Употреба речи пред у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

огањ освете тршчане кровове у прах и пепео згарио — али за то понеко сеоце, понеки је челичан син народа, као жртва, пред крвави суд изведен, и пресуда му беше — смрт.

Наше је село са Немцима измешано — а Немци су наши питоме нарави, блага разума... Пред нас су излазили с белим крпама, а пред Маџаре, као пред једноверну браћу, са литијама. Гостили су и нас и њих...

Пред нас су излазили с белим крпама, а пред Маџаре, као пред једноверну браћу, са литијама. Гостили су и нас и њих...

Пред нас су излазили с белим крпама, а пред Маџаре, као пред једноверну браћу, са литијама. Гостили су и нас и њих...

На гранама дрвета што су пред кућом засађена била, не беше ниједнога листа. Ох, па како се лепо та тужна природа са тугом срца човечијега слаже, као

гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући.

Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње. Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше,

А зар има две љубави?... Има ли два живота?... Дође вече. Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. Месечина као дан.

Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по

Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.

Ох, боже мој!... Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће

— Да, да, био си онде уча... Сећам се да сам те, некако пролетос, кад сам онуда кожице куповао, пред механом виђао; и ручали смо заједно... Е, па лепо! А куда мислиш путовати у име божје? — Ја, пријатељу, до Београда.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Како ли ти нам их је лисица падо дочекала, како је с њима пред орловим очима о храст ударала, срце из њих јошт живих чупала и прождирала, — свак то ласно погодити може.

„Онде — одговори старац — гди се слаби не боји силнога, нит сељанин плаши пред спахијом, гди се сиромах богата не стиди, нити поштен човек мари што непоштен о њему говори, и гди јавни непоштен жиг

По срећи, изиђе неко пред њу са свећом: позна и сама од шта је бежала. Свећа је просвештен разум који нам показује истину, а мрачно сујеверије

не боји, но гледа у њему чувара свога; а у турској земљи, колико је даље од Цариграда, толико више бедни христјанин пред агом и његовим слугама, пред спахијом и пред јаничаром, дркће као овца пред курјаком.

свога; а у турској земљи, колико је даље од Цариграда, толико више бедни христјанин пред агом и његовим слугама, пред спахијом и пред јаничаром, дркће као овца пред курјаком.

турској земљи, колико је даље од Цариграда, толико више бедни христјанин пред агом и његовим слугама, пред спахијом и пред јаничаром, дркће као овца пред курјаком.

од Цариграда, толико више бедни христјанин пред агом и његовим слугама, пред спахијом и пред јаничаром, дркће као овца пред курјаком.

Зато излишни комплименти, ласкателства, церемоније, необична похваљивања и улагивања пред паметним људма никад нису што добро значила.

15 Курјак, баба и дете Курјак гладан хођаше којекуда тражећи што да изе. Дође увече на крај села пред једну кућу и чује дете гди плаче и бабу гди га страши, говорећи да ако не умукне и не пође спавати да ће га намах дати

Бедни су онде људи гди зли већу силу и власт имаду, и принуђени су као она бака говорити: „Мој синко, добро је и пред сотону каткад свећицу ужећи, јер је зао, ваља га се бојати”. Питали су једног старца Херцеговца кад ће злију нестати.

Преблажен они човек који сваки | дан добро твори само зато што себе пред богом дужна к тому чувствује, не престаје благодарећи вечному Творцу што га је у состојаније положио да то може

Меру, дакле, у говорењу. Ко говори о другима зло пред нами, и о нами ће пред њима: не говоримо, дакле, зло о другима, разве кад је зло јавно, познато, и кад може неповинима

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

шýмом и дрхтањем, ватру подражава Она је празник, недеља усред лета Кроз кров без црепа видим њен прозор у лози Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали Мој вранче, сутра је ујак у њену варош вози Спавај, мој вранче, сви су коњи

И док ме је џелат у конопце плео шта сам то у твоме сјају разумео, па ћутим пред људима што ме хлебом госте и пред судијама спремним да опросте?

И док ме је џелат у конопце плео шта сам то у твоме сјају разумео, па ћутим пред људима што ме хлебом госте и пред судијама спремним да опросте?

Жаба у устима, канџа у стомаку! Није ти ово ни радост сиромаку, а камоли цару! а камоли јунаку! Ако смо ово пред Косово пили, како смо могли - добро смо и прошли!

Немао рибе у Рибници немао вола у Волујцу ни овце на Овчару! Не смео без ножа ни пред брата! Са кућишта се на гробиште премештао! Не нашао ни корена, ни листа! Десном руком чорбу од леве мешао!

Крај Дегендорфа сахрањени Руси, Немци закопани на непозната места! Французи с гасмаском на лицу, пред сонетом, пред пољупцем И цветом, пред шампањцем!

Крај Дегендорфа сахрањени Руси, Немци закопани на непозната места! Французи с гасмаском на лицу, пред сонетом, пред пољупцем И цветом, пред шампањцем! И Венецијанци мртви под лафетом, с лицем у пепелу, притиснути ранцем!

Французи с гасмаском на лицу, пред сонетом, пред пољупцем И цветом, пред шампањцем! И Венецијанци мртви под лафетом, с лицем у пепелу, притиснути ранцем!

о да нам вреди ђурђевком на мач! Пада киша на добоше ЗИМА У СРБИЈИ 1809. ГОДИНЕ Љуто пред турском најездом, две војводе, два кнеза, Милоје Петровић Трнавац и Петар Добрњац, запенише, ускипеше, закрвише се

Од родитеља ме језа хвата, од синова бежим кроз иглене уши, пред сестрама се кријем у мишју рупу! Брат ми ударцем цокуле просипа супу, а о небрату и да не говорим!

Изађе сунце иза Гојкове ковачнице, обасја липу пред црквом, орах пред основном школом, амбар, општину, гробље и пут, па за Раденкову воденицу зађе. Доро мој!

Изађе сунце иза Гојкове ковачнице, обасја липу пред црквом, орах пред основном школом, амбар, општину, гробље и пут, па за Раденкову воденицу зађе. Доро мој!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе

и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.

Турци Ваљевчани изађу пред њи’ у Љубостињу, дочекају и’ и ту се потуку. Но кад у том боју турска поглавица Омерица погине, а с други’ празни’

С мером и у своје време много се којешта чини без штете, што пред судом здравога разума не би се могло оправдати сасвим. Тешко ономе који прву чашу сваке своје наклоности до дна испије!

Кажемо ми да ћуте, и кажемо им, да су они сви сад у цркви као на небу, а пред олтаром као пред самим Богом, но да стоје, ћуте и слушају шта свештеници у олтару читају и проче.

Кажемо ми да ћуте, и кажемо им, да су они сви сад у цркви као на небу, а пред олтаром као пред самим Богом, но да стоје, ћуте и слушају шта свештеници у олтару читају и проче.

смо и̓ у ред да са великим молчанијем иду на целивање, најпре стари људи, а после жене, потом девојке, и све по двоје пред иконом у један ред по двапут се прекрсте, на десну страну олтара, пак леву целивају.

И договоре се сви кнезови, пак и кнезови и кметови сви у гомили пред пашине сараје. Кнезови уђу код паше, а сиротињски кметови у авлији, али то бива обично сутрадан, кад веће везир

авлији, али то бива обично сутрадан, кад веће везир разреше порезу, пак им се учини млого, и кад сви чују, и онда иду пред сараје и вичу, и помажу, до Бога се чује, а паша им понешто одобри и умањи.

А то се све под ведрим небом пред свом скупштином ради и дели, и тако се растану, па потом сваки кнез сазове од своје кнежине од свакога села по два по

кметови, сваки из свога села доведе, ако му има слепац или богаљ или какав други сакат или убоги сирома, и све и̓ пред кнеза и кметове упараде, и кнез запита: „Ето, браћо, ово сиромака које видимо; хоћемо ли или нећемо на њи̓ порезу

” — Кнезови сви скупа оду и позадуго постоје, преко обичаја, пред собом везирском. Доцкан отворе се врата од собе везирове и, кад кнезови уђу, поклоне се и по обичају приђу скуту,

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

А душа му је била јести пурењаке и припијати уз њих ракију. Паја изашао пред кућу, запалио своју симсију, па се извалио колико је дуг.

од кијања, па му је једном чак и запретио да ће му омлатити о уши и чибук и симсију, само ако још који пут задимани пред њим. Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека газда-Раке из куће: — Павле! Павле!... Боље! Боље!

се два-три пута, па кад виде да је Рака већ далеко, искреса ватре, и опет задимани, па онда пође полагано — све ногу пред ногу. Дуван га загрцне; застане да се искашље, па се, онако дугачак, превије као пругло чак до земље.

Истина, среска је кућа подалеко, за читаво по сата хода; али они пред вече, кад изиђу из канцеларије, пођу мало у шетњу, и неће обићи а да на сврате.

То јутро беше некакав свечаник, па се искупило у механи доста људи. Неки сели по клупама пред механом, неки у механи за столове, па тако у шали и разговору седе и пијуцкају помало.

А они уз њега додаду: — Погани Цинцари!... За једним столом засела њих четворица; пред сваким по полић ракије, пљуцкају и већ заводнили очима. — Хајдемо, хоћемо ли?

— рече она, па настави копати. Утом дођоше Спасоје и Ђура да се мало прихвате. А Марица, те пред њих: — Ама, Ђуро, богати, привикниде ти оном Радовандери — нек ме се окани једном! — Шта, зар ти опет не да с миром?

Као да га сам ђаво нанесе — куд год пођем, јали ће ме срести, јали стићи... Сад, баш пред вама, хтела сам га мотиком међ оба ока...

У механи већ засела ова четворица па играју жандара, а пред сваким по полић ракије. Долази још селака — по један или по двојица.

Рака само сркне од муке а светлаци му сену пред очима; али трпи, шта ће. Кад му скиде рогу с врата, рече: — Болан, газда-Рако, није већа ни у мог сивоње — добро си

Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан... Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре... Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!...

Као човек доле... Иде лепо баш као човек... Али му наврх главе рог, као овај дирек пред механом — ни узми ни остави толики, па стоји право као усађен!... Богами, мене ти подиђоше мравци!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Дичио се што је глава тим честитим људима, који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.

Дичио се што је глава тим честитим људима, који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.

Него, у том поносу било је и таштине. Били су веома поносити својом слогом, па су се не само дичили и поносили пред другим селима, него их чак задиркивали и пецкали; толико су далеко ишли да су им и имена издевали...

— Дај да ијем! — Сад, сад, ага! - виче он и скаче, онако изувен, пред незвана госта, те му врата отвара. Турчин натмурен улази у кућу и гледа надувено и бесно око себе.

Врљао је вас дуги дан. Рој мисли обујмио му памет... Он је желео да оно што уради, уради најбоље. Пред очима му стојаше сјајна будућност. Дружиће се са првим беговима... Неће бити Турчина који неће знати име његово.

Лак сам као тица!... И, без икаква напрезања, одскочи белегу за читаву стопу. Лазару смрче пред очима... Он напреже сву снагу, али не може доскочити. Скочи двапут у место, али трећи пут удари назад.

Свирач задуван, ознојен, застао пред Иванковићем, па свира места, а овај преплеће ногама, као да коске у њима нема. Наједаред се проломи да гора јекну: —

! — Због мене!... Зар ти не знаш?... А он те одавно мрзи... Станку наједанпут пуче пред очима... Он се сећао свега; сећао се како га је Лазар избегавао; сећао се како је узвикнуо: „Јелице!... Сад играј!...

је као у неком полусну, у коме је чуо и оног малог црвчка што црвчи изнад његове главе, и онај шушањ што га зелембаћ — пред сами смирај сунчев — прави хватајући муве и бубице, и онај цвркут мале тице што цвркуће у свако божје доба дана; али

и сети се свега што је било, сети се и онора што је урадио... Мисли му се мало задржаше на самом делу... Пред очима му се јави слика Станкова: како безбрижно игра поред Јелице, како јој нешто шапуће на уво, и како се она смешка;

И он пусти кораке... Али... наједанпут застаде... На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде. Он диже главу и виде пред собом човека...

Али... наједанпут застаде... На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде. Он диже главу и виде пред собом човека... Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било... Прва мисао беше му: Станко.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Тешка је, бескрајна, вечна туга њена На домаку ноћи, тишине и таме. Пред вртовима океан се пружа, Разлеће се модро јато галебова; Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа Шумори ветар тужну

ПОНОЋ У соби музеја глухо ноћно доба. Пред гранитним Марсом ту страсна и гола Игра баханткиња. Ту лије Ниоба Мраморне и хладне сузе вечног бола.

Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје. Самотан свугде и пред свим у страху, Странац у своме и телу и свету! И смрт и живот у истоме даху: Вечно ван себе тражећ своју мету.

Тако селица јато гладно, Све море прешавши зрачио, Падне по трњу: за њим хладно, А пред њим немо и мрачно. ПОБОЖНА ПЕСМА На чему зидам цркву, на чем? На стени, песку или блату?

Из свију ствари ти си у мене гледао, Твој громки глас сам чуо у морском ћутању... С болом пред ноге твоје свагда се предао, Само за твојим жишком следио путању.

сен моја поред мене, Огњена сабласт и џин модар; Преда мном као вођ без смене, Као жбир за мном, нем и бодар. Пред шумом преста да ме прати, За шумом већ ме опет чека; Пред праг ће цркве збуњен стати — Тај предисконски страх

Пред шумом преста да ме прати, За шумом већ ме опет чека; Пред праг ће цркве збуњен стати — Тај предисконски страх човека.

Мој се дух божјег вина напије, Срце се светој речи отвори, А бдим пред страшном бравом капије, Као пред градом где су злотвори.

Мој се дух божјег вина напије, Срце се светој речи отвори, А бдим пред страшном бравом капије, Као пред градом где су злотвори.

Лагано као што и цвет вене, Умиру јесени хладне, зле. А када у тренут неки касни Све ствари зажеле задњег сна — Пред ким ће поћи да негде заспи Ледена звезда са речног дна?

И бродолом у освит ведар, И очајников крик за снагом; И на Либану сјајни кедар, И страшна војска пред Картагом. Господ ме сеја целом шаком У часу светлу и голему, Да будем јутро дану сваком, И његов глас и кључ у

Тад су пред тајном што је морила, Сва уста ствари проговорила. Творче, кроз олуј и кроз ћутање, Слушам све твоје сјајне гласове

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

И мада је мајка почесто навијала да јој доведем „одмену”, ништа ме није вукло пред олтар. Није да сам ја из принципа желео остати нежењен, него — не знам ни ја! Напротив!

Често сам једва чекао да га нађем, па сам после пристајао и да га пратим чак и по његовим визитама, и да га чекам и пред туђим вратима. Дао сам се малтретисати и његовим латинским речима и реченицама. Шта ћу?

Мени је нешто играло пред очима, те ми се чинило као да се Ђорђе с неким рве. Тада се из његовог као стакло мртвог ока откачи атом леденог

хладноћом систематски разрађујем материјал и остављам оно нешто напослетку, мада ми оно опет и непрестано искаче пред очи. И то као да је нешто утешљиво, пријатно, слатко. Редом, редом!

Ја се чудим да јој још тог вечера нисам пао пред ноге, да јој нисам казао... Али шта је, шта је то све? Како се све то губи, бледи и издише пред величанственом

Али шта је, шта је то све? Како се све то губи, бледи и издише пред величанственом простотом мога најновијег познанства!... Тога дана било је топло, али је дувао јак ветар.

Ћутали смо. Чини ми се да смо обоје слушали ветар. У тај пар врата се широм отворише, и уђе Ђорђе са штапом пруженим пред собом, са сестром и са ћерком. Чини ми се да сам почео цвокотати зубима. Сад ми је било све јасно!

Моја му мати прискочи у помоћ. — Па шта сад мислиш, брат-Ђоко? Он брзо покупи све око себе и баци пред матер. Рече: Да се осећа боље. Да му је Јоца рекао да то може бити још боље.

— и ја поскочих вратима. Али као Црвено море пред Мојсијем, тако се њена лепа и суха ручица испречи преда мном. — Кад јој погледах у очи, видех нешто огромно велико,

А оно тамо далеко пред њима, да није оно Јоца доктор?... Чудно сам се осећао кад уђох у собу и видех маму у оном свечаном расположењу као

” Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац па прижеже кандило пред светим Ђорђем. — 'Одите, децо, молите се Богу да нас избави од пропасти! — рече она.

Ми потрчасмо њој под икону и сви клекосмо, а Ђокица клекао пред мајку, окренуо се лицем њој, крсти се и, сироче, чита наглас ону половину Оченаша што је већ био научио.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А у колу кад свира, па кад стане пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа улево у земљу, па све везе, док се не

А у колу кад свира, па кад стане пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа улево у земљу, па све везе, док се не озноји испод носа, па добије к’о неке мале брчиће као од росе.

моле вас да дођете... чекају вас у порти пред црквом, да крстите новорожденог младенца мужеског пола Неци Прекајцу. (Аркадија је, као и поп Ћира, мрзио на Вука и

Она вели да га је поп Спира добио само зато што је једанпут у једном ужем друштву певао пред Његовим Преосвештенством и Екселенцијом Господином Владиком уз тамбуру неке »мирјанске« песме, каже да је певао: »Вино

— Ето, то је певао — вели поп-Ћириница. — Нема ту никаквих других заслуга, него певао пред Његовом Екселенцијом неке песме, оне, знате, »на фронцле« песме, а Екселенцији се допале, па му послао црвен појас кад

Василија, па дошао и стао пред њега и замолио га да га покрсти и преведе у нашу православну веру, — не би се заиста више зачудио поп Спира него сад

Коме треба, тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а већ перо и мастило носио је увек он сам са собом.

Баш је звонило на вечерње кад прођоше Великим сокаком једна кола и у њима један млад човек. Баба Пела, која је седела пред кућом и подштрикавала неке чарапе под багремом, видела је како је онај путник у колима скинуо шешир и прекрстио се,

Кола стадоше пред Великом биртијом, тамо где само господа и Жиде свраћају, а од ових из села одлази тамо само господин попа, и један и

Донесу пред госте сатљик вина и холбу воде, па онај меша вино с водом, фртаљ чаше вина а три фртаља воде, па мало пијуцне а мало

се убивају муве, па по ваздан иде, убија муве и растерује сан, јер се боји »шлога«, па не сме да спава после ручка. Пред ту су, дакле, кафану стала кола и кочијаш скин’о два сандука; један већи а други мањи, оба врло смешна изгледа, а

браун-капију са дугачким и честим ексерима са врховима горе поређанима због лопова, а још више због Мађарице слушкиње. Пред кућом ред багрења и два велика јалова дуда, а испод дудова је клупа, а на клупи испод оног дивног хлада, врло згодног

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

ЛУДИ СТЕВАН 40 XИX ДЕДА ВЕСА 42 XX 43 XXИ 45 БОЖЈИ ЉУДИ И ЗАДУШНИЦА Једна пада у зиму, друга у лето, пред летњег св. Николу.

торбе преносила у Љубину, тобож да је то напрошено, само да јој се не би после још више смејали кад би морала да му пред свима, на очиглед, одваја од онога што је за себе напросила, и њему да даје.

пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред клисарнице да се одмори од препојавања, она стала пред њим. — Које добро, Назо? — упитао је он.

Нове. Још не закрпљене. Одмах ми дадоше, чим затражих. — И, само да би га као заинтересовала за себе, као пред њиме се уздигла, почела би да му прича како су јој, чим је затражила, одмах дали.

А и варошанка. Она опет да би се пред Тајом као показала, гласно се здравила са женама које су их даривале и с којима се она познавала.

Тад би се Таја дигао, дошао пред врата и почео да је тера, гони из те своје собе. — ’Ајде, иди си мори, иди. Моје је то!

И чист. Као да није радио, заједно с њима сукао ужета. Очистио се, опрао и склоњен од осталих, једе само хлеба. Пред њим ништа друго до тестијица воде. Питате га: — Зашто само сува хлеба?... Шта друго не једеш?

да седи, не дижући шајкачу с очију и не престајући да грди просјаке, вади скривену у недрима своју торбу, меће је пред себе, нагиње се над њу, шири је, и почне онда на сав глас да призива пролазеће жене: да му уделе...

и никад нећеш да изедеш... Једи, сељо... — И све што год је напросио ређа пред сељаке да једу. А сељаци ако му за то коју ракију плате — добро, ако не — не тражи. Само ни ту не остаје.

И ко њу има, бива богат, много богат. Пред њом се све отвара. Паре закопане у земљи, лале — сестро! саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место

ИX ПАРАПУТА За њега се не би знало, нити би га толико гледали кад би се он, обично суботом, пред мрак, појавио. Сав нагунтан, са по десет пари кошуља и гаћа око себе и пун других крпа што једнако купи и халапљиво

Други од тих крпа не би могао ни да крочи а камо ли да још као он поскакује пред светом и дере се: — Парапута! Парапута!...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Плакао је пред дужником довде док му није пружио новац са: „На, нек те ђаво носи!” За време целог шегртовања само је једанпут био

Но, што му је пред светом шкодило, то је карта. Холбер и макао биле су његове најмилије забаве; особито је радо играо фарбл, понајвише са

Упрегну и оду. Господар Пера обукао је свој најлепши капут, премда је био послен дан, па стоји пред дућаном. Није чудо, има госта младожењу! Љуба је са својом фуром стигао у виноград.

