Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро! Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер
Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: — Милисаве! Јадно моје дете!
Онај који нема брата, са целим се светом братими... Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... Учитељу пођоше сузе на очи: — Али, једнога ми узеше... Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
да они опет не даду, онда повичем ја на моје момке: „Пресеците и одвојте сто моји̓ вепрова, пак потерајте у скелу”. Пођоше момци под оружјем да отискују вепрове, а кад види Бранко и Мијаило да се ја не шалим, дођоше и рекоше, те ја
Чувајте се да вам у таке гости не долазим”. Сви му се, и ми и Поцерци, поклонисмо и благодарисмо. Поцерци пођоше руци; он се по с неким у образ пољуби.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Е хоћемо ли кући? Сад ће и мрак. Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже. И сва три пођоше низ осоје. Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура, упутише се својим вратницама.
По неком истинкту пођоше да се већ једанпут разилазе. Сваки је понешто мрмољио — некаким нечувеним језиком. — Ама јес ти...
— Ни мени оне врљике, знаш? — додаде Тиосав. — Е 'оћу, 'оћу; 'а'де само ви мени дотерајте. Они пођоше, а ћир Трпко ИХ зовну: — Тиосаве, Витомире!
Сава и Никола пођоше најлак пешке за њим. — О, брате, ала ме онај данас наљути — јеси видео само! — рећи ће Сава. — А што се ти, опет,
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— рече стражар. Они приђоше и стадоше Станку један с десне, други с леве стране. — Полази! — рече стражар. Пођоше... Станко је био изненађен. Он није владао собом него се кретао по заповести. Она двојица иђаху поред њега као сенке..
— Мојој кући. — Шта велиш? — упита Јелица. — Ти ћеш мојој кући, и то сад одмах!... Јелица се покори и пођоше. — А хоће ли ме примити? — упита она. — Само кажи да сам те ја послао...
— Е, нека ти је са срећом... Сад наста љубљење... Онда се људи почеше разилазити кућама. Попа и Јова пођоше такође кућама. Иван их викну: — Чекајте, и ја ћу с вама. И пођоше.
Попа и Јова пођоше такође кућама. Иван их викну: — Чекајте, и ја ћу с вама. И пођоше. — Ама баш да вас запитам: што ви од мене окрећете главу? — Ко? — Вас двојица. — Јок. — Ама видим ја, попо!...
Сад бар можеш бити сербез. Тамо има пуно Турака, можеш их се надворити до миле ласти... Пођоше... Кроз густо лишће пробијаху сунчеви зраци. Хиљадама бубица милело је по земљи и пролетало око глава њихових.
је овоме дечку, који им још руке љуби, Вог дао ту моћ да отпочне дело ослобођена; и сви, потпуно прожмани поуздањем, пођоше за њим... На Журави чекаше дружина. Ту се беху искупили сви што се од Срећка харамбаше одвојише.
Пожури!... Станко узе пушку и викну: — Полази! И док длан о длан, све беше спремно, те пођоше. Станко је премишљао где би било најбоље да заузме место. Он је желео да се његов напад прича.
добро... добро!... Него, хајде у кућу!... Видим ја већ шта теби треба! — рече Алекса и потапша га по плећима. И пођоше у кућу. — Синоћ смо ти се надали! — рече му отац. — Био је овде и попа!...
— Шта ли је сад смислио? — питаше Станко Зеку. — Мора да је нешто паметно — рече Зека. Па заповеди неколицини те пођоше за Девом. — Притегните ви мало!... — рече Дева. Оде. И за неколико тренутака врати се.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
НЕДЕЉА Већ зора сребри хумке риђе; Пођоше најзад небом смело Сва бела стада јутра; сиђе И Недеља у немо село. У цркви мирно држа свећу; На раскршћу, у
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
оба практиканта, с Марком столаром, свадивши се најпре с гостионичаром што им је точио још прошле среде отворено пиво. Пођоше и кочијаши, нудећи се да по два гроша возе у варош; али већина, „ради апетита” или „опружања ногу”, оде пешице,
Владика се слатко насмија. — Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти! Таки мени и требају! Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа: — Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?! — Да како ћу?
А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу: — Ошини! Коњи пођоше. Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече: — Чувај ми дијете, тако ти живота и самосазданог
У тај пар из школске авлије изиђоше једна кола, па готово трком пођоше улицом. Павао опали из пиштоља, а запаљена се сукија устави пред школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.
