Употреба речи право у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Отац му нуђаше за услугу два грошића: „Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. „Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени... Збогом, брат-Обраде!

а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!... И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...

Осећала сам сав терет моје усамљености. „Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити.

Што се мене тиче, право да ти кажем, мени се није допадала. Било је нешто на њој што ме је од ње отуђивало. Кад ме погледи, ја оборим очи

„Вала, побратиме“, рече Живко, „можемо и донде отист; а право да ти кажем, зато сам ти и дошао да као и ја видим каква ви је слава, да ли је у чему надмашила нашу у Мутници, што је

мога и свога коња, вежемо их, онако оседлане, за једно дрво украј пута који води преко Честобродице, али странпутицом, право у доњу Мутницу. Пут је онде јако стрм: то је управо нена путања којом без невоље нико не путује.

„Ми, оче, немамо никаква писмена“, рече Живко. „Ми, као велимо, да ти то удесиш, а ми да платимо колико буде право“. Архимандрит се лукаво насмешио, видело се да му се такви предлози веома допадају. „Да удесимо џанум?...

И калуђер је дошао, а ја га нисам губио из очију; пазио сам на сваки начин покрет његов, право да ти кажем, почео сам сумњати у његово калуђерско поштење.

„Џанум, оваквих сватова нисам још видео, нити ћу видети... Весеље је то, џанум, право српско весеље!...“ Тако разговараше калуђер, а ја сам све одобравао што је он рекао... А и шта сам друго могао чинити?

Да л’ гину јунаци за њу? Ох, госпо, па немојте старца лагати, грехота је!... Кажите му право: да је лепша, милија, сјајнија.

учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући.

„Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“... Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

— Право се орао на своје перје тужи. Ништа није жалосније човеку него кад од овојих сродних страда; од кога ће дакле помоћи чек

” Један босански везир питао је старце Бошњаке: „Хе, кметови, кажите ми право: који вам је најбољи био паша откад је цар Босну освојио?

Но да дођемо к нашеј басни. Лав овде представља неправедна и силовита човека коме ништа није право ни паметно што њему није на корист.

” нека виче. О злом сажаљеније имати, то је на погибел мирним и добрим људма. Зато право веле наши стари: да је гори јатак од пустахије.

Не питам те више, знам шта ће ти бити”, — веле Бошњаци. То значи: курјак те пре, а курјак ти суди. Имати право онде гди насилије и неправда влада и суди, то је толико колико и сасвим криву бити.

Лифландски сељани, ако су и луторани, из обичаја носе браду. Ако га упиташ зашто, а он каже право: „Волим се напити ракије за оно што бих дао за бријање”. А наш Ердељан вели: „О лас јака коља, к нум фаче нимик”.

Плутарх имао је прекрасну браду (право ваља казати, има и брада весма лепих), но он врло виче и изобличава неке лажљиве философе онога времена што се за саму

„Имаш право, мудра лисицо”: одговори, пак потрчи да га узме, и ухвати се у жељезо. „Играј цад”, — рече му лисица посмејавајући му

” Наравоученије Какви смо ми људи на овој нашој земљи? Хајде да се право један другом исповедимо и да већ не тајимо да смо свакојаки и чудновати! Како то? Ево овако, слушајмо само.

да слушамо што и наши непријатељи о нами говоре, да се не срдимо, па ако у чем без пристрастија познамо да они имаду право наше недостатке обличавајући, да се исправљамо.

Но птичице и прасе без разума су, није им се чудити; али ми, с разумом будући, право би било да смо паметнији. Н о н а у к а ј е з ла м у к а , и млого гора него ко мисли!

Ибо истинито и право благополучије из просвештенија ума и добродјетељи рађа се и происходи. Ево како мудрује сврх тога најпросвештенији у

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Боса домаћица у кујни вари млеко, пева, разбија и пржи јаја - млеко тек што је помужено, јаја су с легала донета право у тигањ радост сецкања лука, радост мирисања, радост удисања, звецкања, сипања зејтина, радост светлуцања, радост

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” Он се изговарао да не може и да није право да погине од Турака на правди, онда гракне сва скупштина, више од хиљаду људи: „Ако ти буде суђено, а ти погини као

Затим зовне мога оца: „Ја знам, али хоћу да ми и ти право кажеш колико си Хаџи-Муста-паши доводио српске војске, кад сте нас јаничаре тукли?

” — Мој отац морао му је право казати даје 1800 момака свагда водио. — „Е добро, право си казао”, рекне Аганлија, „И ја хоћу да толико војске код

” — Мој отац морао му је право казати даје 1800 момака свагда водио. — „Е добро, право си казао”, рекне Аганлија, „И ја хоћу да толико војске код тебе у скупу нађем, а доћи ће и Турци из свију касаба, да

Сад да видите моје памети, које ми уверило, да стари људи право кажу: прва војска за другога. Ја саставим војнике и рекнем онима који су из оближњи̓ села: „Вечерас су, браћо,

” А Француз повиче: „Право, право, г. Филиновић!” Рекну и други, но опет му кажу: „Опомени се, како ћеш у Петробургу директору одговарати”.

” А Француз повиче: „Право, право, г. Филиновић!” Рекну и други, но опет му кажу: „Опомени се, како ћеш у Петробургу директору одговарати”.

А кад се накупи на јапунџету велика громила новаца, дуката и бели̓, онда Карађорђе рече: „Ето, којекуде, је ли ово право оволике силне новце давати Турцима, да нас боље туку, или је боље за ове оваке новце куповати џебану, па ми да Турке

У селу Брезовици, одмарајући коње, који су већ посустали били, искупим седморо-осморо момчади. Пођем право за Турцима. Веће чујем пушке и познам да је бој. Мало, сретнем Весу из Љубинића са 7 момака.

и да је он чуо да се Хаџи-бег ушанчио у Братачићу ваљевском, и да код вас нема војске, зато ће господар Ђорђе одавде право у Ваљево са ово осам хиљада војске и једанаест топова, из Ваљева управо на Хаџи-бега, да га разбије, па кога кнеза

а они обишли уз један поток, пак јуришише на Грбовића и на Милоша с леђа, а пешак из шанца; онда наши немаду куда но право кроз коњике. (Ту погине наш кнез Пеја и доста други̓.

Ето Ти његове писме. „Како примиш — вели — писмо, крени војску сву и топ, ̓ајде право на Уб и гди будем чућеш, да ме стигнеш.” Ја се одма кренем са кнеза-Теодосијем, повеземо топ, и онај дан про-.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Шта се он пута успавао код свиња, а свиње право те у Ракину њиву па начине покор од кукуруза. Једно јутро сео газда Рака крај ватре, па пури пурењаке и припија

и шта има, сагна већ назимад у обор, па накричи Паји да иде кући и да гледа да опет не буде каке штете, а он окрете право у сеоску механу.

— рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази! Само нека то легне једанпут. — Право кажеш, Стеване — прихвати потричар Срећко — нека му да две вреће, па збогом!

Вера и бог, гледаћу да и ја теби зајам вратим у чем било — заиста! — Нећу да чујем! То је по атеру! То није право осечено! — удари у вику газда Рака. — Ако ти није право, а ти апелирај!

— Нећу да чујем! То је по атеру! То није право осечено! — удари у вику газда Рака. — Ако ти није право, а ти апелирај! — подвикну му Стеван, па се окрете Сими: — Ето тако, Симо!

Упутио се право њиховој кући, а говори сам. Он је имао обичај да се кашто и сам разговара. »Хм! хм!« говори Рака да су Ђура и Спасоје

Иде лепо баш као човек... Али му наврх главе рог, као овај дирек пред механом — ни узми ни остави толики, па стоји право као усађен!... Богами, мене ти подиђоше мравци! Надам ти ја бежати, а оно све брже за мном.

— удари Радан већ да се спрда. — Слуга сам! — рече опет професор клањајући се и држећи оно сврдо. — Хајд̓ тако право — на камен стао! — рече Радан и зацену се од смеха.

— Баксузи сте, чини ми се ви сви... — одговори Радан. — Деде баталите ту спрдњу да седнемо као људи. — Богами, право велиш — рекоше они што су изгубили, па се дигоше и седоше за један подугачак сто.

— Е како те Узловић закачио у своје канџе, не ишчупа га се ти шале! — Вере ти, Радане — упита један од њих — право ми каже, колико си узајмио од њега? — И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!...

Учини се Петру да из воде излете и паде на насип. Затрча се право њему, а све веће расте, расте, расте... и окреће се исто као радиш; дојури већ до њега, кад — ал̓ опет онај црни поп

Еле, тако се, уз пиће осуше приче све страшније и страшније. Било је већ право глуво доба кад се Радан кренуо из механе. Они још осташе.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

2. СУБАША Али право вели пословица: „Никад два добра!” Живот је био одиста леп. Таквим би се животом дало живети и два века, али се вазда

Тако би видјели да сам ја човјек!... Маринку се насмеши брк. Он погледа Крушку право у очи... Овај спази. — Шта је? — упита радосно. — Честити ефендија, не питај! Пусти мене да радим!...

Два момка а једна девојка! Баш није право!... Морао се ту неки враг излећи!... Било у колу, било да из кола иду, Станко, и Лазар су уз Јелицу.

За њим је стајао Маринко: — Зар момци плачу? — упита он заједљиво. Лазар одмахну главом. — Мој синко!... Право веле: прошло је време кад се људи рађаше!... Ово је неки измет... плаче!...

И био је тако миран... било му је тако право као да је учинио какво добро дело... Јелица!... Та лепа девојка!... И она ће бити његова!...

— Добро — рече она послушно и извуче своју руку из његове, — Него... стани!... Она стаде. — Је ли, Јелице? Право ми кажи: или волиш мене или њега? Она се зарумене и обори главу. — Ти знаш — прошапута. — А за њега не мариш?

И та га мржња поче преображавати. Он је осећао како постаје други, сасвим други човек... Право веле, у човеку је све: и добро и зло; обе су клице у њему. Коју више дражиш, она јаче и осваја.

Ја сам човек стар. А Крушка има више вере у мени него у свима његовим пандурима. Па кад ми човек верује, је ли право — питам те — је ли право да га слажем?!... У том изидоше на пут. Лазар виде да су близу хана...

А Крушка има више вере у мени него у свима његовим пандурима. Па кад ми човек верује, је ли право — питам те — је ли право да га слажем?!... У том изидоше на пут. Лазар виде да су близу хана... Напреже сву снагу и јурну да побегне...

Док се сад заваде, неће им се ни чукун-унуци помирити!... Ха-ха-хаха!... И село ће се њих ради позавађати!... Право вели Маринко, ондај ће ми Црнобарци доћи да их мирим!...

— Лепо, Алекса, — рече кмет. — Он је то видео и прича. А Ми хајдмо твојој кући. Тамо ћемо видети да ли Маринко има право. — Хајде, кмете!... Хајде, попо!... Хајдете браћо!... Сви ме добро знате!... С вама сам растао и одрастао!...

— А хоћеш ли ме чекати? – Хоћу! – А ако те он запроси? – Одбићу га! – Ако те твоји буду терали? Она му погледа право у очи. Станко је видео њен одлучан поглед. — Казаћу им да га мрзим! — А ако те буду натерали?

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Не знам колико сам тако спавао, кад осетих нешто мокро на челу. Отворим очи и погледам: пун месец гледа право у собу, а његов паучинаст зрак пао на лице моје мајке.

Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право. Код куће је живио скромно и по старински. Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.

Зачудише се људи: — Кажи-де! — Ја велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.

То нека је њено! Је л' вам право? — Како ти наредиш! — У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали кад се родила.

Иде он у наше село и ено га гдје уђе. Хајд, хајд, па право у народ. Уставише се кола. Гледамо ми ко ће то бити. Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо и као да је

Ти си, управо, крив што сам почео да се интересујем њоме, право да ти кажем, више но што бих хтео. Све мислим: па шта сад да му пишем?

Ја сам јој, пошто је прснуо мехур, мазао раствором сребрног нитрата), ја имам право да га у свако доба прихватим и да видим како му је. Молим овамо руку!

— Могла бих доказати да имам више права но ви, ал' како је то право на нашем међународном, тј. српско-немачком конгресу укинуто, то нећу ни да се служим њиме.

Кад сам устао и умио се, осећао сам се свеж. Било ми је тужно кад сам се сећао сна, и било ми је право и тихо у души што је то све само сан. Бар ћу се сад још јаче чувати јаве. Ово је некака опомена на дужност.

Стоој, јаваш! — вичеш ти. — Ама како се све то окрену, шта се то учини. Како? Врло просто! Није ми баш право да пређем на тај предмет, ја сам рад да га сасвим избришем из памети. Али што се мора — мора!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Нек се зна што је господин-попина слушкиња! А госодин попа чешће и не долази кући, него с гробља право кући »усопшчега« на даћу.

А то је било овако. Бануо једаред изненада Господин Владика у село, а баш је била недеља. Он право у цркву на јутрење, кад али још нема попе, а звонило већ. А Господин Владика оде у олтар, па поче да служи.

— Брзо, господине, брзо! — жури га Аркадија и полети на врата натраг цркви, а поп Спира за њим. Обојица лете право цркви.

Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било! — Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет!

Па чим зграби, а он бега из све снаге; право бега на таван, на кров или на какво друго безбедно место где ће моћи натенани омастити брке.

Но ми смо се мало повише удаљили од предмета и заборавили се описујући овога лопова. Али тако је то у свету! Право је речено да добар глас далеко иде, а зао још даље; па зато се о поп-Ћирином мачку више говорило него о поп-Спирином,

И како то да се само стрефи да је баш сад његова чреда, а не Ћирина!? Па га сад онај зграбио лепо, па право кући с њим! Ху, отровала би’ се, а држала сам к’о у воску! — Забога, мамâ, а што се ви толико кренкујете!

»Ама, фино је«, кажу: аја, не марим ти ја за то! — Сасвим тако, имате право. И ја претпостављам добру савијачу сваком цукербекерају — вели гост.

! — Да, да, имате право — вели Пера, па наставља даље. — Ви ту мислите на оне романе где се износе људи каквих нигде нема, и доживљаји којих

— прашта се поп Спира са свима и одлази са поп-Ћиром. — Срећа те су сви паметнији од ње у кући, па јој не даду за право — вели гђа Перса. — Простакуша једна... жао ми само оног детета, оне Јуле; какво та воспитаније може добити!

Наравно да то паорским момцима није било право, и да су вребали прилику да му се некако одуже; али он је не марећи много за подвиге јунаштва, увек гледао да не да

После тога сна никако да јој из главе изађе Шаца! Зато овај и није имао право кад је опет једнога дана напао Јулу што јој је г. Пера донео обећану књигу Преодницу.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И оно, што не би која жена право у торбу спустила већ на земљу до торбе, она је дизала, чистила и метала у торбу. А од свега што је најбоље, пробирала

Био крупан, кошчат. А мрачан. Никад не говорио, нити се чуо кад ишао. Ишао као нека сенка, али право, круто. Свако би јутро њега било пред варошком, саборном црквом.

По томе би се познавало да је он хаџија добре воље кад би, долазећи у кућу, не ишао право горе, на горњи бој, у своје одаје, већ би застао и спазив Стевана како обично тамо у дну дворишта око амбарова и

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Неће ни мираз фалити. — Канда сте ми из уста извукли! Баш сам вас хтео о томе упитати. Кажите ми право шта ће дати господин тата поред фрајле Савке?

Ја већ не могу дуго љубав проводити; наумио сам се женити. Зато би' био рад отприлике знати... — Кажите ми право, отприлике, колико ви иштете?

— Ал’, кажите ми право, зашто сте тако очи извраћали кад сте певали „Желиш ли бити моја”? — Знате, то је било само из етикеције; знао сам да

да купује зоб. Јулка му све да за право, премда врло добро зна зашто је Љуба у Д. био. Сад се почне од стране Љубине курмахерај на живот и смрт.

— Баш као младић! — Па добро, мада нисам као младић, ал’ оно бар као ваш пар изгледам. — Ту имате право. Сад већ госпођи Макри није много требало; само да испусти Гавра какву јачу реч, па ће доста имати.

Гледићка зове Марту у трећу собу да се с њом разговара. — Шта мислиш, Марта, како ти се допада Чекмеџијић? Кажи право, имаш ли вољу за њега? — Онако, види се добар момак, искрен.

Зато нека буде шесте недеље. — Право имате, — упадне Љуба, који се радовао да му Марта што више донесе. — Е, сад изволите мало проћи, а ми ћемо донде све

Кад то Мица изрече, настаде кратка почивка; Алка се смеши па одгонетне: — Јест, право кажеш, Мицо. Свилокосић је ердељски тањир.

Иначе вас не поштујем. Мица то изрече оштрим гласом, мерећи погледом Свилокосића. — Јесте, право каже Мица. То је хоноріс цауса, тако мора бити, — дода Марко, а Свилокосић главом приклони.

Алка умукну, даје му за право. Кад у Пешту, неко их одведе старом неком фишкалу Бабоњи. Бабоња их понуди да седну. — Молим, приповедајте целу

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Мој муж се доста одужио; нека иде ко се није одужио, то би било право. — Одужују се једни исти, и једни исти се не одужују, одговори јој Јуришић. — Видећемо.

Кад се Јуришић растао од њих упути се право Министарству Спољних Послова. Тамо пред Министарством гомила је расла све више, и кад се Јуришић приближио оној згради

Све ће добро бити. И право је рекао неко: да је у рату најбољи савезник становништво оне државе с којом се ратује. Дабогме, ти попови тамо, у

Било је дивно. А ти? Све сањариш о најчуднијим стварима овога света. — О ја сањам, имаш право. И мислим на тебе, у исто време. Мислим да ли си ти то заиста.

— Ти имаш вереницу... али то није једно исто. Ниси ти још био у мојој кожи... Ја не знам, право да ти кажем. Ја се упињем, напрежем, трудим... и ето данас, све сам чинио... Али нека сваки да колико ја...

што не може да се обузда, он је са оном бујном физичком одважношћу и са душом уздигнутом и мирном све дотле пролаз ио право и часно кроз живот. После се оженио јер је веровао y, после свих мука, попуно заслужен угодан, миран и радостан живот.

Је ли баш дужан? Где је та граница кад човек може, кад има потпуно право да каже: „е па, брате, молим те, дао сам колико сам год могао. дао сам колико сам дуговао, сад ме остави да живим.

Али сад је дошло право на живот, оно право на опстанак, после толико испуњених дужности и сад... окај Јуришић ништа од тога неће да разуме

Али сад је дошло право на живот, оно право на опстанак, после толико испуњених дужности и сад... окај Јуришић ништа од тога неће да разуме него сместа осуђује и

у своме месту рођења, па су га они и уверавали, баш као и његова фамилија, како се он и сувише одужио и како је сад право да се добро одмори, окрепи и прикупи.

Па се онда у пола подиже, привлачи је и обгрли: — Је ли, пита је он, право да ми кажеш: шта би радила да сам погинуо?

Јуре ме свуда. А ја велим: син сам ове земље, одавно истина у њој не живим, па је право да јој се одужим. Сваки треба да помаже отаџбини на свој начин, како може.

Африка

Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети Негријери, тамнице за црнце

Увече увијају се голи, витки и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и спавају право као посечена стабла један крај другог. Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница.

падне поглед види се по двадесет, по тридесет њих у исти мах, а наслућују се хиљаде, Јата птица, што лете прецизно, право, као стреле изнад њих. С времена на време ајкула сече равну пучину својим оштрим леђима. Разгледамо бродски дневник.

„Ви право, ви право, али сад не може, сутра!“ И шалупа се све више удаљује од брода Остаје још десет минута до поласка брода.

„Ви право, ви право, али сад не може, сутра!“ И шалупа се све више удаљује од брода Остаје још десет минута до поласка брода. Потпун мрак.

Дерани су мишићни, дугих леђа, уских бедара, правих и јаких ногу. Врло лепих ликова. Не скачу као ми право у воду, но, извивши се некако док су у ваздуху, у страну, као риба која би се избацила из чамца.

Хране се искључиво инсектима који иду на стоку. Одмах по подне појављује се једна кошута и иде право к нама на својим витким ногама. Она изненађује мога сапутника који никада није видео кошуту по толикој топлоти.

Ја ћу бити страшан четврти партнер, немогућ, и то их унапред жалости. Шетња има да буде право кроз брус–савану, преко траве, до потока и речице где Франсис Беф зида мост и прокрчује друм.

Сликамо се са њиним дрвеним бубњима, добошима од калбаса, звонцима. Купујем један чудан бубањ. Повратак право у сунце које залази; оно нам јури у сусрет са својом узбудљивом светлошћу које ће одмах нестати.

Одједном се сетих Швајцарца. Пробудили су ме гласови зверова из ноћи и то ме је усрећило. Право звериње је око мене а не само зечеви. Звечарка звечи на неколико корачаји од мене иза зила и хијена се дере из шуме.

Изненада јасно, као највећа звезда, засија око пантера. Он нас сигурно види али нас се не боји и трчи нам право у сусрет: не да би нас напао, већ да би наставио свој пут ка реци од које долазимо.

Исте ночи Швајцарац који је сомнамбул, пада са веранде право међ живину и оне жуте афричке псе, те нас све разбуди страховитом лармом која се око њега дигла.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Тако си почитуи свога господар? ЈУЦА: Ја знам да је дужност жене свога мужа почитовати, но мислим да и жена има право кад зактева да је муж љуби. ЈАЊА: Е, то је лепо реч, то је лепо слово! Оди да ти полубим.

(Гледи у писмо.) десет хиљада форинти, триа пер мезо, на четири месец, за едно право трго вац, и Рошилдова облигација у залог, пе, пе, пе!!! Красно шпекулација! Харис то тео!⁴...

Игиените! ЈАЊА: Дулос сас! ПОЗОРИЈЕ 10. ЈАЊА (сам) ЈАЊА: Е, де де, опет једно шпекулација! Право кажи греческо мудрост: Тихи тон антропон прагмата ук еввулиа.

Која на то не гледи: мала, висока, сува, дебела, она није ништа. Да треба право ићи, то знаш; но најлепше ћеш право ићи ако угнеш крштине унутра. Што више, то боље. КАТИЦА (пробира): Богме лепо!

Која на то не гледи: мала, висока, сува, дебела, она није ништа. Да треба право ићи, то знаш; но најлепше ћеш право ићи ако угнеш крштине унутра. Што више, то боље. КАТИЦА (пробира): Богме лепо!

КАТИЦА (продуцира се). ЈУЦА: Добро, као генералица! Сад стани. КАТИЦА (стане). Гледај ми право у очи. Главу малко више, јошт више, видиш, тако да ти глава увек стоји, увек мало горе извијена.

Што год чујеш, немој се чудити; зашто, ако је добро, мораш напред знати; ако је зло, не треба да разумеш. Право, ево нам нотароша! Сад можеш таки почети. КАТИЦА: Ах! С њиме нећу моћи. ПОЗОРИЈЕ 2.

Него, како се случајно код вас догодило, ви сте врло срећан човек. ЈАЊА: Пи, пи, пи! Право кажи греческо мудрост: „Ди — ј нестрећу, ту — ј и стрећу.

Ви мора бити да сте Грк. МИШИЋ (смеши се): То може лако бити. ЈАЊА: Е, што сум казао? Право Грк, право грчко памет!

Ви мора бити да сте Грк. МИШИЋ (смеши се): То може лако бити. ЈАЊА: Е, што сум казао? Право Грк, право грчко памет!

Ви и он... знате, како кажу Грци... као Аполо и Вулкан! ЈАЊА: Пи, пи, пи, пи! Какво лепо реч, право елинско! — Кој ту момку што би тео моја Катица? МИШИЋ: Оћете да вам истину кажем? ЈАЊА: То си знаде. Да го познаим.

ЈАЊА: Ама му правим рачун. ЈУЦА: Шта вам је асна од рачуна, кад не можете да се наплатите? ЈАЊА: Право кажиш, душо Јуцо! Да отерам угурсуз што ми прави штета. Чуиш, неваљало дух, ниси виши мои слугу! ПЕТАР: А?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Био је сигуран да нико неће ни ланути. Право, тако, прође крај најмањег међу братенцима, мајора Ђурђа, који је био растом не само најмањи, него и најдебљи.

Био би то коњички полк, нимало гори од Харахових кирасира. Није право да ове људе, ни криве ни дужне, терате са њихових огњишта. Али, ви, тамо, на Двору, увек сте били велика дупета.