Љуба је са својом фуром стигао у виноград. Ту му се сад цела романтика развила. Красни виногради, лепа Савка пред очима! Он је већ са својим срцем сасвим начисто. Госпођа Јелка сву је галантерију на њега просула, само да га обвеже.

Кад су већ готови били, опет. уђу у собу да промишљају како ће визиту правити. Било је већ пред вече. Ходају по соби горе доле. Кад дође једно девојче, иште од бирташице једну земичку, а овамо пиљи Љуби у очи.

ВИ Љуба опет имаде две партије пред очима, и то обадве добре. Једна је у селу П., богата паора кћи, а друга кћи имућна опанчара у вароши Б.

— Татијана неће доћи. — Зашто неће? — Ја знам зашто. — Па реци. — Мене мрзи пред овим господарима да кажем. — Та реци слободно пред нама, неће ти ништа бити, — упадне чика-Гавра.

— Зашто неће? — Ја знам зашто. — Па реци. — Мене мрзи пред овим господарима да кажем. — Та реци слободно пред нама, неће ти ништа бити, — упадне чика-Гавра. — Е, кад баш хоћете, казаћу вам.

да види илуминацију. Начује још и то да мираз није баш сигуран. Одважи се цело познанство прекинути. Пред вече хода око куће Милеуснића да види мајку. Мајка и Милевина сестра спазе га и зовну га унутра.

— Шта је то „отр шос“? — То је „другојачије“. — Па зашто не кажете тако? Ја сам мислио да је какав Бечлија пред вама отргао шос крило од капута. — Ви сте смешан господин! — Молићу, ја сам само господар.

затим обуче другу хаљину, метне ланац на врат, бразлетне, прстење, па онда оде у велику собу и стане сасвим обучена пред огледало. Ту намешта уста. Сад их мало јаче скупи, сад опет попусти, па се мало смеши, а очима изврће да поглед угоди.

Гледићка је ђаво, прониче ти у срце; само гледај код ње у вољу да дођеш; код њега је лако. Па, онда пази како ћеш пред девојком говорити, јер није проста, и само углађен човек јој у очи пада. Дођоше у Ш. Терају у бирцауз. Преоблаче се.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

није знало о бесу и смеровима оних слепих и невидљивих сила, од којих је онај развој догађаја даље морао зависити. Пред Министарством Спољних Послова, на чија су врата брзо и озбиљно излазили и улазили министри и важни људи, стрчавајући

— Где та видео и ко је тај, Бога му није то мала ствар. — Ко сам да сам. Ено вам пред зградом Посланства његових ствари и дипломатске архиве, све је увезано, спаковано и натоварено; можете видети!....

А око кувара из руског посланства, пред ниском и црвеном, од цигаља, кафаном „Код Три Сељака” окупила се јака гомила и кувар са оном важношћу фигуре из

Кад се Јуришић растао од њих упути се право Министарству Спољних Послова. Тамо пред Министарством гомила је расла све више, и кад се Јуришић приближио оној згради настало је неко комешање и жива и

Ево осећам лепо, како ме милује црно крило гавраново”. Два дана иза тога, пред вече двадесет петога јула, Јуришић је журно Дојурио кући.

снага што се тренутно дубоко и лажљиво била притајила и подала утицају оне ужасне сумње да је можда нејака и слаба, пред снажном претњом оног надувеног џина кога није познавала и чију моћ није могла одмерити.

Тамо пред својим шатором, испружен на трави, лежао је Јуришић и гледао у небо. На његовом белом и болесном лицу дрхтале су сетно

Христићу заводнише очи и кад батерија ишчезе путем он понова узе спуштену телефонску слушалицу и принесе уву. Пред њим, у дворишту, један велики петао шареног и растршеног перја, праћен кокошкама, кљуцао је шепурећи се и тражио мирно

Он се брзо спреми и кад неки сељак однекуд дође да га води он пође одлучно пред свима у оном правцу цркве. А тамо унапред, камо се он кретао борба је још трајала само са све слабијим дахом и ретка

исписана она славна имена уланских коња, а изгребане очи светаца, пробушене прси Богородице, и она поразбијана кандила пред олтаром, сав тај утисак понижене и осрамоћене светиње ули му једну одвратност, која га је чудно храбрила у оној одлуци.

танки дрвени капчић на лењирастом прозорчићу, те уђе нешто светлости, па засењеним очима које су га болеле, погледа пред собом.

осматрао она ућуткана места, два тешка зрна зафијукаше па се наједанпут, са ужасним треском срушише једновремено пред црквеном портом, онда мало затим, са парајућим јауком, два друга пребацише цркву.

Африка

Читави потопи воде сливају се из пумпи. Пред нама су непрестано морнари, који раде ћутљиво и приљежно Бретонци, Корзиканци и Црнци.

Пошта џиновска. На пост–рестант само један телеграм. Стотине и стотине црнаца чекају пред гишејима. Ко их је научио да се дописују? Сматрају за природно да белац чим стигне буде услужен пре њих.

Брегови банана; гри–гри на све стране. Парк са стазама посутим шкољкицама, седефастим и руменим. Пред главном кафаном један пријатељ са брода обраћа ми пажњу на црнца који показује огромног питона.

17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима.

И то је прва чежња пред овим облама. Што више пловимо крај њих, склоп распореда овог острвља све је чаробнији. Сада је то једна бескрајна

После пола сата, одједном скрећу у страну и нестају на ширини. Ниједне птице више над нама. Пред подне почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи, стварају

атлетских сељана, који су можда последњи људождери на самој обали Океана; бродови који настављају на југ застају пред Табуом да узму неколико десетина њих за рад на утовар и истовар доцније робе, враћајући их при поновном проласку крај

Кад сам завршио паковање и испео се на кров, ја сам се већ нашао пред Басамом. Обала дуга, једнолико, не одвише зелена. То су брегови који заклањају стварну обалу, одвојену лагунама.

Риболови. Плетена ловишта. Река тамна као опал, склапа иза нас и расклапа пред нама своје огромно високе и густе шуме које је окивају.

До пред подне скоро небо је тешко, сумрачно, од силних испарења; над водом врела и загушна пара као у купатилима. Ова убиствена

Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе. Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља,

Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе. Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља, смртоносни.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Ти си крива. Зашто ниси газдарица у своју кућу, да узмиш на ум? ЈУЦА: Та ономад је пред вашим очима квара учинио. ЈАЊА (узане): Сирома Јања, мора да пострада чрез неваљало свет!

Црњански, Милош - Сеобе 2

се беше населио у тврђави, изнад војних тамница, откуда је могао, и голим оком, да види улаз и излаз пукова, и страже пред капијама.

Нити да ушоре своја села. Зато је у поменутим, црним, путничким колима, из Беча, освануо, у Темишвару, пред вратима Енгелсхофена, оберкригскомисар Гарсули, и ту је ова прича почела.

Са четири дебела каиша. Али је био, за толике људе, уједно и црна судбина. Гарсули се био зауставио пред вратима Енгелсхофена, међу старим топовима и пирамидама топовских ђулади, али је био отишао на јутрење у цркву

А, сем тога, жели и то, да сутра, на егзерциришту, та ландмилиција, пред њим, парадира. А жели да види и Махалу, где је дошло до нереда.

“ Гарсулија је, међутим, ћутање старца доводило до беснила и он је почео да галами, као пред својим писарима. У један мах, дохватио је штап као да хоће да одалами старца, али га је само спустио на патос између

Ко зна шта ће измислити сутра.“ Енгелсхофен је, међутим, био викнуо свог хусара, који му је дремао пред вратима. Наредио му је да сиђе доле до канцеларија и да каже да ће оберкомисар доћи у затвор, да визитира.

За тренутак, Гарсули је застао и подигао наочали, да их боље види. Исаковичи су ћутали. Први, пред Гарсулијем, био је мајор Јурат Исакович, други, прве класе лајтнант Петар Исакович, трећи мајор Трифун Исакович, а

Разрогаченим очима прошао је, још једном, пред њима и рекао им да сад могу ићи, кући. Био је сигуран да нико неће ни ланути.

Међутим, Ђурђе је био славна јуначина и такав, а најмлађи. Леп као Циганче. Ђурђе је био узео став „мирно“ пред тим Венецијаном, црвен као рак, притегнув сабљу уз бут.

Био је то леп, витак официр, који још није био превалио ни тридесету, а стајао је пред Гарсулијем прав као јела. (Гарсулијево име изговарали су неки и „Гарчула“, а он се на то љутио и исправљао „Гарсули,

Гледао га је зачуђено. Иако дугих стопа, и ногу, тај човек је стајао пред њим, ипак, врло лако, отмено, и, кад је Гарсули пришао, Павел је брк свој погладио. „Прави лепотан“, помисли Гарсули.

„Палавичини“, довикивао је свог официра у идућим колима, „видите ли оне људе пред нама? Какви лепи људи, какви лепи, стасити људи!

Теодосије - ЖИТИЈА

Одведе га насамо и запита: — Како толики пут превалисте тако брзо и не уленисте се пред толиком даљином места и тако напорним путем? А овај му исприча велики бол срца његових родитеља и плач непрестани.

И када је осетио да су заспали, божаствени младић, будно око, уставши од њих поклони се пред светим олтарем и даде своје обете Господу, пошто га благослови игуман, и узе једнога старца, одликована свештеничким

“ А војвода са оним благороднима примивши одозго бачену ризу и чистотне власи са писмом, и положивши их пред себе, оплакиваху живога као мртвога, говорећи: — О, невоље од тебе, господару, шта ово учини нама, јер грчи си нам

му са страхом и бојажљиво, стидећи се да га назову сином, називајући га оцем и учитељем, молитвеником, заступником пред Богом. Молили су га да се моли за њих: „Дом наш је у твојим рукама, душе наше и ми сви смо“, кажу, „у твојој вољи.

и натоваривши мазге манастирске, и узевши уз њих слуге као сапутнике, дубоко у ноћ пође на пут, а сам иђаше бос пред њима, жалећи да насити оне што по пустињи самотно живе, који су постили по три и пет дала, и недељу дана, и сваки је

Ту, пред светим дверима светога олтара, поклонивши се, предаде Господу своје обете. За време службе и молитве, био је руком исто

Измоливши благослов од игумана, Саву са собом као жезал старости узе. А овај, по обичају, босим ногама хоћаше да иде пред оцем, а милостиви отац, не могући трпети, забрани му то.

што је у Господу имате према светим манастирима, и нарочито према Ватопеду, добро творите, јер добро је и пријатно пред Богом свако дело у Богу.

Жалост — што је изгубио пријатеља, друга и саподвижника, и покров пред Богом у молитвама. Радост — што се удостоји да види оца, како је до краја подвиг свршио и украсио се сваким

А и твој труд за мене, подвизавање и молитве твоје и милостиње, узиђоше на памет пред Бога, и зато те очекују спремљена ти добра са мном.

и као што си на небесима пред анђелима слузи твоме, оцу мојему, милост твоју подарио, прославићеш га чудесно, Господе, и на земљи пред људима, да и

на небесима пред анђелима слузи твоме, оцу мојему, милост твоју подарио, прославићеш га чудесно, Господе, и на земљи пред људима, да и ја, недостојни слуга твој, добијем поузданију смелост, да си послушао молитву моју, па ћу ти убудуће у

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

округа, из загребачког, вараждинског и крижевачког, говоре такође кајкавским дијалектом, кога уосталом нестаје пред штокавским, који се шири као књижевни српско-хрватски језик.

У њима је провејавала ова мисао: „Ми смо Јужни Словени; сепаратистичких назива треба да нестане пред нашим генеричким именом; ми ћемо, дакле, узети име Јужни Словени, које ће највише допринети нашем народном јединству.

Осим тога, у оно доба несигурности велике задруге су имале већи углед пред Турцима и другим непријатељима. Па и после Турака, када је највећи део динарских земаља био у српским рукама или под

Има много јунака окорелих у борбама који су заплакали пред невољама других! Анта Богићевић не може од јада да описује Лазаревић Луки муке лозничке посаде, већ најпре заплаче.

становништва у Јадру (у Србији), подсећале су ме на особине које руски писци приписују својим најбољим сународницима. Пред већим туђим невољама ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље.

„Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све што би непријатељ могао узети.

год. Често су и снови имали велику улогу. Пред погибијом црногорских потурчењака сањао је озринићки сердар Вукота старога Озру, који је по предању родоначелник

У ову врсту спада и то, што се пред катастрофу 1813. год. по Србији пронео глас да сандук, тј. ћивот, светога краља у манастиру Студеници шкрипи, хоће да

Оваква се дивинација осетила пред устанак 1804. год.: „земан дош'о ваља војевати“, каже народна песма. Исто је осетила Србија 1912. год.

Чак и тада нису уступали пред ударима судбине. Иако оборени они нису побеђени. Кад су дошли на Крф хиљадама умиру од изнемоглости, али после четири

Кадшто сам на динарским врховима сретао пастире пред пространим хоризонтом, удубљене у проматрање небеских појава. Понекад би разговарали о удаљеним планинама чија су им

Ово су прави и чисти Динарци и поглавито Динарци ерског варијетета. Пошто се је старо становништво пред турском најездом иселило у панонску Хрватску и у Крањску, почело је у Хуј веку ново насељавање.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ко је крчмар, а ко чича Тришо, то зна само мачак — Нестанак џака Јурећи друмом, чича Тришо убрзо стиже пред једну врло стару крчму, над чијим су вратима била насликана два магарца, испод којих је писало крупним словима: КРЧМА

Сад ће се вратити. Чича Тришо баци пред свог магарца нарамак сијена, остави га с мачком у колима и крену у крчму гунђајући: — Најприје ћу се добро напити да

Само се храбро држи! ДЕВЕТА ГЛАВА Вал страха пред медвједом — Продрмусане реченице: Бјежи, Кнеже! Мачак лав једе мјесец — Насмијана крушка — С неба падају мачке

планини, али како се био исувише захуктао, заустави се тек на другом крају шуме, провири иза посљедњег дрвета, па кад пред собом угледа чисту пољану, он зачуђено избечи очи: — Гле, па ја се у овој гори не могу ни сакрити.

куће Миш пророк пронађе увече мишеве Сланинка и Брашнова, који му испричаше да су још прошле ноћи побјегли из куће пред неким коњићем који скаче на мишеве.

Тек што су изишли накрај њиве, угледаше на малој заравни пред млином гомилу кокошака и врабаца и мећу њима пса Жућу.

— Жив жив! — питали су врапци. — Жив, жив, јакако! — шепурио се Жућо. — Ено га сједи пред улазом у свијет, гребе по вратима и мијуче: „Жућове-јуначино, пусти ме да уђем!

Изненаћен, Жућо од великог чуда прогута лаж коју је управо хтио да каже, па онда, да се не би осрамотио пред кокошкама, јурну пуном брзином према мачку Тоши урлајући: — Опрости се с репом и ушима, више их нећеш видјети!

Ехеј, било је ту загрљаја да се од њих нахерио млин, па суза радосница да се оросила читава ледина пред млином, било је уздаха да су шумјеле све околне врбе и јеле, толико причања да о томе и данас брбљају свраке и врапци.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

НА ПОЧЕТКУ 20 ИИ. ПОСЛЕ ПОЧЕТКА 21 ИИИ. НА СУНЦУ 22 ИВ. ПОД ЗЕМЉОМ 23 В. НА МЕСЕЧИНИ 24 ВИ. ПРЕД КРАЈ 25 ВИИ. НА КРАЈУ 26 ВРАТИ МИ МОЈЕ

хладна срж Не знам ни ја Ко да поново све почиње Неким страшнијим почетком Знаш ли шта Умеш ли ти да лајеш ВИ. ПРЕД КРАЈ Куда ћемо сад Куда бисмо никуда Куда би две кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

) ЉУБОМИР (са изненађењем прати га погледом). ПАВЛЕ (најзад осети потребу да се оправда и стане пред Љубомиром): Ја не знам зашто сам вам то малочас поверио, али...

РИНА (долази и упућује се право њему; стаје пред њим, али без храбрости и онога поноса који је раније имала): Ја бих хтела, Павле, да се објасним с тобом.

Такав сте исказ дали пред истражним органом. РИНА: Да, тако је! АНТА: И он је отишао, управо нестао је. Сутрадан нађено је крај Дунава његово

Мислите ваљда мени је пријатно што сам га видео. А видео сам га, нисам га превидео. Ристић трговац стајао баш пред својом радњом и ужасно се изненадио кад га је видео. Човек је просто пребледео.

РИНА: Тврдиш као да поуздано знаш? МИЛЕ: Знам као и ти што знаш. Он у ово доба, пред одлазак у канцеларију, увек сврати код Лидочке на кафу.

РИНА: Исто тако и мене. ЉУБОМИР: Обли ме зној по челу, а руке почеше да се хладе, замагли ми се пред очима и ја се наслоних на зид. СПАСОЈЕ (узима га под руку и одводи на страну.

Истрагом је утврђено да сте ви извршили самоубиство и, према томе, ви сте мртви; ви сте пред законом мртви и ви сте за нас мртви. Сахранили смо вас, и то свечано.

само, знате, писање ће изазвати и одговор, па онда ако изнесете ствар на сва звона, то ће вас врло брзо одвести пред суд, а мени изгледа у овоме случају да ви имате све разлоге да избегнете суд. СПАСОЈЕ: Па да, шта ће ми суд?

Доказ вам је, господине, што сам и ја био три месеца у лудници. СПАСОЈЕ: Ви? ЂАКОВИЋ: Да, пред изборе народних посланика нашло се да сам луд; после завршених избора нашло се да сам паметан.

) СПАСОЈЕ: Па, дабоме, најбоље је не помињати га. АГНИЈА (прилази Спасоју поверљиво): Спасоје, не Могу, знаш, пред дететом да ти кажем, а напољу се неке чудне ствари шапућу. СПАСОЈЕ: Знаш ли ти, бога ти, шта се о теби шапуће?

Какво изненађење! СПАСОЈЕ: Баш добро те си наишао; ја већ немам моћи да те браним пред твојом вереницом. ЉУБОМИР (пошто је пољубио Вукицу у руку и са Спасојем се руковао): Зар сам толико крив?

ЂУРИЋ: Ох, то је тешка оптужба, и то у најгорем тренутку. Ствар „Илирије” се овога часа налази пред седницом министарског савета; сваки тренутак, може нам донети концесију, а концесија представља милионе... милионе!...

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- понављала је смешећи се, иако читаво Караново тврди да се она на известан раскид веридбе на пола сата пред венчање никада није успела да навикне.

Идиот! И то идиот који није стигао да види како у том граду једино градски делују црква и затвор пред којим један милиционар стоји тек онако: овдашњи лопови исувише су вешти да би себи дозволили летовање иза решетака.

Био сам на другом крају скеле, иако су се гаће на мени тресле. Пред једном таквом жабом као Рашида довољно је да се оклизнеш и сутра то зна читава школа.

био он и нисам рекао ништа, а онда га више нисам видео, иако сам се читаво једно лето пентрао на дрвеће око болнице. Пред Нову годину је умро. Весна и ја посматрали смо скривени иза капеле како гробар Милентије копа раку, и псује.

Један ме је посебно запалио. Био је писан зеленим мастилом, доста прљаво, округлим словима која су пред очима котрљала као кликери.

Постоје ту разлике, на пример, да се ово што се десило вечерас десило пред мојом мајком, она се не би правила да не примећује.

- Причекајте! - викнуо је Тимотије и изашао и не погледавши ме. Пред вратима га је чекао аутомобил, иако је до фабрике конзерви једва шугавих десетак минута хода.

То, наравно, не игра у нашем случају: кретање по улицама дозвољено нам је само до осам, а пред биоскопима за касније представе стражаре по два профана.

Мало је требало па да се прекрстим пред њом. Рекох јој како сам сигуран да ће она на неки начин прославити Караново, али она се насмеја одговоривши да слава

Зар си ти то могао да урадиш, Слободане Галац? - застајао сам пред самим собом. Ниси ли ти заљубљен у Неду? Хтео би да јеси, али ниси, Слободане Галац!

Ниси ли ти заљубљен у Неду? Хтео би да јеси, али ниси, Слободане Галац! Да волиш њу, увек би се осећао као свиња пред самим собом, јер анђели нису за овај свет.

Она два милиционара пред банком и Народним одбором била су савршено непотребна. У Каранову није могло да се деси нешто чему већ сутрадан цео

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Шта је према томе »Нüрнбергер Хандлунг« — ништа! Већ издалека пред дућаном, о ћепенку и капку, или испод њега, виде се ствари — еспапи, метле, лопате, опанци, чарапе, и шта још не, да

Штета што не беше фотографије да се код потомства овековечи. И лепо је било видети господара Софру пред дућаном како изглеђује муштерије, све лево десно лицем миче, како примамљивим очима муштерије довлачи.

