Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Заспао је Угурсуз, потамо се, гурни га. А Ћоса погурне жену, те она спадне на камен воденични, који је сву смрви. Ћоса повиче: — Ха!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Али, знаш га ти. Откада се са свадбе врати, као да нас је хтео да превари, тако је био мек. Ником рђаву реч, ни „потамо се“.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
МИТКА (руком је зауставља даље од себе): Потамо. Не приоди ми! А бакшиш? Даћу... Јер... — Ах, мој брат никад срећу да не види што ме одоми, ожени...