Имали су да предаду све, до последњег ножа, и чудо је било, право чудо, да су то и извршили, без поговора. Одузета им је застава, али су им они њихови барјаци – јер су, веле, црквени –

Само је било дато наређење да се однесу у цркву. Шизматичка црква била је прекопута. Право запрепашћење, међутим, настало је, међу хусарима, и кирасирима, кад су почели да им деле дупли профунт и кад су

Старац је већ имао, због њих, доста непријатности и имаће их још. Није право да му и он ствара бриге, понова. Нека чека док стигне у Осек, па нек се тужи – до Бога.

Биле су боје ћилибара, јако округле, а око црних зеница имале су кругове као да су крвави. Госпожа Кумрија стајала је право, високих кукова, истурених, лепих, груди, а корачала као да трчи. Танка у пасу, а широка у рамену.

Треба јој, каже, само нова хаљина, па ће она то лако свршити у Бечу. Исаковичи би требали, у Бечу, да траже своје право, али да не иду даље, у Росију. Има да понесу нешто дуката, за господу у Бечу.

Али није било коња који не би задрхтао, кад би му госпожа Кумрија пришла, и кад би га потапшала. Гледајући га право у очи, та жена би и најлуђег коња мирно погладила, а говорила је коњима неким дубоким гласом, а каткад је коњима и

Не уме трговати, али уме мрети. Сви су они, каже, мученици, али неће да постану купеци будимски. Хоће своје право и своју земљу. На мачу добивену. Добивену, каже, „мит дем Сäбел“. Трандафил се и на то смејао.

Све је то што Павле говори, каже, пара и ватра сербска, у Исаковичевом мозгу, да му каже право, као свом брату, Србину.

Био је средњег раста, али се држао право и сваки час је рамена исправљао, поносито. Оно што је на његовом лицу било врло ружно, била су уста, под брцима.

На том путу, првог дана, Исакович је приметио, одмах, да је Трандафил имао право, и да ће, у колима Божича, путовати лакше, него да је, кришом, јахао до Беча.

Теодосије - ЖИТИЈА

Заустављаше самодршца и све његове главне војводе, говорећи: — Идем право ја ка ппотивнику. Говорићу му, па ако ни мене који учим о богу, не послуша као многе, тада и ви предузмите што је

и веома због овога ожалостивши се, рече к њему: — Када би свети и свето тело бешчасно и нечувано лежало, било би и право да молите, како бисте му пошту одавали.

земљи човекољубно милостињом помиловао, а када си отишао Господу, смелошћу од њега подигао си ме од пужења по земљи да право ходим.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Пребацивали су својим муслиманима да сами у дну душе мисле: „Ми нијесмо ни Срби ни Турци, нисмо вода нисмо вино право, но некакве грдне потурице.“ Ово је појачавало узајамно презирање.

На више од тих одсека је брдска и планинска Бока, а испод одсека је уска приморска зона, право приморје, под пуним утицајем медитеранске климе, у коме, поред лозе и маслинке, успевају и лимуни, наранџе, палме,

чисто се дусну кад их питате о причама и песмама, и тим кажу како су то беспослице и залуднице, јер то није „работа“, право занимање човеково. Чак се и у лирским песмама овога типа често реалистички осећа.

Они су били не само најпаметнији, него често и најјуначнији. То је право народно свештенство, које се са народом борило за заједнички идеал.

године и та самостална црква добије назив бугарски егзархат. Са црквом Бугари добију уједно право и да оснивају школе.

На левој страни Лаба наилази се на право косовско становништво, које најпре падне у очи укусном и богатом женском ношњом и својим нарочитим дијалектом.

Централни тип је најсложенији међу јужнословенским типовима и на велики део овога становништва полажу право Срби и Бугари.

Овај је варијетет право оличење источнобалканског типа и поглавито се по њему могу одредити психичке особине Бугара. Становништво овога

Од овога доба почиње право бугарско буђење. Ш. Елиот је врло добро запазио* да ово буђење није било ни романтично ни јуначко: оно је било у

боља времена, карактер државе која се јасно разликује од Угарске и Аустрије, као и да сачувају „историјско хрватско право“. Ипак су се рђаве стране ове методе осећале на менталитету многих образованих људи.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— А зашто ме ниси бацио одмах из млина, па право у воду: пљус! — гунђа жалостиво мачак. — Зато што би ти онда гроб био сувише близу, па би ме стално подсјећао на тебе

Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити. — Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме.

Кладим се да је унутра купус. — Овамо га! — дочека други, и као по команди обојица скочише право на мој џак. Од бола и страха ја крвнички дрекнух, а они... Чуо сам само фијук вјетра кроз високу траву поред ријеке.

нашег Шарова, Крушкотрес га добро протресе, па му се свака кошчица, свака мисао и свака ријеч вратише опет, на своје право мјесто и он повика: — Уважени кнеже Крушкотресу, бјежи што те ноге носе, јер те траже двије страшне делије!

Он је читаву ноћ ловио мишеве, зато је и лупао. Скини му ове ципеле, па више неће бити буке. — А он ће онда право на сланину! — лукаво зашкиљи Брко.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Значи да си ти неваљалац и нитков! НОВАКОВИЋ: Ја не дозвољавам да тако са мном говориш! ПАВЛЕ: Имаш право, и ја увиђам да би с тобом требало другаче говорити, али... уздржавам се и проговорићемо већ!

ПАВЛЕ: Част! НОВАКОВИЋ: Самољубље! ПАВЛЕ: Нека је, дакле, и самољубље, али откуд ти; откуд теби право да ми га разараш? НОВАКОВИЋ: Боже мој, Павле, зар ти ниси кадар трезвеније да гледаш у живот?

Има случајева са којима се човек мора мирити у животу. Упорство у оваквом случају је право дивљаштво... ПАВЛЕ (плане гневом на овај цинизам, одјури и отвара врата, дохвати столицу и замахне њоме): Напоље!

РИНА (долази и упућује се право њему; стаје пред њим, али без храбрости и онога поноса који је раније имала): Ја бих хтела, Павле, да се објасним с

РИНА (претрне, скочи и гледа га право у очи). АНТА: И разуме се, други брак је одмах пао, јер Савета није била удовица када се удала за другог мужа.

) Ох, боже! АНТА: Што њега узнемиравате? РИНА: Да с ким ћу се саветовати ако не с мужем? АНТА: Па јест, право имате!

СПАСОЈЕ: Али му ниси говорио ради чега га зовем? АНТА: Боже, сачувај. Учинио сам толико да га пронађем, али, право да ти кажем, не желим да се ја плетем у ствар.

ВУКИЦА: Па показала сам вам већ. АГНИЈА: Ако, волим опет да видим. (Шапћући јој.) Право да ти кажем, ја се не слажем с тим да обучеш ону белу свилену пижаму прве брачне ноћи; ја сам за лихт плаву кошуљу.

Збогом! (Оде.) ИX ВУКИЦА, СПАСОЈЕ ВУКИЦА (пошто је испратила Агнију, клоне у фотељу уморна): Ух! СПАСОЈЕ: Право кажеш: ух! ВУКИЦА: Не могу да издржим, па то ти је. СПАСОЈЕ: Ни мени није лако, али шта ћеш...

И ја, право да вам кажем, мислим такву понуду да учиним њему. СПАСОЈЕ: Коме њему? НОВАКОВИЋ: Покојнику. СПАСОЈЕ: Да га умолите

ПАВЛЕ: То је најмање, о томе ћу на крају мислити. СПАСОЈЕ: Па јест, право кажете, јер он у ствари није вас ни оштетио, него мене. ПАВЛЕ: Како вас?

ПАВЛЕ: Дакле, оставићу вам га, па га ви прогоните. Није право да вас толико оштети. СПАСОЈЕ: Добро, а... (не уме да нађе згодну форму питању)... овај... шта сам оно хтео да кажем?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Зар не помислиш понекад и на њу? - гледао ме је право у очи, а онда почео да говори како је он видео деце и деце, и сам је био дете, богаму, али још није видео чудо као ја.

Сасвим довољно, да ми испричају понешто. Зашто си улазио у цркву? - покушавао је да ме гледа право у очи, а теме му се знојило, иако је било свеже. - Зашто си улазио у цркву, питам те?

Неколико њих би нас понекад и погледале право у лице на школским игранкама, али то су биле обично оне које су играле као слонови или изгледале тако да никоме из

само зечеве, а она одговори да није важно; она ће постати архитект, а то са зечевима је тек онако, човек ваљда има право да се бави нечим што није строго одређено. Сложих се с тим да има, иако сам знао да лаже.

Уста су ми била сасвим сува. Она ме је гледала право у лице, онда се истргла и викнула: - Ти си гад, ти си један шашави гад! Ја нећу то што ти хоћеш!

- Ако се заврши. Ако не останеш да бубаш физику до августа! - рекао је Атаман трудећи се да је гледа право у очи, али ја сам знао да мисли на оно шашаво писмо које сам писао имајући непрестано пред очима Рашидиног оца.

Схватио сам то по изразу Атамановог лица. - Како знаш? - погледао сам је право у очи, а она је рекла да зна, жене то увек знају. Жене! Чуј! Мало је требало да се изврнем на неко место. Жене!

- Ти на то, једноставно, немаш право. Неда је једна стара прича. - Ма немој! Као да не знам да постоје и приче у наставцима, и као да и ти то не знаш.

Нисам могао да се снађем, још мање да схватим то што је говорила, али било је то нешто као питање: ко онда има право да буде љубоморан?

Скинуо сам све са себе и легао на полутруле даске скеле. Сунце ми је сијало право у лице и, кад бих затворио очне капке, испод њих би запливали наранџасти колутови.

Ту и то је оно. Мој отац тврди да је то оно! - Твој отац? Зар он зна да се још увек састајемо? - погледао сам је право у лице, а она се насмејала и није одговорила ништа, али сам по модрицама на њеним раменима и леђима могао бити убеђен

Чуо сам Станику како се смеје, па оца како објашњава нешто. После тога сам мало као спавао, али то није било право спавање, мислим, јер сам све време у једном кутку свести видео почетак свог новог романа.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Промрда га. — Јеси л’ пио? — Нисам. — Шта лажеш кад сам кредом забележио докле је било; кажи право, јеси л’ пио? — Јесам. Господар гледа га напреко; Милан стрепи. — Још једаред ако те ухфатим, отераћу те, знаш!

за никакве новце, него ћу узети ма сироту, само да је честита, здрава и вредна, па ако је још и лепа, утолико боље. Право да ти кажем, и ја сам волео имати лепу жену, па још ако је мудра к томе.

Ето профита! — Право каже Чамча, тако је, набавићемо и то. — Но треба још неколико флаша за коштаљку понети, да буре не отварамо.

Шамика је право материно дете. Кћери, као год и мати, лепше се носе него што би човек рекао по спољашној форми дућана господара Софре.

Да му и сам за право, и сети се код сабље Чамчине враголије. — Па кад се будеш разговарао, а ти ако не разумеш, погледај на мене, па ћу ти

Та знаш да смо се у животу доста напатили. Знаш за наш краковски пут? Па зар жалост до гроба да траје? Право има Чамча кад каже да живот не траје хиљаду година. — Ал’ смо већ остарили. — Да не одемо невесели у гроб.

— Ја би’ тако рекао. — Па ако запроси, шта ћемо чините? — Честит је човек, а и отац богат. — Право да ти кажем, ја би’ је волео удати за таквог човека као што смо; не волем фишкале.

— Има економију, па се може онде напутити, право кажеш; но није католик. — То ништ’ не чини. — То ти кажеш. Питај твог стрица шта ће он казати.

Опрости се и оде кући. Састане се са оцем и почну се договарати. — Отац, ти си имао право. — Јесам ли ти казао. — Полачек је страшан католик. — Као ја православан.

— Никада до смрти. — А ти узми каквог појачег калфу, добро му плати, дај му оружје, па нек’ пуца на лопове. — Право кажеш, тога ћу се држати. — Ето баш је без службе Марко Ћебетаров; тај ће одма’ доћи, сад је без службе.

Обадвојица замишљени, ништа не говоре, куцају се и пију. Старцима је вино мало у мозак ушло. — Па видиш, Софро, право каже Чамча: данас јесмо, сутра нисмо. Кад умремо, свему је крај. — Није ми жао умрети, Јово, не бојим се смрти.

— Видиш, Софро, ми овде сад седимо; тамо у сали музика свира; онде је нов, млад живот, а ми смо трули пањеви. — Право кажеш, Јово, све ће бити, само нас неће бити. — Опет ти кажем, Софро, да су наши дани избројани.

Црњански, Милош - Сеобе 1

И то што је учинила, али и да није учинила. Све оно што јој беше девер Аранђел недељама говорио, учини јој се сада право.

породице и родбине, па и тог осталог света што се беше са њима доселио из Сербие, и селио опет натраг у Сербиу, као право лудило.

Пришавши му сасвим близу, она се наже, као и дан пре, над бедеме и воду, гледајући му при том право у очи, које беху мутне и упале. Питала га је да ли су војници нашли њен ланчић?

Затим му показа, пустивши пук право на њега, трчећи корак са ножем у зубима, од којег се ђенерали узврпољише, а Беренклау од миља најежи.

доводио до очајања и који је био своје предстраже истурио до градских зидина, поручивао му је, по Вуичу, да покуша, право из логора, препад, једне ноћи, на велику камениту стражару, на којој беху по цео дан отворене капије.

Са мишљу да још може као младић да појаше, крете, тресући се, преко пољане, затежући каишеве у појасу. Покаса право у ту загушљиву, спарну, натмуреност јутра, пројахавши поред ергела Беренклауових, великих наслага руда и точкова,

марила, а које су јој долазиле у кућу скоро сваки дан, да јој причају своја чуда која су чиниле са мушкарцима, имале право, јер су бар знале зашто су живеле.

Подвикујући слугама, које су морале да седе високо и право, у опасности, сваки час, да падну међу коње, и нису смеле да се осврну, није видео ни пашњаке, ни нова насеља, већ је

сваки час, да падну међу коње, и нису смеле да се осврну, није видео ни пашњаке, ни нова насеља, већ је јурио право, стојећи, стиснутих зуба, загледан у себе, у свој живот и своју кућу у којој му је снаха умирала.

Слуге које су јахале пред њим, и слуге које су седеле на интову искривљене, покушавајући да седе непомично и право, пуцале су бичевима и викале на сав тај свет што се стрчао око кола, заостајући за часак кад би Аранђел Исакович

Био је неиспаван, оронуо и смежуран. Гледао је око себе неким укоченим погледом, замишљен, разроко. Сматрао је да је право да жену свога брата сахрани у близини братовљевог, а не свога дома.

Дигавши се, лен, толико лен да ускоро опет заспа у ходу, мрмљајући нешто кроз нос, мртви Аркадије је ишао право према својој кући. Застајкивао је само код штала и са уживањем удисао мирис коња, ослушкујући удар копита.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁸⁰ Ова привремена имена очигледно су заштитна, а право име дете стиче тек обредом крштења. Дете своје име може добити по дану у који се родило (нпр.

⁹⁷ Право, крштено име и у нашем народу се често крије. Нарочито страним људима нерадо се казује име детета. У Војводини, према

То долази отуд што се верује да и само изговарање имена злих сила или бића призива та бића и силе.¹⁰¹ Право име детета избегава се да му неко од злих људи или натприродних бића не би наудио.

А овај надимак често сасвим потисне право име, па нико, чак и од најближих пријатеља, не зна какво је право име особи коју зна једино по надимку.

А овај надимак често сасвим потисне право име, па нико, чак и од најближих пријатеља, не зна какво је право име особи коју зна једино по надимку.

¹⁵⁴ Да би се предупредио нежељен долазак вештице, избегава се, нарочито пред децом, да се спомене њено право име, већ се користе разни еуфемистички називи: „чаратица“, „каменица“, „рогуља“, „крстача“, „тамо она“ итд.

сматрали су да кувадом, односно овим ритуалним лежањем и подражавањем породиље, отац заправо потврђује своје право на дете, тј. симболично афирмише своје очинство.

док се не ожени).“ (Вук Врчевић, такође, указује да је тек чином женидбе момак стекао право на назив „човека“. Он објашљава да то „не значи да је по жени име добио, него да се је са женидбом одрекао свију

На сеоским зборовима, скупштинама, сваки одрасли мушки члан има право гласа и тиме је раван кнезу, главару или војводи.

Како каже Светозар Марковић: „Имање сваке породице заједничко је, тј. на њега имају право сви мушки и женски чланови док су у задрузи.

Власт и моћ домаћина, ипак, није баш тако неограничено суверена и самовољна као што то изгледа. Тачно је да он има право да купује и продаја по својој вољи, али при томе он мора водити рачуна о доброти читаве задруге.

Домаћин има право не само да доноси пресуде у интерним, породичним споровима, већ и да кажњава задругаре за многе ситније и крупније

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

прељубник, најахалац, онај кога злопакосни ђаво узе, бабун, богумил и јеретик, слабић који на суду не говори право, човек који скрнави иконе светих, биће сурово кажњен по законима мојим, али не суровије него што у закону стоји.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

»Налазим се у чуду...« мисли Бел Ами. »Мени се најзад догађа право правцато чудо. Једанпут у сто година, једанпут у милион година, једанпут у животу...« Свлачи мајицу и пада у фотељу.

Било је то право мало чудо. Речи као да су провалиле брану од зуба, један сасвим другачији, бриљантни Бел Ами почињао је да изводи

испуњен до последњег места барменовом фамилијом — све самим В-ићима, који су стизали онако прашњави и закрпљени право са салаша окружених багремовима и дудовима. Пушећи на вишњеве луле домаће производње шверцовану шкију из Херцеговине.

Зими се изнад ђубришта подигне лака измаглица. После уђем у полутамну шталу, право у топли дах влажних крављих њушки. Ту је, опет, воњ трулог сена и амонијака. Понекад ми много недостаје тај мирис.

равнодушна сусетка најотровнијих змија у Европи, а оно спадало, онај Грк који је умео свашта да доказује, најзад има право што се тиче престизања, па ми се смеши својим гипсано празним погледом испод пажљиво распоређених коврџа на челу.

Нису више знали иду ли право или се, заведени каменим лавиринтом, врте у кругу. А онда, кажу, професор више није могао даље; најпре му се укочи

Ушла је у суморну учионицу која је заударала на неуспех што су га претрпели они пре ње, гледајући право у очи комисији за пријемни — петорици већ измождених професора.

— Па, видим, брате, да ти тамо није ишло богзна како... разгледао га је стари другар са заштитничком нежноћу. — Имаш право што се враћаш! Наћи ће теби Жика неки послић... Добро.

Тако је тролејбус представљао за њих неку врсту свечаног изласка — право позориште! На сцени су се непрестано смењивале различите личности, град кроз који су пролазили трудио се да мења

Дан када му кћи припада од десет пре подне до седам навече. Празник! — Нико не тврди да ви немате право једанпут месечно на своју кћер...

—Твоја мала? —Моја. —Како је само слатка! Сузи, дођи да видиш Макијеву ћерку — право луче! »Наша симпатична Сузи одиграт ће вам оријентални плес са веловима!

— Најзад, једно тихо безбедно место . . . — рече. Најважније у животу: изабрати право место за права осећања! Одједном, негде дубоко у згради, зачуше цилик школског звона, а мало касније до њих допре

Матавуљ, Симо - УСКОК

— рече Марко смјерно, оборенијех очију. Пошто два-три пута уздахну, настави: — Е, мој бане, право рече: е ми се све чини као сан један!

Кад он сврши, Мргуд опази: — Валај, право имате што се спрдате! И ђеца су их сјекла! Знаш, Јанко, да је синовац владичин, Јоко Перов, посјекао двојицу тијех

Али младост хоће своје право на живот и на срећу: потиснута нада појави се и оснажи се брзо, те Јанко поче назирати себе у будућности као вриједна,

— Знам ја то, Јанко! Знам ја да би право било да нам Русија даје по њеколико дуката на годину, да купимо који багаш жита, али шта можеш!

Ја му рекох: „Кад ти је већ толико у срцу, а ви се побратимите!“ А он вели, а право вели: „Бог с тобом, нано, нијесмо ли већ браћа! Како се браћа могу братимити?

— Боже, свашта ли има у свијету! — рече Стане. — У нас дјеца мушка све дијеле. — Тако је и право. — А је ли што сестри отац дао? — пита Крцун. — Јест, двадесет хиљада, једном за вазда. — Куку! — учини Стане.

— настави Гојача. — Као да браство није задовољно. — Ками је задовољно! И ти си од браства, па је право да знаш сву истину. Милица је вјерена још у колијевци са сином цуцког барјактара, Радоја Драгојева.

— рече Крцун. — То нећемо — рече Јанко. — За данас је доста. Лабуд, може бити, право има! Ја сам вјештији зато што сам се вјежбао, али друкчије то иде кад се и невјешт бори за свој живот!

— То је млади господин, ускок? — запита Саво, љубазно пружајући руку Јанку... — Како вам је име? — Право име: Јâн П., а сад: Јанко Ускок! — Добра ти срећа, кнеже Драго! Мир божји! — рече Саво староме и пољуби се с њим.

— рече Саво смијући се, јер бјеше опазио да тај лик највише привлачи ускоков поглед. — Право да вам кажем, мило ми је много што га овдје видим!

Хоћеш?“ — „Хоћу!“ — „Ма, нећеш.“ — „Ма, хоћу ево пред људима!“ — Онај право пред владику, скине капу и пољуби га у руку. Остали се примакоше да све чују: „Које добро, синко?“ — пита Свети.

Кад си већ по своме избору постао Црногорац, ја те примам као да си од моје крви. Је ли право, браћо? — Јесте, ваистину, као и све што ти кажеш и учиниш — рече брат владичин, Стијепо.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Кад се венчаду, онда ће доћи наклоност, ако су паметни, то јест. Није ли тако? МЛАДОЖЕЊА: Ви имате право. Али ту мора тешко ићи, гди нема познанства издаље. ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе! Што ти је млад човек.

Колико је њи ишту ти, Боже, знаш; но ја сам њеним родитељма обећао да ћу наћи прилику добру. Имам ли право? МЛАДОЖЕЊА: Ја се врло радујем да је на мене та коцка пала. Идем одма справљати што треба. ПРОВОДАЏИЈА: Охо!

Него све се тешка, канда нема ни пребијене крајцаре. Ја сам се љутила, но видим да има право, јер се овако више чува. УГЛЕД 5.

МАТИ: Што год заповедате, све ће бити. ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе, и право је, каква је лепа прилика, то јест. Онако једног печеног ћурка с целером, то јест, а пријатељу, шта велиш?

ОДЈЕЛЕНИЈЕ ВТОРО ШЕСТ НЕДЕЉА ПРЕ ВЕНЧАЊА УГЛЕД 1. ДЕВОЈКА (сама седи и плете) ДЕВОЈКА: Право мије кумача казала да нећу моћи спавати. Како очи затворим, ето ти ми свадбе.

ЖЕНА: Отишла сам у цркву, злоудно млада невеста, кад тамо, свака, свака боља од мене. Тек видим како се подмигују. Право имају: ко се неће подсмевати несрећи. МУЖ: Верујем. ЖЕНА: Верујеш, шта верујеш, да сам несрећа, је ли? Право имаш.

Право имају: ко се неће подсмевати несрећи. МУЖ: Верујем. ЖЕНА: Верујеш, шта верујеш, да сам несрећа, је ли? Право имаш. - Красан муж, леп муж, благо мени како сам се усрећила! МУЖ: Иди доврага!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Написах писмо уреднику. Какав је то начин, зашто ми подмећете оно што нисам написао? Право говорећи, било ми је донекле и драго што су ме, макар и забуном, умешали у зечја посла; а с друге стране, не волим да

(И као одрастао то, кад год могу, чиним.) Због тога мислим да деца имају право да читају све што им дође до руку, а нарочито оно што одрасли од њих скривају.

ситнице преко којих смо олако прелазили откривају нам се у неочекиваном светлу, извесна нејасна места добијају право значење Славна књига Данијела Дефоа (Д.

Споразумевање и борење с природом једино је наше освештано земаљско право. Ваљда је то најдубља порука овог романа. Дефоов роман је апотеоза борбе; у њему је сачуван горки укус земље, годишњих

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

СМРДИЋ: Више нема немеша; сви смо једнаки. ЖУТИЛОВ: То и ја кажем. Но моје је право име Жутилај, а не Жутилов; зато оћу да се тако и зовем. ШЕРБУЛИЋ: Иљен!

ЛЕПРШИЋ: Ове су Новосађани насред пијаце спалили. СМРДИЋ: Право су имали. НАНЧИКА: Ја чујем да је на више места то учињено. ЛЕПРШИЋ: А ми?

ЗЕЛЕНИЋКА (смеши се): Јоште није, него само букти; но његов дим осећају Маџари чак у Буда-Пешти. ЛЕПРШИЋ: Право, госпоја ујна! Овај изражај заслужује да дође у новине. ГАВРИЛОВИЋ: Шта значи то, господине Лепршићу?