Павао опали из пиштоља, а запаљена се сукија устави пред школском стрехом, а у врапчијем гнијезду. Кола пођоше још брже. Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић који је, веле, још под Милошем ратовао.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Можемо, фала богу. Црква богата; има толике дућане, земље, винограде, а и готова новца доста. Него, извол’те. Пођоше. Поп Спира продужи са подацима о стању цркве. Успут му је показао многе и интересантне ствари.
— С драге воље! Извол’те унутра — рече Пела и пођоше обе. — Јуф! — дрекну гђа Габриела уплашена од звекета ланца. — Иди, Мило, отерај зељова под амбар — викну Пела
— ’Ајде, терај већ једаред! — викнуше љутито у један глас оба попа. И кола пођоше. — Срећан пут! — виче за колима и маше белим рупцем фрау Габриела. — Е, то је баш лепо. Ко би то рек’о. Е, баш, баш...
Мало после yђе домаћица са једном дремљивом чупавом слушкињом, и покупише посуђе са стола, и пођоше. — А што си упртила ту саксију с тим кактусом, куд ћеш с њом?
Срећан пут, па поздрав’те све. — ’Ајд’, Петре, потерај! Кола пођоше. Тера Пера Тоцилов по путу који се мало оцедио, лете коњи весело као да гајдаш у колима свира, а Пера весео, па
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Зато се одредише одељења. Ова одељења, идући ногу пред ногу, изнурена и без воље, пређоше једну речицу, па пођоше милећи уз брег, стрм као зид.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тај сан, међутим, завршио се још луђе, него што беше почео. Гарсули, у том сну, поново васкрсну, па и његова кола пођоше према Бечу.
Чуо је нека кола, која пођоше иза зида, на улици, и смех, који се удаљио, и стишао, као што се лавеж паса стишава издалека.
и притрчала, у загрљај, још једанпут, јетрви, па су се држале за руке, док им се руке нису раставиле, кад кола пођоше брже, а Варвара поче клецати. Била би пала, да јој муж није притрчао, да је придржи.
Кад је, међутим, Павле, био ушао у кола, Мишкович даде знак кочијашу а остаде. Кола пођоше брзо, тако да Павле није имао времена, ни да довикне осталима нешто, ни да их ишта пита.
Теодосије - ЖИТИЈА
и богатом руком дариваху прота и црковнике, и све који су ту били страни и ништи и немоћни, и узевши од свију молитву, пођоше даље на пут. На исти начин учинише добра дела и у Иверском и у осталим манастирима, записујући себе у књиге живота.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Лелек се међутим, на брду, још дуго разлегао. Чим пођоше, и он потера коња дуж обале и нагна га узбрдо, тако, да је животиња бесно фрктала и сва се пушила.
Гледајући пред собом све више брда, равница баровита са које пођоше, дође им као сан, са свим својим бунарима и оборима.
После две недеље одмора, заповедници пукова пођоше сваки засебно, али по напред одређеном путу, на Рајну. Исакович се беше решио да их све пропусти, па да их, на
и клобук, пујдајући своје псе, испаде на средину улице, са голом сабљом у руци, трчећи од војника до војника, који пођоше, чим га познадоше, на јуриш.
Жене, што су гледале у боб, беху га пустиле мало да одмакне и пођоше за њим, тек кад он већ поче да се провлачи кроз плот.
Ишли су за официрима певајући, нестрпљиви на одмориштима, неиздржљиви на ноћиштима. Кад удари киша, они пођоше боси, добре воље и весели, тражећи да се иде и ноћу, али пут им је био одређен и они су морали много да дангубе по
Матавуљ, Симо - УСКОК
Пошто кнез узјаха, пружи чибук своме љубимцу Крцуну Сердареву; овај напуни лулу, укреса и припали, па пођоше без реда, док не стигоше до пута, а ту се, по обичају црногорском, уредише у поворку.
За Раком пођоше: Маркиша Стевов, Перо Пурох и Крцун Сердарев, сва три врло млада, иако два прва ожењена, онда се Црногорци жењаху у
— Није! — одсјече Крцун. — Одмах иза дубровачког је далмација, ђе је ходио и стрико драго, кад’но наши пођоше с Русима на Корчулу! Далмацију од Лике дијели планина Велебит.
