Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Када се одмакосмо, он ми рече: — Чуо си, свакако. Покушај, најзад, сам. Вратио сам се у дивизион и преко посилнога пријавио се команданту. Иако у муци и болу, ипак сам затезао блузу. Командант се појави на вратима.
Чудили смо се само како је све пусто. Чак ни посилнога нема. Неке кокоши су само чепркале по дворишту. А када смо обазриво отворили врата собе, на кревету се налазио велики
Кога тражите?“ — запита. — Капетана Свету — рекох. „Није још дошао“, и утрча у другу собу. Посилнога нема и ја стојим сам у предсобљу... Не смем да уђем... Било би ми непријатно да наиђем на...
Дајем ти да одеш у кафану, да се наједеш и напијеш, јер си ме доста ноћи чекао гладан и жедан... Позвао сам свога посилнога и рекао му да иде у стан и донесе једну марамицу из мог сандука.
— Кад раскопча блузу, Александар поче: — Пођем ти ја одавде, и право у стан. Кад тамо... нигде никог. Питам посилнога, где је господин капетан... Каже, ето су у забрану, вечерају. Ништа...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
сендвича, те ће га брисати с пописа за зимску помоћ или га лишити некаквог доплатка, тако ће, као капетан, свог посилнога који му није довољно свесрдно навиксао чизме уврстити у први маршбатаљон или одредити на задатак на коме се сигурно
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сваки би желео да се бар у последњем часу нађе поред неког друга или пријатеља. У мраку сам назрео поред себе свога посилнога, те ми беше нешто лакше. Команданти су отишли некуд. Кад су се вратили, наредили су да кренемо. Осећао сам дах борбе.
Бугарин се тресао, из уста му покуља крв, а прстима је грчевито рио земљу. Однекуд долете куршум и удари мога посилнога, који је ишао поред мене. Приђох му. На његовом челу видела се велика рупа.
— Ко, је л’ ја? — одговара Пера и подражава свога посилнога, за кога је причао да увек исплази језик кад заврши реченицу.
На мој позив: „Ало, четврта, пета, бараж!“ — нишанџије да окину топове. Вратио сам се у земуницу. Запитао сам посилнога где је наредник. — Купа се. Наједном тамо на десном крилу, код пешака, одјекну брза пушчана паљба. Чуо се и митраљез.
Џамићу! — дозва свога посилнога. — Донеси још две столице. Командир му приђе и пружи руку, гледајући га љубопитљиво. — Здраво, друже Рацо!
“ — Капетан Бора се наједном уозбиљи. — Џамићу! — гледао је строго посилнога капетана Радослава. — Наредио ти је капетан да донесеш два литра вина!
— Чекам? — Донећу ти вина, причекај. — А, не, не! Ти остајеш овде — он се окрете једном од својих војника: — Зови посилнога господина капетана. Унутра уђе Џамић, сав згрчен и преплашен. — Господин капетан има нешто да ти нареди!
Дохватио га је љутито, савио и бацио далеко у шипраг. Тада је позвао свога посилнога Исајла. — Ево ти десет драхми, да ми купиш нов каиш. А кад га узмеш, да га затвориш.
Решио сам чврсто да више са Луком не говорим. Позвао сам свога посилнога Станимира и наредио му да затвори и моју флашу са вермутом.
Уместо одговора Војину, Лука позва свога посилнога. — Скувај ми каву. Али само једну! Разумеш ли?... Ћутали смо цело послеподне.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Слушај, да је командант хтео с тобом приватно да разговара он би те звао преко посилнога. А видео си да је дошао ађутант. — Наравно...
Уосталом, не кошта те ништа. — У сандуку ми је... — Па шта је с тим... Трајко! — викну ревносно Лука посилнога попа Момчила. — Нека, нека, ја ћу ићи сам — и он пође своме шатору.
Лукино лице се тада обично опусти, његове очи заводене, језик му одебља, он се враћа поводећи се у шатор, и зове свога посилнога Исајла. Затим почне тужним гласом: — И-сак, бре, ш’о ме мрзиш?
Али добро да је укуваш, иначе ћеш наново. По биваку се пронео глас о писменој оставци посилнога поручника Луке. И сви сад долазе да дирну Луку. А он наручује каве, да би тако казнио свога посилног.
Јест, бато, али чизме треба скинути!... А ја посилнога не могу да водим са собом. Их, сунце му, ко би још и на то мислио! Сам да скинем не могу!