Над огледалом лик светог Николе, патрона господара Софре, а пред њим озго виси на сребрном ланцу велико сребрно кандило. Даље на десној страни на дувару две велике слике.

Господар Софра мисли се. — Не браним. Сад после подне и онако нема муштерија, а лађари тек пред ноћ долазе. Милане!... Зовите Милана. Виче шегрта. Милан дође.

Е бадава, људи смо, заљубио сам се. Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа Татијана једног свог рођака к мени, и јави ми да дођем, да ће ме пре подне у десет сати дочекати.

Ленка усиљава се свакако, ал’ су их мушки матори гласови надмашили, док не буде принуђена пре свршетка умукнути, и пред старцима капитулирати, који су, опет, заборавили на Ленку, па сваки по свом ћефу тера и глас мења.

Како су то били дивни преласци из једног гласа у други! А сирота Ленка, лепша него њена песма није имала пред очима свеж јутрошњи цвет, младост, који би јој жице срца затегô. Тако је певала, као славуј при крају лета.

Тада би господар Софра рекао: „Који се мужу пред женом потсмева, тај није кући пријатељ, тог не треба више примати”. Седне госпођа Сока.

Господар Софра је човек који кад што предузме, мора продерати, куд пукло да пукло. Ко би га видео пред дућаном како у „јанклу” извирује муштерије, не би рекао да је у њему тако јака душа.

Ко би га видео пред дућаном како у „јанклу” извирује муштерије, не би рекао да је у њему тако јака душа. Пред дућаном и у дућану изгледа као Грк, Цинцар, као домаћин господарски гостољубив, изван куће одважан, предузетан

Затим стане на диван, па из свег срца очита молитву пред иконом светог Николаја, пољуби икону, и, као неки терет са срца му отпао, сад је уверен да ће се срећно вратити.

није ту било код њих за сваку ситнарију кикотања, „хи хи хи — ха ха ха”, већ мало лаганије, и сваки је пазио шта пред њима рећи. Једном речи, знале се држати.

Црњански, Милош - Сеобе 1

И шум што изазва, протегливши врат, чу, јер толика још тишина била је пред кућом. Кроз пукотину чамовине, међутим, примети танку светлост што је продирала и освести се сасвим.

Пре две недеље, плачући, била је дошла за њим и на обалу Дунава да са њим проведе и последњу ноћ, пред полазак. Оставивши две своје ћерчице у селу, дошла је била да станује, последња два дана, у једном кућерку покривеном

Избио је из жбуња, у баре и тешко блато, до сапи, пред ватре, са којих су скидали печене јагањце. Сместивши се у широким чамцима, који су били прокисли, на слами и жутом,

Зато је требао млађи, са дететом, да дође, колима, пред кућерак код обора. Ту је било последње преноћиште људи, пре укрцавања у чамце, из којих више није било изласка до

Док је она намештала, полумртва, хаљину, да би изишла пред свет са мужем, он се, прекрстивши се тајно, отрже кроз врата, чим чу пуцање бича, и нађе лице у лице с братом.

Милујући ћерчицу, нареди да се вози лагано, и као неки остарео медвед, сав накинђурен, поче у колима пред дететом да скаче и мумла и игра.

братовљеве слуге, дуго је стајао тако и гледао за колима што су се враћала натраг, кроз густу травуљину, из које су пред коњима излетале шеве. Скинувши клобук, даде га слугама и појаха пред њима, тресући се опет као буре. Све је био свршио.

Скинувши клобук, даде га слугама и појаха пред њима, тресући се опет као буре. Све је био свршио. Чим је узјахао, вративши своју ћерчицу, сав умор од последњих

Несрећа као да је била остала иза њега, пред њим је била само та даљина, зарасла густом травуљином, од које се малаксава. Био је миран.

су у Печуј тако разбарушени, неопрани, мокри, и побеснели, да су се деца расплакала, а жене које беху истрчале, пред куће, да их виде, разбежале вриштећи, у комшилук.

Ударали су кундацима у плотове, пребијали псе, дизали стабла дрвећа пред кућама и бацали их, мало даље, у авлије. Читав један џелеп волова, на који су, иза једног ћошка, наишли, натерали су,

Заситивши се, последњих дана, пред полазак, у општем плачу и кукању, својих жена, при оном метежу и мукама до миле воље их љубећи и тукући, они сад нису

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁹ У Поповцу девојке уочи Ђурђевдана наберу разне траве: зановети, зверице, рибице, повратиче итд. „Пред спавање узме девојка траву и говори: ’3ановјети, не зановјетај! Пиловјети, не пиловјетај!

Наконче је, пише Вук, „мушко дијете што се по обичају да дјевојци на коњу, кад је сватови доведу пред младожењину кућу“.⁴⁵ Ово мушко дете старо је годину-две дана, а младој га обично додаје свекрва или јетрва.

У срезу хомољском пред полазак на венчање дају младој да стави у недра храстов жир, орахе и лешнике и да се тако венча, па ће рађати само

Један од најбољих примера ове врсте поступака јесте гашење и поновно паљење угљевља (забележено у Ибру). Пред венчање невеста извади из огња неколико „живих угљенова“ (жеравица) и онда их угаси водом.

крају, млада узме три пиљка и метне их под десни пазух, па приликом венчања, док иде с попом око стола, трипут се пред олтаром поклони и у себи каже: „Како ова три пиљка порода имала, тако и ја!

² Обичаји и обреди за лак порођај врше се још на свадби. Код нас, у копаоничким селима, млада пред долазак сватова, када чује први сватовски глас, брзо истресе врећу са оделом и каже: „Како се ово брзо истресло, тако

²³ Негде, пак, сматрају да она која поружни носи женско дете, које мајци одузима лепоту.²⁴ Кад жену пред порођај боле крста, сматра се да ће родити мушко, а кад је боли трбух —женско.

⁵² О овоме пише Сима Тројановић: „Кад се пред трудном женом изненадно појави нека људска наказа, као кљаст (у руке), богаљ, особито сунбулит (како у Црној Гори зову

При уласку у кућу свака повојничарка назове бога и пожели срећу принови. Затим пред новорођенчетом подигне своје дарове увис, према тавану и каже: „Да Бог да дâ бећар (или девојка) оволики порастао!

Оно јело које породиља прво окуси, сматра се да ће и дете, када одрасте, најрадије јести.⁴¹ Пред полазак свака повојничарка ваља да детету метне више главе једну пару говорећи: „Да купиш брата!

Зато неки људи, кад само пролазе поред кумове куће, скидају капу у знак поштовања.⁵⁸ Некада се, причају стари људи, пред кумом падало на колена, љубила земља, а капа се скидала „као пред иконом“.

⁵⁸ Некада се, причају стари људи, пред кумом падало на колена, љубила земља, а капа се скидала „као пред иконом“. Најсвечанија заклетва за многе је: „Нијесам кума (кумства) ми!

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Кудељници сиротој пред насилником закони моји биће уместо штита. Ни робу праведном, ни незнанцу што кроз царство ми хита, нити иком треба да

поћи забринути као они што иду у туђину где не знају ни језик, ни обичаје, где не познају душе живе; за људе који пред смрћу негодују као да их ни дужне ни криве шаљу на робију која вечно траје.

Ја знам ко сам и по мржњи бесомучној којом ме злопакосни гоне одвајкада, знам по томе колико сам Угру пред очима црн и по томе колики трн у сан Византији моја моћ забада.

мајке и сина, до свакодневне ствари просте; за оне који остају страни рукама што их држе у наручју, сунцу пред којим се све раздани, собној, као кошуља блиској, тами.

и онај који се са робије врати, безруки и човек с рукама обема, миропомазани и одлучен од вере, звани и онај што пред вратима чека, за њих, за себе, за свакога човека тражим помиловање.

и мирисала, као изнад јеванђеља, на питање шуме узимају ли се драге воље одговорили, прво човек па онда жена, као пред свештеником што други чине, да ће заједно сав живот проћи, његово месечином обасјано вилинско поље и његове урвине.

жене које нису дале богу божије ни цару царево, које нису занихале у колевци дете, за неблагословене, за жене које пред собом носе транспаренте снова и маште, у чијем крвотоку само песме шуме, за оне чија срца плоде мириси и жубори

ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ За дете коме се отац не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за отрока који за оцем чезне и када стаса до војника.

лепоту која под коритом спава у ланцима нехаја и презира, за њене у врту заметнуте стопе, за пасторку коју не изводе пред краљевског просца да је бира.

начичкане гнездима гране, за крила кобаца, за небопарне подвиге њине, за тетребово лудовање, заверенички дрвећа тајац пред час кад ће сунце да зађе, за мозак змије камењарке, за осунчани трем гуштера, за млеко гљива, за дивљих пчела шумска

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

после безброј томова сабраних дела славних мртваца, пишемо као да је то први роман на свету – најважнији и једини! Пред нама су дуги часови осамљености, дани ћутње, непрегледна пространства беле хартије и свет у магли; предели који

), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене. Одлазим да је тражим по Теразијама: можда седи пред »Москвом« и пије пиво, а можда је у киоску са новинама; купујем две и по киле новина — нема је ни тамо.

У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у које смо заљубљени, а одмах после тога казна — двеста педесет

напустио сам бајке, па чак и првенство Југославије у убацивању шибице у чашу, које се одржавало пет година узастопце пред кафаном »Три грозда«, где сам имао неке шансе. Једино што сам успео да сачувам својој деци била је вера у Деда-Мраза.

суши, па се пробијам лактовима кроз ноћни талог што се слеже у овој отменој рупи, пуној изгнаника и пијаних исповести пред зору, кад су сви покрети умртвљени, оловно успорен и, а лица унезверена и бледа од неких непознатих кривица, дима и

Ако се не виде пред улазом, траже се очима по дворани. Кинотека мирише на дечје капуте! Када се млади човек и млада жена открију у тој

младу жену да се мало прошета док он чека за карте, па би она правила круг Косовском и враћала се поново у ред пред Кинотеком — видело се да не уме сама да шета улицама и да јој је лепше с њим, макар и у реду.

Стигло вас је преко ноћи, прешло преко првих златних мостова у вилици и бора на врану. Сазнали сте то оног јутра пред огледалом када сте утврдили да вам је све више времена потребно да повратите своје лице од воска из сна.

»Аргентину«, »Ексцелзиор«, Плоче; обишао око града покрај старе »Лозе«, испод »Тонија«, и зауставио се на Пилама пред агенцијом, а да није осетио ништа сем неког понављања, због којег уопште није могао да се сети које је лето посреди:

Два мушкарца погледаше ноге младе жене као да их први пут виде. Стајали су пред црквом и гледали њене голе ноге, пуних и облих бутина, чији се мишићи изнад колена лако напеше, остављајући две слатке

Мириси туђих јела. Спазих затим чистача ципела пред бившом Хипотекарном банком, који је некада тако непоновљиво умео да измами сјај из мојих старих ципела и поврати, бар

Кроз тај суморни крај испреплетаних уличица, које започињу пред Имаретом, а завршавају се код Баш-чаршије, плове мириси трулог поврћа, шербета и сока од смреке, мемла и рески воњ

Матавуљ, Симо - УСКОК

Додуше, и могао је, јер он сâм имађаше земље и стоке колико половина цијелога му браства, дакле, колико четири куће! Пред градом кнез узјаха на свога остарјелог, али још држећег Путаља чувеног по Катунској нахији и по Приморју, кога стари

о којима велика већина Црногораца, особито његових вршњака, ни чули нијесу, те у сијелима, у браству и свечаником пред црквом племеници не могаху га се сити наслушати.

Дим из његова чибука повијаше се за њим као каква танана бијела, копренаста заставица. Пушчане цијеви пред њим бљештаху на махове.

Ти људи, који се не покоравају никаквој власти, повијаху главе често пред духовним оружјем најстаријег свећеника! Њихове жене, сестре и кћери, што под бременима понизно иђаху за њиховим

Њих двојица уђоше, дочекани лавежом двају крупних торних паса, привезаних десно, гдје је била дугачка, ниска стаја. Пред кутњим вратима стојаху: кнежевица Крстиња, снаха јој Јоке Милунова с дјететом у наручју, Милица, пристав и њеки Шуто

Не помишљаш ли да је човјек огладнио, верући се уз наше главице! Милица, с дјететом у наручју, сједе пред оца и рече: — Зар баш ни једне ријечи немаде, тајко, до сада за твога драгића, а толико си се радовао што ћеш му дати

Кнез драго, веома изненађен, уста и рече: — Шта је, браћо, за име божје!? Што стојите гологлави преда мном, као пред владиком!? Кад је још то било!? А-ну, сједите, па зборите! — Нећемо но овако — поврну старац.

Кад младићи преузеше пјевање, старац узе подвикивати: и—и—и, па обоје почеше играти. Он укрсти десну ногу пред лијевом и на једној одскочи два пута, а другом, пресумићеном, укоченом, додирну само земљу, све по мјери.

Оли, вјере ти, по црногорски да поскочиш? — Хоћу — рече он и стаде пред овитак, малко снебивајући се. Видјев Милицу према себи, он се брзо прибра и започе играти спретно, правилно, ка’ оно

Владика је предњачио, и сви су се наши главари добро поднијели, али тога крвавог дана изнијеше ногу пред другима и мудром управом одвојише: Саво Марков Петровић, гувернадур Вуко Станков Радоњић и цетињски сердар Ђико

Јанку се чинило да сања. Осим свију чуда, које бјеше доживио тога вечера, њему се учини да су се ти људи пред његовим очима одједном преобразили.

Не видје више пред собом просте, сиромашне горштаке, него људе који су имали дијела у тако великим догађајима, у којима се одлучиваше

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Историја човечанства је историја ратова што их воде одрасли. У Илијади се дете појављује да би крикнуло пред страшним изгледом свога оца, ратника Хектора. Тзв.

Дакле, и кад потпуно одбацује одговорност пред дететом као читаоцем, дечји писац је, природом свога дара, упућен на њ; он пише и за дете.

књижевним: ево једног вида поезије у коме свако налази оно што може или хоће, ево песме у којој је вртоглавица пред бескрајним и недостижним битно ублажена, ако не и излечена.

Заустављена, скраћена, задржана ин стату насценди, она је нешто као песма-дете, пред чијом безазленошћу не умемо да останемо равнодушни.

Само искусан човек, рањав, разочаран, пред чијом је свешћу отворен несавладив бескрај, може да оцени драгоценост дечје визије света, и да јој се, као мелему,

Сваке вечери, пред спавање, тата исприча свом мезимцу по једну кратку причу о зечјем репу. Синчић, задовољан, увек заспи пре него што

Свакоме је познато да се најмлађима дечја књига натура. Тако, пред нашим очима, израста читава једна грађевина примењене књижевности, која има повлашћени положај и код публике, и код

Као да се те речи растварају у нама, постајући нешто слично праискуству, пред-осећању. И у зрелим годинама нам се, саме од себе, враћају неке строфе које смо у раном детињству научили; оне су

Глас елементарне радости пред непорецивом лепотом света, пред годишњим добима која долазе одлазе, због смешних и необичних збивања у жиботињском

Глас елементарне радости пред непорецивом лепотом света, пред годишњим добима која долазе одлазе, због смешних и необичних збивања у жиботињском свету, због тајни којима се никад

Где се диже пирамида покривена чоколадом И мирисне бербернице Која баш на углу чека да наиђе човек с брадом, А пред чијом фирмом мрда Као сунце тањир жут, Улица је ова крива јер је сама, као река Која својим током врда, Направила

за тло и сви се они кроз живот крећу као месечари, космички бескућници који постојање осећају као сан, и труде се, пред собом и пред децом, да тај сан надограде и обогате.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

НАЂ: Дакле, ја се препоручујем, ЖУТИЛОВ: Ала солгаја! НАЂ (одлази). ГАВРИЛОВИЋ: Али тако грдити свој народ пред страним човеком!... ШЕРБУЛИЋ: Пак шта, ми опет више љубимо народ него ви.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ЛАЗАРЕВИЋ 384 ПОЗОРИШНИ И УМЕТНИЧКИ КРИТИЧАРИ 385 ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРЕДГОВОР У септембру 1912, пред рат, изишло је из штампе школско издање Историје нове српске књижевности.

ИИ) Прелазно доба ОД РАЦИОНАЛИЗМА КА РОМАНТИЗМУ, доба које иде од 1810. до пред 1848, и захвата готово целу прву половину XИX века.

ИИИ) РОМАНТИЗАМ, који има корена још у првим десетинама XИX века, али се као начело јавља пред 1848. и траје отприлике до 1870.

«2 Та времена »тешка и усилна« нису престајала. Стање српског народа било је релативно сношљиво пред ратове и за време ратова.

Његова књижевна делатност била је таква да га је Вук Караџић у извесном погледу истицао пред Доситејем Обрадовићем и да је славист Добровски писао да »нова српска књижевност почиње од Захарије Орфелина«. ЖИВОТ.

На неколико дана пред смрт писао је он: »...ако је што достојно било у мојим начертанијам, све то приписати ваља оним шчастљивим

Утицај јозефинизма на српске духове и просвећени свет био је велики. Све до пред крај XВИИИ века Срби стоје под утицајем руске културе, управо под утицајем руске православне цркве.

човек, са утврђеним гласом најученијега Србина, он је поставио себи за девизу: »Старим учећи се«, и на двадесет дана пред саму смрт писао је: »Дневи се и године поткраћују, тело изнеможе, а душа би јоште нешто хотела.

Обрадовић је знао своју спрему и способности и зато се задовољио једним осредњим еклектизмом, имајући непрестано пред очима стварне прилике и практичне потребе српскога народа.

Када говори о народу, он нема пред очима апстракцију, но живе људе, народ, пук, који чине број, темељ и снагу нације.

године. Поставши адвокат 1783,35 као једини Србин адвокат заступао је српске народне ствари пред великим судовима. Врло уважаван и као правник и као писац и као човек, умро је у Пешти 14. јула 1809.

и часописа, друштава и установа, и све више се обележавају као самостална културна и национална индивидуалност. Пред 1848. Срби су једна од национално најсвеснијих и најнапреднијих народности у Аустрији.

Милићевић, Вук - Беспуће

Гавре Ђаковић се силом осмјехну и махну руком. Он се спусти на сједиште и би му нешто тешко кад му изиђе пред очи гомила његових земљака. Воз се међутим уздрма и крену.

све умараше, и вожња, и мисли, и натписи, и онај непомични човјечуљак с мишјим очима и огромним завежљајем више главе. Пред освит, он осјети још већи умор, очни капци бијаху му тешки и запаљени, дуван му није пријао, уста му бијаху горка, и

Заустављао се по осамљеним брдским крчмама пред којима закрчивала цесту високо натоварена кола са робом, сандуцима и бурадима; сијено и трава прострта испред коња

Касније га ухвати сан. Кад стадоше коњи пред кућом, тргао се и нашао ноћ око себе, са мјесецом који се помаља; још му табао у глави кас коња и звецкала сјецкајући

њему, и причао је весело, с много вјетрењасте, лакомислене немарности, о свему, о лумповању, баловима и женама; изнио пред његове очи један живот који је за Гавру Ђаковића био сасвим туђ и бесмислен: са својим сјајним салама, пуним

махнитом женом , везан дуговима , узнемираван вјеровницима који су пријетили да ће изнијети цијелу ствар на јавност и пред суд; ужасавајући се од срамоте и понижења, борећи се са питањем части, мислећи са ужасом на затвор и послије тога на

Окупани у зноју, коњи упадају дубоко у снијег и мучно се извлаче из њега. Он гледаше пред собом кочијаша, свега замотаног у биљце, са рупцем преко ушију, са бијелим вуненим рукавицама као чарапе, како преко

климаху обореним главама; њега је престравила ова несвјесна, мирна, тиха биједа која се осјећала у овој кући, би једа пред којом су сви сагибали вратове, послушно и покорно, без помисли да имају право да се буне.

А ујутро кад је кретао, при праштању са сељаком пред вратима , он му гурну у шаку нешто новца, док се сељак снебивао да га прими.

И кад већ пођоше саонице, он још видје њега гдје стоји пред кућом, држећи новац у пруженој руци, борећи се и бирајући између сиротиње и поноса. Сиротиња је била јача.

Сиротиња је била јача. Мати га није чула, кад, пред подне, стадоше његова кола пред кућом. Само што се помоли једна уплакана баба, нека његова рођака, повезана црним

Сиротиња је била јача. Мати га није чула, кад, пред подне, стадоше његова кола пред кућом. Само што се помоли једна уплакана баба, нека његова рођака, повезана црним рупцем, и поздрави га.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Постао је филозоф, и није више гледао само на оне пред собом, него и на оне за собом, и то га је утешило. Тако он сад, без одушевљења и без полета, отаљава свој посао у

« вели Јова, а то им је већ неколико пута причао. Причање је често прекидао, нарочито кад је пред кафаном седео, узвицима: »Пошто, рођаче, дрва?«, или: »Пошто, снашо, пилићи?«, или: »Пошто ти врапци?« — »Какви врапци?

