Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
„О блажени сине превјечнога, - ја му рекох умилнијем гласом - што те моја судба занимава те ти знаке божествено лице живом бригом за ме
„Хранитељу, превјечнога сине, шта шарићи они мали значе у пламеном овом поднебију те се дижу, спуштају правилно, тмасти ничу к небу
Наврх горе трон се горди виси и палата превјечнога цара; вјечности је овде колијевка: овде се је она окрунила светом руком великога творца, одавде је хитро полећела
Ах, Сатано, обрати погледе, виђи престол оца превјечнога: он је старА начала и конца! Обрати се, душо изгубљена! Пролиј топле сузе покајања пред општијем творцем
ВИ По побједи страшној над Сатаном велико се собраније стече у палату цара превјечнога: архангели првопрестолници и премноге хиљаде сјајнијех херувимах и пак серафимах благодаре творцу могућему рад
Сунце правде и земљу огрија, храм се мрачни засја заточниках, робовима олакшаше ланци: син достојни оца превјечнога обука се у человјечество, наоружан оружијем правде и стр'јелама светог просвјештења, попирући злобу и тирјанство,