НАНЧИКА: Ви имате право, али смо се тако навикли. ЗЕЛЕНИЋКА: Ах, дим туђег елемента давио нас је много година! Но даница је и нашој

ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, како? ЛЕПРШИЋ: Кад може српски војвода, зашто не би и ми? ЗЕЛЕНИЋКА: Готово имате право. ЖУТИЛОВ: Било је битке. ЗЕЛЕНИЋКА (живо): Је ли? Гди? ЖУТИЛОВ: На млого места; но није најбоље испало.

ЛЕПРШИЋ: Варвари! ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа зато; платиће се све то из добара бунтовника. ЛЕПРШИЋ: Богами, право кажете. Да гледимо да и друга села попале, бар ће после лепша бити.

Шта ћу да радим? СМРДИЋ: Дајте му што је за њега. Је ли право да он, као познати родољубац, ништа не добије; а други, који су дволичили, или који су познати као мађарони, плаћу

ШЕРБУЛИЋ: Ово је издајник, треба га примјерно казнити. СМРДИЋ: Право кажете. ШЕРБУЛИЋ: Истерати га из одбора, то није ништа; но треба му добро конфисцирати, као сваком другом бунтовнику.

СМРДИЋ: Ништа него право. ГАВРИЛОВИЋ: Али, молим вас, то није из моје главе изашло. Ево писма. ЖУТИЛОВ: Не помаже вам ништа. 8.

(Узме пушку која је у углу висила.) Ми ћемо спасти Српство. НАНЧИКА: Право кажете. (Изнесе из друге собе сабљу, коју припаше, а Милчика узме два пиштоља.

ЛЕПРШИЋ: Гди су ти Маџари, нека дођу само! СМРДИЋ: Дајте овамо Нађ Пала да му сечемо дуван на глави. ШЕРБУЛИЋ: Право, дајте га! ЗЕЛЕНИЋКА: Гди је барјак? Без барјака не може се војевати! ШЕРБУЛИЋ: Тако је! (Отрчи и донесе барјак.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја видим народ пишти по обалама и пропада. Забога, да се скупимо и дамо штогод на сиротињу. Није право да изгине. ШЕРБУЛИЋ: Богме, нико не даје ни мени.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

јесу стечени оружјем царских трупа и да су то земље царске куће; Мађари, ослањајући се на своје историјско државно право, тврдили су да су земље угарске круновине, и нису хтели да признају Србима никакве привилегије које би се косиле са

Као и остали некатолици у Аустрији, и Срби су добили слободу вероисповести, право да могу слободно зидати своје цркве, да не морају празновати католичке празнике, да се званично не зову »шизматици« но

И митрополити и народни сабори у свима својим молбама и представкама царској власти тражили су право да у својој средини дижу једну ћириловску штампарију.

1751. године митрополит Павле Ненадовић је најзад измолио право да у Осеку или у Карловцима дигне српску штампарију, али када му је постављен услов да се у тој штампарији морају

Одмах пошто је добио право, Курцбек је отпочео рад 1771. У његовој штампарији су штампани доста многобројни школски уџбеници као и известан број

Књижевник Емануил Јанковић је био набавио штампарију, донео је у Нови Сад 1790. године, и узалуд тражио штампарско право. После смрти Курцбекове, његова штампарија је прешла у српске руке. Почетком 1792.

Када је допао затвора у Бечу, он је узео да пише историју српску, више да докаже своје право но да изнесе прошлост српског народа.

Суревњив на остале Србе што примају помоћ од Русије, он доказује да само Црногорци имају право на ту милост великих и богатих рођака на северу. Исторія о Черной Горы је дело нетачно, некритично и несигурно.

ЖИВОТ. — Захарија Стефановић Орфелин родио се 1726. године, у Вуковару, у Срему. Право презиме му је било Стефановић, а сам се назвао Орфелин.

и корисно друштвеној целини; романтичари истичу оно што је најособеније и најексцентричније у личности, проглашујући право јединке да живи на своју руку и за свој рачун.

више од једнога века, Обрадовић изгледа ближи, модернији, живљи од Вука Караџића, садашњост и стварност дају му за право, и зато је прослава његове стогодишњице 1911.

1790. са купљеном штампаријом враћа се у Нови Сад, и чини узалудне покушаје да добије право за подизање штампарије. Јоште млад умро је у 1792. године у Новом Саду.

Милићевић, Вук - Беспуће

Ја тражим задовољства. И он се присили на један осмијак и удари га руком по рамену. — Ко зна, рече, можда имаш право. Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза. И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен.

која се осјећала у овој кући, би једа пред којом су сви сагибали вратове, послушно и покорно, без помисли да имају право да се буне.

посао, причајући му штогод из својих ситних доживљаја, и одговарала на његова питања, давајући му увијек у свему за право, што је Гавру Ђаковића љутило.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Сети се Каје и свих удобности брачнога живота, а утеши се и тиме што је, ако ћемо право, и он био лола, »над лоле лола«, па дао жени повода да поклизне мало.

Знајући свога сина, његово је начело било да је син његов увек крив, и, према томе, да професор вазда мора имати право. А син му је и био несташко и окаченик, тако да се забринути отац често запитао: »На кога се уметло, ако ко бога зна!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

! Тако стаја срца веселога, Ал' ето ти чуда још једнога: Преко луке право ка менека Једна красна упутила с' сека, Ао виле, ви, пребеле виле, Ви јој богме не би друге биле, Ао Боже, чуј

Мома право ка менека шета, Мома само, али кака клета, Какво лице, а каква ли уста, Каква рука, каква коса пуста, Какве груди,

Вина доста, то је право, И момицу белу, једру, И пламени мач о бедру. Оде коло, оде цела лупа, Ви стојите око мене скупа, Све ту соко

Бре, Аполо, голаћу убави, Пегаза ми што пређе набави! Ао гољо, да ти кажем право, Тебе млада жао ми је здраво: Једно момче — девет мома млади, Чу ли, драги, то су вели јади!

Насмеја се ја овоме здраво, Па му одо говорити право: Ој соколе над свим соколовим', Шта ти мислиш, море, с послом овим, Што магарци њему се радују, Чкаља твога што

Ја створење спази бућоглаво Де се спушта у јаругу право, Две-три музе носи у наруче, Па све детић од милине уче, Неће музе, већ подигле вику: „Пусти, пусти!

Ја и виде де право ка Саве Удесили дугоуве главе, Па повика дичним соколовим': Акобогда са трицама овим? Ал' најстариј' уши нарогуши,

Прва буна ето већ га прође, Он устаде, па зборити пође: „Богом сестро, право ми говори, Што ли чиниш у тој пустој гори? Ко те младу догнао овамо, Где живују дивље зверке само?

“ На то Гојко брзо реч прихвати: „Право ћу ти све ја казивати. Оца свога једва сам познао, За детињства мога он је пао, Са Турцима у боју крваву Он је

“ Дирну коња, утече из боја Право Хајци, — весела му мајка! Јоште кликну: „Бежи са мном, Хајка!“ Што би даље, то песма не знаде, Ал' и да зна,

Већ стигоше, Милун понајприје, Већ је силан у двор уљегао, Иде мудро, пази на све стране, Право шеће јунак ка стубама, Већ је до њих — гледну — богме Турчин, Земљи пао, пушку преко крила, Уза стубе главу

страна стрма и висока, Кам до кама, а све раскрхано, Понајвише на једнојзи страни, Е ту бездан страхотан зинуо, Право легло смука и змајева, — Често над њим сунце јарко сјало, Али још му дна не сагледало.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Начинићу му нешто, има да видиш. — Их, ти као да човјеку правиш самар, тако говориш. — А зар коњ није исто што и право чељаде, још бољи. Десет пута бољи. — Коњ? — Да, да, коњ, што се чудиш.

— Хоће да докучи мјесец. Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше. — Па нека, има дјечак право. — Шта има право? — Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале.

— Хоће да докучи мјесец. Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше. — Па нека, има дјечак право. — Шта има право? — Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале. — Ма шта тице, шта .

Па куд све, туд и то: од сваке куће има нека стаза или путељак право према млину. Сваком ваља у мељаву, а шта ти можеш томе што ће и ђаво тај исти пут употријебити и за своју душегубну

Е, мој драги, тако ти је то. Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако умало није кућу

Не иде то никако. Зар да падне тако с кишом, из облака, а ти с њим право у кућу? А ја сам баш био за овога „из облака“ и с радосном стријепњом пратио сам како све више јењава стричево

За нестрпљива земљодјелца то је сигуран знак да наступа право прољеће (послије толико лажних невјерних најава!), а за ону ријетку немирну чељад склону скитњи, то је, опет, позив да

— Знаш ли шта је, Сава: осим тога крста на теби, ти си, брате, једно право правцато, пуко пукцато бесловесно бравче. Откуд Маријана из Маните Драге кад се Ниџо онда није био ни родио?

из кукуруза, неко плови царском џадом, цестом државном, па још се и на кобили љуља, трећи трнапи из првог сутона право за вечерњу софру — дућ!

— Баш си ми нашао кићеног свеца — гакао је он жижећи залојеним очима у сликара брадоњу. — Е јеси право говече, па макар да молујеш не знам какве божје угоднике. Ја светитељ, је ли?

небеским ореолом око главе), а ево ти једног руменог предвечерја брата Саве, дједовог рођака, па ће ти, одмах с друма, право на наш арман (гумно) гдје су левентовали брадоња и самарџија.

Дедер да ми мало побоље ослушнемо шта овај ту бобоњи као баба из каце. — Па тако — наставља Сава — да вам право кажем, с мртвима ја и немам богзна каква разговора, слаба је од њих вајда, а свеци ...ех, и ти свеци ...

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ага је рекао да идеш. Избора нема. Учини, иако не разумеш! Не питај како и зашто! То зашто води право у лудило! Сад је дошло до најгорег, и горег не може бити; сад је лакше. Скоро ће ти и брат.

Хасанага отеро жену, бег Пинторовић тражио илми-хабер, каже нећу да је водим без илми-хабера! Има човек и право. Хасанага, опет, са своје стране, реко: добро, у реду, ево ти тај илми-хабер! Закити се!

Свак од њих мисли да му је Алах слуга, да Алах нема другог посла него да њега оправдава, да њему даје за право. Они ти кроје Алаха према себи, ко да је Алах кошуља. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Кажи хвала што зидови немају уши!

Видим да не разумеш... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ајде, не фантазирај! Несрећни људи каткад верују да им несрећа даје право на све. Јесте, јесте. Нисам ни ја од јуче. Има их који се и у несрећи понесу!

А кадија је ко родна година! Знаш ли ти шта значи: кадија? То није човек, него мост који води право увис! Брат ти се показо прилично умешан. Од неприлике направио прилику. И себи, али и теби. Сад је ојачо позицију..

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено. Али и томе дође крај.

Из гостинске собе виђаше се мала светлост. Уђох право тамо. У први мах не могах ништа да распознам због мале светлости, паре и дима дуванског.

Снашка Паса наслонила своје лице на руку, грло јој трепери, глас из отворених јој топлих уста иде право, меко, мило ...

И то страшног, ужасног госта. — Ех, бре Миле! — изненада, одједном препаде ме Мита. Беше дигао главу и гледаше ме право, нетремице. — Не бој се, Мито, ништа није! ... — почех да га тешим.

врата, слабо нас је осветљавала, а није била ни потребна, јер беше изгрејала јака, чиста месечина, која нас је грејала право у лице.

Знам, сада мајка му, без шамије, рашчупана, пишти, и преплашена истрчи од њега мртвог из собе у кујну: — Мито! — И право, ничице, још с прага собњега лицем пада и распростире се по земљи. Само јој се темењача бели.

Укочено пребаци колију, наби фес, да би изгледао што више пијан, нареди свирачима да му свирају и певају. Затим право, укочено, оде са свирачима који су му певали: Подухнуше саба-зорски ветрови...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

” — Е гле! па лепо, мило ми је баш, па кад је тако, знаћеш јамачно има ли Ренан право или не? „Званичне тајне”, рећ'е коштани к „не казују се површницима. Ал' сад окрен'мо други разговор!

” „Владимире!” замуца лепојче убаво, „да л' Владимире ил' игумне Варнаво? за име бога да л' сам чула право?! Дрктала је була од пете до главе, чујући поздрав игумна Варнаве, са бледа лица кад јој паде вео, и Варнава као да

по шесте бујне ноћи што му свести не дад' очи, из љубавног неодваја Делилина загрљаја Самсон скочи: „Жено, жено, кажи право је л' у теби бог ил' ђаво? Зар се тако уста љубе што им зуби роду твоме на разбоју самртноме самим шкрипом главе рубе?

што ти са ње многој браћи кратки вечак поста краћи? Жено, жено, кажи право је л' у теби бог ил' ђаво?” Кô Мојсије на Синају кад угледа у осјају снова својих овапут што народа првом сину из

„Хоћеш да ти кажем право? У мени је бог и ђаво, диван ђаво кâ и бог: испод неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока твог; а

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Вукове српске народне песме дошле су у прави час и на право тло, као пролећна сетва на јесењу угару. Само неколико година од појаве његове Песнарице (издате 1814 г.

Она му рече: — Нема никога. А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: — Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?

Пошто поједоше, мали као ђаво нађе нешто женско па рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо. — Какву краљицу, ено краљице гдје спава! — рече му отац.

— рече му отац. Затим поново почеше јести и разговарати се. Опет мали рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо.

Не свиди му се ту, него се врати право у своју велику царевину својој кући. Три године дана протеку брзо, а веран слуга који верно и правично цароваше по

Народ одмах призна да је право да он узме цареву кћер и да царује. И тако оно момче ожени се царевом девојком и постане цар, а остали момци што су с

Пасторак захвали човјеку, па опучи право у град. Кад стиже тамо, срећа га послужи те дознаде да цару треба слуга и он оде у царев двор.

Таман извади мараму, кад ето ти га један човјек путем право к њему, а јаше на магарцу. „Хајде док прође па ћу јести“ — помисли царев слуга.

Овај пак узјаха магарца, натуче шешир, а штап у руке, па право на оно поље. Кад тамо, а војници како га спазише полетјеше право к њему, да га жива ухвате.

Кад тамо, а војници како га спазише полетјеше право к њему, да га жива ухвате. Но он удари штап о земљу те их све затвори у град, па се попе на град и заигра магарца по

Овај узјаха магарца, натуче шешир, а штап у руке, па право у царски град. Цар га лијепо прими и рече му: — Нијесам ли ти казао да је добро чуваш, јер ако је изгубиш никад је

Што је цар добивао најљепшега, то је дјеци давао, те су она право и лијепо међу собом дијелила. Али царици онемили и таки живот.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЈЕВРЕМ: Рекао би човек читаву бригаду ексерцира, тако се развикао. СОФИЈА: А шта ћете? Ја гледам, што је право, да му угодим, али он се срди, те срди. Већ не знам, како ћу. ЈЕВРЕМ: Хе, хе! Јошт је стари Макса.

МАКСИМ: Како ти то говориш? СОФИЈА: Ја сам госпођа у кујни. ЈЕВРЕМ (иде радосно по соби и лагано пљеска рукама): Право, право! СОФИЈА: Ти гледај твој посао, а у кујни ако не буде реда, ја крива. МАКСИМ: Дакле да куваш.

СОФИЈА: Ја сам госпођа у кујни. ЈЕВРЕМ (иде радосно по соби и лагано пљеска рукама): Право, право! СОФИЈА: Ти гледај твој посао, а у кујни ако не буде реда, ја крива. МАКСИМ: Дакле да куваш.

МАКСИМ: Кувати се неће! СОФИЈА: Али ја оћу! ЈЕВРЕМ: Право, снао! МАКСИМ (Јеврему): А шта ти ту? ЈЕВРЕМ: Кад командант не разуме команду, онда се место њега поставља други.

Нит ме вици шетња, нит ме види честито црква, па све ти није право. МАКСИМ: Ал да куваш; то оћеш. СОФИЈА: Та, забога, не кувам себе ради. (Приступи му умиљато.

Не знам што сам и почињала, кад ми је, ето, толики посао на глави. МАКСИМ: Маго, заборавила си за дете. МАГА: Ју, право кажете! Идем да видим, шта сирото ради. Збогом! Ох, тешко си га мени! (Одлази.

СОФИЈА: Ја морам. МАКСИМ: Преко моје воље? СОФИЈА: Твоју вољу знам кад треба слушати, али овде немаш право. (Еј, браца Јевреме, сад да си ми!) МАКСИМ: И ти оћеш? СОФИЈА: На сваки начин. МАКСИМ (узме шташ): Оћеш?

МАКСИМ: Дед бога ти, куме, за тај лек. КУМ: Шта ти се чини, какав је то лек? МАКСИМ: Да ти право кажем, ја не знам. Псовка, велиш, не помаже, батина не помаже; шта дакле помаже? КУМ: Песма. МАКСИМ: Песма?

СОФИЈА: Срдио се, викао, хтео је и да удари, али је најпосле попустио. ЈЕВРЕМ: Право, право, победа! — Но Непријатељ се у редуте повукао; одатле га јошт треба истерати, пак је побијен „на голову“.

СОФИЈА: Срдио се, викао, хтео је и да удари, али је најпосле попустио. ЈЕВРЕМ: Право, право, победа! — Но Непријатељ се у редуте повукао; одатле га јошт треба истерати, пак је побијен „на голову“.

Ах, зашто мене бог прокле, те удари на аспиду! НИКОЛА: Еј, мој брате, моја је Мага добра, то је истина; али, право да ти кажем, смрди јој траг, куд иде. МАКСИМ: Бар јој није до балова.

МАКСИМ: Да Бог да, ал не верујем. Мој куме, најбоље би било, да се нисмо ни женили. КУМ: То право кажеш; али што ћу, живио сам као нико, нити има ко да растреби, нити да скува.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Што се пак читатељки тиче, њима право остављам онда суд изрећи кад књигу внимателно прочитале буду. Ја знам да сам и с пређашњим изданијама слаб кредит код

Ти си муж! Други би љусно од једа кад би видио да му је жена незадовољна, а он се јошт радује. ТРИФИЋ: Ти си право дете. СУЛТАНА: Дете? (Плаче.) Право кажеш да сам као дете, зашто би иначе морала кућу упалити од толики секатура!

ТРИФИЋ: Ти си право дете. СУЛТАНА: Дете? (Плаче.) Право кажеш да сам као дете, зашто би иначе морала кућу упалити од толики секатура! Ах, Боже!

СУЛТАНА: Зашто нисам нека зла жена да пустим нокте и сваком, који ме год дирне, очи ископам. ТРИФИЋ: Ти си право дете! СУЛТАНА: Ти си... ти си... последњи човек на свету. СРЕТА: Хе, хе! Што јој нисам ја муж!

Оћеш да знаш како се време мења, узми злу жену. Видиш ли кога у друштву, који оће увек да има право, подај му злу жену, пак ће она имати право. Оћеш гордог да покориш, подај му злу жену.

Видиш ли кога у друштву, који оће увек да има право, подај му злу жену, пак ће она имати право. Оћеш гордог да покориш, подај му злу жену. Оћеш да говорљивац научи ћутати, подај му злу жену, пак ће бити као мушица.

СРЕТА: Господине, право људи кажу да су жене као поток: док су у љутини; кућу оће чоеку да оборе; а кад се уталоже, милина и је гледати.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

бескрај; море траје у одломцима, у блеску, тишини Паслике звучне слеђене у слуху После олује; и не можеш знати Ни право, тајно име тој модрини, Па кажеш: море, а мислиш на свашта, На летњи дан, на бродовље, на луке — Поступком уходаним,

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Наћи ће она већ неког да је загреје... Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете... Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла...

Онда се најзад одлучим па — куд пукло да пукло! Цап — а ви мене право на вечеру! Стварно сте слатки! У ствари, допада ми се код вас то што умете да слушате човека.

Стварно сте слатки! У ствари, допада ми се код вас то што умете да слушате човека. Мислим, гледате право у очи човеку и чини се да га стварно слушате. Други су углавном заокупљени сами собом. Не масирам вас?

А ово је Анчи, на пример, једно право правцато место! То сам схватила тек касније. Дакле, на свој рођендан, одох, наравски, тамо. Брод је у очајном стању.

“ Ту ме он начисто испусти из руку; право на паркет, толико се био запањио што умем да говорим! Није уопште знао. А у ствари, ја сам од самог почетка умела да

б. (без броја), мало је као певао и свашта, а претерано би било тврдити да је ишао скроз-наскроз право, већ некако као укосо, оћу да кажем... Мислим, налазио се у сасвим еуфоричном стању ... Је л' преводиш?

себе и има шта да види: пред његовом кућом леже два мртва вука, који, су се у међувремену докусурили доказујући своје право на његово оригинално крзно. Знате ли шта је тада казао зец? Не знате? Па и откуд бисте знали!

Страшан фазон. Као главни глумац у том филму, Суле је, наравски имао право на свог дублера, јер је режисеру и осталима било непријатно да на њему мере светло док припремају снимање и те системе!

Где ти је кућа? Рекох му, а он ме, држећи се мог увета ко пијан плота одведе право кући, где свима присутним одржа неколико дајџестираних приказа новије српске историје.

Хоћу да кажем, ако је ово где ми живимо право место, онда оно мора имати и праву моду за себе, је л' тако? Мислим, моду у којој ће се осећати све оне бурегџинице,

Забављајте се до избезумљења, нервирајте све њих — будуће спаваче, док не излуде! Тражите немогуће! Кезите им се право у лице док буду тражили тајну нове копче на грудњаку!

“ Излазим на терасу која гледа право на стари Париз, доле испод мене су Јелисејска поља, и уопште, све осветљено, све као фол француски, а сузе ми лију низ

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи!

Људи кад чују моје толико „криво помисле наравно: „овај зна и шта је право“, пак навале да им пишем прошенија. МИТА: Шта си ту могао знати. АЛЕКСА: Алат чини занат.

МАРКО: Богме, господине, да вам право кажем, ја нисам ни од какве благородне фамилије, и мој је сав немешаг што сам поштен човек.

Училиште мудрости и искуства. У туђој земљи може човек видити што није никада видио. ЈЕЛИЦА: Ви имате право. Шта сам ја у Бечу видила! АЛЕКСА: А да одете јошт у Мадрид, да видите галије, да видите море, шта би онда рекли!

Тако и Милутин, понеже га нема у календару, прозван буде Митром. МАРКО: Ту имате право. Но како дођосмо до рода? АЛЕКСА: Вашу блаженопочившу матер држао је стари Батић као сопствену кћер, воспитао је и

АЛЕКСА: Како, што се сродства тиче? Мени је довољно ако сам вам услугу у чему учинио. ЈЕЛИЦА: Право да вам кажем, ја се радујем што се тако размимоишао. АЛЕКСА: О, молим, за вас и није ма гди обитавати.

(Марку) Господине, ви сте мој втори отац! МИТА: Право! Но, жертва је велика, али и заслужује. АЛЕКСА: Је ли да је велика жертва? Но опет се надам да ћу задовољства наћи.

Боже сохрани! Него из праве, чисте љубови. МАРКО: Право имате. Тако и свето евангелије говори. АЛЕКСА: Всјачески. Обаче ја мислим да би нужно било продужити свадбу докле ми

МИТА: Кад си магарац био... БАТИЋ (чита): „Љубезни Алекса“... Аха, ту смо! МАРИЈА: То је његово право име. АЛЕКСА (оће да му узме писмо): Ви знате каква је казна за онога који туђа писма отвара и чита.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ „Пшеница! Ура!“ Пијетао скочи — радосним сјајем бљеснуше очи, па увис ђипну, весели бата, главачке јурну право на врата. Тренутка истог Мудријаш — пљес!

“ — То слуша лија, па суди здраво: „Сад видим и ја, јеж има право!“ То рече, клисну једном ћувику, а оно троје дигоше вику: „Јеж нема право, на страну шала; а и ти, лијо, баш

“ То рече, клисну једном ћувику, а оно троје дигоше вику: „Јеж нема право, на страну шала; а и ти, лијо, баш си будала!“ КРАЈ Шта даље беше, какав је крај? Причаћу и то. Послушај!

Ишли су тако право, гором, за дивљом козом, равницом, журним ходом, низбрдо стрмоглаво, некад се труцкали возом, а негдје љуљали

— срдито деда дува — Тако ли, дакле, лопов се вреба, тако се њива чува! Начини Ждерко у добру мом Косово право, покор и лом!

