Црњански, Милош - Сеобе 2
упита, где би могао да се настани, да дочека караване својих братенаца, Вишњевски му рече да ће бити најбоље да позову постмајстера, Хурку.
Како рече: „Вам нужно отдохнут! Ја летами стар, а сèрдцем мòлод!“ После тога, Вишњевски је позвао постмајстера, Хурку. Тај постмајстер у Токају, човек блед, тих, као неки апотекар, онизак, у црном оделу нижих сталежа у Аустрији,
После таквих вечери, код Вишњевског, Павле је обично проводио дане, усамљен, у кући коју је био изнајмио од постмајстера Хурке. По старом календару, јесен је тада у Токају тек почињала, а, по новом, била је у јеку. Руже су још цветале.
Проучавао је, као што их самоуци читају, топографске цртеже о превојима Карпата, које је од постмајстера Хурке и Вишњевског добио. Био је снужден при томе.
Чуо је, каже, да лепушкаста собарица постмајстера Хурке пере Павлу пресвлаку. Павле би, ако би хтео, могао добити и бољу зверку. Он, Вишњевски, би му је нашао!
Идући дан, на дан светог мученика Харитина, то јест, за постмајстера, на дан Луке евангелисте, петог, то јест, осамнаестог, октобра, поменуте године, постмајстер Хурка довео је, пред кућу
Питао је само за ковача. Ватре горе на обали Тисе и логор је сав жалост и несрећа. И Павле је саслушао постмајстера, мирно, са неким чудним осмехом, кад му постмајстер описа Трифуна и кад му рече да писмо није хтео ни да прочита, а да
Мумлао је и мрмљао је самом себи. Сутрадан, помоћу постмајстера Хурке, Павле је набавио неколико рифа свиле, коју је, са нешто талира, оставио за собарицу Хуркину, која му је прала
Исакович је тог дана био поранио и кренуо у зору. Вишњевски му је био, преко постмајстера Хурке, нашао кола, да му пртљаг одвезу, а послао га на једну адресу, у Ујхељу.
Пролаз Исаковича, међутим, није забележен, по тим брдским насељима, ни у књигама постмајстера на том путу, ни у књигама свештеника по селима, који мртве записују, на гробљу.
опростио од тог човека, који се кретао, као и постмајстер Хурка, клањајући се, умилно, понизно, одевен у црно одело постмајстера, свештеника, музиканата, тога доба. Тражио је само да види коње, Пфалера, за које му је Хурка био рекао да су чувени.
Зна она, од постмајстера Хурке, у чијем је загрљају, у Токају, љубост налазио. Није њу Вишњевски добио, као дрољу, него кад је њеног мужа