Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Сахранила сам га баш до најстаријег детета: лепо, гроб до гроба, један мало мањи, други већи... па који тим тужним пољем прође, лако ће погодити да се ту под земљом грле отац и син...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ја са оно 60 коњика истрчим на брдо, имамо шта и видети: наши низ један поток шумаром бегају, а Турци с обе стране пољем, опколили коњици, а пешак за нашима кроз честу трче и бију.
и мој, поиздалека за нама, води; али ми сви у опанцима за њим пешке уз Добрану, куд нас Милош проводи, више шумом него пољем, до Цера планине, испод Цера дођемо у Двориште Милоша Обилића. Ноћимо.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Господ ме сеја прегрштима Пољем што вечна сунца плаве, Да будем његов знак међ свима, Његова златна труба славе. И бродолом у освит ведар, И
Творче, кроз олуј и кроз ћутање, Слушам све твоје сјајне гласове; А чекам кад све минеш путање, Пољем кроз наше светле класове, Крај пута к мени атому скривеном, Да приђеш у те часове: И ословиш ме правим именом.
Кад за пољем пуним црне детелине Почеше влашићи да бледе и слазе, Мртво лишће поче да пада на стазе, И као црн уздах да изби из
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Ово је поље великим делом под мочварима са трском. Кад се пољем пође запахне труловина од трске и црне тресетне земље. Чести су „окриди“ ц мутном водом. Мочари су легла маларије.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Над пољем облак путује мрк, бисерном кишом кваси ми брк. Кад облак прође, синуће зрачак... О, тише, тише, чуће нас мачак!
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
се игумани манастира и калуђери огрнути расом о птицама небеским брину, да зими хране пометене вране што се снежним пољем купе и вичу себарским грубим гласом.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Иди, синко, и проведи се лијепо у сватовима!... Бјеше већ мрак кад се Јанко и Крцун упутише горњим пољем. Дувао је лак сјеверац.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Жбун захваћен ветром јечи брујем небеских сфера: Брише безгласан, студен потпланински вјетар пољем, и само кад човјек наиђе поред неког осамљеног глога, чује се безнадно ситно цвиљење.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' Бог моме не слушао младе: Плаим кроком коњиц пољем краче, Па у гору зелену замаче. Проли Цвета ту сузу голему, Па с' окрете ка двору својему; Бог би дао, те са грђи
Проклет био кога жене сплеле И јуначки мозак му занеле!“ Ово рече, зеленка ободе, Па ти пољем пред дружину оде. Оста јадна Мила на земљице, Прискочише њојзи другарице.
Побише се, већ и стаде вика, Стаде веља ти пушака цика, Посукташе из корица мачи, Над пољем се зачас наоблачи, Та од пуста дима из пушака И од паре коња и јунака.
Ала, Бого, ко да те не фали! Што страшиво, веће пољем бежи, Што слободно, на земљици лежи, Још се само неколико бране, Ал' ниједан није ту без ране, „Довде рука њина је
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ипак сам био нераздвојан дјелић најпоносније поворке која је пловила пољем испод млада јутарњег сунца. — Ево нас, живи, здрави, посао завршили!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Он угоди тијем пољем, па хајде, па хајде, боме дође на једно мјесто, а ту игра коло самијех баба. Он им назове бога, а оне ће њему: — Бог
и погледа, кад угледа пред собом једно велико поље и у том пољу једно лијепо бистро врело и још некаку воду што тече пољем. Док утом ето ти некака чојека на коњу, ођевен, брате, да не море љепше бити.
— Јеси ли видио онога јунака, ођевена, наоружана, што јахаше пољем и што се у оној води купа. Отац онога јунака био је рсуз, па је покрô једнога сељака и тако се обогатио.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Унићен ту сам, сткан у недојав, кроз неноћ ноћи, бројем неброја, певом кроз непев пољем непоља, у незбир збира и у непојам. А међу руљом, међу људима, чини ми наклон ружа Будима.
модрим граком, слепим од модрине, са разбој-боја, црновесник сабран, у жалост збере брда и долине а крене куд ли пољем изван песме, о крцат тор му љубичица кресне.
