Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
кроз народ, који нас је у чуду гледао, појахасмо коње, и, онако окићени пешкирима као да смо на некој селачкој свадби, потерасмо у галопу ка Милићевом брду. Да му само измакнем са очију.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сигурно су довукли далекометне топове... Један врабац скакутао је око прозора, као да је то нека пуста кућа. Потерасмо коње око куће. Испод једне стрехе видело се скорашње лежиште коња. — Шта ово може да значи!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
На његове груди ставили су пробушени шлем. Глава у леша била је крвава. Принесемо руку шлему у знак поздрава и потерасмо коње даље. Коњи су грцали од умора и са њихових вратова капао је зној. Топлота је била несносна.
Иначе би у историју ушло како је битка изгубљена због једног кучета. — Он погледа у часовник. — Сад можемо. Потерасмо касом. Уз пут сам објаснио капетању Лазару ситуацију онолико колико сам и ја то чуо од других.