Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
СЕКУЛА СЕ У ЗМИЈУ ПРЕТВОРИО 446 44 ВОЈВОДА ЈАНКО БЈЕЖИ ПРЕД ТУРЦИМА 451 45 ПОПИЈЕВКА ОЛ СВИЛОЈЕВИЋА 454 46 ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК 458 47 ДИОБА ЈАКШИЋА 465 48 ЈАКШИЋИ КУШАЈУ ЉУБЕ 470 49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ
Вси Турци ми изгиноху, нег' једнога пропушћаху, рањена јунака, који к цару глас односи как' су сужња кзгубили!“ 46 ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК Вино пију до два побратима у Авали више Биограда: једно бјеше Порча од Авале, а друго је
“ 46 ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК Вино пију до два побратима у Авали више Биограда: једно бјеше Порча од Авале, а друго је Ђерзелез Алија.
Кад се ладна напојише вина и јуначки ћеив задобише, ал' говори Порча од Авале: „Побратиме, Ђерзелез-Алија, ти се налиј вина изобила, виноград је нама до чардака, имам доста у подруму
Бојиш ли се два Јакшића млада?“ Ал' му вели Порча од Авале: „Ој, бога ми, побратиме драги, ја с' не бојим никога до бога, не бојим се два Јакшића млада; ал' се мало,
Па повика Порча од Авале: „Слуге моје, извед'те ми ђога!“ Докле Порча седло опремио, дотле слуге изведоше ђога: довати се ђогу на
Па повика Порча од Авале: „Слуге моје, извед'те ми ђога!“ Докле Порча седло опремио, дотле слуге изведоше ђога: довати се ђогу на рамена, право оде низ поле Врачара докле дође тихој води
слуге изведоше ђога: довати се ђогу на рамена, право оде низ поле Врачара докле дође тихој води Сави, па се Порча покрај Саве фула. А да видиш два Јакшића млада! Пију вино на кули Небојши и с њима је Змајогњанин Вуче.
млада, познадоше од Авале Порчу, па говоре Змајогњанин-Вуку „Побратиме, Змајогњанин-Вуче, оно ј' курва од Авале Порча: дана нема кад се не привлачи и по једног роба не одводи, ја по мртву не односи главу“.
стаде воду заватати, док ето ти од Авале Порче, божју помоћ цури називао; она њему помоћ приватила, па је цури Порча говорио: „Ој, бога ти, лијепа ђевојко, доват'дер ми воде у маштрави, да с' налијем студене водице!
“ Говори му лијепа ђевојка: „Одјаш' коња, незнани јуначе, одјаш 'коња, па се напиј воде!“ Ал' јој вели Порча од Авале: „Ој, бога ми, лијепа ђевојко, кљусина је моја дурновита: кад одјашем, узјати се не да, већ ми додај воде у
А ђевојка њега послушала, завати му воде у маштрави, пружи њему воду и маштраву: не шће Порча воде, ни маштраве, већ ђевојку за бијелу руку, па је баци за се на ђогата, притеже је свиленијем пасом, па побјеже уз