А после, погодан му је био још ваљда и стога што га је могао до миле воље товарити пред друштвом. Јер Јова је био шаљивчина, волео је да задева; па кад се задева са Србином, онда бива свакојако, и овако и

А Јова се полако на прстима врати од врата, па стане иза Кристијана, који га не види, па се тек одједаред преви пред њим. — А ко блатила моја кафа, а, Швабо? — пита га Јова. — Ја платила, — вели Шваба. — А ко пила кафа? — пита Јова.

Све је то њима остављено, а домаћинова је дужност била да набави печеницу и да је уреди. Већ на три четири дана пред Божић виђаш домаћине како носе прасад кућама; сретају се, поздрављају и поносито носи сваки у руци своје слатко бреме.

И купио је. Купио је доиста на четири дана пред Божић. А то је овако било. Изиђе Јова тога дана на пијацу и стаде пред једнога сељака. — Оклен си, пореска главо?

И купио је. Купио је доиста на четири дана пред Божић. А то је овако било. Изиђе Јова тога дана на пијацу и стаде пред једнога сељака. — Оклен си, пореска главо? — запитаће Јова. — Је л’ ја? — пита сељак и мери га. — Ти, да!

Поносито је носио Јова прасе кући и застао навлаш пред Алексином бакалницом, за инат Алекси бакалину (с којим је био у свађи због неког дуга на креду), па заврну мало

Домаћица се увек умела понашати онако како часној жени приличи; пред мужем се увек држала у пристојној даљини од свакога, па чак и од таквог познаника какав беше господин Павле.

Јова је био, доиста, увек лојалан и послушан грађанин, и сам не би прекршио пред Божић издату наредбу да се не сме пуцати.

пиштољ с чивилука и огрну женину бунду (Јован је увек волео да се раскомоти онако у прслуку кад руча), и изиће напоље пред кућу. Левом руком направи пола »ферта«, а десну с пиштољем диже увис и испали.

« И све то потрпаше пред прику у тањир; натрпаше толико да се прика једва видео иза нагомилане заире. — И шефова је печеница добра, ама није

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ал' каки се пра то диже, Каки коњик пред двор стиже? С коња сјаа — шкрипе врата — Помоз' Боже, ето злата! (1843, 25. дек.

(1844, 16. окт.) РАНЕ И Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила!

“ Чета ближе, па све ближе, Већ до бели двора стиже — „Боже мили, Боже благи, Та ово је богме драги!“ Па полете пред милога, А он клону с коња свога — Ао јада изненада!

“ Земља тутњи, звекета оруже: „Црн му образ ко пред Турком струже!“ Шаре с' оре, горице се пуше, Да се боље турске главе суше.

Де је тебе она Србадија Пред којоме дркта Турадија, Де огњани онизи синови, Де су твоји сиви соколови? Ови овде нога уштапљени, А по врату тешко

може ништа да улови, Па кâ јуче, диже с' олујина, Пљусак пљушти, јечи грмљавина, А он лута гором кроз планину, Те пред једну стигао пећину.

За једнога боја жестокога Беше муке доста за свакога, Свак чињаше колико могаше, И пред собом Турке разгоњаше. Ја од чете бејах понајпрви, А вас црвен од турачке крви, Кад гле на ме једне јуначине Као

—“ ту му коњиц рже, Он из мисли претешких се трже, Те погледа небу ка истоку, Гледа боље, не верује оку: Црвēн пред њим, кâ да небо гори: „Шта је оно — зар већ зора зори?“ Још ослушну — да ли штогод чује?

Откуд — како — једва ко запита, Свако скочи, пред Турке похита, Сретосмо се, па се покрвисмо, Изгибосмо, љуто с' изранисмо, Без ране нас не оста једнога, Сваки

Те проклиње која га родила, И за таке муке одојила, Е кроз пакâ до неба улега, Небо пред њим, а не мож' у њега. Ох када би време врнут могâ До онога часа злосретнога Кад је првом дивну угледао, Чини му

мож' бити веће: „Вала ето“ — кâ без душе поче, Поче јадно, ма речи не доче, Једно зрно удри га у главу, Туре паде пред Рада у траву: „Дакле тако, дакле још замало, Можда одмах па ме је нестало — Али она преживети може, Па да други —

Једно јутро пред зору румену Нађоше је хладну и студену, На гроб војнов тело наклонила, Око крста руке обавила, Прошâ живот, прошâ

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

С ТАВАНА 77 ПОСЉЕДЊИ КАЛАЈЏИЈА 80 СУЂЕЊЕ 86 ДОБРИ МОМАК ВАСИЛИЈЕ 89 СТОРУКИ СЕЉАЧАК 93 БРАЋА 98 БОМБАШИ ПРЕД МУЗЕЈОМ 101 ПЛАВИ ЛОНЧИЋИ 105 РЕЛЕЈНА СТАНИЦА 109 МИЛОШ ЛИСАЦ 113 ОРАСИ 118 КОЛИКО ЈЕ САТИ 121 НЕ ТРАЖИ

Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?

Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено,

хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу: — А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав

— Ма како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а? — Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?! — забезекне се Сава.

Дјед обриса оба длана о чакшире и прими сат побожно као нафору пред олтаром. — У реду, побро, биће пажено ко очи у глави.

Њему који под богом ништа није знао начинити свака је мајсторија изгледала као недокучива премудрост пред којом би напречац занијемио. Замисли, узмеш три-четири комада дрвета, стару врећу, сламу и цап, цап!

много касније, кад се самарџија одавна расплинуо у сјај и тишину бабљег љета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим дједом: — Ђеде, јесам ли ја налик на коња?

Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја. Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница.

Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима одједном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестенар,

сад заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, мјесец изненада одскаче иза дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе. — Аха, утече ли, је ли!

— Паметна ђедова глава! Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно ...

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ДЕО 3 И СЛИКА ВОЈНА БОЛНИЦА У ПЛАНИНИ 4 ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА 25 ИИИ СЛИКА ЛОГОР ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ 42 ИВ СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 61 ДРУГИ ДЕО 76 И СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 77 ИИ СЛИКА

БАШТА. 107 ИВ СЛИКА ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ 117 ХАСАНАГИНИЦА ЛИЦА ХАСАНАГА ХАСАНАГИНИЦА МАЈКА ХАСАНАГИНА БЕГ ПИНТОРОВИЋ, брат

Може и да ми покисне барут! Што да не може? Киша је природна појава! Могу, напросто, да назебем пред битку! Ааа, имам и ја нешто ситнине за кусур!

Да Хасанагиница и дође, претпоставимо, да с тобом поприча и пред целом војском, да све буде чедно, како и треба, опет би о њој певали бесрамне песме!

Друге су могле да прекораче и јаруге, и стид, и обичај! И такву ти љубав — можеш је џукцу о реп! — која устукне пред обичајем и законом! ЈУСУФ: То ти говориш овде у шуми, а она седи доле у касаби. Питаћу те кад сиђеш.

ХАСАНАГА: Била и на то мислити. ЈУСУФ: Ко и ти сад? Богами, аго, ово је велики грех! Како мислиш са овим пред Алаха? АХМЕД: И коњ би ти реко, да си га питао: превише је ага до Алаха!

И то врло енергично! Ево погледај, ово је илми-хабер од Хасанаге, написан пред сведоцима; доказ да ниси отерана, да нема твога брака са Хасанагом, да је поништен, да мош да с удајеш.

Није мене мој покојни отац неком вепру за вечеру спремо! Дижи се одатле, па д идемо! (Затамњење) ИИИ СЛИКА ЛОГОР ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ (На сцени се виде кућа и простор испред ње, на коме је смештен логор Хасанагиних војника.

Лако је аги горе на миндерлуку; гори мангал, иза крстā наслаго јастуке, а пред миндерлуком жубори наргила! И то после обилне вечере! МУСА: Јадно му је његово добро.

СУЉО: Тако бих и ја волео да очајавам! Што мене тако неко не унесрећи! Него ти, Суљо, седи на пањ, пред ватру, спреда гориш, с леђа ти ладно, кеса празна, трбух празан, и, што је најгоре, кревет празан!

Бег себи тражи зета који ће, прво, теби да буде на утук, и, друго, који ће га пред санџакбегом подупрети. Можда чак и пред везиром!

Можда чак и пред везиром! Не бој се, он Хасанагиници неће бирати мужа по лепоти, или по не знам чему, него по томе од какве ће му

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Човеку, кад је види, нехотице задрхти душа, груд омекша и чисто осети неки тих, благ мирис што га задахне пред њеном појавом. Ма да беше тек у шеснајестој години, ипак се јављаху просиоци. Попа их избираше.

Попадија је загрлила па је љуби у њене свеже обрашчиће, у врела, влажна усташца. Димитрија уђе и стаде пред Тодом. — Шта ћеш, Димитријо? — упита га она кроз плач.

Па готово бежећи, натрашке изиђе из собе и завуче се под амбар у башту. Завуче се и поклопи ничке к’о нека клада. Пред очима, у глави, снази, као да беше нешто тамно, тешко и гломазно.

Одједном чу како кола стадоше пред капијом, па онда како сви изиђоше, па попин дрхтав благослов, јецање Тодино, плакање и угушено ридање осталих... и...

Никад њу није могао ко да види, да она ради какве тешке послове. Сем плетива и шивења ништа друго пред осталима није узимала да ради. И сви су се чудили како ми излазимо на крај.

Јуре они и грабе ко ће што пре и лепше и боље место заузети пред портом гробља. Ја остајем код куће, чекам тебе да дођеш те да заједно ручамо, као што смо се и договорили.

Ако ли не? — нећу ни ја! Ево, чекај! — Па брзо, хитро, узимајући тако озбиљно улогу домаћице, доносиш ти пред мене велику тепсију.

И онда, када ја прелазим преко потока, идем кроз вашу башту, долазим пред кућу где ви, усред дворишта, на простој асури, ти и мајка спавате.

Ти си погнуте главе ишла, села, узела залогај, али тако невешто као да први пут једеш. Мајка те нуткаше, меташе пред тебе јело. Ти си једнако, онако погнута, ваљала тај залогај у устима. Узалуд си пробала да га прогуташ, али ниси могла.

Он гурну силно врата и уђе. Ти се одједном диже, истрже од матере и излете у кујну пред њега, да га зауставиш. — Не, Николо! Сладак, мили Николо, не улази!

Све што беше код тебе: у башти мало дрвеће; са улице оронуо зид и покривен тулузином и прућем место црепова; на мотци, пред кућом, обешена поњава; уз зид прислоњено неколико дрвета; мали прозори излепљени хартијом — све то изгледаше тако

— Седи! — рекао му мрко и показао место ДО себе на миндерлуку. Стојан, као увек, само стао пред њим. — Нека — одговори му — Могу и да стојим. — Седи до мене, седи ко што приличи мужу, домаћину!

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

А крај ње ће да иду све ситна сирочад, скорашњих пољубаца љубавни пород млад. Пред носили' ће ићи по реду попови, у одеждама црним са свети крстови.

Ти попови су стари, све вечни болови, све уздисаји црни, ти црни попови. Пред попови' ће бити ђачића који ред, да поју „свјати Боже!” да буде погреб свет.

Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”. а као да ћу га слушат животу до краја. И синоћ баш га чујем, већ доцкан пред зору, а неко кô да куцну на тамном прозору.

Ал' британски је Шекспир био бард, пред њиме бриткиј лебди халебард. Пред киме клечи Британија сва, за киме листом запад ликује, шта мари тај, шта тај

Ал' британски је Шекспир био бард, пред њиме бриткиј лебди халебард. Пред киме клечи Британија сва, за киме листом запад ликује, шта мари тај, шта тај распитује за једно племе више или два?

Преврнем лист, преврнем и други, пред очима ми главе пролазе кô лубање коштане мртвачке; сад ево већ „откровенију” ред.

У скупштини кад се граја дигне на глас мудре речи, мора да се ум притаја кад се лудост пред њим печи, у жестини окршаја ветрењача многа звечи, кад је глави друго место а трбух се за све брине: сећам те се врло

гуша; и бели ждрале кô да ухом стриже, из ноздрва му модар пламен лиже, жестоким пламом кандило пали што су га оци пред икону дали, кандило свето пламеном пали, да бога моли, да бога хвали!

стопом њеном снези се топе, јер над је тај греје од главе до стопе, од главе до стопе дркћући од нада, стала је пред црна манастирска врата, на црна врата белом куца руком, из бела грла, танким зове гуком: „Ходите оци, ој, оче, ходи!

Ал' осим здравља твога и среће, још има нешто дужност да ти рече: була једна млада пред вратих чека, уточишта моли и конака мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је,

су врата зимнога дана, и склопљена стоје врата самостана, и самостан истог мал' да се не боји, јер син један мрака и пред њиме стоји; турски један телал стоји пред врати, балчаком врата хоће да смлати: „Отвори, море, ђаур-дервише!

врата самостана, и самостан истог мал' да се не боји, јер син један мрака и пред њиме стоји; турски један телал стоји пред врати, балчаком врата хоће да смлати: „Отвори, море, ђаур-дервише!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

У ЛУКУ 246 БОНИК И БОЛЕСТ 247 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 248 КУДРОВ И КУСОВ 249 ЂАВОЛУ СВИЈЕЋУ ПАЛИО 250 ВАРКА ПРЕД МАРКА 251 КЛИНЧОРБА 252 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 253 ГЛАВОМ О КАМЕН ДА МУ СЕ ОСВЕТИ 254 ГРАДИЛИ ВОДЕНИЦУ, А ВОДЕ

представе садржане у подтексту и то оне које често условљавају разумевање суштине, а које је немогућно било изазвати пред страног читаоца једним дословним преводом.

Застанимо пред чињеницом како он решава простор и време у својој радњи. Читаве планине и царства, па и читаве деценије, народни

Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађег царевића: — Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од

крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био да се није могао никако мицати. Пред њим је била једна чесма, на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно.

Пред њим је била једна чесма, на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем.

Кад цар чује, он повиче: — Дајте га. Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: — Добро дошао, шураче! — Боље тебе нашао, зете. — Гдје си? — Ево ме.

Моја је снага у оном дрвету пред кућом. Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех па јој рече: — Прођи се, луда жено, није

Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред вече, он се лепо умије и оправи, сокола метне на раме а хрте уза се а гајде под пазухо па крене овце н пође у град

Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред ноћ, царев син крене овце као и пре, па кући свирајући у гајде.

Људи отишавши кажу царевоме сину да га зове њихов цар, и он одмах отиде. Пошто изиђе пред цара запита га цар ко је, откуда је и куда иде.

Како он дође под град и галија стане у крај, цар онога града пошље и по њега људе, да га зову преда њ. Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита ко је и откуда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ако се лепим не одобровољи, трпићу, да што знам, кад ми је тако бог дао. ЈЕВРЕМ: Нипошто, нипошто; ко непрестано пред непријатељем бежи, показује своју слабост, и он иде, да га већма гњечи; али како станеш куражно, и окренеш му

СОФИЈА: То заиста нисам; али, као газдарица од куће, треба да се за кућу и бринем. Ајде, Лепосава. МАКСИМ (стане пред њом): Куда ћеш? СОФИЈА: Да купим девојки аљину. МАКСИМ: То неће бити данас!

МАКСИМ: Еј, пусти језик, ђон би њиме могла углачати. СОФИЈА: Е, доста, доста, немој бар пред страним човеком. МАКСИМ: Је ли, лукава лисицо, све тражиш трагове да забашуриш.

СОФИЈА: Оставите, браца Јевреме, видим, да ту не помаже ништа. СВЕТОЗАР: И ви не цените признање вашега супруга пред светом, да сте добра жена? СОФИЈА: Он је мој муж, и ја сам дужна трпити што год он о мени рекне, било добро, било зло.

У крају стоји фортепијано; а у прочељу канапе, више њега велико огледало а пред њим астал и наоколо столице.) 1. ВУЧКО (ступи) ВУЧКО: Ја!

СТАНИЈА: Да скинеш, кјерко. Срамота је то; може ко стран доћи. ЉУБА: То се за стране и меће. СТАНИЈА: Пред странима је, прости ме, срамота н безобразно говорити, некмоли радити. Видиш и твоје аљине не ваљају ништа.

(МИЛАН одлази.) СТАНИЈА: Бога ти, Љубо, што је теби? ЉУБА: Шта, мајка? СТАНИЈА: Што скачеш по соби пред туђим човеком? ЉУБА: Па то је игра. СТАНИЈА: Каква игра? Напала си пред туђим човеком па трчиш, канда си полудела.

СТАНИЈА: Што скачеш по соби пред туђим човеком? ЉУБА: Па то је игра. СТАНИЈА: Каква игра? Напала си пред туђим човеком па трчиш, канда си полудела. Што ће рећи човек? То је, моја кјерко, безобразно. Не ваља ти посао ништа.

ЉУБА: Ама немој то, мајка, ено канапе, па седи љуцки. СТАНИЈА: Ху! ЉУБА: Срамота је вући јастук из кревета пред страним. СТАНИЈА: То је срамота, а друго није? (Седне и стење.) ЉУБА: Шта ти је, мајка? СТАНИЈА: А, куку!

Ама то се стиде чинити у кући пред мајком, пред старијима, а ови раде то пред толиким људма. Који су веће будале, или они што вам плаћају за своју бруку,

Ама то се стиде чинити у кући пред мајком, пред старијима, а ови раде то пред толиким људма. Који су веће будале, или они што вам плаћају за своју бруку, или ви, што

Ама то се стиде чинити у кући пред мајком, пред старијима, а ови раде то пред толиким људма. Који су веће будале, или они што вам плаћају за своју бруку, или ви, што идете те гледате?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Пу! Како смрди! СРЕТА: Ти не знаш гди си? Дедер, јеси ли навиксовала чизме? СУЛТАНА: Виксовали те пред варошком кућом, псино један, не видиш ти тко сам ја? СРЕТА: Море жено, а видиш ли ти тко сам ја?

СРЕТА: Већ то је млого. (Извади каши.) Господине, ви ћете ми допустити да је пред вами мало прокаишам. СУЛТАНА (трчи код Трифића): Јао, не дај ме, не дај ме, Трифићу.

СТЕВАН: Сирота, била је синоћ код милостиве госпође, пак ваљда је мало више повукла. Тек ја је нађем пред шталом гди спава, пак је одвучем кући да је не псујеш. Али, видиш, она ти се јако уфитиљила.

СУЛТАНА: Јао, тешко си га мени, нико не мари више за мном. СРЕТА (показује каиш): Пело, ајде кући! СУЛТАНА (клекне пред Трифића): Ако Бога верујеш, опрости ми, нећу више бити као што сам досад била, ја ћу те увек љубити и почитовати.

неки при командирању војске, опазивши изненада свога бившег учитеља, који је строго с њиме поступао, клобук с главе пред њим скино. Ово нека се и са мном збуде!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ко паслика спаса — Лептире сиве шаљеш, да ми круже Около лампе у крхкој орбити, По слојевима невидљиве руже, А кад пред зору уснем, тада и ти Утрнеш, ко на окрет прекидача У руци што је одсутна, ал јача. (20.

ропе на четвртом спрату: Тамо су хлеб и вино, постеља и светиљка, Све сама оруђа недовршеног нечег Што правда нас пред светом у овом убрзању, Кад увећани детаљ сведочи нам о слици Чију целину можеш да наслутиш у трену — Ако постоји та

Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим У омаглици дана. Пред невидљивим храмом отвара се и бриди Незацељена рана.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

још неухваћена, још ничија, док на сваком ћошку постављају замке оцвали лепотани са блудним мислима у глави, мангаши пред бифеима, лапонци по парковима, манијаци у подземним пролазима, гентери у робним кућама, лезбоси пред позориштем,

у глави, мангаши пред бифеима, лапонци по парковима, манијаци у подземним пролазима, гентери у робним кућама, лезбоси пред позориштем, пешкири у драгстору, силеџије на задњој платформи тролејбуса — све је против тебе, мала моја, сви би да те

Медвед руски класници са брадама и лукаво заобиђено зачеће и како се оплођава тучак и материца и семеноводни канали пред којим се млада професорка збунила и зацрвенела, па замуцала, а теби после те лекције било нешто чудно смешно, па си се

Могу вам рећи да то и није тако непријатно, премда се малчице укопавам сама пред собом! Мислим, шта ће ми све то? Хоћу да кажем: више волим да седим у некој кухињи где ме нико не види.

Не смете да га цоките у подне на Теразијама пред целим светом, не смете да се држите за руке, неће да трчи Кнез Михајловом и да се грудва када падне први снег, а из

Онда узимам огледалце, пред којим се често бријао мој матори, и почнем да се посматрам: — Кретену један кажем сама себи — данас ти је рођендан ...

Они управо деле свет. Лепо се види како стари свет лежи пред њима на столу, као лубеница у којој три старца повремено гасе своје цигаре, или отресају пепео по континентима.

Окрене се око себе и има шта да види: пред његовом кућом леже два мртва вука, који, су се у међувремену докусурили доказујући своје право на његово оригинално

Обично их исфолира на брзака неки дошљак који после лепо седи пред кафанама и посматра друге Београђанке, док оне, несрећнице, пуне зелене паприке млевеним месом, а потресним истинама

Али, вратимо се на почетак! Како се ми уопште рађамо: откуд ми овде? Сем у ретким случајевима, када бебу пред вратима клинике дочекује буљук фото-репортера и војна музика, а телевизија врши директан пренос порођаја, обично

“ Те: „Богати, како је то имати ћерку? Сигурно ти већ пред вратима чучи туце швалера, а?“ Систем да се изврнеш у несвест! Мој матори ћути и пуши.

