Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Скотови!...“ Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...
— знате, сви културтрегери носе цилиндар — али кад га је хтео подићи да га опет на своју цивилизовану главу натуче, посрну једанпут, други пут, па, као оно рањен витез, стропошта се на земљу; па онда, онако сасвим ритерски, повиче: „Ес лебе
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ама јесам ли ја будала? — питах се. Куд сам загазио? Дођосмо пред нашу кућу и ћутећки прођосмо је. Она се оклизну и посрну мало, ја је ухватих за мишицу: — Госпођице, молим вас, узмите ме под руку, овде је клизаво.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
у оном тренутку кад се спотичући о лешину дочепао капије и окренуо се, у сред громовске експлозије, онај високи торањ посрну па се са свим клатнима, звонима, кубетом и крстом сручи у прашини на супротну страну онамо где се налазила капела.
Теодосије - ЖИТИЈА
Старац од Сјаја његова уплашен посрну да падне, али га он подиже и рече: „Не плаши се од мене. Ја сам Михаило, архистратиг сила господњи, и гле, пошто си
И копљем гурнyт, свесвети мој уназад посрну, и уплашен рече: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа моја веома се збунила!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Владика га само погледа и мало диже руку, а на то мој ти Мрмоња заковрну, посрну, те да га сâм владика не прихвати, пружио би се на тле као свијећа! — „Што ти би, господине?“ пита га Свети.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Е је така плена задобио, Скаче, уче, врти се и креће, Али учас ево лоше среће: Преко јера некаквог посрну, Паде нице о земљицу црну, Пружи руке да се не убије, А да главу дивну не разбије, Па упусти оне музе беле, А ове
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Дом! — викну он потмуло и гурну те тако силно да ти посрну пригрливши дете и умало што не паде. — Дом! Немаш ли кућу, него код ону стару вештицу си?... А, а?...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Уписаће се на дрвету том: Ко за свог века не посрну хром, похрамаће за њиме векови. Вековито је дрво штака та, ал' још то дрво, још то није Вук.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Шта нисам тада мислила, о Боже!... А он, јадник, наједаред клону... посрну и хтеде пасти. Ја претрнух од страха... одједном се следих, узех га као мало дете и доведох кући.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Ко је? Ко је? — чу како овај виче трчећи и заклањајући свећу, да му се не угаси. Али брзо посрну и као без душе истрча овамо ка капији, кад чу газдино као увек кратко и набусито: — Ја!
Пошто посрну, да јој се руке дотакоше пода, брзо се исправи и поче, устрашена, а никако не верујући све то, као у грозници, очима
И заиста не посрну, показа се како треба. Око поноћи, када Магда као без душе дотрча к њој и јави: — Иду младожењини!
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Чинило му се да ће му се водени зидови истога трена спојити изнад главе, али не посрну, не окрете се, и стиже до краја стазе.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Прва реченица, дакле она од које и започиње читање, гласи: „Четврте године свога везировања посрну велики везир Јусуф, и као жртва једне опасне интриге паде изненада у немилост“.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе. Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно колено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата. — Не дајте, људи, нагрди вола!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Откуд ми стиже спас? Са небеса, од Творца што ме прати, Сад и на вјеки вјекова. Ход не посрну твој: греди, не бој се. Бог чува твој ход, одозго бди, Стражар он вечно будан, Вечни наш Бог не спи.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Нико њу не виде да она, откако умре отац Младенов, па ни приликом саме смрти, пратње, посрну, изгуби се. Још мање да, као свака мати за сином, па још јединцем, клону, паде, од бола леже у постељу и бар зачас
— Знаш Арибегову воденицу, чивлук? Она се трже и чисто уплашено упита: — Знам, па? — Наш је! Она посрну. Папуча јој одлете с ногу. Чисто падајући наслони се на њ, и, први пут, узе га за руку и поче је љубити.
већ газда-Младена, и од свих њих које је толико година она чувала, држала, не давала да погреше, изгубе се, осиромаше, посрну. И опет се по кући разастре и зацари мирис тамјана, свећа, кандила.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Има их који се дочекају снажно и чврсто, има их који поклецну на једну или на обе ноге, има их који посрну, али је најчешћи случај да се дочекају оним делом тела који је прописан за седење.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Као кип мома стоји. А клечи витез плави. Мома се у бег даде — Из честе див се јави. У крви посрну витез, С клецањем кући див миче.'' Кад ја сахрањен будем, Тад је крај ове приче.