Ветровим пољем замећу мобу: Шести у Седмом xоће да блесне, Четврти Другог купи у торбу, Тпећи о Петог костуром тресне.
- Што не огране Слово једино усред осаме!... Гргољи пољем божур-кланица. Празни се Месец: шупља му здела. Чије сам небо, чија травица? пита се Кyћа изнад пепела.
У срцу гајим љубав гостопримства, а црним сјајем горе купињаци: веселу кратком крунисани зраци. Не тече млеко пољем доброчинства, већ вајно веје пепео славуја синоним певом ишчезлог крагуја. У срцу гајим љубав гостопримства.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Путује Ћоса, бриге га није, а успут брашно сије ли сије. Дуго је Ћоса лутао мраком, шумама, пољем и дољом благом, прошао редом њивицом сваком, а брашно сипа његовим трагом.
мразом н ињем, цакле се окца неравна друма, бисером блиста невеста шума, па чак и месец одозго гледа, окружен пољем прозирна леда. Од чуда Жућа да сиђе с ума: „Гледајте чуда, цветала шума!
—На далек пут вам одлазим, каже, испод небеског лука, где вечно Псето, пољем без краја, јури вечитог Вука! Од тога дана путује време, бескрајни теку сати, а Жуће нема, заувек нема, никада
Понекад само угледам сенку пољем се снежним жури. Све ми се чини: вечити Жућа вечитог Вука јури . . .“ Прочитах писмо, на њему оста од суза безброј
Пази ђавољег ђака! Где ли су керови наши, па да ми пољем нагаре сликарско глупо магаре!“ Тако, мажући слике, грдне сам беде допао, тако код вола, зеца, углед ми врло опао,
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
— У игри, у пољу провела сам лето, Па весело сада у школу ме ето. Ах, како је лепо, кад би мог'о знати, Равним пољем ићи, шарно цвеће брати!
Ах, како је лепо, кад би мог'о знати, Равним пољем ићи, шарно цвеће брати! Мој најлепши венац што сам пољем брала, Учитељу своме баш сам јутрос дала — Тим најлепшим цвећем, као даром славе, Да икону кити светитеља Саве.
испод појаса вади листове дувана сува, И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува. По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Гле, напасници у мехуру сунца, крв их купа! Ми пољем ширимо руке наузнак легли, потоци теку низа стране ко дуге сахране.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
И поштени род родили! И с родом се подичили, Као паун златним пером, А шеница равним пољем, И лозица бабер-грожђем, И пучина сланим морем; Тако с вама мила мајка!“ 54.
70. Гором иду Петрови сватови, Гором иду, гора јектијаше; Пољем иду, поље звечијаше; Селом иду, село страх имаше Од љепоте господе сватова. 71.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Сва је природа добре воље била: Благ поветарац с мора, од Кармила, Јечменим пољем таласе је крето И образе му ласкаво облето...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
МУТНА ИМПРЕСИЈА Данас, драга моја, пољем пада слана, И хоре се звона из далеког града, А равницом црном шири се и влада, Мутна атмосфера задушничких дана.
Данас, драга моја, пољем пада слана. Осећаш ли, драга, крај општег развића, Клицâ, жудних да се што пре на свет јаве, У хумкама свежим, испод
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио: нит' што збориш нити нас отршаш, у образ си као земља дошâ; сам се шеташ пољем без никога, нит' што једеш нити заспат можеш. Крупно нешто учиш у памети, — збили ти се снови на Турчина!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ЦВЕЋЕ ОВОГ ПРОЛЕЋА (1913) Звуче оштри звуци из металних труба Судбоносним пољем, где крваво вече Долази да свежи траг покоља истре.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Нека кадгођ и женски дан дође! — Рекла је жена мужу, кад је карао и био што се била један дан опила. Неко пољем — неко морем, неко водом — неко гором, неко у гроб — неко у дом!