— Сила, ваистину! — рече кнез. — Ни крст, ни правда, но сила безакона!... Хајде, попе, даље, е мрче! Пођоше. Али млађи људи наставише разговор. Перо Пуров запита учевног Крцуна: — Чујао сам е је много лукав ови данашњи ћесар.
“ Прије тога, прије него што пођоше на лијегање, сјети се љубљења с браственицима, са својим браственицима! Особито му један од тијех пољубаца остави
Кнез и Јанко попише каву, коју им зготови пристав. Сачекаше женске, али не хтједоше јести с њима, него пођоше ка Петровићима.
Што је то њима!? Пођоше и дођоше! Па турив прст у ухо ђакон запјева: „Припртише торбе обрамице, Претурише струке сињгавице, Гранајлије пушке
Бајице одријешише осуђеника, па се наврсташе за њим. Он се прекрсти. Сви се прекрстише. Онда пођоше брзијем корацима... На пушкомет од манастира затутњи грозд пушака. ВИИИ На Сретење истицаше рок службе војницима.
Ићи ће њеко од наше момчади сутра у град, па ћемо све то уредити. На томе прекидоше и пођоше даље кроз мрак. Другом се одморише на другој страни планине на помол његушке долине, коју бјеше притисла густа магла.
Сви остали пођоше за њим, један за другим гологлави и лелечући. Женске их дочекаше на врх поља још страшнијом запијевком и тако кроз
“... Сви се смутише, а настаде дуг тајац. Још су се мало разговарали, па пођоше сви одједном. Онда Милица изиде из колибе и загрли Стану.
— викну кнез... — Да није он теби што говорио? — Није, али јест ми покојник као мало наговијестио, прије но што пођоше на сретњи пут! Рече ми: „Хоће и Јанко да свети Милуна, да би се и Милици боље свидио!“... Кнез ћуташе.
Милићевић, Вук - Беспуће
И кад већ пођоше саонице, он још видје њега гдје стоји пред кућом, држећи новац у пруженој руци, борећи се и бирајући између сиротиње и
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И, да би Томчи то као накнадила, брзо се диже, руком позва девојке; оне пођоше за њом, а она окрећући главу од осталих, као бојећи се да ови то не опазе, гледајући у таванице, више себе, пође
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто
Једног дана договоре се браћа да иду у свијет, да траже радње. Одмах се спремише и пођоше. Тако идоше три дана, док се нађоше усред некакве шуме. Не знају куда иду.
Они му покажу. Браћа пођоше на ону страну. Идоше кроз шуму три године, док дођоше у оно мјесто гдје је Грбо видио свјетлост.
Уљегоше у град, кад тамо нема никога. Пођоше мало даље и дођоше до једних великих кућа. Уљегоше унутра, ал' у њима нико не бијаше него једна жена, па их упита: —
Они одмах пођоше за њом, а она их затвори у једну собу. Неко вријеме прође Док ево ти краља, сјаха с коња и уђе унутра.
Одмах она оде њима, па им рече: — Хајдете са мном, зове вас краљ. Они одмах пођоше и уљегоше пред краља. Краљ их упита што су дошли.
— Грбо му одговори: — Еј, ђаволе, ђаволе! Жали боже за мојијех триста дуката! — па викну на волове, а волови пођоше. Тако је иш'о Грбо неколико дана и дош'о до свога краља. Краљ га упита: — Јеси ли, Грбо, довео ђаволског краља?
Она и њен син пођоше напоље, а он их замоли да положе што магарцу. — Јест, сада ћу се бринути и о твом магарцу! Нема сијена!
у том запјеваше кокоти, и виле пођоше. Онда невољник испод јеле добата на ногама и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; поТом захвати у
Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети. Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га шчепаше
Лисица чим виђе своју згоду, утече. Опет се лисица састаде са јазавцем и пођоше на свој пут; идући тамо амо набасају опет на стрвину, ђе су и гвожђа била запета.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Чекам, чекам, нема јела; најпосле промолим главу кроз пенџерић, да видим шта је. Али кад ме одунуд звизну, куме, пођоше ми сузе на очи, а ја натраг! Пита ме гост, шта ми је. Јако се дими кујна, одговорим.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
је већ десет година, испреграђиван и искрпљен, зашивен на сто места, а ипак тако некако наш, то јест мој, да ми сузе пођоше на очи, на часну реч! Сопствено фолирање учини ми се потпуно лажно. Шта имам да кријем од ове блазиране банде?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
како су пошла четири друга да траже Врапца и његов дом: магарац Сивко и мачак Марко, псетиште Жућа и дјечак Жарко пођоше Врапцу Црвеном.