“ Премудри лисац у том се јави испред зверињег кола: „Нек буде право лаву и вуку, сваком дедице пола!“ Истом ти мечка забрунда нека: „Навали, суде, старина чека!

Камиле-лађе одувек броде кроз пустош врелу, морем без воде. Весели кенгур по врту скаче као из топа хитро и право, а мали син му из џепа вири и гласно виче: „Татице браво!

“ „Имате госта? да није странац?“ „Право сте рекли. Јест, Африканац!“ „Доћи ћу брзо, за један сат. Кажите само: на који спрат?“ „На коме спрату?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Али многи ме зову Ролдана. — Ивона је лепше. Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине. У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз прозоре.

Иначе, има много шљука. — Имали су право кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија. — Код кога идете на острво?

— Радио сам с њим пре него што је постао секретар. — Изгледа да је то човек невероватно енергичан. Чула сам да је право чудо. — Може се рећи да је то више но човек. Он је један од ретких људи у свету. — Виђате ли га још?

И кад је почело оно право, да сам се само сетио да је то то, да сам се сетио на време... али куд сам могао знати на овом острвцету!

никога, од чамца долази нови шум: неко се исправља, накашљава и одишући, од неког напора који је тек извршио, пење се право к мени: — Добро вече, господине. — Добро вече.

Јесте ли видели како је лепа? Обукао сам се, увио девојчицу у мараму и отишао право у ноћ. Ево по овој истој води сам газио.

Затим пчела излеће, изгледа занесена, луда, јури право напред на нови бокор биља, у нови цвет. Онај претходни остаје сав болан, празан, отворен небу.

И да би му и закон дао за право, јер је сигурно да он није учинио ништа рђаво. Зато се он закључао одмах и отровао. И кад сам ја дошао, она блудница

— Немојте их мучити. — Хвала, господине, — рекоше девојчице шапатом. — Сада ћете право кући а новац да покажете мами. — О, па ми носимо уље право кући, — одговори старија увређено.

— Сада ћете право кући а новац да покажете мами. — О, па ми носимо уље право кући, — одговори старија увређено. — Пазите, колико већ пада вече...

Њена слика, начинивши тај исти пут у супротном правцу, по језеру појури право мени, до самог чамца, где се одједном угаси.

Заблуда ока савршена: видим истовремено једну звезду која лети изнад мене и једну која лети право на мене. Повијем се у барци, као да ће ме погодити.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

У САМОЋИ ТУЖБА Он, из Цариграда послан с повељом опечаћеном и бисагама пуним нових кадионица оде право на двор. Шака му чврсто се држи злата, и снови његови пуни свирке не лете даље од балкона.

да отварамо поноре не знаш како је кад те понор ухвати за ногу нуди раскош и ропство и управља своја клешта право у лице испод оних понора што их човек сања отвара се још једна провалија сиви амбис знања кажем ти то пре но што

спуштају се на периферијске терасе ниже од насипа ниже од купатила ваздухопловство се страшно свети утваре иду право на мене из ината склоништа увек имају слабу тачку као и привиђења што те море апокалипса се лечи лепотама каже

до последњег светског дана ја сам порасла носећи кондире и носим децу око паса и видим аждају која на њих полаже право јао шта се то рађа златно му теме не аждајо!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

а данас?... СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос. ВИДА: Истина, кад већ помену парастос, баш право да вам кажем, није лепо што је данас само један свештеник служио.

374 становника? – 52.374 становника, а ја само викнем: „Мирно!” а свих 52.374 становника стану у фронт, гледају ме право у очи и само трепћу. – Трепћу, него! Ето, то значи управљати, мој Трифуне!

Ниси ти овде у срезу, него на парастосу. Шта имаш ту да испитујеш? ВИДА: Па да видиш, Симка, право да ти кажем и треба испитати.

ТРИФУН: Е, Агатоне, за тих пет нула ћеш да извиниш а што се тиче отварања тестамента, ја, право да вам кажем, и волим што ћемо почекати четрдесет дана. АГАТОН: Па јест, ти волиш да густираш.

САРКА: Лако је њему мртвом да буде стрпљив. ПРОКА: Па јест, право каже прија Сарка; он може у гробу чекати и четрдесет година, али ми, брате, не можемо. ТАНАСИЈЕ: Не можемо, дабоме!

тако, нашла се ту. САРКА: Добро, то је тетка, а ова девојка? Мене, право да вам кажем, више буни ова девојка. МИЋА: И мене! САРКА: Тебе, пријатељ-Мићо, друго буни, а мене друго.

МИЋА: Да, таква би се комбинација могла узети у обзир. САРКА: И ако хоћете, право да вам кажем: мени ова девојка, кад је човек мало боље загледа, помало личи на покојног Мату.

Знам ову собу, ту сам једанпут-двапут разговарао с покојником, али нигде даље нисам завирио. АГАТОН: Ни ја нисам, право да вам кажем. Јест, био сам и горе, кад је покојник боловао, ал' нисам никад онако разгледао кућу.

Зашто не? За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући једно тако лепо, младо створење. Зар не?

ПОЈАВА ИX ПОРОДИЦА АГАТОН (долази из задњих врата и сви за њим): Е, ето, видели сте. ВИДА: Богатство, право богатство. ТАНАСИЈЕ: Тај је знао зашто је живео. САРКА: Ах, онај сребрни будилник!

(Гласно.) Право каже Агатон, нема шта више да чекамо. 'Ајде, Танасије, 'ајдемо. Бога ми, једва чекам да одем кући да се одморим.

МИЋА: Право да вам кажем, прија-Сарка, и ја не волим шапутање. То није отмено. САРКА: Па није, дабоме! Ето тако, због неког шапута

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Ама полако, човече! — Само право и гурај — вели он и запиње још јаче. Запех и ја, и тако се дочепасмо једнога фургона.

Батеријски наредник му изиђе на рапорт. Погледао нас је командир строго. Затим је опоменуо Крсту возара да намести право шајкачу, Петра нишанџију да закопча дугме на блузи, Јанкуља, онога што ми је донео одело, да увуче пантљике од чизама,

—... А једра да прсне, сва је набубрела. Стоји код бунара, знаш, и гледа ме право у очи. Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао...

Је ли? — па напући усне Александар, шмикну кроз нос и приђе ближе Таси, гледајући га право у очи. Овакве сусрете доживљавао је Таса често, зато устукну један корак и забаци главу уназад, да би повећао

Наиђосмо на пољану, где се пут расипа у много излоканих стазица. Са ове пољане се силази право у реку, а с оне стране су били њихови ровови.

Ја загледну боље да се уверим да не забушава, па га довати за телећак... — Е, оца ти твога, право за телећак! — смеје се потпоручник. — Па мислио човек да му је ту срце! — каже поднаредник Живојин.

Не дремај, дроњо, већ држи коња на дизгинама — викну на средњег возара, коме се коњ саплете. — А знаш... није право. Ја бих мобилизацију протегнуо и на жене. Ми дајемо животе, па нека и оне приложе нешто.

Изгледа ми да је вама све друго прече од надзора у батерији. Приликом првог таквог случаја применићу своје право. Ми смо то исто поновили вођама одељења, само мало строже, а ови, уза све могуће псовке, нишанџијама.

Потпоручник Александар гледа карту при месечевој светлости и каже да пут којим сада идемо води право на обалу... Војници слушају и сумњичаво врте главом.

Ево га и село где смо синоћ били, изиђосмо изван села и идемо право у средину Мачве. Људи су весели што смо само избегли опасност на Парашници, јер су се сви жалили који су тамо били.

Али ми идемо увек старим путем, оним којим смо јуче прошли, а тај пут води право на Чеврнтију. „Споменуло се, не повратило се!“ — шапућу војници и непрестано се распитују куда ћемо. Нема више сумње...

Нека он дође ако му није право! — па се обрати мени: — А да зрно удари у наше ровове, онда бисмо ми били криви. Скратисмо даљину још за сто метара и

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

висока и отегнута чела, дугих спљоштених образа, црножутих страшљивих очију, које ретко, врло ретко, гледају човека право, но већином стоје под обореним капцима.

Само да не буде она ту, док се мало свикнем на људе, па после ћемо лако ...« »Рекоше да је много лепа и млада... Сад право из школе« помисли он и подиже напред своје велике сањиве очи.

— Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу. Ево је, брате... право на ову капију. Путник га не саслуша даље, но окрете право вратницама и отворивши их уђе у школско двориште.

Ево је, брате... право на ову капију. Путник га не саслуша даље, но окрете право вратницама и отворивши их уђе у школско двориште.

Ја имам по закону право на добро озидане две собе, кујну, подрум и дан орања земље ... Ви ми то набавите, па ја вам не тражим ни паре.

Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник. Чудим се како ћемо и толико спечалити. Отпоче се право вашарско погађање, најпре молбом и лепим, па кад то не поможе, одбор удари у претњу.

А овако, баш ми је тешко. Ето, свршио сам више од ње: она из основне школе право у инштитут, па за шест година готова, а ја — четири гимназије, целу учитељску школу, и само још да ми би издржати

Колико је ту помешано милине са неком полусмешном збиљом и важношћу. Друкчије и не бива: право из школске клупе, испод родитељског и школског туторства, одједном постајеш господин, који има под својим туторством

— Јест... болест ме смела. До године ћу имати право да се јавим на практични испит. — Где вам је чича Стојан? обрте она разговор, видевши да му то пада тешко.

— Ето... видите како то иде, одговори јој он, гледајући је право у очи, јер она разгледаше уписницу. Гледаћемо... Она изиђе у двориште.

И кроз то једноставно зеленило црвене се кровови кућа, беле се на њима димњаци, а из њих се извили далеко и право у висину беличастосребрни стубови дима, који се на овом вечерњем затишју само љуљушкаху, док се на великој висини не

Али зар да се не користи овом приликом и не узме право из њене руке зреле плодове ? О, какву топлоту осети у њеној руци, како су меки, како ли нежни они једри пуначки

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

— Ако ће је дати за Месеца, Он се мења за годину дана Пуно право до дванаест пута, Дванајст пута сестра удовица; Ако ће је удати за Сунце, И Сунце је нагло и жестоко, Припалиће

купи Ерцеже Стеване, Прво рока, на недељу дана; Стевана је сјетовала мајка: “Ој, Стеване, моје дијете драго! Право пиши момке у солдате!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Шта? МАЈЦЕН: То, да вам на позорницу пада сенка вешала? (Затамњење) ИИИ СЛИКА СВАЂА У АЏИЋА ДВОРИШТУ (Право према публици, унутрашња фасада једноспратне куће покојног мајора Аџића. Дуж целог спрата велика веранда.

Пакујемо оне ствари, а мени нешто не да мира, не да мира, просто ме тера на улицу! Ко да ме неко узео за руку и одвео право пред ону кућу! ВАСИЛИЈЕ: Престани да причаш само о томе! ЈЕЛИСАВЕТА: Ништа ми од свега тога не иде у главу!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Драма је била у стиховима (као и Ла Принцессе Лоинтаине) а звала се Проклети књаз. Садржај је био такозвано право прве ноћи (иус примае ноцтис). Нимало ми тога није жао.

А још више зато што нисам могао, иако сам неке предмете (поморско право, поморску географију) добро полагао, да положим стенографију и дактилографију.

Море је боје мастила и сасвим мирно. Трокут Новог, Врбника и Главине сад је право над нашом мрежом. На броду је тихо. Мрак је раширио море у бескрај, звезде трепере, трепере и светионици у даљини.

Цвијановић их је читао са уживањем, али одбијао, као порнографију. Можда је имао, са свог гледишта, право. Ја сам је, ипак, доцније, унео у „Лирику Итаке“, бестидно.

У затвору у Сегедину слушао сам, први пут, за вешала. Студенти универзитета, у Аустрији, имали су право да бирају род оружја и служили су у мирно доба свега годину дана.

Међутим, да ме преместе у Беч, требали су њу. По једном параграфу у Аустрији, свака је породица имала теоријско право да свог болесника или рањеника премести у своје место становања.

Вели, то што пишем неке „родољубиве“ песме у униформи аустријског официра, то ми још не даје право да уобразим ишта. То је радио и Прерадовић, у униформи аустријског генерала.

Међутим, све је у најлепшем реду. Некоме је, у Бечу, у Министарству, синуло да није право да забушанти свршавају школе и праве каријеру, док се несвршени студенти туку у рату, и гину, и заостају.

сасвим несигурна и да сам сиромах, он ми подвикује: да не тражим можда да ми се издаје плата, или да ме приме право у пук цара Душана?

А да би то доказао, он је узео три строфе, из трију различитих мојих песама, и штампао их као једну. И имао је право. Сви су веровали да је тако. Таква је тада била наша литерарна критика, наша штампа – и читаоци.

Хтео је да каже да сам Аустрији служио. Имао је право. Читалац је видео како. Матори Марко Цар био је много генијалнији у нападу.

Из оне наше лепе песме: Тавна поћи, коју је, тако, певала моја мати. Ја и данас мислим да сам имао право. А да акценти, као што Вук каже, не треба да се штампају за читаоца.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

„Право је“, говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини.“ Један је одлик

Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!) Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.

— Е, како да вам кажем?... Добро, добро, на сваки начин... Право да вам кажем, ја нешто нисам о томе ни имао прилике да размишљам; али, ценећи по свему, врло добро, врло добро...

То тако мора ићи у почетку потешко, али ће се народ постепено навићи, па ће долазити и сам. — Тако је, имате право! — рекох изненађен овим одговором министровим. — Све може да се учини, господине, само кад се хоће, и кад има слоге.

Ја држим, господине, да у томе лежи савршенство и култура једне земље! — додаде министар на завршетку. — Имате право, господине министре; и странци вам морају завидети на тако мудром уређењу.

поводом тога питања о старој граници наше земље, па ћете видети колико ту има његовог незнања, па чак, ако хоћете право, и непатриотизма. — Шта он доказује, ако смем знати? — упитам га. — Не доказује он ништа, господине мој!

стране ишла северно од града Крадије; а то је непоштење; јер наши непријатељи онда могу с мирном савешћу полагати право на земљиште до више Крадије. Шта мислите колико штете тиме наноси овој напаћеној земљи?!

— Па зар Скупштина може и о тим научним питањима доносити одлуке? — Зашто не? Скупштина има право да о свима питањима доноси одлуке, које су обавезне за сваког као закон.

69. — Чудновато! А шта му то треба? — Треба му, јер тек тако има право да се кандидује за посланика на једно упражњено место, а он је наш човек и помагаће својски постојеће политичко стање.

И сад долази оно све остало мање важно у буџету. — А на просвету, војску и остало чиновништво? — Јест, имате право, и ту, сем просвете, иде око четрдесет милиона, али то улази у редовни годишњи дефицит. — А просвета? — Просвета?

— Имате право! — рекох колико тек да нешто рекнем, иако нисам могао имати појма шта би се то рђаво могло десити. — Да, господине

То је и право; а за женску децу ће се држава постарати, јер ће им се спремити мираз о државном трошку, или ће се младожењи који би

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

тога се они плаше и сваке помисли, да може неко друго биће, нека личност са стране освојити њихова срца и тиме добити право, да уђе у светињу њихова уређеног кутића, који се за тренут може претворити у гомилу нереда, хаоса...

моје слободе, и мојих навика, — и ја морам постати роб другога лица, које ће, за тренутак уживања што ми пружи, имати право да ми одузме све, чиме сам се до сад осећао задовољан...

Дохвати га кошава и поче да фијуче око ушију и да се игра проседим му прамењем, а он се све више грчи и хита право школској згради, да продужи — статистику...

« и обрте се кмету: — Ви ћете, кад буде време, право навише, на ону суву крушку, па рудином до Преглавља. Држим да ћете их ту затећи.

али су очи свију нас управљене у онај мали, округао отвор, који је окренут к нама (а свакоме се чини да је окренут баш право на њега), из кога ће сваког тренутка да плане ватра и да покоси једнога од нас.

— »Јà, јà, брате, ко то не зна. Него шта ћемо, људи са овом незгодом?...« Капетану као да не би право што му се прекиде сећање на његове драге успомене, па журно прекиде попа: — Ја знам, попо, шта ћу чинити. Мени..

Тада ће имати право на још једно одељење за свечане дане. Не занимаше ме нимало овај егземплар у моме »облику и подобију« с тога зажелих

размишљајући мало по мало, чича Пера се сети да у нашој благословеној земљи не може бити никаква насиља, и свачије право и добро мора бити заштићено. Па то значи да он неће ништа изгубити, неће га снаћи то зло...

се то вели — распричао се ја нешто пред децом, Бог зна где су ми биле мисли, док тек одједном ђаци пођипаше и стадоше право на ноге. Тргнем се и, у прво време, не знам ни шта сам мислио.

Женска посла! Мени досади лежати самом, а, право да кажем, заголица ме и нека радозналост: шта ли жене говоре кад су саме.

растресити и развучени загасити и беличасти облаци, силазе ниско, ниско, закачињући почешће највиши део шуме, који се, право пред очима болесниковим, уздиже с друге стране потока...

Али сад не беше сплетен. Иђаше журно, право... исто као и Коса, кад потрчи да узме од тетице какав леп поклон. Руковаше се, пођоше једно поред другог, он све

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље. Него тако, женска памет! Па отишла право у адвоката, те твој господин тужи мене за тешку повреду и сад ме гони као вука по планини. ПАВКА: А, то је?

Стигла пошта, а у дућану ларма па не могу да читам. ПАВКА: Ето. Је л' кажем ја! Оставио дућан да чита новине! Баш право да ти кажем, Јевреме, кад дођу тако ти избори, а мени чисто смркне. ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне?

ЈЕВРЕМ: А то би ви као волели, да он удари устрану? ИВКОВИЋ: Па, право да вам кажем, волели би! ЈЕВРЕМ: Е, то ти не ваља, господине Ивковићу.

ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка...

Посао ми, хвала богу, добро иде, па што да тражим преко хлеба погаче. ЈОВИЦА: Па јесте, право кажеш. ЈЕВРЕМ: Друго ти! После, што кажеш, ти умеш и да се нађеш, умеш да говориш... ЈОВИЦА: Јест!

ЈОВИЦА: Јест! ЈЕВРЕМ: И ако ме само послушаш. ЈОВИЦА: Шта да те послушам? ЈЕВРЕМ: Да одеш одавде право у дућан, па ни лук јео ни лук мирисао. Никоме ни речи о томе.

ЈЕВРЕМ: А за даље је моја брига. Ти само накриви капу па чекај мандат! ЈОВИЦА (полазећи): Па ја, право да ти кажем, у тебе сам се и надао. ЈЕВРЕМ (испраћајући га): И не треба ти други! ЈОВИЦА: Е, па хвала ти, Јевреме!

ЈЕВРЕМ (испраћајући га): И не треба ти други! ЈОВИЦА: Е, па хвала ти, Јевреме! (Одлази.) ЈЕВРЕМ (за њим): Право у дућан и ником ни речи! X ЈЕВРЕМ, МЛАДЕН ЈЕВРЕМ (враћа се нервозно, узбуђено и иде право левим вратима): Младене!

) ЈЕВРЕМ (за њим): Право у дућан и ником ни речи! X ЈЕВРЕМ, МЛАДЕН ЈЕВРЕМ (враћа се нервозно, узбуђено и иде право левим вратима): Младене! (Пауза.) Павка, пошљи ми, бога ти, тога Младена. (Стане насред собе и дубоко се замисли.

ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама. МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да вас као човека и грађанина запитам: има ли, бога вам,

Е па, брате, право је да држава призна те године службе! ЈЕВРЕМ: А нумера 2436? СРЕТА: Не брини ти за то, само кад си ти посланик.

Има и других послова сем државне службе, само кад се свака ствар постави на своје место. ЈЕВРЕМ: Па јес', право кажеш! СРЕТА: Има ти ту, брате, хиљаду ситних послова и крупних прихода, само кад је човек вредан и онако окретан.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Кад тако дође о феријама у Београд, а он иде право са стварима у редакцију да им донесе нове дописе — тако за један пун зембиљ — и да их пита шта је с оним дописима што

игара, против дугих шлепова, против сујете и каћиперства њихова и тражио за њих потпуну еманципацију, равноправност и право гласа, као једини лек против горе наведених порока њихових.

— Еј, море, јеси ли ти писмен? — запита га оштро пошто се заустави а гледа му право у очи. — Нијесам, господине. — Дакле ниси? — Ама ни словца.

»Право вели! — рече у себи Сретен — прави кретен, судећи по лицу.« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам! Срета одахну, а ва

Она је по плану као и све друмске механе. Ћир Ђорђе се постарао па има и лично и месно право. Па ето и ово није требало ни спомињати, пошто се само по себи разуме.

Па ето и ово није требало ни спомињати, пошто се само по себи разуме. Јер то право добијају и уживају и Ужичани и Цинцари у Србији од прве речи или молбе њихове.

је један министар внутрених дела (сада већ покојни) рекао своме начелнику, у очајању кад га салетеше неки Ужичани за право: »Одсада, рече министар, који год Ужичанин затражи механско право, одмах му подајте, господине начелниче«.

начелнику, у очајању кад га салетеше неки Ужичани за право: »Одсада, рече министар, који год Ужичанин затражи механско право, одмах му подајте, господине начелниче«. И то је тако после остало заувек, све до данашњега дана.

И сваки онај који га је ма једном само почастио кафом или ракијом, држи да има право да се нашали с њим. А шале, наравно, да су грубе биле.

у параграфос једанаести што пише: да нико не сме да дâ своју зграду да се употреби за механу ако неје добио месно право; и па други параграф, параграф двадесет и други у исти тај законик што писује: »Кој упражњава механску радњу, а нема

Слободно, вала, ја сам ти ту; и тако, знаш, сад немам баш посла!« А право је и рекао. Био је вазда беспослен. Готов на »потпис«, ка’ бос у бару, а апсе се није бојао.

Човек стане па слуша само, и не зна којој да дâ за право. И то тако иде из дана у дан, па изгледа човеку, као да су ту своју свађу или полемику поделиле на главе или на

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Тролејбус сад јури, не трепћући, Силази на трг стреловито, право, Сунце, с њим, језди у истом смеру. И док Жућа одлази кући , Неко би могао рећи: „Браво!” Старом и добром кондуктеру.

И маслиновог уља Падне у занос, ко да је У рајске зашао одаје; Пуна му је ноздрва Жалфије са острва; Кроз њ, право у потиљак Тресне ме коњски босиљак.

Драле су се — цела их је пијаца чула! А старац је ћутао као мула, Полажући право на три удове Као на сопствену главу и удове!

Жена је рођена за оков и влачег, У нас још влада право јачег!” Тако, у борби за чорбе чанак, У вечној трци и у временској стисци, Настаје извештај, осврт, чланак Што га

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Мрежа се са брода спусти право наниже у воду до дубине до које се хоће, па се затим машински извлачи навише док се не извуче из воде.

пропуштао воду у своје старо и зарђало корито; зарђали гвоздени делови брода отпадали су у воду и сматрало се као право чудо што су се учасници експедиције вратили живи и здрави у своју постојбину.

Путања, дуж које јегуља налази најповољније прилике, а према чему је она и сексуално осетљива, води право ка Саргаском Мору и океанском понору који ће јој бити плодиште.

Ми нисмо имали ићи правцем и путем исландских рибара. Пут преко океана водио нас је право ка Саргаском Мору и Бермудским Острвима и имали смо да што пре и иначе брзим својим бродом стигнемо на место рада, на

Ишли смо право на Саргаско Море, у близину кога смо стигли петога дана, доста рано изјутра. Вредно је поменути да смо се, на путу

његовом крају задржали неколико часова да бисмо посматрали сплетове алга који су већ били загустили, упутили смо се право ка плодишту јегуља.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Како сам много обећав̓о, А колико сам мало дао, И, чекајући своје право, Дочек̓о општи удес зао! Ах, крепки пркос где је сада Да презирањем живот шине, Где млада снага борбе рада, И

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Нâда нема право ни у кога до у Бога и у своје руке; надање се наше закопало на Косово у једну гробницу. У Добру је лако добро

Је ли инстинкт ал' духовни вођа? Овде људско запире познање. Вук на овцу своје право има кâ тирјанин на слаба човјека.

“ Док Грбичић мени попришапта: „Немој такве говорит ријечи, не смије се овде право зборит. Твоја срећа — не разумјеше те“.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Али она никога није гледала, | него једнако водила и представљала кућу као право мушко. Када би излазила и одлазила на чивлуке, да надгледа имања, ишла би на коњу.

здрави, а не, као до тада, да и не застајкујући и не гледа јући ни ко је ту, а камо ли здравећи се, одмах се пење, иде право горе, у своју собу.

