Станковић, Борисав - КОШТАНА
Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. — Замирисале девојке!... Син полетеја.