Бјежмо од људи грубих! Правац — Килиманџаро!“ И једног зимског дана, док се пахуље множе, на далек пођоше пут слонче од порцулана, мајмун од сиве коже и лав од вуне, жут.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Браниће се, браниће, до последње капи. Потоварише чобани своје торбе, заокупише стадо и лагано, готово невољно пођоше низ планину. А планине и појате остале су пусте... СИРОТЕ МАЈКЕ... Моји су родитељи стари, патријархални људи.
— Хајдемо назад — обрати се потпоручник својим људима. Војници без поговора пођоше. Тада зауставих потпоручника и запитах га за име. Он ме упитно погледа и трепну очима.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Чобанчад, видевши путника у варошком оделу, пођоше к њему, али пришавши близу, стадоше. И они се зачудише необичну изгледу његову.
А око њега све једно исто: сутон, жубор, јецање... Одједном се обоје тргоше, устадоше и пођоше даље. Месец изгрејао, па трепери својом нежном сребрнастом светлошћу.
Стојан утрча у собу, и она оде за њим. Чичи задрхташе вилице и пођоше му сузе на очи... Он се убриса широким рукавом од кошуље, па брзо дохвати воштаницу, прекрсти се побожно, упали је и
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Пробише после многих напора трњак и пођоше дале. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих, па пођоше дале.
Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих, па пођоше дале. Мало су прешли тога дана, јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Коњи пођоше брзим касом. Кад сиђоше кола с калдрме, господин Мојсило се поново намести на седиште, запали цигару, па викну: — Шиба
? — зачу се некакав оштрији глас, а за њим потмуло игуманово гунђање: — Идите, ако не верујете, па видите... Гости пођоше преко дворишта и затим залупаше многе чизме уз степенице, које воде соби болесничкој.
Иђаше журно, право... исто као и Коса, кад потрчи да узме од тетице какав леп поклон. Руковаше се, пођоше једно поред другог, он све полуокренут њој, и брзо их нестаде за густим жбуњем.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Жива била, кћери! — ослови је. И пођоше сви кући са свећама. Софка виде како гост, купац, једнако очима гледа и гута кућу, која сада, овако намештена, некако
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Кад се од њих растаде бјеше већ сунце нагло. Дјеца у гомили пођоше пут села, обзирући се пут странца и брбљајући о њему и његову псу.
Дјеца се разиђоше куд које једва чекајући да дома повиједају страшно прикључење. Јан и Елвира пођоше мучећи пут двора. Цурица бјеше јако узбуђена и кришом погледаше брата. „Немојмо казивати да смо га видјели!
Цурица, видећи е се гроф забавио око пса, повуче брата за руку. Обоје пођоше лагано, обзирући се на сваки корак. Не смједоше потрчати јер се бојаху да се псето не отисне за њима.
Весели и освјежени чудним неким осјећајем пођоше дома. Разумије се да су крили своју тајну. Једва дочекаше попасна доба да се опет састану са чиком.
О њима се у опште мала брига водила. На Павлов дан, тога љета, дјеца криомице савише по киту цвијећа, па пођоше раније но обично к учитељу.
Ивана се диже најпрва, па пошто препоручи Стани да надгледа лонце, у којима се нешто варило, дигне снаху па пођоше у женску преграду. Тишина се поремети. Људи и жене из сусједства, дигоше се једно за другијем и одоше. „Шта мислиш?
„Зором да сте на ноге!“ рече сердар жени и снахи које пођоше у преграду. „Марку сам рекао да поћера јунца. Ти, Стане, постој мало па лези и ти.
Он је достојанствено сједио и разговарао се с њима. Кад видје е је доба послу, он се диже и пође у кућу. Остали пођоше за њим. Ту му помогоше да рањеника обрне, а он пошто га прегледа и приви мелем, изађе опет пред кућу и остали за њим.
