Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Да је Симка ту, грдио би је. — Нека чека! — рече и запали нову цигару. Коњ дешњак се пропиње, а врана грива му поседела од снежне прашине. Зашто му бар писмо није послао? А и та писма... Све су краћа.
Само је грануло из ње. Одломило се. Нема воле да послује, па изиђе напоље. Црним јасеновима месечина поседела врхове, а над њима се просуле ситне звезде. Она је жена. Над свима.