Штета што то не можемо одмах да видимо, јер још нисмо у стању да уђанишемо ни свој рођени прст пред носом. После дотрчава пресрећна маман, којој су најзад свукли ону лудачку кошуљу, па све троје одлазимо према

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

- Мала соба, бувара. У бувари бỳвчићи. Зукте муве златњаче. Пред чинију с угљеном чучне баба глувара, тепалицу прослови: Кјекетуше, крастаче, у жајицу бјежите.

Лепа старост: жижи вера с луталице калуђера. (Жубори ли крај Дунаја родно биље родног краја?) Пред Врч дрвен Арсенију простре светлост Метохију. Оно Поље опет пламти: епитрахиљ, божур златни.

БРЕГ Руди време: из поднева дојка сунча смиље Девојачким брегом, а Реч сушта, вечна непропојка, колеба се пред Божјим погледом, чије зрење благог ветра пловка уљуљкује над лирским нередом.

Из очију сјај одиђе, Љубовиђо Љубовиђе. Крстећи се рузмарином, пред просјалим руменилом, тек трагове скријем крином и узмахнем црвен-крилом: уз крилате крајолике лети Месец у каруци

бòготворни и дејством Духа тамну мрежу пара, празнину пуни - именице ствара да из њих груне један глагол чворни, пред чијом силом наука се леди, а реч се смрзне, место да залебди. Тумара тмушом нагон бòготворни.

руши кревет где мрак је био, збацујући терет од љупких тела, брушенога сјаја, без којег нема погледа што вида, пред којим муња кошуљицу скида. Издржи налет зрачних насртаја. ИИ Од палих речи творим ли небеса?

А очајање пустило лале разних колора: мрквиног тена, трешње пред брање, некоју с венцем снега са гора, понеку црну, рујних је тушта Изворци њини њина су ушћа.

Септéмбар гризе августу свршетак. ИИ А мисли где су, шта су осећања, пред јавор-чудом гранама што гуди? Док биљке сунча точак усијања, тек рудну жицу немир да излуди.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Какви романа они имаду! Ево и ова је с француског иберсецована, па да се сакрију сви немецки романи пред њом... Пак какве би јошт несрећне принцесе и хелдове нашла, како су се заљубили, како су страдали, како су се убијали,

Јесте ли чули како је бединтер казао? МАРКО: Хм! Хм! Ја се радо не мешам с оним пред ким стојим гологлав. ЈЕЛИЦА: Зато се и праве визите да се људи упознаду и да не стоје гологлави.

Но зато опет најмилији ми је унтерхалтунг у читању. АЛЕКСА: То се абије даје видити, понеже књига пред вама стоји. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, то вам је књига!

ЈЕЛИЦА: Ах, боже, како је одговорила Амалија кад је Мор пред њом клечао? АЛЕКСА: Није Мор оно осјећао што ја чувствујем, нит је могла Амалија тако љубов побудити као што сте ви

ЈЕЛИЦА: Господин барон, ја се не стидим казати да сам готова и пред олтаром моју љубов потврдити; тако је и Цораида казала свом љубимцу; но само то молим да се у Беч преселимо.

На то они дођу у замешатељство, а наши се охрабре и све до једног потуку. Сад цар дозове Голог Сина, пољуби га пред свом војском, даде му села и учини га бароном Голићем. ЈЕЛИЦА: Ах, то је лепо! МАРКО: Али шта је управо ваш господин?

БАТИЋ: Ништа, ништа, ми смо сад и тако род. Особито нећете пред невестом својом имати никакве тајне. (Чита даље.) „Знај да Марија као утучена иде.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Одједном — гледај! Триста му мука! Ето ти пред нас рогатог вука! Репина дуга за њим вијуга...“ Распричан Мачак преде без краја и преко луле немарно пљуцка, очи

чуо није. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Пред вече облак наиђе тмури, заћута шума, киша се спрема. Ловџија Мачак дому се жури, а када стиже — Пијетлића нема...

Са дједа-Мразом у руху сјајном шуму сам прошо стазицом тајном, видио кућу и прозор драг, пред прагом ловца старога траг. Само за тренут! ... Вјетар је мео и све се зави у снијежни вео.

С дрвета утом, хитра и лака, пред кућу скочи брбљива сврака, закрешта злобно репати враг: „Држте га! Уа! С неба је пао! Читаве ноћи звијезде је крао!

Измлатићу га, ал други пут.“ — То рече бака и баци прут. ИИ У дворе старе, пред сами мрак, убаци Сунце последњи зрак и тихо рече: „Устај, Мјесече!

Једнога дана дружина славна нађе се срећна на крају горе, пред њима пуче равница травна, љуља се, шуми зелено море. Зањака Сивко: „Ово тек ваља, ево и чкаља!

Жарко и Жућа у чуду стоје, пред њима бљеште чаробне боје, смјешка се ведри безбрижни дан. Жарку се чини као да снива: какве ли тајне љепоте скрива

Вјетрови мету и кише шкропе чаробног млина прастари кров. По дану пред њим џиновске стопе, а ноћу сјенке и дива зов. Облак се прича о млину роји, Има ли неког да се не боји?

А кад у кланац, у шуму зађе, у мраку густом Ћоса се нађе, пред носом неста прст. Из ноћи глуве сова се јави: „У шуми живе дивови прави, јуначе, буди чврст!

„Па тај се небом покрива самим! Откуда само толики џин да дође ноћас у стари млин? Бјежати треба пред овом биједом, јер ће нас ждера појести редом.

Ишао Ћоса по мрклој тами читаве ноћи и није стао, и с празном торбом, у освит сами, пред својим прагом уморан пао. Чују се врапци, јавља се дан, а Ћосу хвата дубоки сан.

Патуљак Ловац у руху црном, уклања замке пред хитром срном, од птица скреће стријелу са лука, наводи ловце на сивог вука, мота и ломи зечији траг да збуни кера,

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих На једној кући пише: хаза де

Деца претрчавају између њих На једној кући пише: хаза де хуеспедес. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају.

Мало шта има да се види. Замак има велику збирку оружја. — Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону. Било би добро да рачун платим још вечерас.

Чим га поздравим застиди се и брзо наставља свој рад. Два корака од њега, такође пред вратима други кује котао сужен на средини.

Добра ноћ, млади господине. — Добра ноћ. Пролазим поред ковача и обућара. Сад видим само њихове прилике пред кућом. Окружени су женама и децом. И пред другим кућама седе сељани. Нигде се не виде светиљке. — Добро вече.

Пролазим поред ковача и обућара. Сад видим само њихове прилике пред кућом. Окружени су женама и децом. И пред другим кућама седе сељани. Нигде се не виде светиљке. — Добро вече. — Добро вече, господине.

И пред другим кућама седе сељани. Нигде се не виде светиљке. — Добро вече. — Добро вече, господине. Пред крчмом, у потпуно мрачној улици, два пута више људи. Унутра гори свећа.

— Такође из Сарагосе? — Из Сарагосе. Синоћ је дошао са једним другом и остају до сутра. Можда сте их видели пред кафаном. — О, као да их нисам ни видео. Био је савршен мрак. — То је непријатно је л̓ те?

— Онда бих ја сад пошао на једну кратку шетњу кроз ноћ. Довиђења. — Довиђења. Пријатна шетња. Пред крчмом нема више никога и улица је сасвим пуста.

Један се тамни човек диже испред неба и с руком пред устима довикује: — Ана-Марија, Ана-Марија! Један прозор се отвара на острву: — Јесте ли ви? — Ми смо, дођите.

— Добро вече. Видим јасно његову велику прилику пред мање мрачним небом, али чак ни по гласу не могу да закључим ког је доба.

Између две травке, или између мојих прстију пред очима плове барке по води. Изгледа као да је довољно да упутим њима свој дах па да им помогнем да одмичу по тој

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија. И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму. Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди.

Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисо коњиц и журно у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с

Цело ово вече Сановници српски стојаху на двору; Мучио се деспот до пред саму зору, А у зору челник изађе и рече: „Господо витези! Свршене су муке, Деспод даде душу у Божије руке”.

ПРАВЕДНИК Умре једна бедна жена, И за њоме оста син, Сва утеха слатка њена, Нежан као бели крин. И завапи горко она Пред светињом Божјег трона: „О Господе, који храниш Сваку живу земску твар, Који слабе од зла браниш Као вечни, славни цар.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ТУЖБА 17 ЧУДО С РАЗБОЈНИЦИМА 19 НОЋ 21 БОГУМИЛСКА ПЕСМА 23 СЛЕПИ КРАЉ У ИЗГНАНСТВУ 25 ПОВРАТАК ХОДОЧАСНИКА 27 ДУШАН ПРЕД ЦАРИГРАДОМ 29 ДУХ СЕ РУГА ЦАРИГРАДУ 31 ПАУНИ 33 ПОЗНА ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА 35 ГОВОР КНЕЖЕВ УОЧИ БИТКЕ 37 РАЗГОВОР НА

Можда сам братоубица који се пред осветом крије, ил видилац што мисао своју оставља по крошњама храстова попут паучине.

А мене пред црквом држе да смирујем божјаке. Реч ми се залуд открила и залуд бдења и знања кад ме нису са царским писмом на

Стојим на прозору, ја царев гост и слушам жамор на улицама иза дворског зида, разговоре соколара пред ручак и складне повике веслача у луци. Клечао сам јутрос на мрамору а вечерас ћу слушати песме покајнице.

Како да владам у царству невидљивом? Могу само да слуга будем и просјак пред вратима замандаљеним, отац који ме је ослепио за овај свет извидаће ме на оном.

ДУШАН ПРЕД ЦАРИГРАДОМ У недељу су ми капије отворили на граду источноме анђели што нашки су говорили. Мишљах да тајну града

да се много бринем за послове државне, изгледа пропустио сам да приметим своју сопствену смрт на два часа јахања пред градом, но ипак сам мио им гост и мртав, у горњим спратовима одаје чекају спремне за ноћ и за загробни стан.

Најзад, и он зажели да види Мурата неверног и сјајног, пушта да га пред његов чадор воде и задивљено гледа тог азијског пастира мишица двоструких и коже ко печена земља: ту се препознају

Читаоци стоје пред отвореном књигом. Долази једна ноћ која ће бити страшнија од претходне. Захтевају да им се одлучно каже ко, ко то лупа

Ту и тамо је падала пред нас, без треска, нека црква. При томе се није разбијала, нити се распадала или растурала, остајала је цела, на изглед

Ничем ту је и свако од нас пустио корен насупрот чуду неисповедивом што над главама промиче мрко Онда Сава стане пред мене каже: ко си овде је вече никога нема сенке све раде по својој ћуди гладуј ево ти хлеба врати се

овде јуче је била у Палестини Кантакузин Димитрије седи на врху нрда за столом под шаком жуборе грчка мора у гудури пред њим словенски говор звони ко у руднику групмен Госпа прилази столу прво о вечном дану онда о ноћи снева и приклања

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две. АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто се овесели: „Где си, забога, Агатоне, ја никог

ИИ ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (при њеној појави сви заћуте, размењују само погледе и дају једно другом знак да се пред њом не говори. Даница доноси на служавнику жито и служи их).

ТАНАСИЈЕ (прекрсти се, служи се): Лака му била црна земља! ВИДА (прекрсти се и служи се). ГИНА (кад је жито дошло пред њу, заплаче се). САРКА: Боже прија-Гино, ти као да те је ко најмио. ГИНА: Тешко ми је! (Прекрсти се, служи се.

(Одлази за Агатоном.) СИМКА (иде за Танасијем): Хвала, ја пред подне не пијем кафу. (Одлази за Танасијем.) ПРОКА (иде за Симком): Хвала, ја не пијем кафу. (Одлази за Симком.

ДАНИЦА: Тако? Значи, и ви се не осећате јаки пред богатством? АДВОКАТ: То нисам казао. ДАНИЦА: Како да нисте? АДВОКАТ: Уосталом, адвокати и лекари не примењују на

кад тако падне какав тестамент богатога покојника, они се појаве и зађу од адвоката до адвоката и по цео дан дрежде пред вратима старатељског судије. ДАНИЦА: Изгледа да су сви блиски род покојнику?

АГАТОН: Ја, то је друго! Немој ти на мене да гледаш. Да сам се ја сам уселио, то би се некако пред законом могло протумачити, али ви потегли сви па напунили кућу. СИМКА: Па јес', дабоме!

Није изиграти, него подвалити. Ово је просто подвала са покојникове стране. ВИДА: Још кад смо стајали пред вратима старатељског судије, мени заигра лево око, а мени лево око никад не игра на добро.

ГИНА: И видите ли ви само како се и та девојка претварала пред нама? ТАНАСИЈЕ: А не, ту не треба грешити душу, она није ништа знала. Зар нисте видели како паде у несвест?

Она, да је нека честита, била би законито дете. ГИНА: Сасвим! АГАТОН: Ми као породица позвани смо да бар пред светом узмемо у заштиту свој углед у своју част, и ја предлажем да донесемо једну резолуцију којом ћемо се оградити од

времена, боме, ето не могу крај с крајем да саставим”, а ти га казниш за преношење узнемиравајућих гласова; пљуне пред вратима своје радње, а ти га казниш за прављење ђубрета на јавном месту.

АГАТОН (кад су Даница и адвокат већ на вратима): А, овај, по оној ствари немојте ништа говорити пред тетком; то оставите мени. АДВОКАТ (врати се узбуђен): Али, господине, хоћете ли већ једанпут умукнути!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Народ нагрну на неке од тих вагона, што их зауставише пред станицом. — Стани, марво... Заустави! — нареди капетан одсечно војнику на стражи. — Где сте запели?

— Тако је наређено... Тамо идите, па чекајте. Неке вагоне дотераше пред станицу. Народ загалами, почеше купити торбе и сви нагрнуше излазу. Стражар их је с муком задржавао.

Из паланачких радња допирао је мирис катрана и штављених кожа. Пред кафанама седели старци и посматрали пролазнике...

ход, или да прекратим што пре неизвесност, па да се увучем у самога себе и окрећем по вољи и наређењу других... Пред оградом поседали сељаци и зуре у ону пољану где су им синови, браћа. Чекају да приме њихове ствари, или да узму...

Чекају да приме њихове ствари, или да узму... можда последње збогом. Пред капијом застадох неодлучно. — Артиљеријски пук? — обратио сам се стражару.

Нисам заборавио да им прво кажем чин. Опет ме упутише даље... Као да сам се мало уживео у околину... Застадох пред шталом одакле ме запахну мирис сена и амонијака, подсећајући ме на живот у кадру.

Ко одрекне послушност, ко избегава службу, ко омета рад, судиће му се по кратком поступку. Биће изведен пред ратни суд и стрељан... Јесте ли разумели?... Маса нешто процеди кроз зубе у знак разумевања и остаде нема и укочена.

Притегао сам сабљу, подухватио је прописно, затегао блузу и стао пред командиром у ставу „мирно“. — Господине капетане, дошао сам да вам се јавим... — А-ха!...

Тешио сам се да и сав тај народ мора исто онако ћутати преда мном, као што сам и ја јутрос пред командиром... Јер ја носим две звездице и ту поговора нема.

Шетао бих, загледао у прозоре, седео пред оном кафаном, али... време је неумољиво одмицало. Требало је кренути у логор, у шатор на сламу, код Траила, или можда

У суседном шатору зашушта слама и тек нечије мамузе треснуше пред шатором. — Одите унутра! — рече им значајним гласом. — Слушајте, нашем поднареднику су данас украли шињел и чутурицу.

Онда их вољним кораком одведох пред казан. Гибајући се с ноге на ногу, прилазили су лагано, подметали порције и одлазили на пољану.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

право на ову капију. Путник га не саслуша даље, но окрете право вратницама и отворивши их уђе у школско двориште. Пред школом сеђаху, на једној клупи, неколико сељака и мало подаље, на високој столици, једно лепо одевено женско чељаде.

Настаде прави лом. Клетве, претње, па богме по мало и псовке, онако кроз зубе, све се то просу пред ово двоје јадника, који дођоше да заложе сву своју снагу за добро и напредак орловичке омладине.

И село јој је у тим сновима изгледало друкчије, светлије, и људи су били меки, добри, послушни... све се то пред њом угибало, све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне, све се то радовало, што их је она усрећила

Дај да се ради!... Улазећи у школско двориште, Љубица опази како се Гојко нешто устумарао пред својом кућицом. Она помисли да се то и он жури за послом.

иђаше напред поскакујући, а кад отвори врата од своје учионице насмеја се весело и стаде певуцкати неку песмицу. Пред школом се зачу разговор; поред прозора промакне по неки старији ђак. Људи почеше долазити.

Рећи ће јој се да хоће нарочито да се покаже пред људима. Нека, има времена и за то, кад она остане сама са својим малишанима.

И ту се ти надај повољном успеху у раду !« мишљаше она, стојећи пред прљавом испрскалом школском таблом, која је некад била сва црна, али су је деца, мокрим крпама, у току дуго година,

Он га чак сматра за толико проста и неотесана, да и не гледа у њему каквог конкурента пред Љубицом, али тек му је криво кадгод га види, а нарочито кад стане да се увија око учитељице.

— Е, моја госпођо, ко би онда смео жив изићи капетану пред очи! Тако редом разгледаше све шта би као требало набавити за први разред, па пређоше код Гојка.

Једва изиђоше и дахнуше слободно. Али тамо далеко пред њима виђаше се други, још већи облак, који им се нагло приближаваше.

И све то што се пружа пред очима наших до шљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка, прснула је ватрена светлост по том

Љубица и Гојко стајаху неми, зачуђени пред овим ретким призором, очи им лутаху с једног краја на други, а по лицу се разлило усхићено чуђење.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ СПАСОВСКЕ ПЕСМЕ 32. Рано рани ђевојчица На весели Спасов данак; Нешто пред њом росу тресе, Бога моли ђевојчица: “Дај, ми, Боже, да ја видим Свако зв’јере с очицама, Разма змаја планинскога!

“ 39. Ој вишњо, вишњице, Дигни горе гране! Испод тебе виле Дивно коло воде. Пред њима Радиша Бичем росу тресе; До две виле води, А трећој беседи: “Пођ’ за мене, вило!

“ 61. Освану звезда на ведром небу, Рабар девојци пред белим двором: “Јеси л’, девојко, пешкир навезла?“ — “Јесам навезла, нисам повезла; Нестало ми је свиле тавлије,

72. Истекло је жарко сунце ћа иза горе, Обасјало младожењи бијеле дворе, Пред дворе му коло игра, пјесне се поју, Вес’о ти је ови данак, мој мили Боже! Ђе Јовану љуби воде у часе добре.

Кућа ти је поклекнула, А шљеме се преломило, На плочу се наслонило, Камен сестри с краја твога! Кад пред родску кућу дођем, Кад погледам на прозоре: Три прозора три гаврана!

Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком маше, босиљак мирише: “Лако, лако, моја силна мобо!

“ 173. Ја урани јутрос рано, рано пред зору, Сусрео сам девојчицу, брегом шеташе, Ја јој реко: “Добро јутро, добра девојко!

“ 235. Вишњичица род родила, више од рода, Под њом седи млад господар и с њим госпођа, Пред њима је рујно вино и огледало.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВИКТОРИА! У понеком довратку и прозору виде се црне заставе. На једном зиду, упадљив кукасти крст. На сред пијаце, пред окупљеним пролазницима, налазе се путујући глумци, који изводе „стилизовану” сцену из Шилерових Разбојника,

” Сети се одакле је то! ВАСИЛИЈЕ: Омакло ми се! И не могу стално да пазим шта пред њим говорим! Господине поднаредниче, то је текст из једног позоришног комада!

Дуж целог спрата велика веранда. Доле десно је приземна кућа Благоја Бабића, пред којом Гина, у кориту постављеном на две хоклице, пере веш. У дворишту се налази пумпа за воду.

Десно се иде на улицу.) ВАСИЛИЈЕ: И сад, кад смо се некако извукли из полиције, и кад треба пред вечерашњу премијеру још да пробамо, њих нема! Софија, као да нема ништа прече, отишла на купање!

ЈЕЛИСАВЕТА: И мом темпераменту уопште не одговара да играм мушкарца! ВАСИЛИЈЕ: И то ми кажеш сада, пред премијеру!... Прави глумац треба да уме да игра и клупу, и метлу, ако треба!

Али Гини је, видели сте, у међувремену ухапшен син, и мислим да нема смисла да јој сад, такорећи пред вратима... Испало би као да јој се ругамо! ЈЕЛИСАВЕТА: Тој Гини све смета, а нарочито уметност!

