Црњански, Милош - Сеобе 2
Марија Терезија, дочекани у Будиму, Божич се, једне ноћи, био напио, и нешто брбљао о том, да би он давно био потпуковник, кад би само једном могао да опипа царицу, за стражњицу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Била је то весела команда. Њихов командант пука, потпуковник Василије, овако је размишљао: — Пешаку не треба много знања да би погинуо.
Старији официри који су једном већ били у рату противу Бугара, причају сцене из крвавих борби. Потпуковник Петар, командант дивизиона, вели: — Гину, брате, као стока...
Дотле беше мирно. Али тога момента хтедосмо сви да изгинемо. — Пази, молим те, пази — намигује потпуковник Петар — како се џивџани свађају. — Окрете се потпоручнику Војину: — А то је било онда када сам га ја упутио.
А-ха!... Кипислцауф! — добацује Лука, употребљавајући ову узречицу као сигурну потврду. Смеје се и потпуковник Петар и говори полако да га они не чују: — Е, уживам када се њих двојица препиру.
— каже им грубо командант станице. — Полако, господине капетане, немојте ни ви тако! — прилази команданту потпуковник Петар. — Господине потпуковниче, овуда пролази дневно седамдесет возова, а ја одговарам за ред.
Али ипак, нико од војника не узмиче од топова. Посматрамо једнога дана агонију суседне батерије. Тек ће потпуковник Петар рећи: — Ово су само генералне пробе. А тек како ли ће бити, кад наступи „премијера“.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
” ВАСИЛИЈЕ: „...генерала противавионске артилерије фон Шредера!” МАЈЦЕН: „Потпуковник...” Зашто ми ово нисте показали одмах? ВАСИЛИЈЕ: Ви сте прво питали за дрвени мач! МАЈЦЕН: Можете да идете!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Написао је читаву књигу памфлета против Паје Путника. Паја Путник је умро у Београду, априла 2, године 1900, као потпуковник последњег Обреновића.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Указ.... говори се... хн... да је потписан. — А, ту те жуљи?... Ускочио си, ускочио си... Шта ме гледаш, потпуковник си. Али... И ђенерал ставља рукавицу на уста. Па опет мајор трза узде јер се његова кобила поравнала с Милком.
ипак почасном (по прикованом ћебету на зиду више главе), певуши којешта на један невиђено задовољан начин риђи пешачки потпуковник, атлетска фигура и велики четкасти бркови, класни друг пуковников, а „на здраво“ га заболео табан, па га читаву годину
Али нећеш, брате, да слушаш. Ево шта: удри бригу на весеље, мисли на оно, знаш. И протеже се риђи потпуковник. — Дакле промисли, па сутра да ми одговориш на питање: И-ма ли жа-ба реп? Јеси ли разумео? Разумеш?
Јеси ли разумео? Разумеш? — завршава одсечно, заповедничким гласом, потпуковник. И тек се, после тога, сасвим утишао павиљон и официри згрчили под ћебад да дремају, а врата се отварају и опет лудо
Нисам је обешчастио, па чак ни пољубио. — Е онда сте обрукали официрски кор — прекида зевање, па се бајаги љути риђи потпуковник.
“ Па се искашљује пуковник и унезверено гледа по павиљону, као да је нешто изгубио па тражи. А потпуковник опажа његове муке, потпуно га разуме, јер зна о чему Мисли пуковник, и ужива. — Је л' те, капетан Фикус?
— Ама питао бих га ја него је у ватри, има маларичан напад. Онда потпуковник устаје и, протежући се, укрцава неке сличице и певуши.
И, друго питање: јеси ли мислио ноћас на оно, знаш? Па се широко и снажно протеже риђи потпуковник. АВЕТИ У ЛОВУ (доживљај) Са љешкога града, озго, сву ноћ је слазило злослуто урлање остарелог неког арнаутског пса,
и сви други знали су да испричају какву епизоду било с Мердара, било с Приштине. Потпуковник Васић је за десет дана рата стекао славу, за коју другима требају године и ратови.
Да ли зато, што ми остали нисмо били јунаци или је потпуковник Васић ипак био већи јунак од свију нас? Историја неће на то питане одговорити, јер тамо оно неће бити ни постављено.
Пуковник Недић сјаха, и спазивши потпуковника Васића, приђе к њему и викну: — Шта је, Душане, ако бога знаш? Потпуковник Васић, блед, испијен, уморан, уздахну и рече: — Ја не могу овако, господине пуковниче.
— Ама који је то? — грми пуковник Недић. — То је мајор Илија Петровић, — одговори одсечно потпуковник Васић. У том тренутку, из гомиле коморџија, Арнаута, топова, пешака и кара, крену једна мајорска униформа и пође к
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
колеџу и ступио у Вашингтонову армију као капетан кад му је било једва деветнаест година, а у двадесетој је био потпуковник и Вашинггонов ађутант. Мало је ствари које су ме тако одушевиле као живот Александра Хамилтона.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Из Лукова опет јавља потпуковник Лаза Јовановић да је код Зајечара остао Осман-паша и ту се на брду Краљевици утврдио са 15 батаљона низама, 2000
Стефана, који сачињавају крајње лево крило алексиначке обранбене линије, где је стајао потпуковник Малиновски с 5 батаљона, и Катун с нашега фронта, где је стајао мајор јода Петровић са 4 батаљона и једним ескадроном.
Тим поводом је код села Вукања садашњи потпуковник Ст. Беницки ударио такав шамар једном руском официру да га је свалио на земљу.