Кривац ће остати. Води га у манастир!“ рече перјанику. Људи поузимаше оружје, па се раздвојише у двије гомиле и пођоше растоком иако им је један пут био. Кад се поодмакоше, зазвонише два звона на манастирској кули.
“ „Ходите амо!“ викну Владика. Брзијем корацима и жена и човјек пођоше. „Ама, Господару!“ поче ђакон молећим гласом. Владика га пресјече оштрим погледом.
„И ја!“ понови сваки. „Па елате!“ рече медик, који је дотле муче сједио. Сви устадоше и пођоше за медиком, у преграду. Јанко се зачуди видјевши гдје толико људи у то доба к њему долази.
А затијем опет се преврне разговор на друго. Сједили су ту док сунце не наже, па се раздвојише и пођоше, пошто испратише Господара у кућу. Младеж се такођер разиђе. „Камо Цуца?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Кад пођоше и кре- | тоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он
” У том запјеваше кокоти, и виле пођоше. Онда невољник испод јеле добата на ногама и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; по том захвати у
Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети.” Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га шчепаше
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Стипан и Бакоња пођоше. Муж и жена стајаху у дворишту докле их год из вида не изгубише, пак уђоше у кућу. ИВ УВОД У НОВИ ЖИВОТ Бакоња и
Возари изведоше Брну, па легоше под ракиту. Стриц и синовац пођоше мучећи кроз дубраву. Лишћа још бјеше на старој древади, али још више шушњарка по ледини.
и ђаци обукоше у машкаре, те заједно са слугама манитаху све до првијех хладова, а тада се измише и преобукоше, те сви пођоше у цркву на опросну молитву.
Из цркве слуге пођоше у стару мађупницу, гдје им Балеган бјеше спремио масну вечеру и вина изобила. — Тако је бивало три или четири пута у
Тако је трајало до поноћи, а тада је ред био да зазвоне звона, знак да почиње велики пост. Слуге, колијећући се, пођоше и понијеше Букара, јер није већ знао за себе. Балеган их испрати и закључа врата на манастиру, и све се утиша.
— Е, па зовите и њега, јер би он могâ ваљати колико вас три. Слуге пођоше гдје им би наређено, а фратри и ђаци пут манастира.
Тако се шта могло видјети само у старо вријеме кад су јањичари пустошили! Вичући од ужаса, пођоше сви у гомили пред главни олтар. Св. Франи однијело с главе златну круну, а са груди му три низа драгоцјених завјета.
Умра је! — па ста звонити, одскачући лакат од земље. Помислише да је кувар напрасно полудио, те пођоше к њему, али с малијех врата привуче им пажњу помагање фра-Брнино, који викаше са тријема: — Та излазите, излазите,
Фратри пођоше. Мачак, гледајући преда се, додаде сасвијем збиљски: — Узми, брате Иве, скрушено ту малу педипсу! Бујаса спопаде
— Ајдемо, момци! Јутрос ћемо раније, кад већ немате скуле! Њих двојица пођоше к њему. — Ја јутрос нећу! — вели Бакоња. — Боли ме глава. — Баш зато ајде. Шта си тако блид? Зар због оне спрдње?
Бакоња замоли Бону да му да једнога ђака који би га провео по вароши. Боне одреди најмлађега и они пођоше. Бјеше, ваљда, двије-три године млађи од Бакоње, ситан, оштроумна лика. Звао се Шимета.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Да запева у инат свима? Низбрдицом волови пођоше брже, у шкрипи дрвених чивија циче дукати у недрима, док Тола шапатом застајкује волове.
Коса му запуцкета. Некакво му се велико зло десило. Зашто не одлазе? Симка срете Аћимов поглед, руке јој пођоше ка софри да нешто узму, па се полако вратише на крило. Никад није дошао а да јој макар прегршт шећера не донесе. Ако.
Прави нов или иди у хајдуке! — Полази! Мијат полако потера коње. Чим изиђоше на пут, коњи пођоше брзим касом. у очима му остаде ред високих, голих јасенова. Понижавајуће, и сурово. Не, не, тако се и мора у животу.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Они се дигоше и пођоше низ брег. Неки од њих зграбише неколико камичака и бацише их на Паролоса који је још спавао. Он се трже из сна и
„Е, сада пођимо даље!“, рече он својим пратиоцима. „Идите и јавите то нашем Ескулапу!“ Оба сенатора пођоше по Хипократа, но вратише се без њега.