СОФИЈА: У мраку пред овом завесом мудраци надбудалише будале, а будале надмудрише мудраце! ЈЕЛИСАВЕТА: Испред ове завесе рат кува

ВАСИЛИЈЕ: Мишљу мудраца, кога је прапорац с капе огласио, иза завесе светли свет који се пред њом угасио! (Светлост на позорници се гаси, а у гледалишту се пали. Спушта се главна завеса.

И све ми је смрдело на официрску чоју и чизме! ГИНА: Нападам ове белосветске курве... СИМКА: А курва ти је пред вратима? Јеси то хтела да кажеш? ГИНА: То, с тобом и Секулом... како се десило? СИМКА: То се није десило...

МИЛУН: Какву дозволу? ВАСИЛИЈЕ: Шта се сад правите луди, какву дозволу! Дозволу за представе, коју сам вам дао пред овим људима! МИЛУН: Ти мени дао? ВАСИЛИЈЕ: А ви сте је поцепали и појели! МИЛУН: Ја? Шта ти то говориш?

ДРОБАЦ: Не могу! СОФИЈА: Не можеш, или не смеш, или нећеш? ДРОБАЦ: Ја и ова жила смо ти као вјенчани! И пред људима, и пред иконама! Не вреди ни кад би руку са њом осјеко! СОФИЈА: Какав је то мрак, господе Боже!

СОФИЈА: Не можеш, или не смеш, или нећеш? ДРОБАЦ: Ја и ова жила смо ти као вјенчани! И пред људима, и пред иконама! Не вреди ни кад би руку са њом осјеко! СОФИЈА: Какав је то мрак, господе Боже!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину. да нам сви руке љубе, и кличу и круне мећу, и опет затрубе трубе, цвеће и част и срећу.

И док ми се ноћу преплићу на руци голе жене, и звуци крвавих накита страшних, тешке свиле и листови прашни, чим пред зору сване, небо ми је росно ко равне пољане, а Месец се над њима сја као срп.

Страсније него на твоје груди пао сам на њих, у блудном, безумном вриску. ОЧИ О колико пута кад пред тобом осетим: да желим да оставим за собом моје тужне мисли у очима ти бистрим, невеселим...

Једине драге пред којом клечим, јер на њој не могу ни моје блудне горке очи невеселе да оставе трага. ШАЛА Још сам ја весео мада се

А, над трешњама и младим вишњама, тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири, у животу пред нама, где се страст, полако, у умирању смири, и чула упокоје. И, тако, без реда, младост увијам миром, снегова и леда.

И оне који су били остали неодштампани уништио је, пред свој одлазак у Париз из Београда, године 1920. Песме које су ушле у збирку Лирика Итаке песник је писао, и штампао, за

Кад би моју матер, и мене, лети, пратио у бању, Мехадију, трчкао би из вагона, по воду, пред планинским тунелима, само да би нам донео чашу хладне воде, са извора.

умрла, а отац тако строг, да је у згради Варошке куће у Панчеву, која и сад стоји, морала да пере камените степенице, пред станом варошког капетана. И зими. На коленима.

Свет се ту шетао, као што се у Италији шета. Пред сластичаром, ту, стајала је, обично, група салонских лафова и официра, па и група православних калуђера, под

Мој отац је, годину дана пре тога, био отишао на село, у Иланчу. Дотле ме је чекао, пред позориштем, и кад снег пада.

Ствар је била глупава, али се Темишварцима чинила торжествена. О поноћи, кад би литија обилазила, пред црквом је био постројен батаљон да парада буде што већа. Тај би батаљон завршавао литију плотуном.

Ми смо, деца, гледали да се докопамо празних чаура. Тај елегантни официр завршио је као генерал Павелића. Пред његовим првим водом парадирао је тада оберлајтнант Мушицки, чврст и црн, са малим брчићима, увек мало насмејан.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Па и трећи анђео, ког је Бог послао на земљу, врати се на небо и дође пред Господа празних руку. Тада Бог заповеди Анђелу смрти да сиђе на земљу. И њему се земља у сузама молила да је не дира.

— завапи цар. — Не, брате! Ти си спасен! Устани! Цар устаде па се одмах ту, пред светитељем, одре че блага и раздаде га сиротињи.

“ Мат. ИИ., 16. У глувој ноћи безљудних пустара Бежећ пред мачем крвника Ирода Девица — мати с чедом се одмара После толика пута, мучна хода.

“ — ваздух колеба До краја мора, земље и неба... Ал зачас само... и мрак се густи На земљу спусти. И пред страхотом Божјег виђења Што румен лица с бледилом мења, Јуда се прахом по глави посу; Чупајућ косу — Груди бијући И

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

велики Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље и народа, к пред и увек претвара у ц.“ Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи.

опет одликован што се после учињеног великог дефицита није убио, по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом: — Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме!

Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина. Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом. — Где смо сад ово?

— То је наша Полиција. Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са

— Што се туку? — питам. — Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима.

Прво одем министру иностраних односа. Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас: — Господин министар не може примати никога, јер је прилегао на диван да

Он ме љубазно испрати до врата. Сутрадан сам посетио министра полиције. Пред министарством маса наоружаних момака намрштена израза, чисто зловољни што већ два-три дана како нису тукли грађане,

Ходници и чекаоница препуни света што жели пред министра. Кога све ту нема! Неки су елегантно одевени, са цилиндером на глави, неки опет подрпани и поцепани, једни

Кад сам се тако наразговарао с публиком, приђем момку и рекох му: Желим да изиђем пред господина министра. Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи: — Чекај!

Видиш колико ту луди чека?! — Ја сам странац, путник, и не могу одлагати — рекох учтиво и поклоним се пред момком. Реч странац имала је утицаја, и момак одмах као смушен јурну у министрову канцеларију.

На улици ме изненади непрегледна маса света што се у групама таласа са свију страна, скупљајући се пред једном великом кућом.

Свет се окупи пред домом великог државника у толикој маси да и киша најјача не би од луди, жена и деце могла пасти на земљу.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

И седиш тако у чами, а душа се вине у бескрајне просторе, тражећи ма где светла зрака и, наједаред, пред тобом се носе сјајне слике, са којима се душа једини и ти заборављаш на све око тебе, на цео свет, и живиш новим,

Буди те шкрипање кола и вика деце, која скачу од тебе и трче пред кола, на којима је кошар пун кукуруза. Дижеш се и ти, па заједно са колима и целом гунгулом улазиш у авлију, а тамо,

Кола се већ спустила у осоје; ево шумарице, ево три дивљаке, ево брдашца и — пред тобом се ствара пространо поље... Пружиле се равне ливаде, покошене и у пола попашене; нема пролетњег зеленила,

Ево га на два корака пред њима, стао па се преча, пита их да нема још кога, који би желео опробати његове рогове. Разуме се да о томе нико и не

Кад забели јутарња зора и сви се кућани дигну на чисто и глатко, као патос, гумно. Обузме те јутарња свежина. Пред тобом заблистају милијарде светлосребрних капљица бисерне росе, а тамо, по речним дољама, дижу се облаци сиве магле,

већ помолило и мало затим обасјало сву околину, покривену бистрим капљицама росе, и оне, те бистре капљице сад се само пред тобом преливају и одсјајкују, као најчистије драго камење, правећи безброј варијација фантастичних, дугиних боја...

Стојим у воћњаку и посматрам други, још лепши, још пријатнији рад. Тресу се и купе шљиве. Раширила се пред очима велика, густа, зелена гора, гора од шљива. Дуги, прави, као свећа, редови отегли се у недоглед.

Дуги, прави, као свећа, редови отегли се у недоглед. Станеш на средини редова, сагнеш се и погледаш, а пред тобом се отегла велика, широка бразда, која је тамо даље све ужа и ужа и напослетку, изгледа, да је на крају само

Све се посагињало, хитре руке трепте но и уста не залудниче. Смеј, шала, песма, разлежу се с краја на крај, а пред њима стоји зврка млатача и кукача; снажна мушка рука зацима старку маџарушу и, као киша, оспе се низ грање зрео и

Таман ми хоћемо на осоје, а пред нас искрсну коњаник. —— Добро ви вече! —— Бог помог'о! — Како с', Цвејо? — Добро, како ти....

бућкање по води, мени се поче дизати капа на глави, но и то прође, па кад пређосмо реку, пожурисмо се и на скоро бесмо пред авлијом. Павле отвори вратнице, те уђосмо у авлију, а тамо већ у велико комишају.

Павле отвори вратнице, те уђосмо у авлију, а тамо већ у велико комишају. Пред нас истрчаше снаје ча-Маркове, једна са лучем, друга прихвата коња а трећа, ваљад', ради параде.... — Добро вече!...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Идите, идите, то вреди да чујете! ПАВКА (нудећи Марину): Извол'те! МАРИНА (полазећи, застане пред фотографијама које висе о зиду): Бога вам, је ли ово све ваша фамилија? ПАВКА: Јесте, Јевремова. Дао их бог много!

Не зна се шта носи дан а шта носи ноћ. Ето, на пример, данас си здрав и читав, а сутра осванеш пред судом због дефицита.

је тако, отићи ћу њему па ћу му рећи: дедер, дај кантар да измеримо то твоје народно поверење, па да га се ти, брате, пред твојим бирачима одречеш у корист газда-Јеврема Прокића. Ето, тако се то ради! ЈЕВРЕМ: Гле, молим те!

) ЧИН ДРУГИ Друга соба (с улице). У дну два прозора. Лево врата која су затворена и пред која је постављен висок орман, а десно двоја врата.

Сви они измакну па дај Секулића напред! А ја, боме, изађем пред народ па „мирно”!... „Народе, разброј с'!” (Смеје се задовољно.) ЈЕВРЕМ: Дисциплина, а?

децу тврдо повезаним књигама, које му је послало министарство за поклањање добрим ђацима; па је онда, братац мој, пред лудима у кафани казао: да је господин министар просвете једна обична професорска стеница, и још, брате мој, свађао се

кафани казао: да је господин министар просвете једна обична професорска стеница, и још, брате мој, свађао се са женом пред ђацима, па се жена пред децом пљескала где је стигла, а он јој јавно казао да је она полицијско подсвојче, а та се

министар просвете једна обична професорска стеница, и још, брате мој, свађао се са женом пред ђацима, па се жена пред децом пљескала где је стигла, а он јој јавно казао да је она полицијско подсвојче, а та се увреда има односити на мене.

СПИРА: Хајде, збогом! ПАВКА: Па дођите! (Испраћа их и враћа се.) ВИИ ПАВКА, ЈЕВРЕМ ПАВКА: Нисам хтела пред њима, али ови твоји избори довде ми дођоше. ЈЕВРЕМ: А зашто, Павка?

ИВКОВИЋ: Добар дан! ЈЕВРЕМ: Гле, ти си? ИВКОВИЋ: Обећао сам доћи пред подне, али је одложено рочиште па ја пожурио.

и јавно се с њом састаје на очиглед целог грађанства, а на поругу јавнога морала. И такав човек заступа правду пред судом, и такав човек сме да се кандидује за народног посланика.

Ето, видиш, како се прави јавно мнење, ако ниси знао. ЈЕВРЕМ: А то све ви кувате тамо пред „Народном гостионицом”? СРЕТА: Тамо, дабоме! Требало би и ти који пут да свратиш тамо, међу нас.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Утеха му је у њему самом, у његовој свести и савести. Пред његовим очима лебде они горе споменути великани, и он се не боји гањања и премештања, не боји се »Сибира« ни у којој

Кад нађе некога од чланова у бекству налазеће се редакције, он стане пред њега као смрт пред грешника. Овима се само подсеку ноге, ћуте, па га само гледају и чекају пљусак прекора и громове

Кад нађе некога од чланова у бекству налазеће се редакције, он стане пред њега као смрт пред грешника. Овима се само подсеку ноге, ћуте, па га само гледају и чекају пљусак прекора и громове укора.

Слажу се с влашћу, слушају власт, скидају фес пред капетаном. Једном речи поштују власт, а међутим, откад је већ то написано и по целом свету објављено и познато, тако

и контрафу Пелагићеву, ону где је намалан онако наслоњен на своју раденичку руку са погледом пуним бола у очима, а пред њим намалане неке букагије како омотавају завијутак хартије на коме пише: »Правда и слобода у оковима«; ако се, то

нашег Краљевића Марка) да је то Бочарис, Марко Бочарис, управо из млађаних година, а да је, међутим, на три дана пред погибију имао бркове двапут веће од ових на зиду намаланих.

па само виче фијакеристу да тера кроз сокаке, а за инат, још једаред, и по шеснаести пут, поред госпође начелниковице. Пред бољим кафанама стане па поручује пиво, плаћа одмах и даје обилан бакшиш, а затим наређује да се тера даље кроз сокаке.

Срета је то чуо пред полазак у кафану, па се одмах кренуо да га види. Мало је заобишао, а могао је раније стићи, али ништа не чини; бар је

Гледа га поиздаље. Измакавши се подаље, ћир Ђорђе виде да је путник, али му чудно што нит’ види пред механом кола, нит’ опет уз путника торбу или куфер. — А куде остависте, на прилику, куферче?

Изгледао је сав као покисла кокошка. Фамулус Максим га дочека на вратима. Запрепасти се човек кад га онаква виде пред собом. А заборавио сам вам раније казати да је Сретен већ придобио Максима сасвим за се.

Затим устаде, стаде ходати, седе опет и стаде мислити. А затим прилеже и стаде грозничаво бацати речи на хартију пред собом. Онако љут, написа један допис. Кад га написа, а њему чисто као да нешто одлакну. Одмах се лакше и боље осећао.

— вели Срета мислећи ту наравно на политички дремеж и мртвило. — Да је имао боље примере за углед пред очима, био би, наравно, бољи и он! С главе је риба смрдела! — О Максиме! — викну јако, па опет заћута и почека.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

УМИРЕ СТОЛЕЋЕ 264 ПОСЛОВИ ГОДИНЕ 265 СТОРИЈЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ 268 ЈЕСЕЊА ЖАЛОПОЈКА 270 ЗИМСКА ЖАЛОПОЈКА 271 ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНИМ ТРОНОМ 272 ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНОМ КАСОМ 273 НА ШТА МИСЛИМ КАД ПОГЛЕДАМ ПАЛАТУ

ИЗ ИСТОРИЈЕ 268 ЈЕСЕЊА ЖАЛОПОЈКА 270 ЗИМСКА ЖАЛОПОЈКА 271 ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНИМ ТРОНОМ 272 ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНОМ КАСОМ 273 НА ШТА МИСЛИМ КАД ПОГЛЕДАМ ПАЛАТУ АЛБАНИЈУ 274 ЧУКУНДЕДА 276 УЧЕЊАЦИ И ЗИДАРИ 278 СПОР 280 КАРАЂОРЂЕ

СУ ПОЧЕТАК И КРАЈ СВЕТА 302 ШТА ЧОВЕК ДА РАДИ 303 ШТА ЈЕ ЖИВОТ 304 ВОЗ ПРЕДВЕЧЕ 305 ЖАГУБИЦА 307 МОЈ НОС 309 ПРЕД ЗОРУ 311 У БРДИМА ТЕЧЕ РЕКА 312 РАДОСТ ПУТОВАЊА 313 ЛЕТОВАЊЕ 315 НЕПОДУДАРНОСТ 317 КАМИЛЕ И СУНЦЕ 318 ЗАШТО СЕ КРИВИ

Џон Хохохонд изнад свега воли да се напије, Касно у ноћ се враћа, пуца у небо, виче. Кад дође пред кућу — извали пола капије, А престрашени Пепо задрхти као птиче.

Једном је случајно неког тапкароша ухватио И дуго му објашњавао да „није добро то што чини”. Корача, ногу пред ногу, гледа преда се, зна се... Улица је пуста одавде до Тахита.

То је време кад се чак и трамваји негде скрасе И кад беспослени ветар по вртовима скита. Ногу пред ногу, па све преда се.. Изгледа, нечега сећа се... Пре десет година предавао је алгебру у Сомбору...

деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио! Корача седи професор кроз тишину без краја, Ногу пред ногу, низ дугу улицу, пешке, Кад, гле, поред цркве: Дечаци, гужва, граја, Утакмица! — Висока улица против Љешке!

Гледао би и он утакмицу, али се нечега стиди... И таман кад је хтео да пође, пред ноге му се тутну Лопта, жута ко кора на мркви...

Сачекај у реду, Немој се провлачити између жена. Пред тезгом, реци: Молим хлеб, печен и слан; А кад ти га да, ти кажи: Довиђења.” Све јој је објаснила, по реду.

једно четири минута. СТАРЦИ У ЛЕТО У време годишњих одмора Пландују, ал далеко од мора: Заседну, свако пред кућом У друштву са досадом текућом И све тако, седећи, Питају се: „Ко је следећи?

Он просто плане, Нарогуши се као плетени кофер, Кад му неки немузикални шофер Пред носем трубити стане. ЧУДНОВАТ ДАН И Да ми је знати одреда Казати Оно што се ни за живу главу не да

Кратко је трајало. Али у том часу Свет је био добар, и био је леп. КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ Пред зору, у савани, шта се може видети Испод зеленог месеца што као луч гори?

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Пуних двадесет и пет година он је крстарио по Атлантском, Тихом и Индиском Океану, по свима његовим областима, имајући пред очима само проблем којим је био занесен, не знајући за одмор и не водећи рачуна ни о времену, ни о својој каријери, ни

То је био брод »Дана ИИ« од 360 тона, добро опремљен за циљ што се имао пред очима. Тај брод, поред све своје мајушности, одиграо је значајну улогу у решењу проблема јегуље; њему је било суђено

За то време неуморног, истрајног рада, сконцетрисаног ка једноме одређеном циљу који је непрекидно био пред очима истраживача, скупљен је неоцењиви научни материјал који је постепено и поуздано, у току даноноћног рада водио ка

У време кад је пред острво стигао Шмит са својом експедицијом, европски убојни бродови су због тога догађаја вршили наређене им

мајушних јегуљиних ларви од 4 милиметра дужине одмах после њиховог постанка од икре и млечца, па до 75 милиметара пред њихову прву метаморфозу.

Оне тада потпуно престану јести, што је, уосталом, случај и са другим морским рибама пред њихове миграције. С тога ће им се, за време путовања, органи за варење смежурати и скупити; код мужјака ће се свести

гњурачком апарату, а у дубини од неколико стотина метара, до које не допиру сунчани зраци, угаси електрична светлост, пред очима се укаже, као у мрачној ноћи без месечине, безброј треперавих, зеленкастих и плавичастих звезда разне величине,

очи немају сферичан, већ цилиндричан облик, тако да личе на двоглед; оне могу видети само оно што се налази непосредно пред њима. Животињског света све је мање у колико је већа дубина. То је стога што је ту хране све мање.

И то је један врло занимљив призор који се има пред очима кад се присуствује изручивању мреже на палубу брода; хиљаде живих створова гамижу или се преврће на мокром поду

је тако изобилан и од значаја, да су тадашњи светски научници какав је, на пример, био Агасиц, стајали запрепашћени пред тим богаством, не могући веровати да је све то скупљено и обрађено за време једнога путовања.

нико није видео, дефиловали су испред апарата, у светлости рефлектора који је лепо осветљавао неколико метара простора пред куглом. Са времена на време посматрачи су гасили електричну светлост; тада је око апарата био потпун мрак.

потребног да се око томе прилагоди, тај мрак није више онако потпун као што је изгледао одмах по гашењу светлости. Пред очима се поступно указује чудан призор: безброј треперавих, слабо осветљених, већих или мањих звезда, од којих су неке

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Но ако си и прешао из живота овога, бриге и страдања чеда својих знаш и као мученик слободу имаш пред Господом. Преклони колена пред Владиком који те венчао, моли да многолетни у добру живот вољена ти чеда проводе

Преклони колена пред Владиком који те венчао, моли да многолетни у добру живот вољена ти чеда проводе богоугодно, моли да православна вера

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ћути, и пусти да сад жиле моје Забрекћу новим, заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје Пред величанством природе; а потом, Кад прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов и надахнуће

И сав засењен пред чудесним сјајем Лепоте твоје, слаб, без једног даха, Као да сваког часа живот дајем, Прилазим теби пун побожног

— Ох, буди једанпут ко и друге жене, Да одахнем најзад пред лепотом твојом!... ОБНОВА Хоћу на једноме свечаном опелу Да сахраним оно што прошлошћу зову.

О, како те жалим! — гле, сузе ме гуше, — Оличена судбо свих живота редом, Тебе, браћу људе и све живе душе, Једнаке пред општом неминовном бедом. Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати? Ту крај твојих ногу жуборећи тече. Али бич фијукне...

А његова благост сад ме увек сети На вилину косу што у зраку лети Кад пред топлим сунцем стукне зима тавна; На иконе кротке, стародревне чари, Што благослов нуде из оквира стари̓, На пространа

Смрт је тако лака. Ал̓ пратиља њена — Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци, и

равнодушних људи, И мантије црне, чираци, и чоја, Све то тако грубо и сурово дира И гнусобом вређа осећања моја Пред скромном лепотом вечитога мира.

Спавај, Труни, добра душо, у покрову белом. СТАРОСТ И У вечерњој магли пред нама се пружа Пусто црно поље, и убого село; Непомично на њивама жито зрело; Зраком струји мирис дивљих белих ружа...