7. ЛАГАРИЈЕ (Све што не може бити) 1 Заједрила по кршу галија, Коња игра на море делија, Пољем бјеже два печена зеца, Ћерају их два ’рта одрта, Чекају их два слијепа ловца, Вино пију два мртва јунака, Служи
а међ њима црвен капетан; на другом су два прозора, на трећем два огледала, над којима се вије равно поље, а над пољем шумица? (Глава, уста, зуби, језик, нос, очи, чело и коса) 27 — Дању сам лажа, а ноћу истина?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Пред селом застаде. Како ће кроз село? Сви знају. Може пољем около и само поред неколико кућа да прође. Нећу. Ради оног несрећника. Сада га не сме оставити. Казна.
Тишина наваљује путем, из дрвећа, с неба, и гаси нарицање. Помор. Не мисли. То чује. Врзина запуца под њим, и он пође пољем преко необраних кукуруза и непокошених отава. Бежи од тишине у селу. Бежи да не сазна да је Адам умро.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Или, такође у оном безмерју над Книнским пољем које га је плашило својом пустоши све док није назрео да је у истој пустоши неки облик спокојства што настаје из
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
што жуборе туди, Мртво срце још за вама жуди, За потоком, за зеленим лугом, За славујем, мојим старим другом, И за пољем росним и зеленим, И за липом, за мирисом њеним, За песмама што се туда оре, Што се оре од горе до горе!
испод појаса вади листове дувана сува; И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува. По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
нисам морао уопште употребљавати примарну струју, већ сам магнетско поље што га је она стварала заменио магнетским пољем, изазваним обичним челичним магнетом, који сам једноставно приближавао калему, везаном са галванометром и који сам
„Да створим такве, како сам их назвао, индуковане струје, користио сам се и магнетним пољем наше Земље. Ставио сам спроводник струје у облику правоугаоника и ставио га у ротацију око једне од дужих страница
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. — Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замишљено и узбуђено... ...
изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Он угоди тијем пољем, па хајде, па хајде, боме дође на једно мјесто, а ту игра коло самијех баба. Он им назове бога, а оне ће њему: — Бог
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И обнови дане што подижу живе. ПО ГРОБОВИМА Ја немам сузе за оне младиће Што су остали кланцима и пољем; Све друг до друга као једно биће, К'о једна жртва нараштају бољем.
И у оном часу када јуриш наста, Глас један узвикну: 'Милун се не диже!' Сви јураху пољем, ал' брат његов заста, Кроз паклену кишу врати се и стиже Месту где смо били, и крај брата клече.
И разумедох откуд све то бива: Толике раке што се и сад згрћу Брдима, пољем, свуда, крај камена, Кад има места за сваког да снива. И разумедох пут што се не мења, Стари загрљај човека са смрћу.
Ћипико, Иво - Приповетке
Нађоше се у пуној ведрој ноћи. Месец се надигао над кућу и поврх дрвета. Његова светлост расипље се пољем и шумом. Увукла се у доце и провале. У околу нигде жива гласа.
За кишних дана ослушкују једнолично падање кише, па их душа боли за пољем и кућицом, да се заклоне; за ватром, да се осуше и огрију, и за веселим разговором у друштву чабанчади.
Ухвативши је за руку, похита пољем. Водајући се, пролазе путем оивиченим цветном живицом поред винограда, присенком маслинових и смокових дрвета.
” Миливоја телом обиђоше млаки, лени жмарци. Протегну се и, узнемирен, коракну неколико корачаја. ...Сутон пољем пада. У своју сиву, меку светлост заклања заселак и заодева далеке планине.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
свакако међу водећима у веку који му је припао, међу онима који су учинили српску науку о књижевности достојним пољем стварања.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
се онда постепено погасише светле сунчане Варнице што су се искриле на свакој биљчици, на сваком предмету у околини, а пољем се разастро вечерњи сутон и сива замаглица. Светло сунашце!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Земља као да поче да кључа. Читаво комађе одлетало је у висину, жице су разношене као паучинаста мрежа, и над Добрим Пољем изви се облак дима и прашине, као да горе цистерне петролеума.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Раном зором отискиваше се небројено благо од Рељиних торова. Зачас би крдо оваца прекрило и забијелило пољем испод планика. Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И Поколење Крви тад се роди. Кô Бог ватрени смрт из себе шину, Бокоре крина низ падине рину И груну пољем што у бесмрт води. Поколење се Крви тада роди. 2.
