Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Нека код коња остане само по један возар. — Батерија мирно!... Поздрав надесно!... Господине потпуковниче, стање батерије ратно... Командант дојаха према средини строја и поздрави: — Помози бог, војници! — Бог ти помогô!
А кад је видиш, да ме одмах известиш. Јеси ли разумео? — Разумем! — Шта си разумео? — Господине потпуковниче, разумео сам да непријатељску батерију пронађем... — Да је лично видиш! — Да је лично видим и о томе вас известим.
Јеси ли разумео? — Разумем! — Шта си разумео? — Господине потпуковниче, разумео сам да тражим отварање ватре само онда кад видим непријатељску пешадију пред нашим жицама... — И још?
— А када овај стаде као колац, командант ми се поново обрати али мало блажим гласом: — Шта си разумео? — Господине потпуковниче, разумео сам да пешадија злоупотребљава артиљерију и тражи за маленкости да се гађа...
Још пребацио и торбу са секцијама око врата. — Господине потпуковниче... — Прво ти! — прекиде командант Душана, и упре прстом на мене.
— Господине потпуковниче... — Прво ти! — прекиде командант Душана, и упре прстом на мене. — Господине потпуковниче, отпратио сам батерију до села. — Господине потпуковниче, стигао сам батерију и рекао да се врати.
— Господине потпуковниче, отпратио сам батерију до села. — Господине потпуковниче, стигао сам батерију и рекао да се врати. — Наредниче, ниси рекао, него си наредио у име моје.
Она не треба да стоји овако отворено на земљи. — Пре сваког чишћења војници је добро оперу, господине потпуковниче. — Господине капетане, четка је за чишћење цеви, а не за чишћење дворишта!
— Разумем! — проговори капетан Станојчић. — Господине капетане, шта сте разумели? — Господине потпуковниче, разумео сам, да целу дивизију преведем у Младеновац... — Најкраћим путем! — Најкраћим путем!
После подужег времена зачу се топот коња, ја прикупих дизгине и, када назрех његовог белца, приђох: — Господине потпуковниче, ја сам релеј. Крећите левим путем. Онда потерам коња касом да бих што даље одмакао од њега.
Ту смо на врху, даље се нема куд. Сем у Дунав. Окретох коња и у галопу приђох команданту: — Господине потпуковниче, налазимо се на Милићевом брду... Непријатеља пред нама нема више.
Кад сам ушао, није ме ни погледао. Отпочех: — Господине потпуковниче, на рапорту сам... — Знам! — прекиде ме командант, па се диже од стола и унесе ми се у лице. Ја заћутах.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Слушајте ви, господине потпуковниче. (Ово говорим као официр старији од вас, разумете ли!) Забрањујем вам убудуће свако општење са мном. Јесте ли разумели?
И зашто мис Тебе нема реп? — Има овде један професор природњак, питајте га, господине потпуковниче. — Ама питао бих га ја него је у ватри, има маларичан напад.
— Идите — рече најзад пуковник Недић, потпуковнику Васићу — идите господине потпуковниче тј. пардон, господине пуковниче, ја сам вас пре неки дан произвео за пуковника — идите с Вашим пуком напред, а ја ћу с
— Ти остани — виче однекуд референт артиљерије референту инжењерије; — ја одох. Нас смо двојица, господине потпуковниче, одређени за овај посао, и обојица ћемо и остати! — Добро, добро, дее!... Утом донеше и мастило.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Уместо каве, колико да се одржи навика, пио је кондензовано млеко. Смеје се Лука: — Ова наша команда, господине потпуковниче, подсећа на болницу. Ви од срца и бубрега, овај од маларије а овога — показује на Војина — безмало исекоше као шницлу.
Вас двоје живећете сто година. Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи! Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока. — Наравно...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Треба имати моралне снаге, па не подлећи искушењима... — Ја налазим, господине потпуковниче, када би се извршило стрељање једно десеторице, ред би одмах био успостављен — упаде капетан Веља.
— Пре свега, пита ли вас ко, те сада вадите очи... А ако желите да чујете моје мишљење... — Молим вас, господине потпуковниче... опростите, али ни вас сигурно нико не пита — рече мало набусито Живадин. Потпуковник Петар заћута.
Настала је мучна тишина. Али Живадин прекиде: Господине потпуковниче, мени је јако жао што су моје речи дале повода да тако мислите. Ја се извињавам. Али...
Нама је данас потребно да сачувамо живу силу. — Добро, господине потпуковниче — упаде капетан Душан — претпоставимо да смо је и сачували, мада се она почела да осипа сама од себе. Куда ћемо с њом?
— А ви као да чекате лимун! — говори више пријатељским тоном командант. — Господине потпуковниче — проговори један из строја — прича се да ћемо да уништимо оружје. — Није да се прича, него је тако наређено!
Руговска клисура је зјапила. Звезде су подрхтавале. Из пешачког логора је допирао жагор... — Господине потпуковниче, ми не желимо да се предајемо — зачу се глас, као да запомаже. — Али ми хоћемо да се под борбом вратимо. — Тако је!...
— Господине потпуковниче, пазите шта говорите! — Пазите ви шта радите! Ви хоћете да нам прекинете колону и никад се не бисмо састали у овим
— То је мародерство! — вели огорчено потпу ковник Петар. — Ама то је благо речено... То је „шинтерај“, господине потпуковниче! — добацује потпоручник Живадин. За њих не би требало да важе ратни зако— ни.
— Али, господине потпуковниче, то је понижење. Ми смо пошли на Голготу да нас не би спроводили Немци... А зар сада да допустимо Италијанима!
— Која је то команда? — запита потпуковник Петар. — Штаб дивизиона, господине потпуковниче. — Води ме тамо! — обрати се једноме војнику. Овај предаде своме другу коње које је држао, и пође журно испред нас.
Изнад наших глава треснуше шрапнели и ми се несвесно повисмо и полетесмо у заклон. — Склоните се, господине потпуковниче! — скретали смо пажњу потпуковнику Петру. Он сиђе у заклон, али изгледа више због нас, но себе ради. —... Разумем.