свежој тишини природе и ноћи Осећамо јасно, са тугом и стравом, Да у нашој души нема више моћи, Да устрепти силно пред лепотом правом.

Удри, и мучи, и притежи јаче, — Ал, докле редом деца, људи, жене, Плачу и пиште, бедни, покрај мене, И ропски клече пред скривеним створем, Врх писке, клетве, и вапаја њини̓ Летеће мирно дух мој у висини, Ко морска ласта над широким морем.

Но мисао моја није тако бела, — У мени се буди опет чежња стара, И, шапћући тајно, ко вечерња врела, Пред очима мојим старе слике ствара.

'' Сипи помрчина као ситна киша И засипа ствари пред немарним оком, И, док ноћ постаје мртвија и тиша, Све спава у миру тамном и дубоком...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне труди; од витештва одвикнута у њим' лафска срца буди. Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе, Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!

Бог вас клео, погани изроди, што ће турска вјера међу нама? Куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?

Куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?

Да л' на њему заједно не бјесмо, па ја рвâ и тада и сада? Ти издао пријед и послијед, обрљао образ пред свијетом, похулио вјеру прађедовску, заробио себе у туђина!

Младо жито, навијај класове, пређе рока дошла ти је жњетва. Дивне жертве видим на гомиле пред олтаром цркве и племена; чујем лелек ђе горе пролама. Треба служит чести и имену.

Ја ћу први поћи пред кумама, ја за главе братско мито дати. Тек смиримо, динар прекинимо и крвнице пушке објесимо! КНЕЗ РОГАН Ефендија,

Ћабо света, нема у нас хиле! Што ће слабо раскршће липово пред остротом витога челика? Светац прави махне ли топузом, од удара заигра му земља како празна поврх воде тиква.

О хурије, очих плаветнијех, те мислите са мном вјековати, ђê та сјенка, што је дићи може да ми стане пред вашим очима?

хурије, очих плаветнијех, те мислите са мном вјековати, ђê та сјенка, што је дићи може да ми стане пред вашим очима? пред очима које стријељају, које камен могу растопити, а камоли слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима

пред очима које стријељају, које камен могу растопити, а камоли слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима воде пребистрене, ђе у двије свештене капљице предјел шири видиш божје силе но с планине у прољетње јутро што га

Шта би било одучити трске да не чине поклон пред орканом? Ко потоке може уставити да к сињему мору не хитају? Ко изиде испод дивне сјенке Пророкова страшнога

У ћитапу не пише једнако за два брата једноимењака². Пред Бечом је Бурак посрнуо, обрнуше кола низа страну. Не требује царство нељудима, нâко да се пред свијетом руже.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Али зато је онда морало златно кандило њихове куће пред распећем у цркви једнако да гори, а онај сто, одмах до владичиног, само њихов да је, и нико сем њих не сме у њ да уђе

Јуче сам била тамо и рекоше ми: тек што се није вратио с пута. И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више да лажем и да те кријем.

Чим Софка поодрасла, умела сама да једе и седи за софром, он, деда, наредио да и испред ње на софри, као и пред њим и пред осталим члановима породице, стоји напуњен сатљик вина. Само га по том памти, а више ништа.

Чим Софка поодрасла, умела сама да једе и седи за софром, он, деда, наредио да и испред ње на софри, као и пред њим и пред осталим члановима породице, стоји напуњен сатљик вина. Само га по том памти, а више ништа.

И онда бар њу не треба да лаже, бар пред њом не треба да се претвара. Знала је она да он бежи из страха од сиротиње, која ће, ако није већ, а оно сигурно доћи,

А што је најгоре било за Софкина оца, још ће поред свега морати да иде пред судове и тамо он, ефенди Мита, да се заклиње, свађа и то с ким? — са својим до скора слугама!

Оно мало новаца, што јој почео да броји, хтела у лице да му баци. Али зар она, Тодора, пред њиме да се покаже! Једино, када Тоне, праштајући се од ње и као тражећи благослова и извињавајући се што сад мора да

нека змијица, почиње да је чупа и други немир, управо ужас: како ће сада, овога пролећа и лета, можда на првом сабору пред црквом појавити се која нова девојка, која ће њу својом лепотом бацити већ једном у запећак и учинити је — уседелицом.

Софка је осећала да би онда била у стању све да баци. Да само докаже како је ипак та није надмашила, у инат јавно, пред целим светом би се открила, па чак и подала, само да их увери како њеној лепоти, разблудности њене снаге и врелини и

а испод њега, око вароши, они врхови од планина, и сама она, Софка, у исто овако одело обучена, исто овако седећи, пред истим овим цвећем, па чак и сама кућа, из | куће гласови и идење или матере или других, и саме речи, жеље, нагласци,

В Било је то пред Ускрс. Софка, као увек уочи тих великих празника, ништа није радила доле у | кујни, већ је била једнако горе, на

У опште дан је био чист, топао, и пун животворне, балсамске свежине, као што су дани пролећа пред Ускрс. На дну степеница, одмах до кујне, седела јој је мати, и као да јој је било хладно, била се огрнула по леђима

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Тéшко; и срце бол ужасни чупа; Оловна слутња на душу је пала. Душа је празна! Ред просјака што је Стао пред мене, то су жеље моје — Добро их видим — моје наде, страсти И мисли, куку! куку!

Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега, И чека своје. Кад допаде мукло Све црно друштво, ужасно и

Кад причешће дође душе коју звона Зову вечном царству чистоте и мира, Ти си моје вере велика Мадона Пред којом се цели из светог путира. Што живимо дуже, везани смо чвршће.

НЕИЗБЕЖНОСТ Над главом нам плови јато рóда, Пева тужну песму растанака Преко шума, ливада и вóда, Пред крилима свеобимног мрака. Вече; замор...

И никад више, никад не зажелим Лепоте што их пружа зорин зрак, Ни живот худи над Животом свелим, Кад је пред оком широк, вечан мрак. ИИ Искачу, авај!

Сањиво дише мелодија нова, Звук другог света, и ја живим њиме; Контуре земних ствари, среће, беде, Пред мојим духом једнолико блéде.

МІЅЕРЕРЕ То беше у сну суморном, дубоком, Очајан пораз живота и нада, Пред мојим мртвим, заклопљеним оком Свет што се губи и јесен што влада Сетна и светла преко свега што је Живело негда.

Свеједно. Она иде, занесена, Лепа к’о младост љубави и наде, К’о сањив рефлекс пред склопљеним оком Венчане среће у девојке младе. Ја знам да срећу несазнању сања.

Крваве су сенке пројездиле туда К’о авети мрака пред капијом пакла; И тресла се земља из дубина свуда, Кад је царство пало к’о кула од стакла.

И најмање пýта у својој смо роли, А најчешће одјек само туђе речи. О, кол’ко то тужно и трагично боли Када дух пред силом материје клечи!

Данас, кад тихе кише мију Пред прозорима лишће ново, А нéме сузе саме лију У дивно мајско вече ово, Осећаш сенку судбе грубе И коб да наше

нас срећа мами ил’ нас се јад косн’о, Ми смо, с дана у дан, једно другом ближе Неотступно, стално, јаче судбоносно. Пред нама су биле вера и лепота У свом спасоносном, тајанственом сјају, И прешли смо стазу немирног живота У присном, и

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Колико је поље пред градским вратима, све је поље војска притиснула...“ Тако отприлике овијестише први гласници. Слободнији грађани

Гомила властеле, свештеника и другијех главара иђаше пут црногорскијех врата; пред том господом ишло је њеколико ћесарскијех војника, знак да је господу порука водила. Конте Пјеро Б.

Као одабранији кућић и кољеновић, он ођаше пред осталијема. Ни остали не изгледаху соколастији од свога вође. Видјело се лијепо: „Е им се мријети неће, ал’ јест нешто

Крупни човјек иђаше најпотоњи, и као неотице, махаше чибуком — те је нагледило као да јави стоку пред собом. Кад минуше мост, он се протиште кроз гомилу и оде на десно, пут Праћишта, предводећи своју четицу.

Ми ћемо за сердаром, у Катунску нахију, јер нас приповијетка наша тамо води. Он је уз Праћиште ишао пред оном четворицом, па пошто се подобро попе, под једнијем сивијем куком, гдје је увијек обичавао починути, сједе да

А данас више но обично, јер је ред у пустој кући бадњаке прилагати!... Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не падоше на његово вруће

“ рекоше момци весело, а бркоња Радоје искочи на врата, те унесе натакнута брава, којег су пред кућом прислонили били. „Е, Боже помози!“ рече Пејо, прекрстив се још једном, „справите пушке, момци!

Сердар извади иза паса своје двије, које му бијаху увијек свијетле и наредне, пак изиђоше пред врата. „Стане!“ викну он, пред кућом, „донеси тај џевердар, па гађај и ти!“ Цура излети, пушком у руци.

„Стане!“ викну он, пред кућом, „донеси тај џевердар, па гађај и ти!“ Цура излети, пушком у руци. „На здравље ви Бадња вече и Божићни дани,

“ повика сердар што га икад грло слушаше, па опали из обје. Пет пушака плануше и затутњеше, за његовом. Истога часа, пред свијем кућама у сердареву великом браству, стаде пуцњава и весело одазивање. То је све договором било и очекивало се.

Чим он стиже на небо, служитељи његови просуше бијеле ките на земљу. „То бива угод, некад пред доласком а некад по одласку његову“, рећи ћете.

Ако си икад замишљао величину људску у највишој простоти и смјерности, ето ти је сада пред душевним очима. Дјела Његова повиједају славу и светост живота Његова; име Му, којијем се још за живота његова,

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

“ (Лед, град и циганчићи), „Колико је поље намерено, / На њему су овце небројене, / Пред њима је роган-чобан, / А за њиме Ласак Пасак?“ (Небо, звезде и месец). Предмет загонетке је одгонетљај.

Грају као овце с попаса. Гуче као голубица. Долетели као осе на мед. Дријема као кобила пред сувачом. Живи кô риба у води. Завргао се главом као пас репом. Загледао се као теле у шарена врата.

Из дома. — Одговори се у шали на питање: Одакле си? Кад спава круха не иште. — Одговори отац, кад га ко пред његовим синчићем пита: је ли ти добар? Како оваца не држим, паса не чувам.

— Боље је у снопу пожњевено, нег’ у класу похваљено. — Увече се дан хвали. — Под ноћ тикве цветају. — Пред зору се мрзне. — Скочи, па реци „хоп“. — Ко се последњи смеје, најслађе се смеје. — Конац дело краси.

— Влакно по влакно руно. — Зрно по зрно, ето погача; длака по длака, ето бјелача; камен по камен, ето палача; ногу пред ногу, дођох на гору. — Ко жали клинац (уже), изгуби поткову (јуне). — Ко тврдо веже, ласније дријеши.

— Залуду је разлог (имати), када нема правде (кад га не имаш пред ким казати). — Што је разлог, то је закон. — Што је од обичаја, то је од закона. — Обичај је спрам закона.

— Пређа пређу хвали. — Стрпљење од дудова лишћа свилено рухо кроји. — Јаче је дело него беседа. — Што тко дјела, пред њега пада. — Мудри мало зборе, али много творе. — Изиће ће дјело на видјело. — Дело човека хвали.

— Боље је сиротоват’, но срамотоват’. — Веру ко ломи, њега ће вера. — Образ пред образ. — Са образом није ништа помешано. — Ко хоће часно, не може (неће) ласно. — Ко друге срамоти, себе не части.

— Попо, попуј, ама мало и приоруј! — Права браћа без аршина чоху дијеле. — Пред немогућим нема делије. — Преста вјетар — стадоше галије. — Предње вране падају задње.

Ту се, Мујо, осолити нећеш. Ћор-бег сјаши, Мустај-бег узјаши, Док дорату гриве отпадоше. Удовици, нане, магла пред очима, А дивојци, нане, сјајна мисечина. У Турчина и у змије љуте, У њих никад тврде вјере нема.

— Јок, валај! — Имају ли дјеца крува? — Јок, валај! — У зли час се оженио! — Јесам, валај. — Игра мечка пред чичином кућом, — Доћи ће и пред нашу. — Како тамо, бако? — Како коме драго. — Како ти је име? — Ислам.

— Јок, валај! — У зли час се оженио! — Јесам, валај. — Игра мечка пред чичином кућом, — Доћи ће и пред нашу. — Како тамо, бако? — Како коме драго. — Како ти је име? — Ислам. — Тако сам ти и сам.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Онда човек отиде к Соломунову двору. Кад дође пред двор, питају га слуге, шта ће, а он им каже, да иде премудроме.

У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: „Камо море таки и таки човек, што је сад ту ушао у воденицу?

Кад св. Аранђел дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче: „Што ћу, Боже, овако грдан?“ А Бог му рече: „Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају

Један пут ја мртав гладан дођем пред једну Влашку кућу, а Вла пред кућом теше држалицу за будак. Како ја сјашем с коња, а ја повичем на Влаа: држи море

Један пут ја мртав гладан дођем пред једну Влашку кућу, а Вла пред кућом теше држалицу за будак. Како ја сјашем с коња, а ја повичем на Влаа: држи море коња, па вичи Влаињу, нека мијеси

30. Дужи ивер од кладе. 31. Ђе наш црвенко лежи, онђе никад трава не ниче. 32. Жуто маче пред Богом плаче. 33. Загрмље велики гром, а према њему мали гром, ђе се састаше, ту се слапташе. 34.

У некакоме селу пођу жене у планину да траже дивљега броћа, и тако врљајући по планини једна од њих зађе и дође пред једну пећину из које изиђе међед те је ухвати и одведе унутра; и онђе живећи с њоме, жена затрудни и роди мушко дијете.

некога времена дијете опет навали да иде у свијет, и кад га међед друкчије није могао одвратити, а он га изведе пред пећину под једну букву, па му рече: „Ако ту букву можеш ишчупати из земље, онда ћу те пустити да идеш | у свијет, ако

Кад послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, међед га изведе пред пећину и каже му да огледа може ли сад ишчупати букву из земље. Дијете букву спопадне и ишчупа.

Међедовић полакши поизмакне пред Брком, али Брко никако не ће да га се махне. Међедовић бјежећи тако дође на једну воду, и нађе код ње људе на гумну ђе

Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме | бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па окрене снијег са сјевером да се пометемо и ми и коњи.

Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

2, 19) „јер вера ова јесте чиста и неоскврњена пред Богом и Оцем.“ (Јак. 1, 27) „Да разумете да је вера без дела мртва.

И ми смо дужни за браћу душу полагати.“ (І Јн. 3, 16) „Ако заповести његове сачувамо, и угодно пред њим чинимо. Ово је заповест његова да веру имамо у Сина његовог Исуса Христа и да волимо један другога.

овако треба чинити: после лупања звона, тадашњи дневни јереј благосиља Бога и кадионицом назначује лик часног крста пред светом трпезом са похвалом Богу.

И тада, ставши пред свете двери, знаменује кадионицом лик часног крста и заједно са знамењем узашиље славу Пресветој Тројици, овако

журно пристаните, и сваки покрет ума вашег и души штетну мисао часно и нескривено откријте, исповедајући се као пред Богом, а не пред човеком.

и сваки покрет ума вашег и души штетну мисао часно и нескривено откријте, исповедајући се као пред Богом, а не пред човеком. Ко год се жури да Богу лаже, примиће казну, „јер ћеш погубити“, рече псалмопевац, „све који говоре лаж“. (Пс.

(Јак. 4, б) Према томе, да нема овога међу вама! Будући зрелога ума, немојте никада пожелети да будете мрзост пред Богом, него више да примате благодат од њега и близу себе да га имате, као срцем смирени, или истину да кажем, онај ко

А у свету суботу да одступа свака брига око окупљања на јело него да бива само дијаклизмо пред црквом по обичају. Овакав начин живота имајте у свете велике постове, а за немоћне бригу налажем игуману по вољи.

„Јединочедни и јединосушни Оцу својему“, затим „Господе, помилуј“ тридесет пута, и поклонивши му се три пута до земље пред светом трпезом, и узевши отуд овај типик и жезао, и пошто сви кажу „Достојан“, и достојан да стане на достојном

постави на овај начин: по отпусту јутрења и уобичајене молитве, и пошто бива Трисвето од свих, нека чини три метанија пред Пресветом Владичицом нашом Госпођом Богородицом и Наставницом, и нека са страхом побожно целива [икону].

“ (Пс. 112, 1) И нека полажу устав црквени пред Пресветом Владичицом нашом Богородицом и кључеве црквене и да чине Трисвето.

се, не устане на јутрење, или другу службу црквену, осим због неког оправданог разлога или болести, нека чини метаније пред игуманом и свом братијом — тридесет метанија посред трпезарије.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СКИТНИЦА: Радила она ту ко куварица. А нека родна година, родило КО пред неку несрећу! јесен, брање шљива, кување пекмеза! Шљиве маџарке, пожегаче, белошљиве, раношљиве, дудови бели и црни!

И то догурала све до четвртог месеца! ЦМИЉА: То је Бога ми прилично касно! СКИТНИЦА: Уапсе ме баш негде пред венчање. Принципијелно неслагање, таква су била времена. Добио седамнес месеци, одлежо петнес.

С муком се спушта на столицу. Враћа се Иконија.) ИКОНИЈА: Да ми је ко причо, не би му веровала! Стоји и говори, а пред њим нигде никог! (Примети Анђелка) Ја морам да седнем! Ћоро! јеси то ти? Ниси ваљда побего?

Снег напољу сипа кано вуна, код нас бојлер, зимница, фуруна! Док он гледа фрижидер са храном, трудна штрикам пред теве екраном! Док он меша цемента за цокле, кувам супу, ринфлајш и шненокле!

А када се сврши утакмица, нацифрам се, дете у колица! Па се шњима цело вече шећем, уз водоскок, пред Извршним већем! (Улазе Иконија и Анљелко) АНЂЕЛКО: Врло је важно да сазнам нешто о Трифуну!

Цмиља носи отворен кишобран и запаљену свећу. Затамњење.) ИИИ СЛИКА (Улица пред кафаном. Неколико каиши за ђубре, посмртне плакате по зидовима и огради.

Плакате за циркусе, бокс-мечеве, фудбалске утакмице. Цмиља држи свећу и кишобран.) ИКОНИЈА: Не види се ни прст пред оком! АНЂЕЛКО: Ево! Погледај! ИКОНИЈА: Шта си то нашо? АНЂЕЛКО: Једну ногу! ИКОНИЈА: Анђелко, ништа не дирај!

ИКОНИЈА: Свецу запали једну свећу, а ђаволу запали две! И шта би, на крају? СКИТНИЦА: Нисам пред њом стајо више од секунд. Ал док сам Стајо, све се објаснило!

Ал док сам Стајо, све се објаснило! Гледам је, гледам, а у глави све долази на своје место! Ко да сам пред Вукосаву стао, исту истацку! И сине мени да није било онако како сам ја упамтио и причао! Него потпуно друкчије!

Затамњење.) В СЛИКА (Кафана. Вилотијевић седи и вечера, стално погледајући напоље. Иконија пред шанком, Цмиља иза шанка. Ставра сам за столом, на који је спустио новине.

можда је неко снимање, ратни филмови, не читам новине... (Прилази Ставри) Помиње неке војнике, каже ту, пред кафаном! За једног каже да је можда официр! ЦМИЉА: Официр? ИКОНИЈА: А, живота ми, нема никога, погледај!

Па бежи, ко без душе! ИКОНИЈА: Чекај, црна! Зар овде, пред кафаном? ЈАГОДА: Овде, могу и место да покажем! ЦМИЉА: Па то је онај!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Под степеницама врата од подрума и прозорче с решеткама гвозденим. Под тремом и даље пред кућом, калдрма, све до велике двокрилне капије на свод, лево, до које се види и део зида.

Летње јутро. МАРИЈА (на доксату намешта по миндерлуку јастуке, иде полако, у чарапама, ослушкује пред обојим вратима, тихо послује). МАГДА (долази с лева иза куће, под степенице, спази снаху своју горе): Дошао?

Али, она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не обрука пред тобом, и она, дан и ноћ је са њим радила, помагала му је. И одужише се, вратише, помогоше се и подигоше се.

ПРВИ ПРИЈАТЕЉ (свирачима, сеоским са гочем и зурлама): Ви ту доле, пред кујном. Одморите се. Док затреба. С нама само тиха свирка. Је ли тако, пријатељу? ЈОВЧА (трза се): Да, пријатељу.

А деда -Трифунове чаше и зарфове стамболијске! БУБЊАР СЕОСКИ (док се други свирачи намештају пред кујном, улази у кујну и завирује лево и десно, враћа се к својима слежући раменима, тихо, зачуђено): Никога, бре, нема.

Кад види да је празна, избезумљено, другим гласом): Шта је? МАРИЈА (прибрала се већ. Стојећи пред њим, осветљена свећом из руке његове која дрхти, решена на све, диже главу и гледа га, као никад дотле, право, дуго и

(Силази тешким корацима, предишући.) НЕКИ СЛУГА (изводи коња пред биљекташ до степеница; држи узенгију, и чим Јовча узјаше, трчи и отвара капију, коју одмах и затвара за Јовчом.

