Ћипико, Иво - Приповетке
То је умири само за час; узбуђење тјера је да се посвема види, јер јој се учини као да је заборавила како заиста изгледа, и јесу ли примјетљиви они трагови немиле болести.
Лазо сједи до ње и држи је за руку, као да ће јој лакше бити, а кад јој се посвема смути, положи главу на његове прси. За то вријеме обоје гледа у силне валове што се дижу као огромне куле, прате их
Кад се лађа примаче Пропаду, жене умукоше посвема; још се чује само хитро ударање весала, а чим су ближе, језива их зебња у животу подилази, па жене и чобанчад тискају
—Уђите за таом!.... Из тамнијега дијела развалина униђох у свјетлији већ посвема порушен. Кроз пукотине посрнула зида назире се море и чујем да се маестрал јавља, а у зиду расте дивља смоква, — бог
Унеке, дјевојка се ослободи посвема и, изнебуха, обима рукама обгрли га. — Који ти је враг! — и не отворивши очију муца постиђен Дангуба, окрете се и
А кад се прве године повратио са свеучилишта, чисто задивљено га посматраше: бијаше се посвема погосподио, а само би се каткад снуждила, опазивши да је блеђи у лицу но обично.
— одврати навлаш презриво жена од њега. — Иди гдје си досада био! — Морача! — јави се парон Зорзи, и његово глатко, посвема обијано лице, са испрекрштаним црвеномодрушастим жилицама, чисто задрхта и сав му се живот стресе. — Морача!
једнако побољева, — дан ради, два настајна губи и, онако болешљив, лута по граду, док га најпосле болест не савлада и посвема прикова на кревет. Илија гине с дана у дан.
Ћипико, Иво - Пауци
успомене из дјетиње доби; и живот и наваде испољују се јаче и складније са тајанственошћу ове велике ноћи, док их сан посвема не савлада. Док свану, као да се дана зажели, диже се и радознао провири на врата: једнако је ваздух сњежан.
млади попушта у цијенама и неке потркушице код њега можеш чисто јевтиније купити; и чека са дугом, и не тражи да га посвема подмириш, већ донеси само штогођ на рачун.
али, не заборавите да рука руку пере... И насмија се смијехом који се посвема разликоваше од негдашњега умиљатога осмијеха дућанскога момка.
са загаситим модрушастим колобарима испод очију, што газда мимо свега другога на њој јако вољаше И прилагодила се посвема градскоме животу, и више пута морао је газда закратити јој веће своте новаца што јој нијесу, по његовоме мишљењу, од
— упита га жена. —Будан... е, будан... што? ... Цијеле ноћи већ није заспао. А раздријемавши се посвема од ружнога сна и премишљајући, мало помало мисли долазе му разабраније, јасније: — Одсјече ми главу!
Јема их и сада у селу, те нимају шаку пуре! И мајка му од срца уздахну. Он се у то посвема средио и наумио изићи. — 'Ајде, 'ајде! Доли је отац... А ча ћеш за обид?
На чистом, плаветном небу појавио се мјесец, који бијаше од одбљеска пољског зеленила посвема блиједозелен. Тежаци су мучке преоблачили обућу. Из назувака сипаше се суха земља.
: Видите, ми све горе ча смо се веће трудили и понили се; баш, ко се узвисује, понизиће се! Иво се посвема заинтересује и зажели сазнати Јурино стање.
се морем мијешала кад је обилато навирала, служила је селу за кухање и прање; ну он је за невољу и пио, кад би га жеђ посвема савладала.
Тада се и њих двоје загледа и маче. Погнаше живину и, смућени, шутке избише на пут, те ће у варош. Сунце се бијаше посвема нагнуло западу, ну за све још је жарило и сипало им свјетлост у очи.
Истога поподнева, око пете уре, са западне стране стадоше се подизати тамни облаци и застријеше посвема сунце. Па кад још одатле и пирну, у тили час попусти жега. Иво једва дочека да изиђе из куће.
Село и море бијаху застрти сурим, непомичним застором. Обоје, к'о и небо, посвема бијаше изгубило своје свијетло плаветнило; још се истицаше само голо камење...