У том лепом распореду пођоше они путем који је водио покрај мора. Дан беше изванредан. Лево од пута зелениле се ливаде, виногради и маслинови
„Тиме ћеш покварити свој сан“. „За овакво питање вреди се помучити и сто ноћи!“ Они вечераше и пођоше на починак. Али Демокритос не заспа целе ноћи; Хипократес га затече изјутра будног, но свежег и веселог.
Сами по себи непросвећени, но жељни знања, пођоше у школу код тих староседелаца, научише од њих што се научити дало, па се затим дочепаше списа старих грчких филозофа,
Оба млада нова познаника руковаше се пријатељски, поклонише се пред управником и пођоше у грчко одељење стоваришта књига. Овде су стајали, поређани по полицама, кодекс до кодекса, дебљи један од другог.
Али се наша деца разиђоше на све стране света, ћерке се поудаваше, а синови пођоше својим путем и основаше своје породице.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
У истој намери, носачи венаца, којих је било много, неколико редова, такође пођоше брже. Оценивши да им последњи ред измиче, вође црних кола, на којима се сандук од метала приметно труцкао, снажно су
Два референта пођоше назад, у варош, али се јасно видело, да нимало нису одушевљени мисијом, која им је била поверена.
Варош је била пуста, бар на овом делу, где је станица. Лево и десно праште пушке. Референти пођоше к станици. Успут им приђе један човек. — Ко си ти? — било је прво питање.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Чекала је три вечера узалуд. Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока. Овце пођоше и окретоше главе низа страну.
Одмах затим пођоше сви к општинској судници. Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра,
Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију.
Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. — Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица.
они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. »Шта ово ја чиним ?« — помисли Ђурица. »Венчање... Прате ме робијаши! ...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто
Браћа узеше паре, па пођоше сваки на своју страну у трговину. Два старија накупују ствари у вароши, па пођу да распродају, а најмлађи ће рећи: —
Једног дана договоре се да иду у свијет да траже радње, па се одмах спремише и пођоше, и тако идоше три дана док се не нађоше усред некакве шуме.
кроз шуму три године, док дођоше у оно мјесто гдје је Грбо видио свјетлости, уљегоше у град, кад тамо — нема никога. Пођоше мало даље и дођоше до једних великих кућа.
Они одмах пођоше за њом, а она их затвори у једну собу. Неко вријеме прође, док ево ти краља, сјаха с коња и уђе унутра.
Он јој рече: — Хајде их доведи овамо. Одмах она оде њима, па им рече: — Хајдете са мном, зове вас краљ. Они онда пођоше и уљегоше пред краља. Краљ их упита што су дошли.
Грбо му одговори: — Еј, ђаволе, ђаволе! Жали боже за мојијех три ста дуката! — па викну на волове, а волови пођоше. Тако је ишô Грбо неколико дана и дошô до свога краља. Краљ га упита: — Јеси ли, Грбо, довео ђаволског краља?
У том запјеваше кокоти, и виле пођоше. Онда невољник испод јеле добата на ногама и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; потом захвати у
Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети. Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га шчепаше
Марко послуша, окрене му дизгине, и Шарац лако искочи из земље. Али чим пођоше другим правцем Косову, почне Шарац опет упадати у земљу као и пре.
— Сустаћеш ти. — Нећу: како ћу ја сустати на четири ноге, а ти на двије? — Па хајде. И одатле пођоше идући даље, док завика вук: — Сустах ја, пјево. — Е хајде ми се завуци под крило. — Па му се вук завуче.
Лисица, чим виђе своју згоду, утече. Опет се лисица састаде са јазавцем, и пођоше на свој пут. Идући тамо-амо, набасају опет на стрвину, ђе су и гвожђа била запета.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Тад стављаху јорговане на се, Умиваху са мирисом лице, Увише се у бујне таласе, Црне, као и њине зенице. И пођоше. И те жене туди Мирисаху на сан плаве ноћи И јоргован, док им поглед блуди Вечном песмом и вечитом моћи.
Ћипико, Иво - Приповетке
У сутон су Марку дали да носи у врећи нешто преосталих маслина што гоњач не могаше да напрти. Цвета узе торбу и пођоше. С вечера их господар настани у кућици на крају дворишта.
