Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Зар ја не знам, зар не знам — к’о једна власт — да си пре три недеље закл’о два, па к’о Енглези дебели. Да си и’ посл’о у Беч, добио би цигурно колајну к’о један, на прилику, добар, што каже Шваба, виршофтер. — А зар си осетио, Нићо!
— Ето, откуд ми се и не надате... Ја са скупа... оног нашег, па сад се враћам кући. — А, знам, и мој Шандор је посл’о омладинцима поздрав с још некима!... Откад вас нисам видела! А шта ради Маланија... је л’ здрава... како изгледа?
Сремац, Стеван - ПРОЗА
« питају Јовину жену друге жене. — Ено га где седи — вели гђа Каја — па ради у соби. Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Грбо одговори: — Ухватио наш краљ некаква Грбу па хоће да га изгори свега, а нема дрва колико му треба, па ме посл'о у тебе да насијечем. — А јесу ли ухватили Грбу? — упита краљ. — Јесу, — одговори Грбо.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
“ Сн'јег со двора чисте, на улицу вуку, Крестом себе по персију и по челу туку. Посл'је сего сн'јег преста и насташа мрази Који сут в Росији всјех животних врази.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
је карактеристична пословица у којој он опомиње човека: »Ти мене чувај од нокта, а ја ћу тебе од свакога зла« (Вук, Посл., 6419; упор. и Мојо Медић, Бијели лук и нокат, Јавор, 1891, 189 ид.). Занимљиво је такође народно веровање да б. л.
Нарочито се од њега плаше вештице и сви који стоје у вези са врачањима и гатањима (упор. Вук, Посл., 974: »Да не једе бијелога лука, био би врач«, са објашњењем. »Који не једе б. л.
Дим.). Извесну религијску позадину има можда и клетва »бора ми«, и »борме«, м. »бога ми« и »богме« (Вук, Посл., 502; БВ, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 и др.).
(Даница, 7, 1866, 399). Стари Срби и Српкиње, кад иду у цркву, и данас носе киту б. (»стегла као стрина б.«, с. н. посл; в. и ГЕМ, 5, 1930, 40), што је свакако староверски обичај, упор. нпр. Сопх. Оед.
»На путу му броћ и глогово трње« — каже се о вампиру, и уопште о свакоме за кога нисмо ради да дође (Вук, Посл., 3702. Упор.
Према раширеном веровању, ко од ње окуси, губи памет (Вук, Посл., 2468: »Као да се бунике најео. Као да је полуђео, јер кажу да чоек полуди од бунике«).
« (СЕЗ, 14, 43; Вук, Посл., 1006; Караџић, 1, 1899, 163), и на Ђурђевдан (ГЗМ, б, 1894, 374. У Скопљу чине то и Турци, »јер је то добро за
; Вук, Посл., 2187; Софрић, 74). Неверна жена тражи од мужа да јој донесе »са в. јабуке« (у приповетки, СЕЗ, 41, 492). Чим в.
Чим в. оживи (»врбопуц«), народ верује да код жена порасте полни нагон (СЕЗ, 14, 8. Упор. Вук, Посл., 162: »Баба старца звала уз врбопуц, а старац јој се одазвао уз винобер«). ГАВЕЗ Wаллwурз (ѕyрнпхyтум оффіцінале).
»Без глогова коца ништа му бити не може«, каже се о неком коме је тешко дохакати (Вук, Посл., 178). Ноћу треба собом понети г. штап, и онда се не треба бојати ничега (ГЗМ, б, 1894, 372; и иначе често!).
Самтер, Гебурт, Хоцхзеіт унд Тод, 73 ид). Кад се спомене вампир, треба рећи: »На путу му броћ и г. трње« (упор. Вук, Посл., 3702). Упор.
Цигани у Шумадији причешћују се на Ђурђевдан г. листом (ЖСС, 103). постоји и заклетва: »глога ми« (Вук, Посл., 502) — да ли кат̓ еуфемисмон ‹= еуфемистички› (као што је код Грка: наи ма хена ‹= тако ми гуске›, и примери које