Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
пролазио, ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу постати моји понизни ордонанси и посилни, моје понизне слуге. И тај рат, мора се признати, има своје до бре стране.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Јесте ли разумели?... На своја места! Кроз батерију се пронео глас да ћемо вечерас кренути, јер су посилни причали како је наређено да њихови официри морају вечерас бити у касарни тачно у осам часова.
То нам је исто рекао и командир, када смо подносили рапорт у четири часа после подне. Чињене су последње припреме. Посилни су довлачили сандуке официра, подофицири су слали војнике у варош да им купе разне ствари.
Згурени испод шатора, слушали смо како ударају кишне капи о шаторска крила, док су посилни опкопавали свуда унаоколо канал, да вода не подиђе у шаторе. Чујемо како војници шљапкају по води.
Тек неко размаче шаторско крило и посилни промоли мокру главу. — Господине потпоручниче, зове вас командир... — Их, богаму, ко ће сад по блату!... —...
— Господине потпоручниче, зове вас командир... — Их, богаму, ко ће сад по блату!... —... а посилни командантов пакује ствари. — Није могуће! — повикасмо сви углас и искривисмо главе, ослушкујући ударе кишних капи.
— Знам, знам, само мало друкчије. Ја, када се нађем у висини батерије, за мене рат престаје... Посилни, дајдер ону ракију... Ето тако, једино освежавајуће и окрепљујуће средство у рову... Охо-хо! Дедер, наредниче, натегни.
Ми који гинемо не узбуђујемо се толико као они из позадине... Посилни, упали фењер, да види човек где ће да седне. Туторио је нешто војник по слами, док не блесну слаба светлост.
На прагу куће сунча се мачак. Посилни наредников истрча из куће, поздрави нас и прихвати коње. — Где је наредник? — запита осорљиво Александар. — Ето...
“ — велим јој ја... Она ми ништа не одговори, већ ме само душмански погледа. Видим ја да нешто није у реду... Посилни ми придржа коња и ја сјашем. — Је ли, снајо, како болесница?... — питам.
— Али ја немам права да сада дајем одсуства. Знаш... због заразе она су обустављена. Уосталом, питаћу команданта... Посилни, дај ми сабљу и рукавице. Командантов стан је био у близини нашег. Пођох са командиром.
То им је рекао његов посилни који је доцније такође погинуо. Али Коцељево су заузели Аустријанци. Доцније је дошла наша офанзива и Аустријанци су
Сјашем, па у кућу... — А-ха, а-ха! — узвикну командир. — Да видите само... посилни, носи ову чорбу! Дакле... уђем. Кад се тек отворише врата, и из једне собе истрча једна омалена, сува, сва рашчупана и
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ходам по њој и бирам где да ми наместе постељу. Коњаник који ме је довезао постаје мој посилни. Цео пук је састављен од Пољака и човек ме пита чувши моје име, да ли сам и ја Пољак?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И док су сањиви посилни крцали орасе и ољуштене додавали играчима, за сточићем који је представљао келнерај, дремао је јектичави газда,
Међутим, разговор се утишао. Мало после официри се поделише у групе, посилни донесоше лампе и за три округла стола већ отпоче „радња“.
Краков, Станислав - КРИЛА
Она је климала чупавом брадицом, и ругала се. У шатору се чуло пљускање воде. То је посилни поливао команданта. Крај свога жутог сандучета поручник Лука је пробао појас за спасавање, који је при искрцавању,
Врхови планина се руменели, а небо раскривало. Логор се будио. — Посилни... Војници су цикали и пљускали се хладном водом. Конопчићи од шатора затресали се. Нове чупаве главе помаљале се.
— Наше јеванђеље једно само убијање дозвољава... — Је ли, Бранко, а шта командант? Посилни се био примакао ватри. — Опет је онај комита долазио... — Ма шта слушаш те лажљиве јаружаре...
— Пст, пст... Коритом пресушеног потока чуо се топот коња. Официри су долазили. — Склоните се, — умешао се посилни... — ево команданта. Дуги бркови су донели мирис алкохола.
Низ падину брега, са осматрачнице трчао је задувани војник. Бранко је ћутећи млео кафу, а други посилни плео вунене чарапе. Имао је детињи осмејак. Сенка од шатора била је усијана.
новац је у сандуку, зна посилни... а моју децу, ако их и ти икад видиш... И он би ту обрисао сузу која му се уставила на дугој трепавици.
Један обријани је љутито пискао што је пита прегорела. Посилни су једнако долазили. Около су пламтела у сунцу прљава солунска поља, и дремали дугачки ангари.
После је један музикант свирао у цитру, а стари глумац Диле, сада посилни у ескадрили, намрштен и свечан, рикао је ”Синђелићеву смрт на Чегру”. У славу гостију два Њепора превртала се у зраку.
Тамо је у станицу улазио воз уморно стењући, а путевима су једнако јурили камиони. У селу се јуначили певци и посилни из ескадриле дирао румено, босо девојче. Сергије је радио на апарату.
Ту је била земуница у којој су крај сандука са бомбама, посилни на жару варили чај за официре. Чајем су они који одилазе гостили оне који су остајали.
Студент је о томе у ”Ратном дневнику” читао. Већ су били пијани, када је посилни капетана Дановића доносио неку шарену боцу. — Хоћете ли малаге?
