Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа: — Сад ми је сасвим добро! Сад ме ништа више не боли! То бјеше пошљедња његова ријеч! Прошло је од то доба досад шест година. Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кнез устаде вичући: — Нека нам је срећан нови брат! Сви поустајаше и пољубише се с њим. Пошљедња се с њим пољуби Милица. В Кад Јанко отвори очи, засијени га мутна свјетлост са стране.
и пожели да у њу уђу по закону божјем, праштајући, заричући се на мир и слогу и љубав братску, јер их иначе чека пошљедња погибија. Исприча им причу из Светога писма о Кајину и Авељу, како Господ запита Кајина: „Гдје ти је брат Авељ?
Милићевић, Вук - Беспуће
И она се осјети осамљена, пошљедња у свему, увијек заборављена и понижавана; вазда неки надзор, нека сувишна строгост; неко претресање њезине књиге и
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
види да не ће остати, него да ће умријети, зазове мужа цара, и сузе ронећи, на четири ока рече му: „Ево се приближила пошљедња ура моје чаше, и ја ћу умријети приђе но трећи кокоти запоју, и ја знам да се ти не можеш проћи да се не жениш, и била
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Слушаћете? Е, онда добро; чујте: Било је то на двије године пред ову пошљедњу буну, да Бог да не била пошљедња! Баш те је године, ако почем пантите, пао Ђурђевдан у Велики Петак. Добро то тубим, кô да је јуче било.
Почне и' она моја крезуба бабетина мусти, а пошљедња ногом у кабô, па пролије варенику. Дочу јопе' некако царевина. Ето ти шикуције: „Помози Вог, Давиде! Здраво, мирно?
Ћипико, Иво - Пауци
Јасно море мирује, привлачи. Младић оћути опет задах истинскога живота. Но пошљедња бол бијаше јоште јака — није могао да је се отресе. На махове уснице му подрхтаваху и све до у срце зазебло би га.
Новац од првашњих исељеника у Америци редовито долажаше и бијаше пошљедња узданица сиромашних породица. Зато полажаху сви к'о на пир у тај туђи свијет, остављајући на изгладњеломе кућноме
Загризе је у главу, скиде с удице и баци у шкрапицу до себе. Иво тек сада. опази у њој неколико риба; пошљедња на махове праћака се и једнако још црвеним шкргама зијева, гинући без простора и свјежине.
— Наћ' ћеш, не бој се! — рече он, осјетивши да га је пошљедња њена ријеч жицнула. — Нисам рђава колико ви мислите! — опази дјевојка. — Истина, не могу никако живити без љубави!