Ограшја ћуте. Тајац пољем гази. Белбужд! Чујеш ли, то се мртви буде, Челичном речи да славе и суде?... А Поколење Сунца с гора слази. 5.
Јежи се река и иње је бело Као низ ситних папратових спора Превлачи слојем залеђених бора. Зима је царски вео пољем плела. Река се мрзне, али покушава, Све чари које даље југу броде И раскош зиме да у себи сточи.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
2 Вештица зима на нашем настани се брегу, скамени гору и воду, и тици крила. Те сура пољем лута звер, и гавран сам црни се по снегу.
Ћипико, Иво - Пауци
дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају оклијева, али не могавши их загријати, — клоне ...
капама: хоће да изненаде попа Врану, који у свакој народној згоди на тај начин даје одушка своме , домољубљу. Пољем влада омара, а затегла суша, па од прољетос настрадала од мраза жита не помогоше се: кукурузи тек што се држе, а
Мјесец нагињаше к западу. Ивин пак осјен удуго се продужио, упоредо га прати и с њиме застаје. Још није замрачило; пољем рекао би да се још повлачи задоцњели дрхтај сива сутона. Младић се ухватио узбрдице, ну сада одмиче још полагани је.
Зажели се другога живота, па да с Јуром обигра по сунцу пољем унакрст. —Мазга ти је мршава, — рече му, огледајући је.
Он на први мах не одговори, загледа се часом у њих па онда рече: — Љето је... Сву бих ноћ драге воље лутао селом и пољем. —Вјерујем, а ко не би, ко је ластан! —То није тешко. —Чини вам се, — мирно ће млађи. — Уморну не да се шетат'.
* Ујутро, чим се је пробудио, бијаше му прва мисао да изиђе, да лута пољем. Искрено се тому веселио и већ промишљаше како ће и данас спровести дан у нехају и посматрању.
Засве што је година зло понијела, једнако осјећа се пољем живи тежачки рад, и свијет живи тим дахом, не хтијући да се преда очају; та ваља покупити оно што провидност даје, јер
Живо помишљаше на јадну чељад што им се, ето, отима из уста и задњи комад круха... А пољем наоколо осјећа се пун дах живота, здрав и јак.
И он их поздрави и изиђе. Цијели дан падала је киша, и младић није могао да се по обичају прохода пољем. По подне стајао је налакћен на прозору и гледао у кишу. Бијаше се подао нехају.
Поглед јој лута уоколо, прашта се с морем и с пољем, поздравља у души и свјетлост и сјене; — слуша гласове вјетра и јеку дубоких увала.
У њој је нешто тајанствена, заједничкога са морем и пољем, нешто што му се јавља у звуку њенога јаснога гласа, у скрушености њена погледа, нешто што се стапа са свјетлошћу дана
али свеједно у њему се одазивају гласови пунога дана; ослушкује и гледа у сјенке облака што се, гоњене од вјетра, пољем нагањају; а једна голема сјенка, даље, усред поља, застрла је земљу и не миче се.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1880. ЕЛЕГИЈА Хладна је јесен; и суморно вече Над пустим пољем разастире мрак; А студен ветар са увелим лишћем Таласа, сече магловити зрак.
Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби. И док мртав јунак лежи, Вранац коњиц пољем бежи. Прам његове густе косе Јецајући ветри носе И где паде, крста кије, Густи бршљан да се вије.
Мени се јако спава. 1883. САН Хладна јесен магле свија Пољем зеленим, Сунце трепти, сунце сија Зраком леденим. На огњишту пламен лиже Камен студени, И у куту слике ниже Мртве
испод појаса вади листове дувана сува, И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува. По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. Затим се разговор чује.
И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме, Њих густа тама крије сад, И немо, гордо време. Кô равним пољем зелен клас, Под крилом од зефира, Суморни спомен стреса нас У часу благог мира!