— усрне пред тројицу младе, насмејане господе. Они је погледаше као у чуду и пођоше даље. — Удијели дарак! — понавља Цвета и пружа руку према времешноме човеку.
Одједном Цвета, забринувши се, диже се. Марко нагне за њом. Пођоше журно комшијској кући. Те две закумљене куће добро се пазијаху, мада је њена сиромашнија.
У свануће стари Никола и син му Спасоје пођоше на Цетиње да се властима пријаве и да чисто испричају што се догодило. Па ако власти нађу да су право радили, у
Гледају и посматрају уоколо, чуде се овом новом селу усред поља. Пођоше прама цркви посвећеној светоме Року, обазриво улегоше да се помоле.
Напише се воде што извире испод градских бедема и отиче у море, и пођоше даље да нађу конак. Лако им је: летња ноћ је топла и ведра, креси прелетаху испред њих и светле по шикари што ивицом
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Опет се пољубише. Сергије Николајевич даде руком знак и батаљон крете, а њих двојица, држећи се за руке, пођоше за батаљоном. — Откуда се њих двојица познају? — пита Пера „Ђеврек“. — Капетан Воја је свршио академију у Петрограду.
У сутону угледасмо читаву ескадру ратних бродова. Из групе се издвојише два торпиљера, и пођоше за нама. „Ха, јесте ли видели!“ — ускликну сада Француз. — „То су Французи. Сад се не бојте!
Ћипико, Иво - Пауци
Друм дан Божића родитељи и сестра пођоше цркви. Раде, посједавши, заложи се, положи благу, и осјети се сам — и испустан. Куд ће сада?
—Чисто ти кажем: немам. —Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу. Људи са Васом пођоше да приме сијено. Пошто је и Војкан своје добио, сврне са надстојником у крчму, части га да рече господару за њ добру
—'Ајдемо! Идите са мном! Пођоше за њим. Преко вароши Петар их држи на оку, и једнако ријечима их обасипље. Уљегавши у биљежничку писарницу, Петар каже
— Немам времена дангубити! — повика на њу, и жена, у страху, дрхтећом руком постави криж. Дјед, баба и сестра пођоше. Сестра и на улици још држи новац у руци.
Уочи тога дана, пред ноћ, из града стигоше у варош оба одвјетника. Пођоше у штионицу, гдје нађоше обично друштво које се ту сваке вечери састајало.
Ено комшији Војкану узе све. Бјеше се с њиме нагодио да на „рате“ плаћа, јер му синови пођоше у, свијет на рад. Два сина, као два града, донијели јесенас лијепих пара.
А два сина му пођоше опет у свијет: веле да су се укрцали за Америку... Јесенас узе газда све себи: и кућу, и земље. Војкан оде у свијет да
— Опркти, Иво, — рече му Пиеро. — Наша је навика да свако по подне учинимо једну партију на карте. Можеш и ти доћи! Пођоше сви у другу собу. Пиеро је губио, Иво је чекао и чекао, но тој партији не бијаше конца ни краја. Дотужи му се.
Ако ћете, сјатићу, па ћемо заједно. — Не, не! — одговори Иво. — Овако ћемо се придржа младићева бедра и полако пођоше узбрдицом. У друштву с Јуром лијепо се разабрао у мислима.
Триба се устрпити до боље прилике, па може се и то! У говору дођоше у равницу, на шири пут. Иво часом одахне, па пођоше наново успоредо. На догледу села, на раскршћу, закрене путем што је водио цркви и поздрави се с Јуром.
Иво застаде замишљен и гледаше за њима. — 'Ај'мо! — јави му се брат. И они пођоше напријед, к својој кући. Како му је долијало чекати вечеру, изиђе пред дућан да се расхлади.
—Попустила је жега, — рече онако замишљен. —Ух, да је овака хладовина, кад се копа! — село одврати Јуре. Они пођоше даље, полагано, ћутке, уз цвиљење попаца, па кад бијаху близу мора, подаље од села, наједном се устави Јуре и погледа
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
После заједничке вечере, повукоше се старији чланови ученог колегија Александриског музеја на починак, а млађи пођоше у варош и њен ноћни живот.