Могла је, кад год хоће, да излази на капију и тамо стоји. Свакога мушкарца, младића, гледала би право у очи. Чак сама улицом, и по комшилуку, кад год је хтела, ишла је. Ни ноћу не би стрепила.

Као увек, уђе она брзо, носећи пуно завежљаја. И, не застајући пред матером нити јој називајући Бога, оде право у кујну. — А дође ли? — трже се мати, кад је виде тамо у кујни.

Изишла из комшилука и иде оном улицом која води право горе у чаршију, где је пазар и где су ти ханови. И бојећи се да није задоцнила, готово трчи.

Марко, као увек, сишавши са алата, уђе право у оно његово скоро дозидано сопче. То је сопче било мало, сниско, готово загушљиво; под непатосан, гола земља, те нови

И пошто никог није гледала, нико њој није био раван и достојан ње, напослетку и право је да тако и сврши. Бар да се зна! Нека се види да и она није баш онаква и толика, за какву се издавала.

Пењући се том уском улицом и приближавајући се амаму и оном ћошку за који су морале да зађу и одатле право чаршијом навише да оду у амам, Софка је знала да ће, као увек, на том ћошку око дућана бити скупљених момака,

Али Софка је знала како нико не гледа у те чочеке, него сви одмах овамо, право на њу упиру погледе и, пропињући се из далека, труде се да је што боље виде, и да све на њој до ситница запазе.

То је било њихно, њихне куће и фамилије као право, одличје. Али овамо око ње свеће су све више гореле, и од њих све је гушћи задах бивао, а сама је она све више

Али када виде како се он упути право њеном | сопчету, она се са осмехом досети шта хоће. Сигурно ће опет из оних сандука, где су новци, какав дар, каква

А ту свирку, хуку, он, Марко, као да је једва чекао. Јер, на изненађење Софкино, не врати се овамо к њој, него оде право, ка прозору собњем. И тамо, спроћу ње, у куту, где је био потпун мрак, чисто се скљока.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ прекиде га неки дебели глас оздо. „А хоће ли се отварати та сретна врата јутрос? Помете се овлики народ! Право је, валај, ди се јутрос раније отворе; знате... који је дан сјутра...

Стари извадио иза паса нечесову кључину па хоће њом да га удари, поп замахњује онијем бременом књига и циља га право у чело, жутељави момак омјера и онијем крстом да га звекне, а жена хоће ноктима да га изгребе.

Најзад расковаше га и поведоше к неким старим, бабастим војничким старјешинама. Отуда с њиме у кола те право у онај велики двор, под високијем брдима. Овај пут једва се попе уза стубе, тако изнемогао бјеше.

“ Како му се мали каза, он га је дуго гледао право у очи. Мала Елвира, као да заштити брата, загрли га руком. Остала дјеца муком гледаху господу.

Ја бјех заспао па овце пређоше амо. Ако људи нађу за право, нека ме глобе, а твоју грдњу прогутаћу — то ми је те одвише за данас и за навијек!

“ „Исти из нашега браства, неки Иво Лукин. Но је и он невоља и нејелица, Господару, нема нигђе ништа, право ваља рећи!“ „А колико је дуга?“ „Главнога и добити двадесет талијера!

Њој је најближе, а она је најпотоња из ове куће поведена“, запита Јока неког згодног црномањастог момка. „Богами, право ћу ти казати, нагонио сам је. Па се шчињала све до јуче, е хоће, е неће...“ „Богами тако исто и моја стопаница!

“ „А, а, то је било на јави, а не у сну“, прихвати с мјеста медик... „Ама, опет, што је право, право, богатији су нечим од свијех осталијех Црногорица!“ „Чим?“ „Сољу, ваистину!“ „Како солу, откуд!

“ „А, а, то је било на јави, а не у сну“, прихвати с мјеста медик... „Ама, опет, што је право, право, богатији су нечим од свијех осталијех Црногорица!“ „Чим?“ „Сољу, ваистину!“ „Како солу, откуд!

Ти си слободан да удаш ђевојку, за кога теби драго... Је ли овако право, Црногорци?“ „Јест, Господару! право, као и све што из твојијех уста чујемо!“ рекоше људи. „Е, фала ти Господару!

Ти си слободан да удаш ђевојку, за кога теби драго... Је ли овако право, Црногорци?“ „Јест, Господару! право, као и све што из твојијех уста чујемо!“ рекоше људи. „Е, фала ти Господару!

“ „А да ћаше ли се ти добро бити, да збиља ко удари на вас?“ „Право ћу вам казати“, одговори слуга шапатом и нагну се да га боље чују, „ово сам промишљао: Мој господин хоће да гине и без

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Најобичније се изричу као похвала, честитка или молитва. То је највиши вид народног непосредног казивања, — право беседништво нашега народа. Као што је то случај и код народних песама, и код здравица имамо чест појав општих места.

) или и право глумачко групно приказивање каквог догађаја са подељеним улогама, са маском или без ње, али са несумњивим сценским и

(при напијању). Сабљо од Косова! — рече се из милости виђену јунаку или зорну момку. Са сваким се право љубио и братски грлио! Снаха ти се сребром ковала а медом примила! (кад ко што право рече).

Са сваким се право љубио и братски грлио! Снаха ти се сребром ковала а медом примила! (кад ко што право рече). Свака те срећа на пут пратила! Све ти се по добру познавало! Свијетла ти као Милошева на Косово!

Оде на јагму као алва. Стегло се као гладна година. Паде као кап. Помрчина као тесто. Право као стријела. Пролази као мимо турско гробље. Проћ’ како јутарња роса. Прошао као лањски снијег.

— Одговори се на питање: како си? или како живиш? Код касалове куће. — Кад ко за што пита, па онај који се пита неће право да му каже, него га вара, тј. да каса једнако узалуд. Кокша из Дивоша. — Одговори се, у Срему, кад ко запиткује: ко?

— Добар наук злата вреди. — Живећи се учи, а учећи се мре. — Наук свему суди. О ЗНАЊУ — Знање је право имање. — Знање скровено, имање укопано. — Незнајшу рђа бије. — Зло је ко не зна, а учити се не да.

— Ако је ко луд, не буди му друг. — Ко с вуком другује, научи се вијати. — Уз криво се дрво и право искриви. — Ко је себи зао, како ће другом бити добар? — Не ортачи се с оним с којим ћеш се гологлав хесапити.

— Говори истину, макар ни дан не живио. — Истину тражи, правицу уважи. О ПРАВУ — Јȁ право, јȁ никако. — Што је право и богу је драго. — Што није право није ни поштено. — Од крива дрва на страну је сјена.

— Говори истину, макар ни дан не живио. — Истину тражи, правицу уважи. О ПРАВУ — Јȁ право, јȁ никако. — Што је право и богу је драго. — Што није право није ни поштено. — Од крива дрва на страну је сјена. — Прав дијел, дуг мир.

— Истину тражи, правицу уважи. О ПРАВУ — Јȁ право, јȁ никако. — Што је право и богу је драго. — Што није право није ни поштено. — Од крива дрва на страну је сјена. — Прав дијел, дуг мир.

— Што није право није ни поштено. — Од крива дрва на страну је сјена. — Прав дијел, дуг мир. — И ђаво зна шта је право, али неће да чини. — И ђаво кад право има, ваља му разлог дати.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Овръоше. Међед жито подијели; али га не подијели право: зашто га свиња замоли, те јој даде само сламу, а пшеницу сву узе сам, лисици не даде ништа.

Расрди се лисица, па отиде на тужбу, и каза им, да ће им довести једнога царског човека, који ће жито право раздијелити.

149. Црно малено кућу чува. 150. Црно малено на путу жива меса чека. 151. Црно мече уз поље тече, ђегођ клече, право рече. 152. Црно цријево из неба виси. 153. Четири брата путем трче, један другог не може да стигне. 154.

ако сам га право заслужио, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно.” Како га баци у воду, а новчић одмах падне на дно,

Народ одмах призна да је право да он узме цареву кћер и да царује. И тако оно момче ожени се царевом девојком и постане цар, а остали момци што су с

Боље да се оделим, па да за себе радим, а њему што драго!” И тако један пут рече своме брату: „Брате, није право, ја све радим а ти ни у чему не помажеш, него са- | мо готово једеш и пијеш. Ја сам наумио да се поделимо.

Кад се надвире над сандук, а две гује искоче из њега па једна матер а једна кћер за очи, те им испију очи. Како су право радиле онако су и прошле. 37. ЗЛА ЖЕНА.

” Оврхоше. Међед жито подијели; али га не подијели право: јер га свиња замоли, те јој даде само сламу, а шеницу сву узе сам, лисици не даде ништа.

Расрди се лисица, па отиде на тужбу, и каза им да ће им довести једнога царског чоека који ће жито право раздијелити.

“ Она му рече: „Нема никога“ а он вели: „То не може бити.“ Онда му жена одговори: „Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?

ја полудих за вама, а Чизме града нигде нема.“ „Господине!“ одговори она, „сад ћу вам право казати; ја сам из Леген града.

Онда он и трећи пут да част, и она у златним хаљинама дође. Царев син обрадује се и стане је молити, да му каже право од куда је, јер, вели, да ни Леген-града није могао нигде наћи.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

са похвалом и у веселу духовном сну предајте се, све док подеклисијарх, часовник чувши да избија и по томе сазна да је право време, игуману не дође и потребну од њега молитву прими, а потом тихим гласом: „Благословите, свети“, кротко

великом краљу који буде у неком времену; њега да има за осветитеља ономе који би хтео да прекрши било које манастирско право.

Уклони од себе оштра уста и увредљиве успе далеко од себе одбаци. Очи твоје право да гледају и веђе твоје да показују право. Праве путеве стварај својим ногама и путеве своје исправљај.

Уклони од себе оштра уста и увредљиве успе далеко од себе одбаци. Очи твоје право да гледају и веђе твоје да показују право. Праве путеве стварај својим ногама и путеве своје исправљај.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЈАГОДА: Видим да сте у послу. ИКОНИЈА: У кутњаку ми као бургија! Ко да ме чела ујела право у живац! Нађиде ми оне комовице, да држим!

ИСЛЕДНИК: Од гараже. Па после уз олук, па на веранду. Па са веранде кроз прозор право у собу, па по тинтари са флашом вињака! Седам — осам — девет пута! АНЂЕЛКО: А кад сам га уцмеко, понови, молим те!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАГДА Ако, ако. Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и право у дућан. А не као други пут ако у зору ИЗ механе дође...

да он сам, отац, нема што с Васком; жури се да ту сумњу отклони; сасвим се приближује уз владику, гледа му у очи право, силно): Дедо! Знаш: човек, цео век жедан, тражи нешто. Не нађе то. Па... дигне руке, прегори.

Као да не зна да ме је звала, да сам код ње био. Ништа. Ни да зацрвени, застиди се. А, шта има и да црвени? Право има. Шта сам ја? Слуга. Ништа. И право има. И прве године беше тешко, мучно. Да се излуди. Не смем. Борим се.

Ништа. Ни да зацрвени, застиди се. А, шта има и да црвени? Право има. Шта сам ја? Слуга. Ништа. И право има. И прве године беше тешко, мучно. Да се излуди. Не смем. Борим се. Шта ја знам, и откуда смем да помислим на то?!

Годи јој да настави истраживање у том правцу. Полагано се издиже, седа. Гледа га нетремице, право у очи, испитивачки.

Стојећи пред њим, осветљена свећом из руке његове која дрхти, решена на све, диже главу и гледа га, као никад дотле, право, дуго и горко, горко). ЈОВЧА (устукне пренеражен): Ама, шта је? МАРИЈА (једва прошапће): Ништа.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Може један исти човек у једном послу право мислити, а у другом — врло криво; на прилику, Турчин вели да од бога не ваља човек да бежи, јер не може утећи ни

Имаш право, Турчине! А има ли Турчин право кад вели да ни од куге не ваља бежати? Јок, вала! У том има врло криво. Од бога не могу

Имаш право, Турчине! А има ли Турчин право кад вели да ни од куге не ваља бежати? Јок, вала! У том има врло криво. Од бога не могући утећи, не ваља ни да бежимо;

Само последњи родови суде право и без пристрастија о прошастима. Утешен ћу поћи с овога света знајући да сам браћи мојеј добра желио, да сам се силио

Млад човек, не имајући никаква искуства, сâм не могући право о ствар ма судити, старије и искусније од себе не хотећи слушати, мора бити задуго тврдоглав и упоран, док год не

“ „Но, шта ја то видим? Неке од госпођа као да сузе отиру! Тако ми Христа владике, то није право да ви мене частите, а да ја вас чиним плакати! Дајте, децо, пити!

Србљи, гди су год, мило им је вино; ваистину божју, имаду право. Зна свети цар шта говори — и вино весели срце чловека. Ништа ти није горе од невесела и намргођена човека.

” Епископ: „Две ствари у исто време питаш, од који[х] само за једну не би нам доста било да до ноћи беседимо. А да ти право речем, говорећи чисто[с]рдечно и без свакога пристрастија и лицемерја сврх ових ствари, може ко помислити да новине

Што је, дакле, потреба да нас други за нос вуку? Нити је право, ни поштено. Но, о том, засад, доста. Упамтите ви моју реч.

Еп[ископ]: „Видиш ли, архимандрите, како право судиш кад [х]оћеш; и тако свак човек, имајући здрав разум, ако хоће, може право судити; ако ли неће, криво и

„Видиш ли, архимандрите, како право судиш кад [х]оћеш; и тако свак човек, имајући здрав разум, ако хоће, може право судити; ако ли неће, криво и неправедно чини; свет разума и расужденија, којега му је бог дао, угашавајући и највећи

” Архим[андрит]: „Господине, на моју душу, имате право; божја истина из ваших уста беседи. Камо срећа да сви архијереји тако мисле! Ја би[х] се нама[х] оженио.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Сад, ко би у том могао право пресудити? Одиста се претјеривало и с једне и с друге стране. Тако је канда и царска власт мислила, те пребивши на

Томе дјетету право име бјеше Јозица. Материно питање: „На кога се увргао“, имало је заиста смисла. Јозици је било већ тринаест година, а

— Однија ти памет, бештијо мушка! — рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу? — Право кажеш, невисто! — рече гласно Ркалина.

Осињача брзо устаде, поклони се, стави руке за појас, па рече: — Душе ми, вра-Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али, јопет, даде се и свитовати

Чуће му за здравље твоја браћа вратри, а ни св. Врани неће бити лако, јер ће га огулити, ако буде могâ, кâ што ће и право имати! — Доста, гришниче, доста! — прекиде га фратар, више жалостиво неголи оштро.

— настави Чагљина — немој ти мислити да смо ти ми изгубили ришпет, и да ја нисам знâ да ћеш ти учинити како је право! — рече и пољуби га у руку.

зуб на фра-Срдара, излазећи, простријеља га очима, па рече опрхо: — Лако се искалити на нејачем и на млађем, али није право, а, крижа ми... — А шта, крижа ти — плану жестоки Срдар — шта би било да сам тебе, а? де?... Раздвојише их одмах.

— Ми смо толико година ишли без тебе, па се нисмо сићали да нам ко вали. А велиш да сам ја крив! Право велиш! Крив сам, те доста, што сам те држâ за друга!... — Нећемо тако!

— Кад си већ ту, мораш скакати, па оби ноге сломија. Ајде: оп! Букар излетје трупачки и стаде право пред њима. — Браво! — викну први гвардијан пљештући рукама. Сви запљескаше и дадоше му одмах новце.

на крај краја фра-Баре има право, јер је примлого свитине, па... ноћас... не би... било... липо. Па онда и друге ствари да се што прије сврше.

кад би уграбили, поваздан запињаху вршке и ради тога се завађаху са Дундаком и Бељаном, који су тврдили да имају прече право на рибање, или би Дундак и Бељан уранили, те уграбили боља мјеста, пуштајући противнике да се вајкају.

Баш је и Барица ништа ружна снила... — Остави, се ћаћа, крижа ти, снова, него ајде право на оно шта си тија рићи! — Па јето шта: ове ће јесени бити благо код стрица, па... овај...

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Она ми очима измери снагу и виде да сам крупан и здрав, па јој не беше право. А само после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек

Знам да сте у великом послу. У послу?... За шта Ми служе нове санке и коњи — але? А Мијат дна јутра упрезао коње. — Право збориш, Вукашине. Обојици би непријатно кад Симка унесе лампу. Аћим не савлада жељу да погледа сина.

— А ако ја нећу? — рече. — Ја имам право то да захтевам. Уосталом, сутра путујем. Служба... (Не, вечерас се мора све свршити.) — Служба? — подиже се Аћим.

Овде су попови једини успешни, а можда и корисни идеолози. Овде је слобода право да хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и самоуправа да не плаћаш порез, свеједно што те

— Грдне паре. Много кошта. — Ти си се мучио... — Мучио сам се. — И сад треба да отцепи полутку. Није право — гоВори а не мисли, осећа само неки чудан стид, не зна шта ће са собом. — Полутку. Право... А шта се то тебе тиче?

Није право — гоВори а не мисли, осећа само неки чудан стид, не зна шта ће са собом. — Полутку. Право... А шта се то тебе тиче? Откуд ти знаш шта је право? — Твоје је, Ђорђе, твоје, немој да се љутиш. Мени је тешко...

— Полутку. Право... А шта се то тебе тиче? Откуд ти знаш шта је право? — Твоје је, Ђорђе, твоје, немој да се љутиш. Мени је тешко... Жена сам ти, увек смо се лепо договарали.

Он је мој брат. Није Аћимов пасторак. Он је у наследству равноправан са мном. Ти ми ниси донела мираз па да имаш право да се испречиш пред мојим братом и кажеш: „Ја не дам!

Осилила си се, па хоћеш и с јединим братом да ме посвађаш. — Добро, Ђорђе, дај му све, немам право. Ти си мушко. — Све да му дам?... Па све ћу му и дати! Морам све да му дам. Ти ћеш да растуриш на браћу и слуге!

А ти, боже, тако, све на Толу Дачића: и сиротињу и болест. Ни ти не смеш на газде да удариш. Имаш и право. Да сам на твом месту, и ја бих тако радио. Бих, деце ми. Од Ђорђа Катића немаш шта да узмеш. Јалов је као црн јасен.

До у касно јутро лежао је Ђорђе згрчен и затворених очију. Стидео се дана. И морао да помисли: има право отац. Праведно је да Вукашину и његовој деци остане имање. ...

Знао је да Аћим неће да напише тестамент и одузме Вукашину право наслеђа, неће, злотвор, јер се распитује по Паланци и шаље Андру, учитеља, у Београд да види да ли је лепа та

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

НЕБЕСКА РЕКА Текле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а нека с планине право у море. Па, и куда би? Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток.

Нико јој ни године ни право име није знао. А и чему би? Сва деца из улице, као некада њихови очеви и дедови, трчала су за њом, вичући: — Татага!

Плачко у чуду рашири очи: право према њему летела је риба с црном пругом на леђима, и махала перајима као рукама, зовући: — Пожури, Плачко, пожури!

У зиду, крај пећи, цијукао је миш. На јакој месечини црнели се састави дасака на поду, а право ка њему, као сребрна змијица, јурила месечева зрака, смејући се: — Улови ме, улови! — Ко је још зраке ловио?

— чу најстарији дечак нечији глас. — Окренете ли се, више нас никада нећете видети! Пењући се уз литицу, гледали су право испред себе, али најмлађи не издржа: — Гле, наше су једрилице, заиста, лептири! — узвикну.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Морала је у град на главна врата, кроз Стамбол-капију и, обично скривена међу вреће жита, улазила је право у гладна уста.

„Албаније“, оборене главе, терзија је чекао да им се придружи, недозвољене слутње клизиле су у прашину и тада је, право из сунчаних небеса, уз фијук, треснула бомба, никако велика и сасвим округла, ђуле, и распрштала се баш испред Симиног

Није ли то оно што је слутио? Није ли, после сваког успеха, у њему одмах искрсавало оно питање, право: ако му је добитак већ толико сигуран, да ли му је исто толико сигуран и губитак?

Кад овамо дође, Вишњић иде право ка турбету: наслања се на зид и, непомичан, оцећа опустелу светлост као тишину ишчезавања.

Али, било их је. Искушење је ушло право у њен Конак, са Томом Вучићем Перишићем. У Београду је почињао октобар 1837, сав од просењене топлоте.

од Турака, повели су га, од пристаништа на Дунаву, уз које се било слегло готово све српско становништво да га дочека, право у Пашин двор. То је, знао је, била највећа од почасти коју су Србљи могли да смисле за њега, славног старца.

Желео је, и рука му је пошла па се зауставила, да тргне кубуру и пуца Гоподар-Јеврему право у чело. Праисконски мракови вршљали су, дакле, и у њему, како су хтели.

понекад је, опет, исти посматрач готово сигуран да се црни блесак, као покретљива скрама, сурвава низ падину и утиче право у круг.

У оријенталној архитектури ове улице то је представљало право чудо. За Пешиком су се повели и други трговци, и Стара чаршија је почела брзо да се изграђује.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

“ „Е гле! па лепо, - мило ми је баш; Па кад је тако, знаћеш јамачно, Има ли Ренан право или не?...“ „Званичне тајне“ - рећ' ће коштаник „Не казују се површницима. Ал' сад окрен'мо други разговор!

Немојте ме у цркву носити Јер кад год сам у Бога молио Да ме спасе невоље очајне, Он се свагда молби оглушио. Већ ме право гробљу понесите, Копајте ми раку предубоку, Да ме мртва не огрије сунце; Јер мој живот студена је зима; Нек' ми буде

Не сејте ми изнад гроба цвеће, Румен-ружу, мирисни босиљак; Јер кад гране право премалеће, Из руже ће поникнут’ оструга, Из босиљка пелен процватити: Пелен ће вам горке сузе мамит’, А оструга срце

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ево жертва с олтара чистога! Не даду јој право к небу ићи, на кога је славу сажежена. Поклоника виђи сиромаха како плови морем к светилишту: готово је смрзнут

- да се ц'јела ова два простора у шар један зраках свијетлијех преобрате и правилно слију, и шар овај да се пружи право у најтању што мож постић жицу преко равни ужасна простора, - овај простор што би ова жица са танчином св'јетлом

Попа, Васко - КОРА

податна бедра Искусних ноћи и невиних таласа Смех свој зелени не жени И ваздух уједа Стена која га је родила Има право Боде боде боде КРОМПИР Загонетно мрко Лице земље Поноћним прстима Језик вечног поднева Говори У зимници

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Поћи ћу - тако сам одлучио - право у Кротон. Ево ме већ овде. Пала је ноћ. Цела варош спава дубоким сном праведника, јер је њен васпитач Питагора, својим

очи видим да се та светлуцава трака креће уз брдо и да пре личи На огромну беличасту змијурину која пуже уз брдо право к мени. Већ хтедох побећи главом без обзира, но причеках још малко.

Питагора премери оком дужину те врпце, па рече: „Одрежите од једне гране право парче, дуго три палца!“ Ученици то учинише.

Поћи ћу из ових стопа до својих рибара, па како не сумњам да је њихов лов обилан, доставићу ти све што желиш право у твоју кућу“. „Шта мислиш, брајко? - да примим робу коју нисам изабрао и премерио? Да ми подвалиш по свом обичају!

„Не плашите се!“, внкну им он. „То је неки афрички мајмун са дугом косом и псећом њушком“. Лекар је имао потпуно право.

„Он беше син наше вароши, то говоре и мисле при том да му је то била главна заслуга“. „Имаш право!“, одговори му Хипократес.

и сигурност у саму себе; она је мирноћа мора душиног која је, упознавши своје страсти, постала господар саме себе. Право блаженство је мирноћа, а њу даје само сазнање“. „Имаш право; и ја замишљам тако праву срећу“.

Право блаженство је мирноћа, а њу даје само сазнање“. „Имаш право; и ја замишљам тако праву срећу“. Оба мудраца сеђаху ту, срећни и блажени.

„О свему си ти, Демокрите, размишљао дубље и темељније но ико други. За мене су твоја учења право откровење. Ја сам их добро разумео и прихватио, само у једној ствари не могу да се сагласим са твојим мишљењем.

Ожалошћен, обесхрабрен, презирући самог себе, пође право Пропилејама да онде сиђе са Акрополе и врати се у своју отаџбину.

Оне су право биће, нематеријална стварност“. „Па како долазимо, учитељу, до њиховог сазнања?“ „Идеје, нетелесна бића, упознају се

личила на врело парно купатило из којег се душа, опрана, очишћена и ослобођена свих чулних пожуда, пење, тако окупана, право у свет идеја“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

„А сад, драги побратиме, причај ми како се реши да се ожениш и све друго што имаш да ми повериш, али право ми кажи, пре свега, која ти је то љубав по реду?“ Он се насмејао. „Је л' од правих?“ „Па јест од правих, правцатих.

