Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Једно свеприсутно рецимо је оно што управља свим полугама Гардијског потпоручника Рибанца, потирући границу између стварног и нестварног, могућег и немогућег.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Дужности водника су описане у „Правилу службе“, а даља упутства добићеш од потпоручника Александра. Јеси ли разумео? — Разумем!... Господине капетане, бићу тако слободан да вас замолим...
— Да, али зато имате капларе, поднареднике, потпоручника, и опет на крају треба све ја да видим — говорио је строго командант, отпоздравио кратко и у галопу одјурио суседној
— Живље, живље!... У запрежнице! — чуо се глас потпоручника Александра. Сељаци, већ преморени, застрашено су одмицали и остајали покрај пута...
— Како је тамо? — Не питај, све изгибе. Онда опет застадосмо. Видимо како напред јуре ордонанси. Позваше и потпоручника Александра у извиђање. Војници ћуте. Када за моменат престану пуцњи топова, језива тишина завлада око нас...
— Овам’ те, ’тицо, овам! — зачух глас потпоручника Александра. Погледао сам у правцу где су и остали војници гледали и смешкали се.
сусрете доживљавао је Таса често, зато устукну један корак и забаци главу уназад, да би повећао одстојање од руке потпоручника Александра. — Стани! — грмну потпоручник.
Поред пута угледам силуету коњаника и чујем глас потпоручника Александра. — А, је ли, па... како ти, снао, без човека? — Е, шта ћу, кад се мора... Ја се наједном раздремах.
Сетисмо се тада и потпоручника Александра. И он нам испрекидано, под утицајем страха, исприча: — Наређено ми је да на обалу пренесем муницију за
Споља чујем бат нечијих ногу и неко пита за потпоручника. — Потпоручник Радојко — вели ми Алекса. — Помаже бог... А тобџија стигао... Седи, седи, друже.
А и време ми тако пролази. Ја извукох флашу вина и неко месо. Алекса протрља весело руке и викну посилног да зовне и потпоручника Радојка. — Бре, ала ћемо да се почастимо — вели задовољан. — Дојади ми овај војнички гриз и пиринач.
Приђосмо им ћутећи. Између њих, на блатњавој земљи, лежало је тело потпоручника Радојка. Уста су му била полуотворена, као на осмех, да су се видели бели зуби...
Ту је прекинуо. Сипила је јесења киша, када војници пронеше кроз блатњаве ровове опуштено тело потпоручника Радојка. Носили су да га баце у рупу неку, а са његовим телом закопаће за вечита времена и сећање на Радојка Савића,
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Обијам зато прагове Команде места и молим да ме приме, за потпоручника, у ма који пук, ма ког гарнизона. У то доба, србијанска војска примила је била нешто официра из бивше аустријске
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
то извршим што пре храбрио ме је и давао нарочиту одлучност један недавни случај самоубиства некога младога официра, потпоручника, кога са крвавом рупицом на срцу нађоше у једној од скривених алеја парка у Кошутњаку.
Краков, Станислав - КРИЛА
Добро вече, господо. Чујем да имате доброга коњака. На светлости се указала дуга прилика потпоручника Мије. — Охо, па ово је добро. И чутурица се опет нагла.
Из врпцом притегнутих гаћа вириле су надувене ноге. На грудима је имао крваве проломе. Потпоручника Мију донели су полумртвог на носилима. Имао је кук прострељен. Шмркао је тихо, и тражио да пије.
Овде су сада товарили рањенике на ћудљиве мазге које се ритале и звечале гвозденом спремом на себи. И потпоручника Душка метнуше на једну.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Батерија потпоручника Ђоке хтеде с алексиначког виса да помогне наше чаркаше око Глоговице и посла неколико метака. Послала би још и више да
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
У чети је било само нас два водника, јер нам је командир погинуо претходнога дана. Затекао сам потпоручника Бојовића где се наслонио на једну стену и спава, а одозго капље вода на њега. Пробудио сам га.
— Ипак — говорио је — то ми мање штете наноси од хаубичког зрна. И тако се ређало још четрдесет потпоручника: пешака, артиљераца, коњаника и инжењераца, из многих команди, сакупљених из разних ровова.
