поп јој рече: — За овај пар ништа, јер је посве вражје главе.
Кад се смркне, мали опет дође к попу па му рече: — Ево ме, дошао сам, шта ћу радити? Поп га пита: — Би ли смио преспавати под онијем ступцем гдјено је
Чекаћу, макар било три дана, докле га не сахране. Кад жена у кући каже то мужу полако, муж јој рече нека иде попу те му каже да је он умро, већ нека га носе у цркву, око које је по брду било и гробље, неће ли побратим онда отићи.
Кад жена отиде и то попу каже, поп са неколико човека дође, те онога назовимрца метну на носила, и односавши га у цркву онако на носилима,
Паком неко доба срете се на путу хоџа и поп, и даду се у разговор. Хоџа, да би се подсмијао попу ђе му се парохијан потурчио, као ругајући се и силећи се рече му: — Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан
Божја воља, а моја срећа. Мало послије, сељани ови ђе је помирало реку попу: — Попе, болан, шта је ово? Све помрије; него, ако си клео, откуни.
Уто дође попово једно дијете те прошапти попу на ухо: — Послала ме мама да те питам хоћемо ли заклати једнога интова кнежева те је јутрос уљегао у нашу кућу с
Кад гођ је којему сељанину била потреба да што пише, ходили су к попу, али поп дознаде да коме је гођ писао нико није могао проучити, те се окани писања одговарајући се на много начина:
посао, па да му се поп почем не би одговорио и рекао да нема једно од троје што за писање треба, понесе све троје попу.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Смркло се попу, па погнао опет к цркви, латио пушку и са овом двојицом појурио онако у незнан за том војском. Доле на реци у општинско
Гости као да осетише жаоку, па се један за другим почеше усправљати и седати, окрећући се попу као да су тобоже досле спавали и тек сад га приметили: — Добро дошао, попе! — Како си, попе?
прваци и спахије су му поручиле да седло остави у попадијину вајату а на кљусе метне самар, као што и приличи влашком попу... Трпео је донекле, па се после и сам помамио. Набавио себи мартинку, наоружао село и крај и кликнуо све на отпор.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
се неки брђанин исповедао букви, у зору се одвуче на рукама и ногама до прве букве, исповеди јој све своје грехе као и попу што би, и замоли је за опроштење као што би и попа, и брзо оздрави.
Ћипико, Иво - Пауци
Али која вајда? Ко ће од бољега бјежати? И, одлучивши се, пође жупнику, попу Врани, који је њоме управљао, с намјером да ступи међу чланове.
Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум? Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде
— Тешко је младу умријети! — вели Ждрале преко залогаја. А Илија вели Ради: — Иди, сине, попу: реци му да дође к болеснику, да га са богом помири — И вријеме је! — вели Крило, и наздрави Илији.
Али де, макни торбу, одмори се! Маша послуша и прислони се уз јару, и стаде да приповједа о попу Врани. Вели: — Не да ми мира; а ја га једнако варам ..... Јуче ме чекао на уреченом мјесту, у огради иза цркве.
Већ је вријеме, јер Раде , ето, има и сина и сада му не бране вјенчања. А попу Врани треба угодити, бојати га се је; додуше, на суду није постигао што је хтјео: суд је опростио Раду од његове тужбе
Једне вечери, кад прелџије одоше, вели сину: —Чуј, Раде, послушај ме! —хоћу. —Вјенчај се .... покори се попу... није вајде даље завлачити... — Не браним ја, — насмија се Раде, па, уозбиљивши се, настави: — Не знаш ти , оче ,..
Хоћеш ли, а? — Нећу ли... — насмија се на њ жена му. Илија пође попу Врани сјутрадан и вели му да је дошао ради синовљега вјенчања.
— и насмија се на њ. Раде се трже, и, стидећи се, поврати се кући. А слуга одмах јави попу Врани, да је, таман код кућних врата Маркових, видио Раду и упитао га што ондје ради; он не одговори, већ, застидивши
Тпехе недјеље наповједи, иза велике мисе, Раде се наврати попу Врани по цедуљу да пође у град пресвијетломе бискупу на исповјед.
А жељезница с тутњавом јури ка његовоме крају... Илија поће попу Врани и плати за вјенчање Радино талијер и три форинта глобе; равна три форинта, остаде му у глави: један петокрунаш и
Иза велике мисе, разилазећи се, свијет шапори о Ради, али нико ни цигле ријечи не рече попу Врани; он је господар у цркви, па може како хоће!
Бојим се навалиће на ме трошкове... па ко ће и свједочити проти попу? — То је моја брига! А и трошкове ћу платити; довешћеш адвоката из града... И њега ћу платити ...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Збирку икона је једнога дана просто избацио на авлију, а затим је поклонио младом сеоском попу. Кад је сазнао да је поп то на друга врата опет унео у кућу, побеснео је и начинио лом и покор по кући.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Ама, кресни му, брате, реци: попу поп, бобу боб!... Него умотавају то, крију у кучине, те: симпатишу једно другом, те брак на леву руку, те