“ Он се насмејао. „Је л' од правих?“ „Па јест од правих, правцатих.“ „Ето, да кажем право, трећа.“ „И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам заборавио и која се

“ „Право кажеш, и ја никога не молим.“ „А твоји родитељи, шта ови кажу?“ Он се мало замисли: „Ови моји? Стари су, задовољни

Али ако и на њу распростирете своје свето посланичко право, онда... онда се покоравам и излазим у ходник. Дугачка фигура мога старог школског друга, који ми пружи руку, уозбиљи

— Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место — додаде човек с новим торбама. И ја сам одмах био начисто да су новодошавши врло лако однели

— Моја карта треће класе до Вујановца — рече он опраштајући се са друговима — довде ме је поштено возила другом. Право је сад да је одведем на њено место. Па узе ствари и пређе у трећу класу.

„Ви се све нешто буните, све вама нешто није право, ви...“ тако ми је рекао командант. Требао сам одговорити: „Господине пуковниче, Ви сте... сви смо ми највећи ниткови.

— Вама треба стан, господине? — Не, идем право код Николе Глишића, шефа... Ти знаш где станује? А мислим знам и ја. Он застаде па спусти ствари на земљу.

Знам: то хоћеш да ми пребациш. — Не, нисам... — промуцах. Али ми он не дозволи да довршим него продужи: — Имаш право, побратиме. Можеш ме мрзити и гадити се, али ти бар знаш ко сам био.

И осетио сам да је расположење постајало све живље и лепше док се није претворило у право одушевљење. Само је сад Никола ћутао, али и пио јуначки.

Чак се носим мишљу да је сасвим преселим у Београд, јер, ако ћемо право, оно сунце и није за паланку. Само чекам да се она мало смири...

у врло тесној вези с војском. То је био бозаџијски занат. Са прописном дозволом за искључиво право продаје бозе, алве и салепа војсци, његов газда, досељеник из македонског Крушева, сместа и оберучке прими Секулу, јер

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

(Рођен сам у поморачкој обитељи, а ево ни дан-данас не знам што те двије ријечи право значе: оне и сад за мене имају неку тајанствену, помало митску вриједност.

Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају кад им се не признају. Јер они имају право на њих, онако као што човјек има права на своју рођену физиономију.

Јер они имају право на њих, онако као што човјек има права на своју рођену физиономију. А право на властиту физиономију једно је од најосновнијих људских права.

А право на властиту физиономију једно је од најосновнијих људских права. Најличније, најнеотуђивије, Та које друго право, та што друго уопће остаје човјеку који је испливао го из бродолома, човјеку који је одсједио робију или ма што

Вјеровао сам да је најпогоднији час за мотрење људи навече кад лијежу. Тад упознајемо њихово дубље, тајно, право својство. Засебна преградица у мозгу чува ми једну издвојену слику — сјећање на дједа.

Осим тога, налазио се у властитој кући. А кад човјек бар у властитој кући не би имао право, шта би у ствари и имао од тога што је у својој кући?

Присуствовао сам више пута њиховим састанцима у њеној собици на тавану. Нисам тачно разумијевао њихова разговора ни право схватио што се међу њима одиграва, али сам имао јасно осјећање да се догађа нешто болно и узбудљиво, и тачно сам

Наивно сам помислио да се осмијех на сликама ваљда наслика најпослије. Очи су гледале право у нас, кроз нас, као што гледају очи човјека изведена из самице.

Не знам право рећи какво сам задовољство у томе налазио, али сам отада често осјетио потребу да одем у поткровље и да измамим из

члану који се откинуо од куће, одгацао у бијели свијет и тамо нашао некакав свој хљеб, намјерава оспорити и изиграти право на наследство. А она ће се за свој дио борити као лавица, и бит ће натезања и кавге и надвикивања, као што то већ бива.

Исто тако, има и великих умјетничких дјела чије постање и организација представљају једно право чудо, дјела којима би ситна статичка омашка пољуљала равнотежу а зацртан потез раскинуо магију.

Јасно сам у њему разабирао ту вриједност опомене. Упињао сам се да јој дослутим право значење. Неколико мјесеци касније умрла ми је мајка.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

За њим, као што је ред, гегуца општински биров... Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу... Само Ђурица необично изгледа.

Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине. Очи му беху црне као угаљ, сјајне као

Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање. Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне

Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.

јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.

— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.

Само да ме нико не види. Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници. Пред општинском кућом не беше никога.

лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију.

од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно: — Не знам, господине!...

Прозор се лагано и опрезно отвори. Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. — Ђурица!

поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.

— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се. Макну ногама једаред, дваред...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар је непрестано ишао напред, па, идући тако, опази пред собом један велики двор, те се упути право к њему. Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра, него оде у једну врло лепу башту, која је била поред

Куд год је ходио, дође у Стамбол, ама како ће сад да се састане са султанијом? Мисли, мисли, па смисли те оде право пред царски двор и прислони се уз врата.

Она му рече: — Нема никога. А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?

Једно вече избије однеклен див па право у млин. Назове бога и упита старца може ли код њега преноћити. Старац га прими на преноћиште, но див је мислио да

Он је узе за руку, и с њоме право у царски двор. Е чуди се цар што може боље и више, пред њим засја љепота цурина, е лијепа је и прелијепа, а сва се

Народ одмах призна да је право да он узме цареву кћер и да царује. И тако оно момче ожени се царевом девојком и постане цар, а остали момци што су с

Али се царска кћер досјети да ће то бити везировић, те се брже-боље украде, обуче мушке хаљине, узјаха хата и оде право везировићу у табор.

све му се је чинило да је многога увриједио и уцвијелио, кан̓ ти када је ко на великој паји, па не може ни он баш све право просудити. Стога науми да научи своје синове трговини ја какву занату, да не буду заповједници као он.

— Ево сједим, — рече наш јунак. — А знаш ли ти да овдје само ми имамо право бити по ноћи? А мали рече: — Шта, ваљда се тебе бојим па да не смијем и ја да дођем?

Пошто поједоше, мали рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо. — Какву краљицу, ено краљице гдје спава! — рече му отац.

— рече му отац. Затијем поново почеше јести и разговарати се. Опет мали рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо.

Боље да се оделим, па да за себе радим, а њему што драго!“ И тако једанпут рече своме брату: — Брате, није право, ја све радим, а ти ни у чему не помажеш, него само готово једеш и пијеш. Ја сам наумио да се поделимо.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Тад зима беше, сад жита зру. А она не пише, а душа стрепи. Залуд право кући мисао ми хрли, Али кућу не налази, успомене грли.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Преживео сам страшне болести и пролазио кроз разноврсне чудновате незгоде а то што сам данас здрав и крепак - право је чудо. Када се у мислима вратим на те догађаје, сигуран сам да то што сам се спасао није била пука случајност.

То се овако догодило. Један од другова са којима сам се играо, дошао је до прибора за пецање, што је изазвало право узбуђење у селу и следећег јутра су сви кренули у лов на жабе.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

ових посела код суседа били су душевна храна која је подхрањивала у мојим младеначким осећањима уверење да је борба за право, правду и слободу најузвишенија ствар на овоме свету.

победа над Француском на две године пре ових догађаја, а која је довела до уједињења Немачке, изазивала је код Немаца право беснило где год би наишли на какав отпор, сличан овоме у Прагу.

Добро сам знао колико би јој било тешко да настави да ме издржава на школовању, а оцене у школи ми нису давале за право да се обратим проти и замолим да испуни обећање.

Сетио сам се сељака из Идвора и њиховог говора на поселима, њихових крилатица од којих је свака продирала право у моју душу.

Усто сам имао и природног дара за слободно цртање. Кристијан се подсмешљиво насмеши и оде право код шкртог немачког пекара. Ускоро сам склопио уговор са Немцем да му поправим слова за пет долара и храну.

- Имаш право - умешао се Кристијан - али мене треба кривити, јер сам немерно избегао да кажем Михајлу да дода то средство у боју

Кристијанови погледи на свет били су право откриће за мене. Он је веровао да сваки момчић, ако покуша, може све брзо научити и зарадити довољно за свој живот.

По повратку у Њујорк, рекао сам Џиму да је имао право када је казао: “Енглези су нас подстакли да створимо “декларацију независности”, а усто су нам дали и парну машину,

сам био ја, који је учио да су државе споменици краљевима и кнежевима, као и њиховој победоносној војсци, то је било право откриће.

Није им било право да их надгледа млади досељеник, тако се бар мени чинило, чији је страни нагласак, како су оне по неки пут говориле,

Ја сам највише волео Лонгфелоа и Брајанта. “Сеоског ковача” и ”Танатопсис” знао сам напамет па ми је било право уживање да их Билхарцу рецитујем.

шта знаш - бићеш ”жутокљунац” кад стигнеш у Нови свет: ”жутокљунац” мора да одслужи свој шецпски рок пре но што стекне право да му се нешто призна.

Ћипико, Иво - Приповетке

Па ако власти нађу да су право радили, у одбрани образа и живота, нека их приме међу осталу браћу, као своје поданике.

Испрвице брани се, а послије не може да му одоли: данас у цркви добио је на њу право, и пушта да је милује. Но он, поступице милујући је, све јаче гори од пожуде, и нехотимице зближи се, да му осјети

— Знате, има јој преко седамдесет година... —Збиља? — рекох ја, иако сам знао за то. —Не знам право, — одговори старица — али се добро спомињем: видите ону шкралу доље у мору? — и руком показа на њу.

— упитам је, жељан из њезиних уста чути оно о чему су ми толико пута приповједали. — Ако ћете да вам право речем, отада и знам што је живот, — одговори старица очито искрено. —Могли сте се удати за онога....

—А ставиће на отар нови кип... Онега, боже ми прости, ча су га нарешили ка да је невистица. — Е, ма реци право, — прихвати живо Жижица и устави се насред пута, — може ли, брате, опепт нови метнит се с оним нашим старим?...

Парох устрпљиво чека и хоће да опет прихвати ријеч, но Жижица је све жешћи: — Право ћу вам рећи, ја вам се чудим... Ви, наш пастир, па....

се она три трговца, свештеник, два странца и ја: сви имамо попуст, бива плаћамо треће мјесто за друго, и то своје право истичемо пуним гласом. Дође на ред и старица.

Оставши часом сам са старицом, речем јој: — Није право да ви сами, испред свих нас, платисте потпуно пријевоз! — Е, што ћете? — одговори она.

Биће „по закону”, па право свакоме! ...Једнога понедељка јутром упутшие се њих двоје на позив суда у варош. Он се огрнуо кабаницом и покрио

— Одастасмо поштено „по закону”, како хтједе Илија...Још два дана. —И право нам је!... Осрамотисмо се.. —Нека, ми ћемо радити као и досада.... —Павле, ја сам одлучила... —Што?

кафа и хладно пиће, чује се погдекоји поклич продавача, да сврне пажњу, и оделита песма момчади, али још није настало право весеље; оно је затајано, пригушено, јер треба пре свега одати пошту свецу, слушати пред његовим кипом свету мису.

—Да купимо комад хљеба, — вели Лазо. —Пусти, ко зна хоће ли нас сутра узети на радњу! —Бога ми, јео бих... али, право велиш, боље да ми се нађе овај грош при грђој невољи, — и кренуше даље. . .

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

код оба саговорника можемо упоредити са неком од оних стотину нога које наша метафоричка стонога аутоматски покреће, а право изненађење и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и другачијим системом навика, јер нам тада до свести долази

21 Право изненађење долази тек на крају Ђурићеве антологије, где се у објашњењу другог дела песме каже „Сунцем главу повезала,

очи љуби Дам (5) Јановој (6) Да не би гледале („Ал су била и тежа времена“) И мада у Матићевој поезији налазимо право обиље оваквих резова, овом се приликом на њима не можемо дуже задржавати.

граница природнојезичкога система, ствара се на самим његовим рубовима; песници вероватно више но било ко други имају право да кажу како сам природни језик уме да лаже.

Као да је у питању верник који уздрхти пред страном или непознатом речи у сакралноме тексту, али кад јој сазна право значење, за тили час нестаје сав њен магични нимбус.

таквих системских потенција („празних места“) и њихово остварење, „попуњавање“ у индивидуалним песништвима, и јесте, право говорећи, унутарње развиће једне националне поезије.

Лотманова структуралносемиотичка теорија за мене је била право откриће. Одмах сам књигу превео, али су Нолит и СКЗ одбили да је објаве. Објавио ју је идуће, 1970.

Семиотика не убија душу књижевног дела. Јер та душа – ако ћемо право – извире из културе и увире у њу. А семиотика заправо отвара пут ка тако схваћеном извору и увору.

Свако се придржава неке своје теорије и једино му је до ње стало. А ако ћемо право, нико од нас нема изграђену сопствену теорију, која би била вредна да је и други прихвате.

сачувани, али је Црњански толико и тако мењао ове своје текстове из издања у издање да је било изузетно тешко наћи право решење. Нашао сам га, у готово свим случајевима, враћајући се на искуство у приређивању Настасијевића.

Не мислим да имам право да говорим о својим претходницима. Могу рећи једино који су ми српски проучаваоци књижевности били узор, као и они од

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

(Оде.) ВИИИ ЖИВКА, ЧЕДА ЧЕДА (припаљује цигарету): Бадава, овако више не иде! ЖИВКА: Па не иде, али, право да ти кажем, не би ти ни та једна класа много помогла. Не може једна класа да ти исплати дугове.

(Плаче.) А ти... ти ништа? ДАРА: Како ништа, забога, још како сам узбуђена; само, право да вам кажем, ја чисто не верујем у толику срећу. ЖИВКА: Слушај, обуци се па да идемо на Теразије да чекамо.

ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде! ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке. ДАРА: Ама није то, него због света.

ДАРА: Боже, мама, па покриј оца, јер главно је питање хоће ли он бити министар... ЖИВКА: Право кажеш! Десетка херц... велика радост. Бога ми, кћерко... ако је по картама...

ЖИВКА: Пре свега, зет – то није ништа, а друго, право да ти кажем, ти некако и не личиш. ЧЕДА: Гле, молим те! А вама већ личи, као... ЖИВКА (унесе му се у лице): Као шта?

Не!... Како?... Па, право да вам кажем, ја не знам кад прима. – ... А, звала вас је? То је друга ствар. Па онда изволите у које доба желите, она

ЧЕДА: Ама, како то, код мене живог, па већ разговарате с човеком? ЖИВКА: Бога ми, право да ти кажем, нећу ја за твоју љубав да испустим овако лепу прилику. ЧЕДА: Гле'те, молим вас!

ЖИВКА: Ама, шта ћеш ми ти? Удај се ти за твој рачун, ако ти треба, а нас остави на миру. ЧЕДА: Сасвим, право кажете, ја ћу се удати за свој рачун! (Шчепа шешир.) Ја ћу вас звати у сватове! (Оде нагло.

ЖИВКА: Па ипак, морали би бар чути штогод? ПЕРА: Верујте ми, госпођо министарка, нисам ни чуо, а право да вам кажем, ја и не верујем да је он такав. ЖИВКА: Ама, немојте ви „не верујем да је такав”.

Зар никад нисте чули ма шта тако о њему? ПЕРА: Нисам, бога ми! ЖИВКА: Не могу просто да верујем! ПЕРА: Па право да вам кажем, госпођо: он је досад био само сиромашни чиновник, мала плата, а знате како је, женске коштају, па куд би

” А они око стола сви скидају капу: „Збогом господин-Васо!” – „Хоћемо ли се видети сутра, господин-Васо?” А мени, право да ти кажем, мило и онако пријатно ми као да ме неко голица по трбуху. ЖИВКА: Па јест, може да буде пријатно!

би могао бити државни саветник, или владика, или тако нешто; него све тако нешто, ситне жеље, ситни захтеви, па је право, Живка, да их збринеш. ЖИВКА: Таман, где ћу ја толико њих збринути!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

година) заједно с Турцима одбегао као осиротели коленовић. Право успоравање, међутим, настаје тек у главнини романа, од В до XXВ главе, од доласка очевог гласника, па и самог оца, до

У томе и јесте њихова дијалектична, само на први поглед противречна природа, коју - ако ћемо право - имају и све остале конвенције у култури.

Станковић их је заправо не само морао свесно да предузима - већ и због природе романопишчевог посла - него би било право чудо да их дуж целог текста није непрестано обављао.

Истргнут и пометен, он прво покуша да оствари своје обичајно право на снаху, па уплашен одустаје, да би онда од куће побегао и чисто самоубилачки отишао у Арнаутлук на нишан осветницима.

с обичајним правом у пчињској сеоској заједници, али зато противрече схватањима туђе, управо Софкине средине, која то право не познаје и не признаје.

Једном условно, међу орођеним особама, тј. блуд између снахе и девера; други пут у блажем облику, али право, код ефенди-Митиног оца, који се мимо реда оженио рођаком.

Својим разглобљеним, рашчлањеним низом реченица, право речено, више и не описује, него саздаје доживљајни ток. У српској књижевности при крају XИX и почетком ХХ века

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али су ревносни у вери као ретко ко од преверених скоројевића. Сунет, право муслиманско крштење, обављају само у овај дан, да би тој ствари дали што већи значај.

— Јесам. — Беше ли тој неки пут на нечаре? — Не знам, ага... — Не, не — збори право. Ако си ти Спаса Чемерикић од Призрен?... Тешко беше један пут и Суљ-капетан во Гора. Резил ће се направеше.

Ти ми некад сачува образ, право је сега и ја да ти вратим... Сви сте слободни Земљаци сме. Вије в туђина да печалите, и ја такец...

Сачекали га њих двојица и право с њим пред ћивот Светога Петра, затворивши за собом врата. Прота Томовић одмах натакао епитрахиљ, запалио три свеће,

— Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу? — Јесам, честита молитво наша! — Још једном, Иване Војиновићу, право и здраво, тако ти све у напредак прошло: јеси ли Србин?

“ Иде он озго још младалачки и раширио се као орлушина. Хоће право у цркву, крај чијих ће врата, по свом обичају, оставити оружје док се само причести, иако је баш тога тренутка гласник

Пољаци су остављали своје сламне колибе н нико није имао право да се пожали на потру или крађу ни преко пушке ни преко суда...

Метнуће га на главу, па испред побратима, као да га на веру води, све кроз арнаутска села. Право његовој кули. Чуваће га као брата. Докле буди суђено да се поврати Србија.

Каримане Кошутане, допусти ми да прекршим обичај и рекнем ти неколико речи; родила сам ти пет синова и мислим да имам право!.. О, Каримане!

коју је код нас само Ракић без позе осетио, он позва нас двојицу–тројицу, те без каваза и оружја пођосмо низ Диван–Јол право на Газиместан. Душе су нам биле пуне крепости Мојсила Златановића. Милан Ракић застаде и окрену се Преполцу.

турчаник — булка улема — учитељ, учени вер– ски човек; законик фис — племе, род, братство хак — право, правда, одмазда, наплата џас — страх, страва, ужас шиндра — дашчице, обично борове или букове за покривање кровова

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ви, звездице - осмејкуше, Реците ми право туди, Је л’ истина што о вама Пишу књиге, зборе људи: Да ви нисте тако ситне Већ огромна нека тела, И од једне

Спуштају њено чедо, Још га не спустише, Ал’ гле: из црна гроба Бео голуб излети! Полети у вис право, — Мајка се прекрсти, Не гледа више доле Већ горе у небо.

— „То је оно: ја сам Бог.“ А сад дланом очи кријеш... „Жао ми је ђав’ла свог.“ Имаш право, имаш право, Ти већ стижеш неку цел. „Мозак пећи то је здраво, То већ видиш и ти, је л’?“ Ох, што бива од човека!

— „То је оно: ја сам Бог.“ А сад дланом очи кријеш... „Жао ми је ђав’ла свог.“ Имаш право, имаш право, Ти већ стижеш неку цел. „Мозак пећи то је здраво, То већ видиш и ти, је л’?“ Ох, што бива од човека!

Мртвима с приближит’ свако права има; То је право дато и нам’ песницима, И што гробу рекнеш то се прима само, Та гробови знају да им не ласкамо.

Свак се чува — то је право! Ал’ сетите с’, гледнув’ доле, Деце гладне, босе, голе! Виће срнâ и фазана, На шампањцу биће пена, Виће сјајних

Он ће ићи своје путе, Да посеје семе здраво; Он ће трпет’ муке љуте, Ал’ ће рећи што је право. Он ће примит’ трнов венац Зарад мисли своје свете, Он ће испит’ горку чашу — Да се греси Бога сете.

»Стармали« 1882. ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ архимандрит бездински Ко је год познавô Срце твоје право, Твоју душу белу У црну оделу; Ко је год познавô Српске боле твоје — Сузне су му данас очи Кô што су и моје.

Роб ничији до свог уверења, Уверења које не дâ дара Већ те било од стења до стења. Из низине дизô си се право, Што си могô то си роду давô, Будио га над ’но се успавô — Зналцу душа много с’ обећавô.

ЈУЧЕРАШЊИ САМ У крчму смо сели Ја и чика Сима; Једну ицу, две ли Добра воља прима. После црне кафе Ошли кући право, И мој чика Сима „Изрјадно“ је спавô. Он је човек срећан, Увек слатко спава, — Али мени данас Нешто бучи глава.

Зато језик макар који Има с неба своје право: Ко му крати ово право Тај се Богу греши здраво. Сви језици нека живе, Разним збором Бога славе.

Зато језик макар који Има с неба своје право: Ко му крати ово право Тај се Богу греши здраво. Сви језици нека живе, Разним збором Бога славе.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ево ти тринкелта. (Даде јој три цванцика.) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (успија це): Анчицкен, то је моје право име. АНЧА: Милостива госпоја, ви сте врло добри.

АНЧА: Од бели костију, што се гледи кроз њега. ФЕМА: Право, Анчицема, и ја ћу да постанем кратка вида. АНЧА: Верујем, милостива госпођа. (Забележи.

ФЕМА ступи, ЈОВАН ФЕМА: Жан, сан тундер божур ту. ЈОВАН: (Дед сад, Јоване!) ФЕМА: Не парле француз! ЈОВАН: (Право сам ја мајстор Митру казао да је полудила.) ФЕМА: Јохан, морам и тебе да дам учити француски.

ЈОВАН: Оћу ли га донети? ФЕМА: Апорт! (Јован пође.) Пропопо. Јохан, сантуртур. ЈОВАН: Семенер ротундер. ФЕМА. Право, Јохан, право. ЈОВАН: (Збогом, памети!) (Отиде.) ФЕМА (сама): Погрешила сам што сам га научила француски.

ФЕМА: Апорт! (Јован пође.) Пропопо. Јохан, сантуртур. ЈОВАН: Семенер ротундер. ФЕМА. Право, Јохан, право. ЈОВАН: (Збогом, памети!) (Отиде.) ФЕМА (сама): Погрешила сам што сам га научила француски.

у кујни, уређује шта ће се за супу месити, какав ће бити сос, од колико фели цушпајз, какво печење, зашто, да вам право кажем, нема гостољубивије жене од госпоје Миричке; и ја сам на ручак позвата, и нећу јој отрећи, верујте ми, мон фрер.

ФЕМА: Евицкен, Евицкен, то је њено право име. РУЖИЧИЋ (Евици): Здравствуј цвјете љубови, орошени струјом нимфа. Зефири Амора око твоји персију лете, и

САРА: Дакле, ништа нема од свадбе? РУЖИЧИЋ: Химен само два једнака серца стеже? САРА: Имате право, невоспитана је, а и свашта. Него, мати јој је друга жена. Она и вас на ручак позива.

С тебе многе девојке За старкеље полазе, С тебе лепи младићи Бабускере узимау. САРА: Кажите ви мени право, али само право, мон фрер, како вам се допада госпоја от Мирич.

С тебе многе девојке За старкеље полазе, С тебе лепи младићи Бабускере узимау. САРА: Кажите ви мени право, али само право, мон фрер, како вам се допада госпоја от Мирич. РУЖИЧИЋ: Троја пада, но Хекуба живи, Да као сова унучад преживи.

Ми ћемо непреривно у содружеству богиња и грација бити. ФЕМА: Ја ћу бити с њима пер ту. САРА: Право, право! ФЕМА: Како се каже француски друга? САРА: Ма схèре.

Ми ћемо непреривно у содружеству богиња и грација бити. ФЕМА: Ја ћу бити с њима пер ту. САРА: Право, право! ФЕМА: Како се каже француски друга? САРА: Ма схèре.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

БАЛАДА Охридским трубадурима Мудрости, неискусно свићу зоре, На обичне речи више немам право! Моје се срце гаси, очи горе. Певајте, дивни старци, док над главом Распрскавају се звезде као метафоре!

