Ћипико, Иво - Приповетке
У пуноме сјају трепери плаветнило мора и земље, и свугдје оно допире и испуњава свјежину јарким дахом живота: и поточине, и драге, и гудуре прекоморских брдина што се одбљескују у јасној модрушастој боји.. .
Ћипико, Иво - Пауци
Слатка сјета, пуна лагане поезије, постепенце испуњаше га, посматрајући те суре сјене како пуне доце, увале и поточине. Чим се оне дуље протезаху, бијаше му чисто лакше и слађе при души.
Гладно, па бижи за струком траве. — И младић у страху пожури да их изагна. Часом потрчкујући, дође до поточине и већ хтједе преко, ну наједном изнебушен застаде.
— Ипак могло би се пошумити оно земљиште, и показа кретом руке на стране од поточине: — Оно је, пресвијетли, приватно земљиште, — опази Иво. — А људи не могу ни да поља раде, акамоли ... — Ништа за то!