Ћипико, Иво - Приповетке
И, онако испрани, осути посолицом, миришући на морску свјежину, уз вјечито кркоћење валића, играли би се „мужа и жене”. А дотле би стока им над њима,
парон Зорзи стоји прислоњен уза стуб старе млетачке ложе, у заклоници, те као и овај застарјео лав, зубом времена и посолицом нагрђене главе, што гледа некамо у море, загледао се и он у валове што ударају у утврђене насипе луке и, прштећи се,
Ћипико, Иво - Пауци
Бијаше ово први пут што га је изблиза гледао. Његово необријано, посолицом изједено лице лаштило се на сунцу, но поред свега у њега бијаше мрк поглед којим је испад себе погледао Иву.
— Ви сте! — рече, и нехај но надода : — Слабо се лови. Иво са стране посматраше његово мрко и зарунавило лице, посолицом иштипано. Чисто у очи не може да га види, јер су упале и закриљене густим, дебелим обрвама.