То је цвет у испруженој руци, то је цвет који се приближава. то је цвет који признаје право оку и уху да присвоје истину. То је цвет уха, бучни цвет, цвет што расте па наковњу и на радниковом длану.

пева упркос поезији Без срца без насиља и без жара Као реч која је преболела музику Слобода је застарела Моје право име чека да умрем Птицо иза сунца усред реченице Којом насилнички љубимо будућност Све изгоре; то је празник Послушни

Сањајући ја сам све празнике преспаво! И гром је припитомљен певао у стаклу. Не рекох ли: ватру врати на место право, А пољупцу је место у паклу.

Краков, Станислав - КРИЛА

Све су их бацили у јаругу. Рус сад кркља и јечи. — Ипак Казимир има право. Зашто да слични сличне убијају? Прозор који је дотле био затворен као да се отворио.

Неко га је прекорачио и ушао у собу. Очи се Душкове рашириле. Црна прилика ишла је право ка њему. Одједном виде замахнуту руку над собом. — Ау... дрекнуо је и скочио у кревету.

Сергија нестаде у пламенима. Запаљени апарат се затресе као смртно погођена тица, занија, и полете право ка земљи остављајући дугу заставу пламена и црног дима за собом. Горе се смејали крстоносни аероплани.

Петровић, Растко - АФРИКА

Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети Негријери, тамнице за црнце

Увече увијају се голи, витки и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и спавају право као посечена стабла један крај другог. Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница.

падне поглед види се по двадесет, по тридесет њих у исти мах, а наслућују се хиљаде, Јата птица, што лете прецизно, право, као стреле изнад њих. С времена на време ајкула сече равну пучину својим оштрим леђима. Разгледамо бродски дневник.

„Ви право, ви право, али сад не може, сутра!“ И шалупа се све више удаљује од брода Остаје још десет минута до поласка брода.

„Ви право, ви право, али сад не може, сутра!“ И шалупа се све више удаљује од брода Остаје још десет минута до поласка брода. Потпун мрак.

Дерани су мишићни, дугих леђа, уских бедара, правих и јаких ногу. Врло лепих ликова. Не скачу као ми право у воду, но, извивши се некако док су у ваздуху, у страну, као риба која би се избацила из чамца.

Хране се искључиво инсектима који иду на стоку. Одмах по подне појављује се једна кошута и иде право к нама на својим витким ногама. Она изненађује мога сапутника који никада није видео кошуту по толикој топлоти.

Ја ћу бити страшан четврти партнер, немогућ, и то их унапред жалости. Шетња има да буде право кроз брус–савану, преко траве, до потока и речице где Франсис Беф зида мост и прокрчује друм.

Сликамо се са њиним дрвеним бубњима, добошима од калбаса, звонцима. Купујем један чудан бубањ. Повратак право у сунце које залази; оно нам јури у сусрет са својом узбудљивом светлошћу које ће одмах нестати.

Одједном се сетих Швајцарца. Пробудили су ме гласови зверова из ноћи и то ме је усрећило. Право звериње је око мене а не само зечеви. Звечарка звечи на неколико корачаји од мене иза зила и хијена се дере из шуме.

Изненада јасно, као највећа звезда, засија око пантера. Он нас сигурно види али нас се не боји и трчи нам право у сусрет: не да би нас напао, већ да би наставио свој пут ка реци од које долазимо.

Исте ночи Швајцарац који је сомнамбул, пада са веранде право међ живину и оне жуте афричке псе, те нас све разбуди страховитом лармом која се око њега дигла.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

у Крагујевац, где су арсенали, оружнице и управо сви извори наше војене спреме, а друга цариградским друмом пошла право на Београд. То је једна могућност И један план, који би могли изабрати Турци.

да се поведе на опредељена места; војска из Алексинца прећи ће преко обадва моста на леву обалу Мораве и ићи ће друмом право у село Житковац.

Мене подиђе језа слушајући ова проста, неизмајсторисана и кобна извешћа рањеника, Она су боље казивала право стање ствари, но сви извештаји што их добија Комаров и шаље Черњајеву. У томе ограну сунце.

Бојао сам се да се, наопако, не обистини моја слутња. Како бих сад волео да је Комаров имао право кад ми је рекао да је апсурдно да Турци могу бити тамо. Полако и чисто у неком страху дигнем поглед на косу... Ах!

мени: — Кажите му да ћу га дати под суд, стрељаћу га, обесићу га — неваљалца, жену једну; јест, жена, то је његово право име.

би и боље и правилније да се ови чопори свиња по закону о реквизицији редовним путем реквирирају од становника; јер, право да вам кажем, ја не верујем да се овако међу војницима неће наћи доста и таквих, који ће од те ствари направити

доктор опет појаха коња, али сад га више није заигравао, нити се ћушкао да буде први до ђенерала. Право веле, од узвишенога до смешнога има само један корак. Шуматовачки дан има своју узвишену и своју комичну страну.

Погледајте овога јадника како седи, пред њим стоји пободен у земљу ашов. Куршум пробио држаљицу од ашова и погодио га право у чело; ашов је остао пободен, а његов газда, гле, како је ниско оборио главу.

као да ти је један од ових страшних костура усред срца удубио своје ледне зубе, и ти заиста осећаш да те нешто гризе право за срце, а те угризе прати неисказан бол...

хлеба, да смирено превијају главу пред сваким полицијским писарчићем, који, као »господин човек,« као »власт« има »право« да се над њима натреса.

У мирно време за један ударени шамар иде це y полицију, у суд — ицтепyје це право. Сељак дирнуо вола на Теразијама и жандарм већ га хвата за јаку и вуче у полицију да га казне за злостављање животиње;

»И мртви имају право, али право живих прече је и старије.« Лепа философија од простих људи. Пођемо, и хватајући све улево, нађосмо се на

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— запитао сам. — Београд — одговори мирно, завијајући цигарету. — Како?... Одавде право! Он се насмеја. — Кад су нам још поставили циљ?... Идемо дотле док не изгинемо.

Прикрадали смо се полако самом отвору... Видимо реку... Црна река. Она, знаш, тече право на север, па онда скреће десно, на исток. Наишао сам сада на њен источни крак. А-ха!

— И још треће — умеша се капетан Милија. — Сваки онај пешак који заостане може лако наћи своју јединицу... Право напред, до пред бодљикаву жицу. — Наравно — продужи Влајко. — А ми смо иначе знали правац.

Када будемо према њему, скрените надесно, и у стрељачком строју право навише. Ишли смо ћутећи, журно, један за другим.

Слушајући нечије излагање, гледао га је право у очи, и нервозно извијао вратом, као да хвата нечије мисли. Иако је некада био националиста, сада је постао огорчен

— вели Пера. — Наравно! — добацује озбиљно капетан „Фикус“. — „Сами себе и друг друга“... Слушај, да ми право кажеш: шта би радио оној црнки, да ти некако падне шака? — пита Перу „Ђеврека“ и погледа га искоса поднадулим очима.

„Фикус“ је говорио: — Сергије Николајевич... Знајеш, по нашему закону капитан имејет право убић пјат потпоручников — — Замечаћељно!... Колосаљно! — зацену се капетан Сергије. — Господо!

Где си пошао? Рекао сам му. Он ми показа саобраћајницу, која се пружа право до јуришне чете. На растанку позвао ме је да га посетим. Каже, није далеко.

Ако је официр, за њега постоји само фронт и варијете. Средину не подносе. Са положаја одлазе право за Солун, где се не трезне по неколико дана.

Са положаја одлазе право за Солун, где се не трезне по неколико дана. Направе тамо масу скандала и враћају се право у своју земуницу, као да је ту њихова права и једина кућа. Као кад весели људи промене локал...

— Сад, кад пођем у Солун, да ми даш адресу ове женске. — Он се окрете Кости и важним гласом: — Знаш, бароне, право је. — Хоћу, грофе. Другови смо у смрти... можемо и у животу. — Јест, бароне...

Прикупићемо се код непријатељске објавнице. Одатле у развијеном стрељачком строју, трком, право на њихове ровове. Знак за паљење бомби даћу ја. Једна половина баците бомбе лево од стене, а друга десно.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

У нашој и иначе маленој књижевности, где су право свечани тренуци тако проређено усамљени а пустолински размаци међу њима зјапе чамотињом сиротињства, онај који је

Поповића Шапчанина, све до Бранка самог, у неким његовим недовршеним и тек после његове смрти штампаним рукописима па, право говорећи, и даље, много даље, све до дана данашњег.

От године от две дечицу уче Угодити момком — како не муче! Шопфе, топфе и зулофе, салуп мидере Право кроје пре нег' једно што се издере, Сваки минут траже нове шнајдере.

Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе, Вас, јуноше! Је ли право да то стари раде? Поимљу ли оци ваши што сте ви из' брали, Могу л' у том поступати к'о у некој шали?

Зажели, смисли, љубављу внутрени Зажежи орган к намери полазној. Без натпетице коњ не лети. Успећеш, право тек трчи к цељи. Многи су к слави путови! к блаженом Животу стазе различне!

Ја налазим да је право И пред богом и пред људма Да се млади милујемо.” Погледа га Цвет-девојче, На лицу јој ватра плану, Ил’ од једа

силно бије, С чела капље зној ледени, Прекрсти се Цвет-девојче И очита молитвицу Па овако проговара: „Нит’ је право ни љубовно Да м’ овако сад уплаши Страшним саном Сабља-момче.

Од свију сам ја најлепши; А погледај удаваче Ти од прве до последње, Од свију си ти најлепша: Ја налазим да је право И пред богом и пред људма Да се млади милујемо.

Кажи, боже, шта је право, Која ли је воља твоја.” Натуцало младо момче Са натуцком изабраним. Па говори младо момче: „Дај ми руку,

” Натуцало младо момче Са натуцком изабраним. Па говори младо момче: „Дај ми руку, Цвет-девојче, И право је и праведно Да ти мени руку дадеш.

Је ли то живот, је л’ то право биће? Кад свет не видиш, видиш ли сам себе? Отац у теби себе не познаје, Кћер мати тражи, ту јој вид не даје!

— Мени су свириле нужне зато да не заборавим да сам бачванске, тј. право чисте српске лозе, као и моји прадједи. А друго, нас има овде неколико Сербаља који туже са мном заједно за гласом

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ждрав’ осванула!... А ну, ждравља ти, како ти се допада ова наша земља?... Простићеш, камен... јер право рећ у овоме чуду од стијења слабо се земље находи. ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’... шта ћеш? Укратко казуј, што те послаше?

БОШКО: Е, што је право, право, Ђурашко; Ал’ ’наке песме не чух, душе ми! БОГДАН: И није ’наку нико спевао, — Нит’ икад брижна мајка подиже

БОШКО: Е, што је право, право, Ђурашко; Ал’ ’наке песме не чух, душе ми! БОГДАН: И није ’наку нико спевао, — Нит’ икад брижна мајка подиже На

БОШКО: Па ни за штампару. БОГДАН: Ни за лепоту Те набељене Светлости! БОШКО: Хајд’мо, Богдане! Ја право одох нашем Станиши. БОГДАН: Ја главарима. Сутрашњи дан је За сабор Ђурђе определио...

ВУКСАН: Да! да! И право има Орловић! Ђаво је онде нокат забагљô Кнез Лазар где се богу молио; Па ту сад, оче, и не помаже Помагања ти дуга

ПРВИ СЕРДАР: И право има! ДРУГИ СЕРДАР: А кад он није право имао? РАДОШ: Па онда, кнеже, нећу питати За Шуловића и за Мићића — Премда и

ПРВИ СЕРДАР: И право има! ДРУГИ СЕРДАР: А кад он није право имао? РАДОШ: Па онда, кнеже, нећу питати За Шуловића и за Мићића — Премда и они место имају У мудром збору твога

Једанпут баш у боју.... ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’! Казуј што си дошао? ВУЈО: Дошâ сам... дошâ... ал’ право да ти кажем, свијетла госпођо!... Дошâ сам господару нешто казат... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Казуј шта је?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с Богом, сваком бити право... Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност!

Онако од истине, што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли — не знам сад право — неђеље... Биће баш прве неђеље иза укопације. Крајишници се враћају... бјеже од Бање Луке.

Буди мене миран“ — па ће те на мртво име испребијати, ако је јачи. Крошто, зашто, то нек сами Бог зна. А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао.

Да се нијеси збиља, Бога ми, уморио? Е, баш ја ништа не знам! Сјаши, сјаши, ливше ће ти бити на трави. И ти имаш право. Скини узгред и седло, па се мало наслони и одмори, у том ће ти и Партенија припремити госпоцку вечеру.

А ја би' рекô да свијет у једну руку има и право, јер та њивица, како сте чули, није ни моја, ни царска, ни спа'иска, већ овог проклетог лопова и брезаконика.

“ — лијепо ја од радости, а жена и дјеца заплакаше. „Брате, кнеже, врати ти та три воринта царевини. Право ће бити и Богу и људ'ма да то царевина узме себи кô, рећемо каз'ти неку награду, јер она је мене напасти ослободила.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Ту је муж, па ако му се једу пуслице, а он нека прочита жени како се праве. АНЂА: Право кажеш! ЈЕРОТРИЈЕ: А ниси ни погледала одакле је писмо? АНЂА (загледа): „Прокупље”.

ЈЕРОТИЈЕ: Оно јест, сумњиви су, зато што не мислиш да му платиш. А не мислим ни ја, ако хоћеш право да ти кажем. Доста он зарађује од овог народа, а ми смо, као власт, позвани да узмемо у заштиту народ од таквог

Па онда, ти пандури зарађују лепу пару и на шверцу, па је право да се и они одуже држави. МИЛИСАВ: Треба! ЈЕРОТИЈЕ: Ми треба, господо, да поделимо посао међу собом.

ТАСА: Нећу, бога ми! ЈЕРОТИЈЕ: Хоћеш! Знам те! Него ћеш ти са мном — центар! МИЛИСАВ: Ви ћете да сиђете право чаршијом. ЈЕРОТИЈЕ: И онако, правићу се као да сам пошао на пијацу. А ти (Таси) да не мрдаш од мене.

У углу, иза ових врата, лимена пећ, од које чунак иде најпре право ка публици, уза зид, па се над столом г. Жикиним превија у колено и полази лево, те пробија зид над вратима

Како то, оца му, не помислиш мало: ови чиновници падоше с ногу радећи, право је да се одморе и да као људи проговоре реч-две. МИЛАДИН: Па, ја... ЖИКА: Шта, па ти? Чекај, брате!

обазриво, тргне се кад се сретне са Ђокиним погледом, па кад види да нема никакве опасности, упадне и устреми се право на Боку. Застане спазивши га и посматра га): Је л' то тај? А? То си ти, је ли, голубе мој? Дакле, ти си?

Зар мало што нам свима овде окачи репове, него сад још и кућу разбија! Где је она? МАРИЦА (долази и прилази право оцу): Ево ме! (Спази Ђоку, па му полети.) Ђоко, слатки Ђоко! КАПЕТАН (изненађен): Шта-а-а-а-? Ђока?!!!

(Шчепа капу и нагло оде.) XИX ПРЕЂАШЊИ, без ВИЋЕ КАПЕТАН: Па јест, тако је, има право човек. То је увреда у званичној дужности. (Спази практиканте.

(Размишља и врти главом.) Слушај, готово ћеш ти да имаш право. Сам га спроводим, понесем и ове списе и овај... дабоме, могу господину министру казати да је све то замесио господин

Господину Вићи и онако не треба служба! (Одлучи се.) Право кажеш, господине Жико, тако ћу да урадим! (Оде у собу.) XXИИИ ЖИКА, МИЛАДИН ЖИКА (оставши сам, хукне и седа на

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

и строфе изванредно је усаглашен с историјским темама - везаним за Косово - у невеликој групи патриотских песама. Право обиље патриотских песама налазимо код трећег песника, Алексе Шантића (1868-1924).

Сем приповедака, које су сродне лирици, а Запис о даровима моје рођаке Марије право је ремек-дело, написао је у две драме у стиху (Међулушко благо, Ђурађ Бранковић) и једну у прози (Код "Вечите

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

3 Загорча ваш мед, чемер заслади; потвора право моје срце тим дубље награди; — удрите, нисам крив. ПОРУКА 1 Прозрем вас: јадна јаснота, умље, јадна реч,

“ 7 Јуноше и деве, љубави прикладни, љубав узљубите, ал’ право и незазорно, младићство да не повредите и девство, божанственоме чим наше приања биће, божанствено да узнегодује.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу. Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње

Приближујући се већ би свлачио колију и одмах право ишао у собу у којој су ручавали. И отуда, из собе чуло би се како баца колију у кут међ јастуке, како седа, и одмах

И зато, не само да јој штогод није било право, овде, него била сва срећна. Ништа је не бринуло, не једило, још мање да у томе што мора за свашта бабу да пита, од ње

мах вадио би кесу и додавао би било матери, било њему, Младену, већ ко би се ту у близини нашао, и давао је да овај право тамо, код бабе у сопче, однесе: — На, однесите тамо!

Сада би већ, појавивши се из улице, истина, онако полако, погурено и увек носећи кантиче, тобож гаса да узме, ишла право овамо.

И долазећи к њему, не би као пре право улазила, ишла тезги, чекмеџету, већ би још са прага, улаза, почела да чисти, распрема, нешто диже, да би само

Главу не диже, не осврће се, већ право иде јер зна да за њим мотри она, да ће га одгледати док год не изађе и не савије низ чаршију, замакне иза окреченог

Али је одмах знао и зашто она то чини. По њеном полаком, као обазривом уплашеном приближавању и негледању онако право, отворено у Младена, Младен је знао: да она зато долази што хоће да је сада, када већ ово весеље, пијење, обузима све,

дође из чаршије, навлаш, да не би дао баби да посумња да и после тога можда он мисли на њу, тешко му је када је види, право би се к њима на капију упућивао. Муж јој, инстинктивно дизао би се и стојећи га дочекивао. — Како?

« У први мах, од једа, љутње, умало што се Младен не заборави, што не преломи перо, не баци тевтер и не скочи да право тамо, код ње, оде, да је заувек, засвагда, изгрди, па чак и избије, на мртво име избије.

Ч̓а Марко оде. Али не умирен. Младен га виде како не иде навише, право кући, већ оде наниже, чисто као бежећи од куће, једнако преплашен и унезверен како ће се сад све чути, пући глас о

он, изишав из кујне у коју би ушао тек обичаја ради, тобоже матер и брата да види, да прегледа да ли је све у реду — право се онда пео на степенице и ишао горе. Баба би му светлила.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

На измаку године... ако се [л.] буде осушила, онда нијесам се право исповидио; ако ли није, онда сам се право исповидио и пријатно причешће примио« (Босанско-херцеговачки источник, 10,

На измаку године... ако се [л.] буде осушила, онда нијесам се право исповидио; ако ли није, онда сам се право исповидио и пријатно причешће примио« (Босанско-херцеговачки источник, 10, 1896, 381 ид). На л.

, и 424 ид, 494). При окопавању има разних врачања и гатања: код Поповаца гледа се тада како к. иду жиле (»ако иду право доле, биће сушно лето, а ако иду устрану, биће кишовито«, СЕЗ, 65, 1952, 262); »у Книћу кад се окопа њива са к.

Ћипико, Иво - Пауци

гледа себе. Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор... Биће да је неко натрунио... Али да ти право кажем, не бије ме брига за њу! У дућан кад стигоше, нађоше силу људи.

То он, као што и други сељаци, врло добро знаде, а и чини му се право што од господара узајмљени новац троши на његово вино.

—И насмија се. — А да! Да вам право кажем: Петар купује мачка у врећи. Ја не бих, али свако је господар својих пара! Старци и сестра слушају.

” . —Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар. —Колико питате? — обрати се Петар к њима. —Колико је право! — одговорише сви троје у један глас. Петар са стола узе кесу и извади из ње неколико банака, размота их и броји.

—Је и — није. —Кажи чисто! —Похотан је на жене, иако је свештеник, а друкчије му није мане ... А кад ме питаш, право ћу ти казати. Онога часа кад нас вјенча, зовну мене гори да ће ми дати госпину медаљицу на успомену...

— Је ли нам лијепо?... Што велиш? Маша не одговара, отупила је велика, неисказана сласт... Насмијана, гледа му право у очи, и руком га придржаје, да не изгуби с вида тих очију... И спојише се погледи и у сласти изгубише се...

Пуче ми од неко доба пред очима; чини ми се, к'о мисле: — Ради, штеди, мучи се, али не за се, већ за нас... Право хришћани у цркви пјевају: „господи подај!” — слатко се томе насмија. Па погледа на сунце: —'Ајдемо, Машо! Дигоше се.

да Раду оштро у очи погледа, али Раде, још увријеђен првом бесједом, не марећи за њ и одлазећи вели мирно: — Имаш право, попе, и јесмо живине... Али да је на моју, вјера ти и бог, не би ти овако јашио на нама!

—Не мари, — прогунђа Војкан, — пиши како знаш ... —Порубано повешћу собом ... —Таман! ... И право је .... По закону! —'Ајде да видим што имаш! Војкан га поведе у кућу. Рубач се разгледа, завири гдјегдје.

Можеш, ако је твоја... Тражи путем закона.. . — Има он својих оваца, — опази Илија, — право је да њих одагнаш... —Овце су на паши, — јави се Петар. — Гони ти краву!

То они раде и са Србима и с другим народностима, а, кад би могли, и с нама би... —Па је ли то право? Срамота! — љути се газда. —Срамота, разумије се...

Хоће наш поп!... — рече Марко, Машин човјек. —Ужива своје право! — јавише се неки од комшија и разилазе се својим кућама.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Говорила је како је добри бог створио људе једнаким и како сваки има право на мало задовољства. Као неки анђео послан с неба да васпостави на земљи поредак правде, тако је и она међу нама

Да ли је то зато што им моја жртва није потребна? Данас ми је један себарски клипан пришао, дрско ме погледао право у очи и рекао: „Ако стварно уживаш у трњу, дођи мојој кући, ја имам њиву коју с крајева напада врзина.

Какав је то луди, разуларени монах који се лаћа мача уместо да сагне главу пред распећем? Добро, али зар немам право да кажем ако ми се нешто не допада?

је сваки пут гордији и тврђи, његов поглед, у почетку равнодушан, постаје оштар, очи су му сиве и ледене, гледају ме право и ја не знам куд да се денем, као да стојим гола сред исцерене гомиле.

Када бих могао, право из лета, отићи у рајске вртове! Ако будем разбио своје ружно тело, на небу ћу ваљда добити неко достојније место, јер

Стајала је на четири дирека који су до земље били отрули и право је чудо како се раније није срушила. Сада ју је гром спљескао са земљом и запалио.

Довољно је да га послужи срећа и да на правом месту и у право време изведе праву представу. Димитрије ...Потом Никанор исприча своје виђење.

— Они ће — рекао је Матија — они ће ликовати. Умириће своју нечисту савест. Рећи ће да су право поступили кад су нас истерали, јер ето ми и припадамо ђаволу, а не богу кад се настањујемо у ђавољем поседу.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ја, збиља, на то немам право, Ал' ви ћете ми дати сад; Моје је право однô ђаво, А обазривост - бол и јад 3а прошлом срећом.

Ја, збиља, на то немам право, Ал' ви ћете ми дати сад; Моје је право однô ђаво, А обазривост - бол и јад 3а прошлом срећом.

“ И чувши беседу ову, и појмив дубину јада, Сви смо му за право дали, и сви смо пљескали тада. Редактор једнога листа, с довољно нервозном мином, Промумла кроз зубе нешто, држећи

) Ништа и није друго но бесна оргија само.“ Да ли сам имао право, ви, добри богови, знате! Зато вас искрено молим да мира тихог ми дате.

1892. УСАМЉЕНИ ГРОБОВИ 1. Песничкој причи протекло је доба, Романи данас „уживају право“; И ја је не бих дизао из гроба, Да седу прошлост не поштујем здраво. Сад што му драго.

Амор се засмеја здраво, Хитну се на њега блатом и оде на сокак право, Гонећи свињу и прасце. Кравар се лагано крете, И, тромо бришући гуњче, шапташе: „Погано дете.

Амор је, међутим, спавô Безбрижним и равним санком, кô људско створење право. Снажна се његова крила лагано развише с плећа, А над њим сплете се шатор од шумског мирисног цвећа.

Но муња кад плаха сену, Он стаде кô дирек право, јер своју сопствену жену Упази крај селског друма. Он смућен над њоме клече.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Под ведрим небом, које нам отвара видик у дубине простора, добивају питања о судбини света тек своје право значење; на хартији нам она изгледају скоро безначајна.

