Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Уздах сјећања, уздах жаљења, уздах самопријекора, али ништа више од тога. Посјет у болници, топла мисао о обљетници, кита цвијећа на гробу.
Стајао сам иза врата и суспрезао дах. Лизнула је нада у неочекиван, невјероватан, готово немогућ посјет. Глас је промакао даље. Али се касније опет јавио, и сву ноћ се разлијегао мојим полусном.
Па опет, као да ме нешто од тога одвраћало. Касније сам доиста увидио да нисам смио попустити. Јер тај посјет није задовољио ону потребу: није је утажио, само ју је разочарао.