Ћипико, Иво - Приповетке
А и сутон већ се хвата по потоцима и доцима; постепенце неосетљиво диже се навише, док не посурише над њима и највиши висови и све се заодјену суром свјетлошћу, која је
мном отвара се Каштелански продор, продор мога завичаја, и тада, на догледу витког звоника, моја је мисао живља и постепенце избијају јачи осјећаји из дјетињег доба.
И поглед бјежи на суре висове и густе, мрке дубраве, па тако свесрдно занесен и не осјетих да се с пучине постепенце губи, јака, треперећа сунчева свјетлост и да се с источне стране гомилају облаци. — Невера ће!
Ћипико, Иво - Пауци
Кад хтједе сунце на запад, он се попе на високу гомилу и загледа се у даљину. Слатка сјета, пуна лагане поезије, постепенце испуњаше га, посматрајући те суре сјене како пуне доце, увале и поточине.
У кућици све задржало дах, а вани бије лед, комади долијећу до самих њихових ногу. Зло потраја неколико часова, па постепенце попушташе, док не престаде. Између чељади изнебуха неко од женских тек чујно зајеца, па јаче и јаче, док освоји плач...
И доживљаји од онога доба, откада га отргоше од његова села, губљаху се постепенце из његове душе, и он се је мишљу скрушено враћао у доба свога дјетињства. Од тог доба хтједе да отпочне даље живовање.
Затим се наново налакти на прозор и загледа у ноћ... Домало, постепенце, у памети чисто и јасно стадоше му као у оквир мисли и успомене, а шум живога мора, као блага музика што долази из