Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ, моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ: који су ми од најпре добри друзи били, сад су ми се
По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам, — о, моје жалости! Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терзајући с', утроба срце ми преврати.
се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне; а сад сједим жалосна, у ропству тужећи, и за мојом храбростју прегорко плачући. Помрачи се и вид мој, руки ослабили, згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.