Ћипико, Иво - Приповетке
На први мах Цвијета не чује ништа но шум, и гледа у простор и прегара се. Али наједном из тога стања отрже је брзина пароброда, заселци и питоме баштине што за њом заостају.
како се ноћ спушта и захваћа и највеће висове, онако и она све јаче осјећа своју немоћ: чисто увиђа своју несрећу — и прегара се... — 'Ајдемо! — рече јој Марко наједном, питомије но игда . — Пусти још мало!