Био је негде на путу, али се кући вратио само његов коњ Мркуша, без свога господара. Укућани слутећи зло, пођоше трагом коња, који се распознавао у снегу.
Они се обрадоваше кад ме видеше, дигоше се и пођоше ми у сусрет. Кепен, иако осамдесетогодишњак, беше још увек стасит човек.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Сећајући се на сав бол, јад, муке, сузе јој пођоше. Седа од беса, готово се изваљује на миндерлук, наслања главу о длан, те јој се рукав заврће и види гола рука.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Сав дрхће, буди жену, крсти се, све му се чини да је он учинио ту или неку другу неправду. Откако пођоше у школу, мајстор Костина деца зазнаменоваше бригу и страх.
Момци из две радње појахаше коње и пођоше уз обалу. Господар-Гавра је до пред саму ноћ трчао од своје куће до реке и до кућа других двеју породица. Ноћ паде.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Не верујем! — одговори ми полугласно. — А зашто? — запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи. — Зато што си код њега рђав ђак!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Стрепео сам да их тако не пронађе артиљерија. Али они се за тренутак растурише, и, као мачке, пођоше трчећим кораком уз брег. Још се нисам ни повратио од изненађења, а они ускочише у своје ровове.
И кретоше један за другим, поштапајући се. Тек се чује: „О-хо!“ Један од њих застане и погледа другог. Пођоше сада напоредо. — Шта велиш, побратиме, када би се опучио онај коњ изнад нас и налетео на тебе?
дугачке трепавице сенчиле су њено лице... Најстарија дохвати судове са водом, и пођоше. При пролазу оне црне очи као да ме ошинуше. Устрептао, чекао сам неће ли се окренути. Застадоше.
Силазили су лагано и безбрижно. Одоздо су ишли неки коњаници. Срели су се. Сви су застали... Онда опет пођоше, сваки на своју страну. Видимо опет другу групу, где промиче између дрвећа. Ту је и нека тамна пруга... сигурно је ров.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Све се црној земљи поклонише и пођоше на Стамбола града. У хајдучким — и ускочким — борбама прекаљивале су се народне снаге.
“ Ефендију попаде грозница гледајући шестопер позлаћен: синџилати, а дркћу му руке. Кад пођоше на мејдан јуначки, за агом је тридест јањичара, а за Марком не има никога, до некол'ко Грка и Бугара.
Ја да можеш оком погледати и ушима јеку послушати кад се ситне књиге растурише од тог мора до зелена Лима, те пођоше српске поглавице и војводе, што су за сватове, и делије, све главни јунаци!
је младијем ђевер’ма, а сватове редом дариваше, све по реду што за кога бјеше; пак се свати тада подигоше, и пођоше пољем широкијем.
на се свилу и кадиву, пак припаса Ава мача зелена, оба мача од једног ковача; опреми се Његошевић Мато, пак пођоше до два побратима од честите Пиве камените, машише се планине Трусине, и сиђоше пољу Невесињском.
истури пушку хаберника, хабер даде по турској Удбињи, те сакупи триста Удбињана, на атима а под миздрацима, па пођоше Тијани планини, — калаузи Чулко барјактаре. Путоваше тридесет конака док дођоше под ломну планину.
Под планином конак учинише, туна Турци за три бише дана, докле добре коње одморише, па пођоше врху на планину. Но кад бјеху на пола планине, али сједи Костреш харамбаша, хајдук сједи на друму широку, танку брешку
Сви чобани једва дочекаше, ишћераше свиње из обора, пак шарене пушке потпрашише, намах они за Ђорђем пођоше. Оде Ђорђе право своме двору; а кад Турке с чобанима виђе, онда Ђорђе овако говори: „Чујете ли, дванаест чобана!
“ То рекоше, па се послушаше, сви шарене пушке потпрашише, па Недићи напријед пођоше, а за њима Дамњан Кутишанац, за Дамњаном Дамњановић Панто, а за Пантом дружина остала.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Чекај, онда ће нам пољар за све платити! — наљутише се жандарми и пођоше да се распитују за његову кућу, али им у селу рекоше да пољар никад није ни имао своје куће.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И Зона пође зловољно кући. Осврте се још једном и виде како Мане и Калина пођоше и упутише се заједно, и чу како се Мане нуди Калини да је допрати до њених авлијских врата, а она га благодарно