Петровић, Растко - ПЕСМЕ
ме је мати, ко вучица, језиком умила, Нит допузих до њене дојке пијан од светлости; Па ипак, погледом својим бола, потмулост ми је убила, Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости На сваку нову Реч задрхтао бих блед У узбуђењу страшном: не скрива