Африка
У око још неколико грађевина од пожутеле и потамнеле сасушене земље, шиљастих неједнаких зидова, који су као јежеви начичкани кољчићима станују црни марабути, свештеници
Поред ње наслоњена је једна гомила мотки од најскупоценијег угасито црвеног дрвета; зид од куће је од црвене земље потамнеле од сунца; тело ове старице, сасушено до немогућег, такође је врло тамноцрвено, — по њему су велике пруге таласасте
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ти ме, дигнувши руке, гледаше забезекнуто и широко. На лицу ти беше нека чудна, топла светлост. Очи ти беху као потамнеле и превукле се влажном маглицом. Приђох ти, али ме ти силно одгурну и крикну. — Не! — И побеже.
Нисам могао. Не због њега, колико због њих, куће му: оца, матере му. Нарочито матере, онако забатаљене, потамнеле а престрашене.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Неки умиру. У једнога се груди снажно надимају, а полуотворене очи већ су потамнеле. Допире однекуд самртни ропац. А из кафанске собе, где раде лекари, чује се ужасни крик.
Јер тамо су њихови рођаци, браћа, другови... И никад их више неће видети. Потамнеле и угаснуле очи њихове зуре у даљину, а тела су укочена за вечни покој.
Краков, Станислав - КРИЛА
Под људима је шкрипао шљунак алеје. Лежали су сви мирни и чекали. Понеко је ипак плашљиво стењао. Ширили су своје потамнеле очи, јер је ово било необично. И овде се дизала около њих дрвета, па ипак није ништа грмело ни праскало.
Петровић, Растко - АФРИКА
У око још неколико грађевина од пожутеле и потамнеле сасушене земље, шиљастих неједнаких зидова, који су као јежеви начичкани кољчићима станују црни марабути, свештеници
Поред ње наслоњена је једна гомила мотки од најскупоценијег угасито црвеног дрвета; зид од куће је од црвене земље потамнеле од сунца; тело ове старице, сасушено до немогућег, такође је врло тамноцрвено, — по њему су велике пруге таласасте
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Кости су му већ потамнеле, влага се увукла у њих и лагано их разједа. И од Прохора сам дакле непокретнији. Боже драги, докле сеже моја
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Кроз пустош разлегао се гласић: — Мамице, што седиш? Лежала је на леђима. Њене су очи готово потамнеле, уста отворена. Мртвачко бледило расуло се по лицу. Дах је замирао. Људи занемели.