Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Крпи се Вуја, благодари богу на толиком дару, а често погледа на врата кућна — кад ће се помолити поп или поша да му заповеде што на уранку.
Помоли се поша, зверну тамо-амо испред куће, па кад виде Вују, упита: — Зар се опет крпиш, јадо мој? — Опет, пошо — протуњка Вуја.
— Е, на ти овај кључ, па трчи часом до цркве те донеси попи петрахиљ и требник. Треба му, Похитај само! То рече поша, па остави кључ на клупици пред кућом и врати се унутра.
— Сад ће он, попо — рече поша, па се осмехну и додаде: — Сиромах! Чисто ми се сажали кад га видех отоич како седи ту под липом, па се крпи као неко
Не знам шта ћемо му, већ ако да га женимо... — Зар њега? — узвикну поша и прсну у смех. — Бог с тобом, попо! — А што? — упита поп. — Ја, богами, збиља велим.
— Окани се, попо, богати! Та погледај га само какав је! — рече поша и смејући се показа руком па Вују који хиташе у тај мах с петрахиљом и требником озго низ воћњак.
— Ама, пошо, шта чини тај тамо ваздан? — Сад ће он, попо — одазва се поша из куће. Мало постоја па изиђе Вуја. Нико га не би познао.
— Само се бојим да не учини какву лудорију... — рече поша врло полако. — Не бој се! Знам ја већ како ћу... А шта велиш, Бошко ће се зачудити кад нас види?
Ђогат немиран, а Вуја не може никако да претури ногу до стремена. Притрча поша и поможе му, те се једва посади у седло. — Отвори нам вратнице, пошо!
— Отвори нам вратнице, пошо! — рече поп и окрете вранца напред, смејући се узјахивању Вујином. Поша отрча те пропусти на вратнице оба коњаника, и упита: — А кад ћеш кући, попо?
И домаћица приђе попу к руци и упита како је на дому, како поша са здрављем. Дођоше и два брата Бошкова, те се здравише с попом, па поседаше ту и затурише разговор.
То рече, па љутито ошину коња. Стигоше и до клиначког друма. Види се већ и кућа попова. Сад ће доле к Бањи. Поша беше уранила, па изишла неким послом пред кућу.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
” И бог га је заједно с пошом одарио здрављем. Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеца и
Онда болови наново учесташе. Дође и Иконија, и поша рече попу да изиђе, а сама оста с Иконијом. Већ почиње да свиће први дан духова.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име. — Е, Бога ми, то не знам. — Е јес', к'о санћим, ти немаш девојке. Казала је нама поша.... — Шта ви је казала? — Имаш двије. — Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Данас овај Давид хвали и узноси царевину до неба, а сјутра би се, онако сакат, дига' у буну и поша' против овог славног суда. Знамо се, Давиде, знамо. Сви сте ви једнаки. Давид (уноси се писарчићу у очи): Ко?!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
стамболија стамбулија поша — црни турбан, извезен златом, који су Турци носили око главе Стара планина — источно од Ниша, на бугарској граници