Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Душа му се топила од мила... Наједанпут изби један прамичак магле и из тога прамичка изиде човек па се упути њему... И он се, као, загледа у тог човека... Лице му познато, а не сећа се где га је видео.