ђенерал; мајор Владан Ђорђевић постао је, »за претрпљени страх« у Шуматовцу, потпуковник, мајор Сава Грујић, као командант целе артиљерије, која је дејствовала 11 августа, такође потпуковник; пуковник Коста
у Шуматовцу, потпуковник, мајор Сава Грујић, као командант целе артиљерије, која је дејствовала 11 августа, такође потпуковник; пуковник Коста Протић, командант алексиначких положаја, добио је, као накнаду за изгубљенога брата, (капетана Жив.
Предамном је поигравао на своме парипу тазе потпуковник, г. Владан Ђорђевић, гурајући се да допре до ђенерала. Парип му је лепо играо, а г.
доктор се закекечио на коњу — прави делија! Наједанпут коњ подскочи, доктор Владан праћакну, и ах — јутрошњи потпуковник запуши се на друму, подигнувши падом читав облак прашине. Коњ одјури, а г.
Да се вратим дакле на причање шта је било јутрос са она 23 батаљона. Док се војска пострајала, њен командант потпуковник Караџић нешто це живо разговарао с Комаровом.
и нешто су живо разговарали, па ме онда опет викну: — Узмите још и ову чету руских »пластуна« а ево поћи ће и потпуковник граф Кановњицин. Затим се окрете Кановњицину: — Графе, узмите овај батаљон... ко је овде батаљони командир?...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Дижем ову „шашу“ у „шчаст“ по’пуковника и... и команде места, која је дошла да нас „пождрави“. Потпуковник одбија вино. Он ледено и упечатљиво посматра лица официра, старајући се да им запамти физиономије и одмереним, али
Наше груди се шире. Мисли се буде и навиру слатке успомене наше младости. Потпуковник Петар се прекрсти, а у очима му се појавише сузе. — Нека нам Бог помогне! — рече тихо.
Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука. Лука је дао вермут, Војин је приложио каву, ја шећер.
Немају оружја... Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад се измешали... Дотрча и потпуковник Петар. Чудна мешавина мисли ковитлала се по нашим главама.
А ипак, нека тешка слутња притискује и страх нас мучи, да нам не подвале. Наместо радости прожима нас нешто мучно. Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре.
Бригада наређује да се сместа отвори артиљеријска ватра на ону гомилу војника, и наших и бугарских. Потпуковник Петар дохвати слушалицу и позва ко-мандире. — Отворите ватру са високо распрскавајућим шрапнелима.
Сви смо живели мање-више под истим условима, остављајући за собом једноличне дане под земљом. Потпуковник Петар, изнурен већ ратним напорима, поболевао је чешће. Али у болницу није хтео да иде.
После детаљног прегледа лекар му је саветовао да иде у болницу. Али потпуковник Петар није хтео да чује. — Зар сада, када људи гину на свима странама, да се ја склањам са положаја због мане срца?
Вас двоје живећете сто година. Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи! Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока. — Наравно...
Вратићу ти ја то, па ћеш да ме памтиш - вели јетко Лука. Учинило ми се да се потпуковник Петар нешто љути, те сам их опоменуо да се притаје. —... Ја просто не могу да разумем...
И шта после... То је оно: „Састао се ћар са вајдом па се родила штета“... Ја... ја... Добро, кад је тако... Здраво. Потпуковник Петар вратио се љут. — Просто не може човек да разговара са тим људима из штаба.
Али шта ћете!... Не вреди говорити... Вели, наредио командант дивизије, и тачка. Потпуковник Петар заћута и доњом усницом обухватио бркове. Обично је то чинио кад је љут.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник Петар. И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах.
Иако потамнео као земља, потпуковник Петар се шалио да би охрабрио нас млађе. Са лудачким бесом заковитла шрапнел изнад наших глава и стотинама куглица
Сви смо се прилепили за земљу. Једино је остао потпуковник Петар и гризао доњу усну. — Ах, страшно! — проговори Лука, па се обрати потпуковнику Петру: — Ја мислим, није
Пуким случајем је само потпоручник Војин рањен. — Носите га брзо! — нареди потпуковник Петар. Гр-р-р-у! — тресе се земља. Сада још жешће, још страшније.
— Воде капетана Власкоја, сигурно рањен... — Да ниси рањен? — запита га потпуковник Петар. Он само уздахну и климну главом. — Раскопчајте му блузу! Пипамо га, загледамо, али нигде крви.
“ — покушава да се нашали поручник Лука. — Е, није баш тако. Контузија је тежа од многих рана — каже потпуковник Петар и показа на капетана Власкоја, који је непомичан и без свести лежао на земљи.
— Изнесите га! — наређује потпуковник Петар. — Брже завој! — Јаој, браћо... Гр-р-ру! Гр-р-рру! Гледам као у бунилу како провукоше неку крваву масу.
— Свршено је — рече потпуковник Петар. Бежали смо низбрдо. Сретосмо наше сеизе са коњима. Пред нама сукну пламен из земље, затутња, ми се повисмо по
Коњи су бректали. Но, хвала богу, живи смо и живећемо још целу ову ноћ. Падала је јесења киша. Потпуковник Петар скиде капу, протрља чело, затим прстима притисну очи, као да се тек са да освести.
Случај нас је и данас спасао. А сутра?... Потпуковник Петар рече да изместимо осматрачницу мало удесно. Телефон засвира. — Како!?... Сад одмах... сместа!... Разумем...
— Пустите их. То је добар знак. Нису, значи, још преморени — размишља потпуковник Петар. — Ти знаш, кад балон почиње да пада, онда се из њега избацује баласт... Тако је и са њима.
сам да су сви чиновници примили плату унапред за два месеца и да су разрешени дужности — вели потпоручник Живадин. Потпуковник Петар тужно климну главом. Остали су ћутали. Потмуле експлозије разлегале се из Обилићева.