Овај само слеже раменима и изиђе из павиљона. — Деде... п-есму! Флаша коњака прелази из руке у руку. Очи многих потпоручника су замагљене и сви певају у један глас: „Маделон“... — француску ратну песму.
он, и његов... управник... у... — глава се његова свали на јастук и капетан „Фикус“, собни старешина над четрдесет потпоручника, у четвртом павиљону реконвалесцентног логора, заспа мртвим сном. — Овако се више не може...
Наскоро се павиљон умири. Чује се само уздах реуматичнога пуковника и снажно дисање младих потпоручника. — Ово је преко јего! — гунђао је сутрадан инжењерски пуковник.
Он се диже и ослоњен рукама о сто викну: — Мирно! — Очи његове смејале су се. Главе би као и хтеле, али ноге потпоручника никако да се саставе. — Аврио! — вели Милан „Кица“, држећи се за платан. „Фикус“ је говорио: — Сергије Николајевич..
господине потпоручниче... Поздравите ми господина потпуковника, господина поручника Луку, господина потпоручника Војина. И све другове. И сећајте се вашег Грује... Опрошћавајте... — Грујо, ми ћемо се опет видети...
Драган узе мачку и поче да је чешка испод врата. Она завали главу и зажмире. — Донеси шољицу потпоручника Драгомира — рече командир посилном. — У њему смо изгубили доброг друга. Али умро је лаком смрћу.
Сила је то једна... Умирио је он Бугаре, да се живи не чују... Хајде, Станко, роде мој, одведи господина потпоручника до нашег рововца... Њега Бугари да ухвате, одрали би га живог. Поздравите га с моје стране.
Када сам предвече отишао да се јавим нашој делегацији, срео сам тамо једнога пешадијскога потпоручника, свога друга са универзитета, који је био на служби у делегацији. Рањен је, па му је једна нога укрућена.
— Станимире, шта би ти радио овој женској? Он заузе став „мирно“ и, снебивајући се нешто, погледа у потпоручника Драгишу. — Реци, де, слободно! — рече Му Драгиша. — Господине потпоручниче, скрцао би је на лицу места.
Насмејали смо се. Смејао се и Драгиша. — Из причања господина потпоручника, каква ти онако изгледа та женска? — пита га Војин. — Фина ствар — смеје се Станимир. — А сад, хајд марш!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Телефониста Бонга, нађи брже прекид. Пред отвором заклона неко се кретао. Угледасмо како војници носе потпоручника Војина. Био је гологлав, а лице му се није видело од крви.
На велику радост нашу, међу рањеницима нађосмо и нашег потпоручника Војина са повезаном главом, у шињелу на којем се још познају трагови крви. Лутао је да би нас нашао.
Сутрадан имали смо за ручак нешто мало пиринча, али без хлеба. Баш за време ручка наиђе посилни потпоручника Драгише и рече да је његов коњ пао, и не може више да се дигне. Одосмо да видимо.
— Сигурно по мирису — рече Лука. Чујемо звук неког звона... Сретосмо једног пешадијског потпоручника, који нам рече да је дат знак да официри иду на вечеру. Он нам показа и излаз.
Тек кад извукоше чамац, угледасмо у њему једнога пешачког потпоручника и поред њега она два морнара. Морнари са брода прихватише одмах нашега потпоручника и однеше журно у кабину.
Морнари са брода прихватише одмах нашега потпоручника и однеше журно у кабину. За њима оде и капетан Душан. Мало после врати се.
На Катунцу и Пожарској Коси кркљало је. — Саопштио сам — извештава Лука. — Чији је то вод? — Потпоручника Војина... — Ух, богаму! — учини потпуковник Петар. — Он се једва опоравио од рана... Око још није залечио.
Одржавати што јачи темпо ватре.“ Десеткована трећа батерија отпочела је истом жестином под командом младога потпоручника. Оволика упорност ове батерије изгледа да је поколебала непријатељске осматраче.
Али да је комитски одред освојио Кајмакчалан... — Гле, гле, шта чујем! — зачу се глас потпоручника Предрага, који је лежао на једном од кревета на супротној страни. — Ја, оца му!... Ви га освојили?
— Радојчић скиде платнене ципеле, јастуке пренесе на супротан крај кревета, где леже да би гледао у потпоручника Светислава. — Шта је било те ноћи? — Било је оно што не ваља. А најзад, то се могло и очекивати.