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
сребро облаче Певам И палим једно перо из левог крила Да ми песма буде примљена БОЈ НА КОСОВУ ПОЉУ Јашемо певајући пољем У сусрет оклопљеним змајевима Наш прелепи вучји пастир С процветалим штапом у руци На белцу небом лети Побеснело
нисмо видели крај ВРАЧАР ПОЛЕ Срео сам те старче пастиру Усред белога града Пролазио си нешто после поноћи Огњеним пољем врачева Између сенки кућа и липа Носио си живо вуче око врата Свирао у липов лист Две искре ти играле по кожуху И
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Људи без једне ноге и жене без пола главе Сићи ће да пољем за плугом пођу У зеленкастим одећама, у црвенкастим чакширама, За плавкастим ралима, за шареним воловима по Бескрајним
Када се у срце усели пролеће, Младост се као ћилим пољем продужава, На рубу чијем девојче дивно спава: Ја крај ње милосно лежем, да је вежем Рукама за себе и за даљине; И
Ко се то игра пољем са девојкама, Од чијег су то даха гране задрхтале, И цветови са воћки попадали, Чије су то стопе по травама?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
« — помисли, састави шаке да их задржи, али и ово троје склизну јој кроз прсте и одлете. Над пољем макова, све докле је око допирало, лебдело је и играло се читаво јато мајушне, насмејане деце. Како им је смех звонио!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Преда мном доли малено село Под танким димом у сан се свело. Пред њим ријека пољем кривуда, И зрело класје њиха се свуда. Овдје под јасен мирно ћу лећи И сан ће тихо кô поток тећи.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Тад Латинче на ноте поскочи, пак посједе помамна дората, одмах оде пољем разиграват; Милош њему стаде на биљези. Баци копље бијело Латинче на Милоша у прси јуначке; Милош држи златна
Бану јутрос нема пријатеља: није ласно у Косово поћи. Виђе бане ће му друга нема, сам отиде пољем крушевачким. Ја кад био низ широко поље, обзире се ка Крушевцу б'јелу, неће ли се шуре присјетити, неће ли се њима
“ Поврати се Ђемо Брђанине. Поузда се Краљевићу Марко да ће утећ на своме Шарину, па побјеже пољем широкијем; за њиме се Ђемо натурио.
низ високу кулу, па потрча, а из грла викну, викну слуге, набрекну слушкиње: „А ви, слуге, пољу похитајте, те сретите пољем господара! Бре, слушкиње, бришите авлије! А ђе ми је дијете Максиме?
Рашта гледаш на јунака туђа, на Милоша Обренбеговића? Но погледај, мила снахо моја! Но погледај пољем пред сватове: штоно јунак на коњу вранчићу бојно копље носи у рукама, златан сјаје на плећима штитак, а красте му лице
Не деси се доброга јунака да увати грдна злосретника, но му сокак пољем учинише, а нико се јаду не досјети порашта је коња повратио.
“ Кад то зачу од Котара Јанко, он покупи дизгене кулашу, а уд’ри та чизмом и мамузом, оде кулаш пољем подиграват. Јанко скиде копље са рамена, упусти га у прси Алилу; но је Туре јунак на мегдану, у руке му копље
је младијем ђевер’ма, а сватове редом дариваше, све по реду што за кога бјеше; пак се свати тада подигоше, и пођоше пољем широкијем.
Кад су били низ поље широко, сви сватови шемно и весело; који има коња од мејдана, поиграва пољем широкијем; ко имаде грло поуздано, попијева пјесне од јунака.
Па одатле отиште дората и оћера пољем пред сватов’ма. Здраво дошла у Пролог планину, на бусију прву ударила, на бусију Куне Хасан-аге; говори јој Куна
Кад су били пољем широкијем, проговара Мустај-беже Лички: „Ој, бога ти, незнана катано, откле ли си, од које л’ крајине?
вранчића љубе Личанина, ког бржега у крајини нема; ђога јаше лијепа ђевојка, Стојан јаше вранца од мејдана; окренуше пољем широкијем, примише се у Огорјелицу, од ње право у Кунор планину, из Кунора у поље котарско.