Јакшић, Ђура - ПРОЗА
пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло! Још би ми дрекавци и кућу оборили.