— Слушао сам већ много о вама, говорио је рукујући се са Душком. Искупљали се ордонанси, посилни и телефонисте. Нека нарочита радост је све оживела. Није било само Казимира.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али у болницу није хтео да иде. Притисне руком срце, обори главу и ућути. Његов посилни приносио му је чашу воде и парче шећера. Тада га обично ухватимо испод руке и готово унесемо у земуницу.
како сте вешти, сместите се. — Има, има довољно места. Нас двојица ћемо овде — и Драган показа на даске — посилни ће доле. — Е, тако. Хајд, сместите се, а ја одох да наручим каве, па дођите код мене.
— Звао вас командир на каву — рече улазећи. — Имате ли покривач?... Е, онда оставите, па ће мој посилни разместити. Изволте. Напољу нас запахну хладан планински ваздух. У саобраћајницама срели смо куваре са казанима.
Пред очима ми је треперило од неке унутрашње напетости, па ме и слух напушта. Вратио сам се у земуницу. Посилни Драганов ми је помогао да скинем чизме. Сав клонуо спустио сам се на кревет. Војник ме покри.
Обузела ме је нека зима, и са ужасом сам помислио шта ћу сад да радим ако ме спопадне маларичан напад. Посилни ми додаде кутију са хинином. Завалио сам главу на јастук и посматрао дебеле греде положене једна уз другу.
Његово лице је озарено и ведро. Изгледа као да је тек сада нашао прави смисао своме животу. — Хајдемо!... Посилни!... Отвори ону моју паприкаш конзерву, и подгреј на баруту. Донеси чаше за вино, коњак.
— Јест, бароне... Гађамо исти циљ на положају, па можемо и у Солуну... Уосталом, бароне, дувани ме. Посилни, шта чекаш? Војник приђе журно и припали му цигарету. — Ах, стани, грофе!.. Сад се сетих.
— Ето ти твоје математике!... Не знаш! Уважени бароне!... Десет руку има педесет прстију, а не сто. Посилни, услужи господина кавом — показивао је прстом на себе. Коста ме збуњено погледа, махну главом и насмеја се.
У сандуку, при врху, налази се списак мојих ствари. Остај здраво. — Здраво се вратили! — пожели му посилни. — Дај Боже! — и командир одлучно пође. Једна за другом, ракетле су блештале. Треперава светлост засењивала је очи.
— Нека иде каплар. Рекао сам каплару шта треба да јави и пођох за командиром. У земуници командировој посилни запали лампу и затвори врата. Командир, не говорећи ништа, отпаса револвер и стави на сто.
Ви сте сигурно на пролазу. — „С мишљу и персоном“ дошли смо код тебе да вечерамо! — одговара капетан Бора. — Деде, посилни, поспи ме да оперем руке. — А ви онако... без позива? — смеје се ветеринар Света. — У боб смо гледали, докторе.
— Немамо вина, немамо! Ала сте чудни људи! — пре-духитри војника Радослав. — Нема, господине капетане — ослободи се посилни. — Има ли где да се купи? Зови ми мога сеиза! — Чекај, немој да зовеш сеиза...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
ЛИХВАРИ САХРАЊУЈУ ДРЖАВУ Пролазили смо кроз Приштину, када приђе Исајло, посилни поручника Луке. — Господине поручниче, неће трговац да прими банку. — Зашто? — Вели, банка не вреди више...
Снег сигурно и тамо пада... тамо, око наших кућа, где живи поробљена сиротиња без игде ичега. Посилни Исајло сручи нарамак дрва покрај ватре и подбочи се: Господине поручниче, ко ће да огреје сиротињу моју?
— обрати се поручнику Луки. — А, господине посилни, Исајло Аранђеловићу, ко ће моју?... Теби ако је тешко да носиш дрва, а ти марш!
— говорио Лука дубоким и важним гласом. — И то пита мој посилни Исајло, који живи боље него командант армије. — Немам само његову плату — смеје се сада шеретски Исајло.
Наши посилни подложили пећ. Седимо покрај ватре и замишљено гледамо преда се. Улицом поред плотова провлаче се одрпане прилике војни
У собу почеше улазити официри из штаба. За њима посилни и ордонанси, носећи сандуке и пољске кревете. Онај коњички капетан већ скинуо чизме и оставио пред врата, да му их
— А ако га украдем, могу ли ја да дигнем паре? — пита шеретски посилни Исајло. — Кипислцауф! — одобрава Лука. Црногорци су узимали самаре из околних места „по кратком поступку“,
Као мајчин осмех. Али се убрзо изгуби међу облаке... Сада је четири часа. Ваљда нећемо још дуго. Мој посилни брекће иза мојих леђа, те сјахах, да узјаше он. На нега је ред. Али он се убрзо скиде и пребаци дизгине преко руке.
Војници лежу, док пожарни бацају свеже гране, које пуцкарају на ватри. Мирис смоле већ гуши, а дим штипа за очи. Мој посилни бацио шаторско крило на грање и покрива ме ћебетом. Окренуо сам главу ватри, али ноге ми се укочиле.
Седели смо око ватре и са напрегнутом пажњом посматрали како он то кува. Наиђе баш тада Исајло посилни и поче да подстиче ватру. — Пази га, пази, кад претури! — разрогачи на њега очи Лука.
Иза мене нарамкује посилни Јездимир, и чуди се. — Као да је Бог чистио небеса од камења, па га изручио на ову земљу...
Сутрадан имали смо за ручак нешто мало пиринча, али без хлеба. Баш за време ручка наиђе посилни потпоручника Драгише и рече да је његов коњ пао, и не може више да се дигне. Одосмо да видимо.