Ова не стоји право на оси обртања, па зато дани дужају и краћају, и тиме стварају годишња доба. И то кретање Сунца је привидно и

- Створих се напрасно овде. Право блаженство су само они лепи часови који нам неочекивано дођу. Ако их сагледамо како долазе, ми их проживимо пре но што

- Изненађени, гледамо око себе. Разбацано камење је, као метлом, почишћено; сваки се камен вратио на своје право место, зданија Акрополе блеште у својој првој младости.

Пре но што сиђемо доле, ваља да одавде, сагледам и задржим у памети главне улице, артерије вароши, да бих пошао право оним путем који води Аристотелу. Аха!

Ту трепери, високо над морем, сјајни Сириус, а право испод њега, близу самога хоризонта, блиста се још једна, исто тако јасна звезда.

Између те светиљке и најсеверније тачке малога полуострва Лохијаса, које се право пружило у море, улази се у велико пристаниште.

пуних четрнаест векова било свето писмо астрономије, тек Копернику пошло за руком да пронађе пут који нас је одвео право систему Аристарха. Но, доста о свему томе!

Он је, несумњиво, велика личност; његово присуство даје кочијашу право да јури безобзирно кроз најгушће гомиле света и да шиба пролазнике место својих коња.

неколико храбрих епископа који се искупише око њега да га бране, и потиште, злостављајући их, преко главних степеница право ка оној капији на коју је некад, био обешен Глигорије В.

захватало све више Александрију изгубио се скоро сваки интерес за дела грчке науке да би се, напослетку, обрнуо у право непријатељство, које је године 392 дало себи толиког маха да је, као вихор, уништило сва дела грчке уметности и науке,

Поклони се са удешеном грацијом, па онда поче тосканским диалектом, својим дубоким, но веселим гласом: „Имате право, велеучени! Галилеји није сисао мудрост Аристотелову, а знате зашто? Ја ћу Вам казати!

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Есме, међутим, задржавају своје „дупло дно“ и њихово право значење млађи читаоци могу тек интуитивно да наслуте, али у потпуности разумеју тек са зрелијим узрастом.

Бранко Радичевић (1824–1853), романтичарски песник (право име Алексије), рођен је у Славонском Броду, гимназију је похађао у Сремским Карловцима и Темишвару и студирао је права

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА (не слушајући продужава да је намешта, удешава уживајући): Лепа, лепа си ми, снашке! Право је имао мој покојни млади газда што, место толиких хаџијских и газдинских кћери, тебе узео.

Немој ништа од мене да кријеш, јер немаш од мене ничег да се бојиш. Не бој се ти мене. (Пауза.) Или не! Чекај! Имаш право! Не можеш ти мени ништа казати, док ја прво теби све не кажем. Треба! Откада ја мислим да треба све да ти кажем.

Ето! Удовица већ отвара пенџере, већ хоће да гледа у свет, већ хоће на кога да намигује! МИРОН А, ја, да... Имаш право... Јест. Свет је... ТАШАНА (наставља показујући на зид, засторе и украсе и повешано оружје покојниково): Па ово!

Али, зато молим те, преклињем те: да ми долазиш сваког дана. Јер, право да ти кажем, све ово што ће бити после овога, што ћу кадгод можда бити радосна, весела, и што ћу можда слатко дисати,

Од кад је покојник умро и ја у црнини... САРОШ (прекида је): Сада знам. ТАШАНА (окреће се и право њему у лице): Па кад знаш... САРОШ Сад знам, сад знам.

) САРОШ (држећи се за главу). Имаш право, имаш право. Да, истина је. Ја сам крив! (Спази њену голу руку): Покри то! Може ко ући и видети те такву.

) САРОШ (држећи се за главу). Имаш право, имаш право. Да, истина је. Ја сам крив! (Спази њену голу руку): Покри то! Може ко ући и видети те такву. ТАШАНА (у пркос): Нећу.

Бојим се, ће се соплетем, па некем на главу а некем у недра да изручим пиће. Па ме страф да изручам ћутеци и тој оној право турцко тепање! КАФЕЏИЈА Може, може, де. Ја ћем све около теб да сам. Чак и руци да ти придржим.

НАЗА О бива, бива и то понекад. Па неје право да ти бегујеш, а ми да гладујемо. Сваки свој занат! РЕШИД БЕГ Ако де, ако!... Цигани, бре, свирајте!

Али ме не прекидај. Морам да се журим да стигнем дружину. Дакле, када поче зора, као што знаш, ја се изгубих. Одох право тамо. Код Стане. Знам да рано устаје. САРОШ Код ње. Сад и она зна. Сад ме сасвим...

А може да дође кад хоће. Ето сутра, ако хоће, нека дође. Само доцније. Ја ћу да га дочекам.« И сад ти право кући и испавај се.

Што веће испаштање, мучење, грехови су мањи. (Хаџи-Ристи): Ти ћеш одавде да одеш право до попа Манасија, као најстаријег и најписменијег, да узме црквене књиге и донесе ми на гробље, да му предам рачуне,

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” Тек што се смеј стишао, у кавану улази мајстор Коста, и право томе столу и празној столици до говорника. Има тако тренутака кад су погана реч и казна на длаку близу, па се тек опет

скаче из постеље, гледа јесу ли сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време говорили да суд није право судио; и сети се да је Савин син давно умро, и да никаква правда не може бити учињена.

— Имаш право. И својим очима сам некада гледао чудног младожењу Тошу, и чудну његову „младу”, велику и јаку као добар момак...

Ватрена жена просто је опијала њеног оца, и млада девојка је гледала у кући право блудничење већ више него зрела човека и жене која је скоро безумничила у говору и твору.

врстама добротвора, о њиховим разним правилима да као такви улазе у разне секције, и да у извесним случајевима имају право на два гласа.

И реците јој хвала. И она је, као и њена мати, много чинила да проживим живот по ћефу и вољи... Право је сад да буде и Божја воља.

То ти, видиш лепо, не може бити узрок да купујеш имање. Ћути и трпи. Ако су теби Швабе додијале, мени су више. Право да ти кажем, душу грешим, али им ни децу не волим.

Дете оно, на срећу, некуд ускочи, а бик, слеп и луд, право на мене. Све то за минут. Јȁ да сте видели госпа Нолу, тешку топузину! Бежала сам као да имам четири ноге.

Можда је Тотица имала право. Јуличина лепота није више била она прозрачна и фина лепота ваздушастог бића. Узрела је у Јулици девојка.

— Госпа Ноли су то препричали. Она је знала Србу, и волела га. Имало је у том дечку нешто право мушкарачко, слободно, а опет љупко. Свугде стигне, све види и зна.

— Даћу вам, што да не дам. Није новац за то да се закопа. И, право да вам признам, не знам на шта би га трошила. И немам на шта да га трошим.

Не знам шта ће бити од тог детета, као што, ако смем вама рећи, не знам право ни чији је. Мати и отац држе се као прст уз прст, а за њега много не питају, баш и ништа не питају; а и мали слабо иде

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

у школу иду да што науче, књиге пишу и за народне учитеље себе издају, пак је мислио да он као стар човек веће јошт право на то имати мора.

Кад је јошт која фрајлица тајну казала? Али како сте разрешили? Шта је моја загонетка? »Поета.« Право! Кад, дакле, поета така чуда учинити може, да су магарци паметни, и да жене тајну чувају, које је прејестествено, може

Ах, сад видим да жене немају право што се туже да и мужеви често за косе вуку. Колико би ми слађе било када би ме ти за косе вукао него што ја то чиним.

Браду је, наравно, имао, јер кад наши садашњи младићи сила на браду и бркове држе, зашто не би он као философ то исто право имао, особито што од стотину младића деведесет и девет мисле да брада и памет равномерно расту.

Да и ја и ови поштени људи право имамо, мислим да вам не треба спомињати; чули сте јучер разговор наши господара како је неки филозоф дисертацију у

нама не треба чудновате траве да нам се трагови изнађу; и опет се ни најмање на то не обзиремо, него узимамо себи неко право, као да смо ми само за свет, или боље свет за нас, пак и жене само за нас, нешто мање од нас, а не тако исто божије

« Верујем. Међутим, уколико ова госпожа право има, тек ће се онда показати кад моја биографија опстојателно издана буде.

« — О, она ће ми се допасти; дају ли новце пре венчања? — »Новци су у свако време готови.« — Право! Дакле, до осам дана.

000). Прводаџија. Право! Дакле шта треба ту оклевати? Што ће бити јесенас, нека буде вечерас. Да дарујемо девојку, пак ће се видити; а,

Ја сам већ стар, ево све што видите овде, то је њино и божје. Прводаџија. Право! (Намигне на младожењу). Међутим уређују прстен. Младожења је невести аљину купио.

прівілегіум) — повластица, искључиво право ПРИЗВАНИЈЕ — (песничко) призивање (виших сила, Муза), инвокација ПРИЗРЕНИЈЕ — обзир, призрење, гледање на нешто; из

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ни данданас се не зна како је моје право презиме, а чије је ово што га ја носим, бог ће га свети знати. Настаје, дакле, интересантно питање: ко је тај од мојих

Он је тако исто први разред гимназије сматрао као наследство и као посед са којега га нико живи нема право да крене. Бадава су га професори убеђивали да се гимназијски разред не може сматрати као непокретно имање; узалуд су

На крају реченице, дакле, бележи се тачка. Да, али воз не може да потегне из Београда па право у Ниш а да се нигде успут не заустави, јер то је врло дуг пут.

А кад сам већ понео толико корисних знања из тога предмета, право је да овде, сећањем на њега, одам и достојну пошту професору зоологије.

“ И ја сам, право да вам кажем, то донекле и искусио. Био сам озбиљно болестан и моји су се необично забринули. Наш кућни лекар

Ако се мали озноји, онда је свака опасност прешла!“ Али, да би конзилијуму дали што већи значај, и стекли право и на наплату појачане таксе, они проговорише међ' собом и латински: — Волете іре, цоллегуае, ад бібендум пивае?

“ Немаш право ни да му вратиш савет па да му кажеш: „Слушајте, господине, овај вам је савет нешто прокисао и заудара на буђу!

— Али — буним се ја — зар се баш мора у државну службу? — Па, брате, држава те је школовала па је право да ти она и плати то твоје школовање.

Кад сам и тај посао обавио, те дипломи одредио њено право место, ја сам опет стао, пред питањем: лево или десно? Адвокат? Новинар? Глумац?

Јави се за реч и Иво Ћипико: – Е, оштија – рећи ће он – било би право позвати га, тога блаженога Нушића, амо к нама, ма велим да паса још мало времена, бар до прољећа, јербо се сада већ

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Предњи, терај још мало... Још, скрећи! 3атрупкаше копите и топ склизну с друма на сеоски пут. — Терај право! — нареди командир. Онда се обрати мени. — Идите напред. Иако се нађох на челу, лакну ми мало. Сад се бар удаљујемо.

Командант ме зовну: — Ићи ћете испред нас. Водите право код пешачког пука, који се налази у резерви. Кретали смо се лагано кроз шуму. Питао је Краљ за морал војника.

Трговац ситно затрепта очима, па промуца: — Ви по закону немате право да ми претресате радњу. — А по ком закону ти имаш права да кријеш робу од српске војске, да би је сачувао за бугарску.

Зато је било наређено да се у току ноћи склонимо. Али није било пута да бисмо могли одступати право у позадину, већ смо читав километар морали ићи поред самог рова. Повлачење је отпочело у пола ноћи.

Згранем се... Коса ми се диже од ужаса. Очима не могу да верујем... Из позадине је наступао стрељачки строј Бугара право на незаштићену батерију и видим како војници покушавају да окрену топове уназад... Потрчим као без душе у батерију.

Чуо се звекет мамуза. — Господине потпоручниче, јавља командант да нећемо остати овде, већ идемо право за Пећ. И не гледајући више Арнаутина, изиђосмо на пут, да сачекамо команданта.

Покрај пута беше једно село. Оџаци на кућама пуше се и дим се лено протеже право у висину. А у кућама је сигурно топло, угодно, и мирише јело... Да ли наши имају топлу собу?...

— Ја сам само дошао да најавим посету команданта артиљеријског пука — пожурих да изговорим. — А зашто није доша право, да се ижљубимо и попијемо братски... Дедер натегни! — говорио је простосрдачно црногорски командант.

Поче већ хладан ветар и нека суснежица која бије право у лице. У заклону једне стене седи изнемогао војник. Образи му упали, али јагодице румене, види се да је у грозници.

— То што чујеш... — Али и они је човјек, кâ ти, и што ће ти он ложит ватру?! — Старији сам, имам право да наредим. А зар ти не би послушао твога старешину, кад би ти тако што наредио. — Е, богуми, никад ни довијек!

На свима странама леже малаксали људи и коњи, од глади и умора, као скрхана, трула дрвета. Зашли смо у право беспуће. Идемо преко неких стаза.

Или зато што смо на мртваце толико навикли, те су нам они постали већ обични. А право би чудо заиста било, када бисмо видели ухрањеног и дебелог човека.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Маслачак? — шапутао је мали сунцокрет, осећајући како му се од те речи врти у глави. Сада је бар знао своје право име! Али, бити маслачак сам самцијат на свету, је ли то нека срећа? Малишана је све јаче обухватала туга.

Занеме дечак од дивљења. Нежан и сребрн Месечев Цвет као џиновски љиљан пред њим право у небо расте, а стабљика му леска и трепери. Да пружи руку откинуо би је, порастао и као лепотан светом ишао.

Коначно, помисли да је и смрт боља од оваквог живота, па одлучи да пође и нађе своје право лице или смрт. Можда Незнанац у црном огртачу и једно и друго скрива под својом капуљачом?

— Еј, ти Смешно Лице! — викали су. — Скачи! Певај! Кревељи се, Смешно Лице! Своје право име већ и он сам поче да заборавља. Узалуд је тражио да неком нацепа дрва или истресе тепих и тако заслужи кору хлеба.

Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице није могао да му врати. Нико му више име није знао, чак га је и он сам заборавио.

— Не брини, Сребренка! — дотаче дечак моћни врат рибе и гледајући је право у очи пресече ножем мрежу. Какав ли вртлог сад настаде! Ко ће кога: мрежа Сребренку, или Сребренка мрежу да победи?

Како би им се раније као весницима пролеће, као старим пријатељима радовали! Како су им сада биле мрске! — Како право имају оне на дом који ја морам да напустим?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Свирају — шта друго и могу они, Цигани? А да је она жена, хајде де. Али ово је девојка. И поштена. Што је право, право. Сви душу носимо. Али за то... ТОМА Ех, поштена: Сигурно ради њеног поштења толико се бесни и трчи око ње.

Свирају — шта друго и могу они, Цигани? А да је она жена, хајде де. Али ово је девојка. И поштена. Што је право, право. Сви душу носимо. Али за то... ТОМА Ех, поштена: Сигурно ради њеног поштења толико се бесни и трчи око ње.

Аха!... АРСА (бесно): Кући!... МИТКА (покуњено одлази): Хајд, хајд, ти ми... (Одлази). АРСА (за њим): Кући право! (Циганима). А ви? Зар сте још ту? (Замахује штапом.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Он је пример човека који се поистоветио са отаџбином, и зато му је народ дао највише право: да разлучи веру од невере, патриотизам од издајства.

рачуна о судбини нашег народа, и њему није остајало ништа друго него да у непрекидној борби сам осваја и брани своје право на живот. Носиоци те непрекидне борбе били су хајдуци. Они су на силу одговарали силом.

таквом положају наши су преци морали постати свесни тога да само својим хероизмом и самопрегором могу одбранити своје право на живот.

Из таме вековног робовања она се помолила као сунце из мутне ноћи и плахо заискала своје право на живот човека. Она је храброшћу на смрт решених сјајно доказала да бој не бије светло оружје, него јуначко срце.

Кад ме питаш, право да ти кажем: није мене коњиц олошао, нити ми је рухо остарило, нит' је мало голијемна блага; свега доста у двору

Вољан буди, царе, на бесједи! Кад ме питаш, право да ти кажем: које слуге послије дођоше, све се тебе слуге удворише, све си слуге, царе, иженио, а ја ти се удворит не

тога што противречи његовој идеализацији: „чак око племенског племства све је још крилато“ (тако крилато да одлеће право у ислам и у крваву истрагу потурица да и не помињемо многобројне дивљачке крвне освете).

Кад је царе р'јечи разумио, он дозива Тодора везира: „Иди, слуго, те познај ђевојку!“ Тодор му се право кунијаше: „Нијесам је, царе, ни виђео, јер су ми је по мраку извели када сам је ја прстеновао“.

кад први п'јевци запјеваше, скочи млада из мека душека, запалила фењер и свијећу, па узима лоја и катрана, оде право у нове ахаре. Ал' истина, што Момчило каже, Јабучило крила попуштио, попуштио крила до копита.

Царе пита вјерна слугу Лаза: „Ој, бога ти, вјеран слуго Лазо, што те питам, право да ми кажеш! Што ти мене чашу преслужујеш? Што л' на мене криво погледујеш? Али ти је коњиц олошао?

Шта т' је мало у двору мојему?“ Њему вели вјеран слуга Лазо: „Вољан буди, царе, на бесједи! Кад ме питаш, право да ти кажем: није мене коњиц олошао, нити ми је рухо остарило, нит' је мало голијемна блага; свега доста у двору

Вољан буди, царе, на бесједи! Кад ме питаш, право да ти кажем: које слуге послије дођоше, све се тебе слуге удворише, све си слуге, царе, иженио, а ја ти се удворит не

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

И Дунав ми је црн, а учитељ још најцрњи. Сад видим да ти имаш право што се кријеш од школе. Ево и мене у твоју дружину, а баће их још, све по избор јунаци. — Збиља? — Па да.

— Идем да потражим мјесто за свој хајдучки логор. ИИИ Стричево право име било је Стево, али су га у разреду прозвали Стрицем зато што је био највиши у читавој школи, па је личио на неког

је Сивца шта мисли о Мачковој храбрости, али како се магарцу очито није причало, Стриц на крају мудро закључи: — Имаш право, треба спавати.

Е, јесам нека шепртља. Оно звијере, као да је слутило да се ради о његовој кожи, одједном подиже главу и загледа се право у Мачка. Дјечаку од страха стадоше очи. — Мајко мила, колики је! Гле му само ушију! Па гле . ..

Сивац је, право да речемо, поново кренуо да загризе показани шешир мислећи да му га нуде, али је Стриц, хитро тргао руку.

Кад је стигао већ на ивицу Прокина гаја, дугачки дјечак спази да малишан с псетом скреће са сеоског друма право за њим. — Куд си пошао? — окоси се Стриц. — За тобом. — Враћај се одмах. — Нећу!

Жуја одмах ускочи за њим, окрену се и леже с главом према вратима као свако право псето чуваркућа. — Види ти ње! — зачуди се простодушни Стриц, па и сам крену да провири у колибу, али Жуја пријетећи

Јованче је праведно дијелио сву донесену храну. Кад би сваком дао његов дио, питао је: — Је ли право, дјечаци? — Право је! — обично је једногласно одговарала весела братија и наваљивала на јело.

Јованче је праведно дијелио сву донесену храну. Кад би сваком дао његов дио, питао је: — Је ли право, дјечаци? — Право је! — обично је једногласно одговарала весела братија и наваљивала на јело.

Уто однекле испада Николица с кујом. Јованче му, сав срећан, ђипа у сусрет и... бубне с кревета право на земљу. — Враг с тобом и твојом кујом! — гунђа он у мраку и пипа чворугу на глави.

И ето ти, стигни је сад! Стигни је! Лако је то било рећи, али заиста тешко извршити, јер је Луња као крилата јурила право у Прокин гај. Упала је у Гај са западне стране куд скоро нико не залази.

Ево, ја ћу први. — А зашто не бих ја? — побуни се Јованче. — Ја сам пронашао пећину, право је да ја пођем први. А ја сам и батерију донио — пријекорно напомену Мачак.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Поћи ће право из лукова, стреле и муње одзгор — луче с треском, ка од врло округла лука облачна на намеру долетат ће на зле људе.

Моје руке ме и ноге на грех наведоше; бојим се да не ш њима бацен буду у вечни огањ. Сав изнутра дрхћем: Бога право не хвале моја унутрашња, ни му се имена споминаше, него имам унутра себи опака измишљавања, с којимно сам се

и међу живе стаљам се, а мој живот гробу сам издала! Ето, сад ми то на главу дође, како је право за ме Соломон у песми испојао и рекао: »Ходи од Ливана невесто, ходи к мисли се за тамњан и измирну што су ти на дар

људе, наше злобнике на нас, да нас газе и сатиру, и језичаска Луна са своји рогови избоде нас кроз то, зашто нисмо право ктели чинити друг другу, и полако пак полако свој закон, недеље, велике годове, свечане дне и пост, за плећи

ТАКО ДОИСТА НЕКИМА НОЋУ... Тако доиста некима ноћу Згађа се душа Ка право иста што је Црква храмна. ПУТ ПО ЗВЕЗДАМА Нек се промењују дани и године својим завичајем, како је Господ изволио,

Та, право да јоште славније су саме сисе њене пуне с млеком, и колико јој је капљи кад из сиса узалуд откануло млека, толико горе

И пронађоше тако сви о невести да је право изречено. И то бијаше именом Зоровавел, израиљски цар, што пак изведе из ропства вавилонскога род израиљски к

А кад се право и слободно исказаше тко су, тадар ешкиле их принудише да се њиховим они поганским боговом идолом поклоне верујући и с

То говорећи му: »Ако узбуде и Теофана право света, а она ће ту бити присвојена уједно са свим свецима.« ПОВЕСТ СВЕТАГО АНДРЕЈЕ ЈУРОДИВОГА Ходећи по Цариграду

Но ето, и за те Једемске воде неки књижевници о себи мудри, износе да нису то исте право реке ни воде што се за њих пише, него о нечем другом бају да се то говори.

А докле је кочиш трезан, дотле и колима лепо и право пути, ако ли за много се не може истрезнити, то кола помало ваља да се сатру кад о себи зобни коњи мах преузму.

) И разљути се врло на то цар мнећи му да је доиста тако и јер на некога право онде његова бољарина пророк тужбу чини.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Тада обично сви изиђу, само по једно мушко и женско од млађих остану, стоје ту као свећа право и очекују заповести, дворе га. Али већим делом дана то је место само за чељад и за женскадију.

Имала очи као кадифа, косу као свила, усне као мерџан, зубе као бисер, струк као фидан, а сва је била оно право „злато материно“. Она је та на коју је сваки мислио кад је запевао ону песму „Синоћке те, леле, видо’, Зоне“.

А чине се као да га и не гледају, него гледају право преда се и иду ситно, право и пажљиво, као да прелазе преко каквог брвна преко потока.

А чине се као да га и не гледају, него гледају право преда се и иду ситно, право и пажљиво, као да прелазе преко каквог брвна преко потока.

и свачега, а највише топлине (оне топлине коју ћете узаман тражити код нас); као и све куће у тим крајевима, беше она право топло, скровито и мирно гнезданце! Кућа није имала прозора с улице. Изгледала је као була с јашмаком и фереџом.

Па, молим те, ујдуриши ти то; а ја знам шта је право... — Не бригај ти! — рекао му адвокат пружајући келнеру чашу и питајући га која је. — Ти памти... Је л’ седма? Добро..

Ете, избери си једну оди тија што ги ти каза отоичке... Коју искаш, а мен’ ће бидне право... Све су си убаве... — Ех! — одмахну Мане руком. — Та што ако су убаве! Оне ли су сал убаве? Има време!...

! Тој ли искате?!... Ба!... У мој век... сал тој да бидне — неће!... Тако је говорио хаџи Замфир. А имао је и право! Није он то онако напамет говорио...

Стала би па би гледала како играју и зевала од времена на време. Али би ипак кришом пратила очима Манчу, и није јој право било кад је овај не би опазио, или кад би отишао на друго место да игра, а ово оставио...

То је пан Франћишек, брат Чех, који је пре неколико година дошао са конзерваторије право у Србију, с врло лепим сведоџбама и мањим партитурама.

Јевда се врати у кућу с тешком слутњом. И наслутила је. Тетка Дока полете одмах право у Замфиров крај. На улици срете баш као поручену Васку измећарку, заустави је н стаде распитивати о овоме и ономе.

И тако је Дока дознала и одмах схватила и јасно јој било да ствар по Ману стоји врло повољно, и да је право чудо што се већ и свршило није. И љута на невештину и јавашлук Манин, крене се одмах из тих стопа Мани у дућан.