АРСА А шта ћемо сад? МАРИЈА (Томи): Ти, сине, по Богу син да си ми, одмах сутра деда-владики. Падни му пред ноге, стопе да му љубиш, моли, преклињи, да их венча одмах, одмах, преко реда, без реда. Обећај прилог цркви.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

При свакој врсти и речи овога списанија сматраћу себе како пред всевидећим божјим оком; саму ћу истину љубити, о њој ћу се старати, њу ћу с Топлим и чистим срцем желити и тражити.

Правду и истину радићу всегда пред очима имати. Наука и познање људи није нити малена нити мало потребна ствар чловеку на свету; о овом послу може се

Што дете чује, то учи и прима, како год и своји[х] родитеља језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве, тако све мисли и мудрованија они[х] с

Доброта неисказана, милост отеческа и љубов, све је то онда било пред мојим помраченим умом, као пристрастија овога света која одвлаче човека од бога!

Накратко, они су сви били пред мојим очима слаби, грешни и плотски људи, који све своје блаженство на[х]оде у чашам испијању; уздишући жалио сам

Нећу себе нимало штедити ни извиновљавати; правду нећу сакрити, колико знам. Сам ћу себи по мојеј савести, као пред всевидећим божјим оком, судија бити; нећу себи нимало праштати.

није могло њега зауставити да се он не нађе у време правила; и више пута, пре правила и пре него би се црква отворила, пред црковни врати стало би га вика, и љуто би грчки псовао и ружио попове што закашњавају.

(како вели свети Јефрем) трбу[х] за леђа прилепи; и тако сув и окорео јошт не ваља да се у себе поузда нити да изиђе пред женске очи, које су пуне магнета и кадре су најсувјем телу жи|вот и движеније дати.

Зато имајте бога всегда пред очима, уклоњајте се зла друштва и чувајте се зли[х] обичаја; радите, да наука ваша на славу божју и на ползу отечества

Барем нек се одрече овог поштеног имена, нек се како другојачије зове и нека не срамоти род свој. Сад сами по души пред праведним судијом богом, који ће нас све судити, расудите, не би ли боље било да таки[х] калуђера нејма на свету?

Ваља да од њи[х] пасапорат узме ако мисли пред бога изићи; пак да се [х]оће један, нека би и то, но није доста ни стотина.

Млађи пролазе који куд по доксати, а старешине поседали с игумном пред његовом ћелијом и разговарају се. Како нас упазе с торбом на леђи, познаду да смо странски људи; љубопитни за сазнати

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

И ти ћеш са мном вечерати, Јеролиме! Домаћица метну своју здјелу на тле, а трпезицу донесе пред дјевера, па онда доведе Чмањка, Шкемба, Криву и Галицу да пољубе коноп стричев.

— Како то — рече Брне — није ни старо ни ново? — па не сачека одговора, но испи чашу и остави је пред Стипана. — Јево видиш, како.

не разумјеше, јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем људима, треба говорити да други не разумију.

За њим бијаше уљегао Бакоња, па се раскорачи пред прагом, гледајући косо стричеве и рођаке. Осињача је њешто шаптала с мужем, пак напуни други бардак, којијем се

Жестоки Ркалина шкргутну зубима, одгурну све, пак се усићи пред фратра. — Јево мене да ти кажем без завијања, најкраће и бистро.

У зору, по наредби фратровој, Стипан оседла коња, те се кренуше. Кушмељ, пошто поможе брату да узјаше, стаде пред коња, па се чешка. Фратар блијед, као да је боловао, гледа у врх од чизама и вели: — Па... онај... видићемо!...

“ Бакоња стојаше иза фратра. Слушао је он много и много причати о свему што му сад бијаше пред очима, али је све кудикамо друкчије неголи што је он замишљао! Ето вода кркља и као да у хиљаду лонаца ври купус.

Таа-ко! Пак ћеш се измакнути и стајаћеш гологлав, јес ме разумија? Таа-ко? — рече стриц не гледајући га и крену се пред њим, мало брже.

Сви су били космати и сви осим једнога имадијаху њеки свијетли лопар око главе. Пред том сликом бијаше налоња и на њој отворена књига.

Одатле уђоше у кујину. Пред високим огњиштем стојаше постарији фратар, љевајући чорбу кроз гвоздено цједило. Бакоњи се учини чудновато да редовник

Бакоња ступи ка прозору и угледа простран врт за манастирским наличјем. Иза њега бијаше ред омањих зграда; пред једном поткиваху коња. Ту се бјеше начетала гомила слугу, међу којима познаде Стипана.

Бакоња се примаче вратима и видје она два ђакона пред налоњом: један чати, други прати очима. Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

што тајну сакрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку минути Кап по кап у празан круг Што се шири ко вид пред страхом. Опрости птици која и дахом Хоће да ти постане друг. Опрости сенци што те прати И ветру што те у круг води.

Ту су ме весело убили И бацали по рупама. О, где све нисам шетао, Кога све нисам сретао, Пред каквим кафанама седао. Како је болно вредео Велики сиви предео У који сам сатима гледао...

ПУТ У РАВНИЦУ О дуго нам трепери пред оком Пут дуг и жут од јаре. Са стране: само трске и баре Са жабљим и гуштерским скоком.

) Куда потону Пек И благи брег и клис? Из ране ишчиле лек. Шупље је. Реч је већ звек. Као металног брда вис Стоји пред тобом век.

Из ваздуха, из таме бачен, ево га како ниче И пробија крик и из нас. То чуј: пред хладним нечим Небо и земља живински криче, криче.

Кроз моје гране да посматрам плавет (И загонетку птица успут решим) Па да се пред сан туробно насмешим Што сам кроз живот прошао ко авет.

УМОРНА ПЕСМА Где неста страх пред светом ту и песма преста. И гле: стојим сада — дрво, са обраним плодом. Мре у зглобу воља да се макнем с места.

Да је бар мира када нема речи И тиха пустош кад мисли неима: Па да се легне као кад се лечи. Овако: стојим још увек пред свима (Док слична стрмој води ил олуји Кроз моју главу сва празнина бруји).

А кад се вратим дому уре касне Знала сву причу само по мом лицу. Седим за столом и не знам свог лика. Пред огледало залуд ми је стати: У твоме оку била ми је слика. Већ пола мојих ствари с тобом труле.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

„Продајемо шећер, тамјан и свеће.“ — „Ми за грош јефтиније“, као да кукуричу, викали су шегрти пред дућанима и кришом се грудвали.

Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли и војску служили. Заједно ратовали. — Не лажи. Мене ни отац не жали. Пред друмском механом волови нагло стадоше, хукћући у ситно крцкање кола.

Ђорђу се не свраћа: при светлости СВИ ће му видети лице. Рабаџије се гомилају пред механом, а снег облеће око фењера. Све су механе исте. И фењери, и друмови, и њихови повраци кући.

И веђе да се размичу. И на вашарима и по механама он, мали, да је себи највећи, најкрупнији. Није због ђинђува пред дућаном... Некада, било му је слатко и крв да проспе за овакву гомилицу жутог сјаја. Кад се свршило то некада?

Кад се свршило то некада? Не зна Му међу. Шта ћете ми? дрхтаво шапће у бркове, немоћан пред њима танким, лаким, запаљеним. Гледа их: некада, на путу До ове механе, радовао се њиховој тежини.

Сада се ничему више не радује. Издалека, мучно се пробија и кљуца — ничему, а вилица заигра као пред плач. Из механе належе на врата све гласнији, разузданији ракијски жагор рабаџија, и крупан смех засипа му главу,

Тај небрат који ме се сети само кад ми паре тражи... Злотвори моји, једна чекате кад ће Тола смрзнутог да ме стовари пред кућу, а ја никоме не требам, ни вама! Шака тресну по кеси а резак цик дуката изгуби се у магли и тутњави...

оца од свих крио презиме, хтео да му само дукати проносе глас, да вреди само онолико колико су му кесе тешке, и пред женом и оцем и светом.

— Стигли смо на броју! — рече Тола кад волови сами стадоше пред вратницама Катића, и скочи у снег што је нападао до пола цеваница.

Још једном, давно, бацио је он кесу с дукатима пред њу. Кеса је меко пала на кревет, а цијукаву ларму злата брзо је усркала вунена черга. Беше то друге зиме њиховог брака.

Ако. Она је овде газдарица, а он нека плаћа где заноћи. Ваљда није то. Где би сада, пред крај века, кад му је више прошло него остало, чинио срамоту кући и каљао себи образ?

Мислиш, неће да дође? Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен, бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да верује.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Девојчица је била тако слаба да није имала снаге ни да устане ни да заплаче. Тек пред ноћ сажали се једна старица, подиже малу и однесе је својој кући, изненађена сјајем који је избијао из њених очију.

У рано лето и пред јесен, када су ноћи прозрачне и пуне звезда, тај златни траг постаје нарочито видан. Стишавајући глас, становници

Придржавајући се за зидове, девојчица покуша да начини неколико корака, без успеха. Мајка ће се тек пред вече вратити с посла. Кад би бар имала пса или мачку? Ах, којешта! Где у њен тесни кавез да стану пас и мачка?

Ко зна колико је спавала? Шта сањала? Када је отворила очи, била је на обали неког језера, пред вратима дворца начињеног од светлости. — Каква је ово кућа? Где сам?

— Каква је ово кућа? Где сам? — зачуди се, али је цврчак упозори да ништа не пита. Није ни имала времена да пита — пред њом су се отварала нека прозирна, блистава врата.

»Јој, сада ћу још и рогове стећи!« помисли и ужасну се. У исти час прође јој главом мисао да би могла брата истурити пред чичак, и избећи несрећу. То је још више ужасну. »Малишан је тако безазлен, тако леп! Боле да ја и ту Муку сносим!

— »Па, ја то сањам? — Ђаволак протрља очи. Уместо грбавице, пред њим је стајала лепотица. У руци јој је била ружа. Она је принесе лицу и зачуди се њеном мирису, па је пружи суседу да

ТАЈНА У најпрљавијој улици града, међу чистачима и носачима, пијаницама и бескућницима, појави се једнога дана дечак пред којим су се сви и нехотице заустављали. Како и не би?

Била је већ велика као чамац. Дечак јој скочи на леђа, а риба појури. Док би трепнуо, била је пред њима златна лубеница, а на њој Рибља Глава.

Сам и тмуран, стајао је на западном рубу неба и тако стоји још и сада... Али у лето и пред јесен, када се звезде спусте сасвим ниско и небо постане пуно њихова сјаја, две звезде се нарочито дуго задржавају на

»Вероватно сањам!« — помисли и уштину се за мишицу, али огромна Златна краба и даље је стајала пред њим, смејући се: — Зар си заборавио шта желиш? Да нећеш да будеш цар? — Не — провали из дечака.

С временом се од њега створи локва, израсте трска, а рибљи народ побеже пред силовитом најездом жаба. Тек сада је брдо ликовало: — Погледај се, немаш ни риба, ни цвећа, ниси ништа!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Понекад је житеље ове улице пред зору, знала да пробуди нека врло архаична, слеђена тишина, и у дану који би наилазио оживљавале су приче, ко зна откуд

И глава кнеза Алексе Ненадовића, пред Први устанак, и глава Станоја Главаша, пред Други. Те су главе биле, као опомена, окренуте путницима који су у град

И глава кнеза Алексе Ненадовића, пред Први устанак, и глава Станоја Главаша, пред Други. Те су главе биле, као опомена, окренуте путницима који су у град стизали преко утабане теразијске ледине и

окренуте путницима који су у град стизали преко утабане теразијске ледине и заустављали се, пре но што уђу, на пустари пред Стамбол-капијом, по којој су се, кроз љигав и смрадан кал, гонили чопори полудивљих паса.

сећања која су, праве море, повремено обузимале житеље Позоришне улице, као да су нешто избледела у деценији пред Први светски рат, толико драматичној да је осећање непосредне садашњости потискивало свако друкчије осећање времена.

Није размишљао и није се питао откуда то да је, готово уз његову помоћ, његов велики брат сад пред прогонством а мали у оковима? Знао је само да никако не жели да види Вучића, још мање да оде до њега.

И, ево, упорне недоумице опстају у вековима: немоћан пред њима, Господар Јеврем наставља да јаше поред куће у којој је живео Милан Ракић.

Још један угао и Господар уставља коња пред малом обућарском радњом С. Гулића, који проширује и продужава све врсте ципела, сјаше и одшепа до Чукур-чесме, до

Стане пред кућом на углу, некада господском, на спрат, кућом чији су зидови сиви од памћења а чији су прозори само делимично покри

(Онда још није знао да се највеће опасности не одају.) Господар Јован стоји пред бифеом „Папук“: предомишља се да ли да уђе и попије чашицу пред ручак.

) Господар Јован стоји пред бифеом „Папук“: предомишља се да ли да уђе и попије чашицу пред ручак. Та навика му је остала из доба када је господарио ваљевском нахијом и боравио у Чачку. Његове најбоље године.

Када га је пре три године, у мају 1839, за време своје прве буне, Вучић домамио у Крагујевац, оптужио пред народом а онда бацио у окове, Господар Јован је схватио да долази време испаштања. Одавно је слутио да ће доћи.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

264 ЦXXXВИИИ ПО ЗИМИ 265 ЦXXXИX ТРИЈУМФ ВЕНЕРЕ 266 ЦXЛ ПРЕД КРАЈ ЛЕТА 268 ЦXЛИ ПРОЛЕЋЕ 269 ЦXЛИИ МЕНАДА 271 ЦXЛИИИ САН ВУКА МАНДУШИЋА 272 ЦXЛИВ МУЗИЧКЕ ВИЗИЈЕ 277 ЦXЛВ

сетна, бајна; Па се смеше бајна лица Из оквира мутна дима, Дркће, стрепи стар Лем-Едим, Мутно му је пред очима. „Ох, Шерифо, - џанум Ато, Ох, Зулејко, танка паса, Ај, Заремо, сухо злато Сећаш ли се оних часа!

Преврнем лист, преврнем и други: Пред очима ми главе пролазе, К'о лубање коштане мртвачке. Сад ево већ „откровенију“ ред.

Тешка је, бескрајна вечна туга њена На домаку ноћи, тишине, и таме. Пред вртовима океан се пружа; Разлеће се модро јато голубова; У бокору мртвих, доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму

топлој соби, кревету од кедра, И под јорганима, куд су кризантеме Расцвале бујно - млада, голих недра, Ту лежи жена. Пред њом, у ормару Од ебаноса, укожени красно, Тасо и Платон... У камину стару Још жива ватра и црвени јасно... Будна је.

Ј. Дучић ЛИX ТИБУЛО Пред хладни Венерин кип, под сенком питоме ноћи, Тибуло, квирит млад, зачуђен застаде немо, И чудни гледаше лик.

И бјежах с тобом, у облаку праха, Од страшне чете дивљих бедуина... А кад нам хати клонуше у лету, Пред тобом видјех ја шеика њина.

Ћути, и пусти да сад жиле моје 3абрекћу новим заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје, Пред величанством природе!

Један, само један!... Вај, док се све брже, Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом. Ј. Дучић ЛXИX ПОЗНАНСТВО Кад сам је позн'о, небо беше мутно, Задње су руже умирале ти'о.

Дигла си сто мржња, да стражаре као Сто црних једрила, сва пред твојом луком; И тако мом духу принела си руком Цвет твог бића крупан, отрован и зао.

Смрт је тако лака. Ал' пратила њена, Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци и

равнодушних људи, И мантије црне, чираци и чоја Све то тако грубо и сурово дира, И гнусобом вређа осећања моја, Пред скромном лепотом вечитога мира! о, умрети тако!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

власе цвијетне плетући, бисерном их росом насипљући при игрању свјетлокосих зв'јездах, - да дичнија на јутро изиде пред очима свога владаоца - на сва моја жарка љубопитства смијехом ми одговара њеним.

С внимањем сам земаљске мудраце вопрошава о судби човјека, о званију његовом пред Богом; но њихове различне доказе непостојност колеба ужасна: све њих мисли наједно сабране друго ништа не

Ви сте људско име унизили и званије пред Богом човјека једначећ га са бесловесношћу, небу грабећ искру божествену, с којега је скочила огњишта, у скотско

Ја од тебе јоште много иштем: да поставиш у пламтеће врсте, пред очима Српства и Славјанства, Обилића, Ђорђа и Душана, и јошт кога српскога хероја; да прогрмиш хулом страховитом

У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима и глас зачух кано глас ангела: „Ја сам душе твоје помрачене зрака сјајна огња бесмртнога: мном се сјећаш шта

ме пријатнијем гласом: „Диг се, твари општег створитеља, те ти хитре наслађуј погледе у предивна створенија Божја; пред великим претпријатијама нек се крије име опасности; сви свјетови без очих су мрачни.

План небесах пред собом гледаше и прелести правилнога вкуса. Хиљаде ти Божијех духовах занешени њојзи ревноваху; опивени њеном

Обрати се, душо изгубљена! Пролиј топле сузе покајања пред општијем творцем милоснијем; познај име свемогуће што је и значење твоје прама њега; ижен' таму из слијепа ума и

На огњеној летећ колесници, пред свануће сан ме лаки стиже; у њем виђех страшно видјеније на наказу творца разгњевљена.

Трећи данак са стравичном хуком већ пребјежа равнине небесне; вечером се два војводе вјерни представише творцу пред престолом, премилосна оца умољају да оружја од обије војске смртоносним наостри ударом: "Већ хулења - кажу -

Отпадници неба, устрашени, пред блаженом побјегоше војском с криковима страве и хулења. Пренесретња војска мраке цара мрзак ли је облик получила

Адам пређе небесну границу са својијем жалоснијем ликом; ставише их пред врата вјечности. Ево Адам у плот обучени са подругом у поља едемска.

Попа, Васко - КОРА

с поља Тако радосно јурила Јурила капији жутој КОКОШКА Верује Само веселом пијуку Својих жутих сећања Нестане Пред снежним гранама Што се за њом пружају Пресахне Испод гладних језера Што над њом круже Одскочи Од своје крваве

корена И од дивних успомена На изненадне ноћи Кад нестане из улице Ко зна куда иде У шуми би се изгубио Али се увек пред зору У дрворед на своје место врати ПУ3АВИЦА Најнежнија кћи Зеленог подземног сунца Побегла би Из беле браде

један кестен израсте И остаје тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који нам око главе облеће Чујеш ли метак Који нам пољубац вреба 2 Ево то је то непозвано Страно

овом непочин-пољу Да ти подигнем шатор од својих дланова 3 Узнемирена шеташ Подочњацима мојим На невидљивој решеци Пред уснама твојим Наге речи ми зебу Отимамо тренутке Од безобзирних тестера Руке се твоје тужно У моје уливају Ваздух је

зелене рукавице На гранама дрвореда Вече нас под пазухом носи Путем који не оставља траг Киша пада на колена Пред прозорима одбеглим Дворишта излазе из капија И дуго гледају за нама 5 Ноћима нестаје тама Челичне гране

сам улицу Којом си се вратила Глас ти је по крововима Заборавио белину Часови са којима сам самовао Дижу се пред тобом Са снежних столица 28 Под очним капцима Спавају ти љубичице Претварам се сав у сунце Над твојим ружним

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о

А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу.

Кад стигох пред своју кућу, разведрих се. Она је, истина, страдала, кров јој био растрешен, а прозорска окна поразбијана.

Али сам стајао пред новим питањем: у коме правцу да упутим свој даљи рад, јер не бих умео живети беспослен. Било ми је, пре свега, јасно

Сагледати тај почетак, видети Питагору пред собом, чути из његових уста извештај о његовој младости, боравку у Египту и о његовој науци, то је био програм тог мог

Зато ми није било тешко да се уживим у онај тренутак када се млади Аристотелес нашао пред Партеноном и Ерехтејом; имао сам само да опишем своје утиске пред она два храма, па да видим Аристотела жива пред

у онај тренутак када се млади Аристотелес нашао пред Партеноном и Ерехтејом; имао сам само да опишем своје утиске пред она два храма, па да видим Аристотела жива пред собом.

пред Партеноном и Ерехтејом; имао сам само да опишем своје утиске пред она два храма, па да видим Аристотела жива пред собом.

Кад бих се о томе осведочио упутио бих се пред њега самог. Да бих онамо доспео, ваљало је, као у случају Питагоре, уживети се у његово доба и његову околину.

И за то су биле потребне разне студије. Када сам их довршио, морадох размишљати како да га створим жива пред собом. да бих у томе успео, морао сам измислити какав догађај или лични доживљај у којем би он, као главна личност,

Нисам се осећао осамљен јер сам их видео живе пред собом и имао илузију да се налазим у одабраном друштву. У таквом расположењу, мој посао напредовао је врло добро.

Упознао сам средину и прилике у којима су живели. Да бих сваког од њих створио жива пред собом, измислио сам какав догађај у којем би он одиграо главну улогу и њиме упознао читаоца са својом науком.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Сећам се лепо кад сам стигао у паланку где је он живео са својим старим родитељима. Дочекао ме је пред вече на станици, са својом малом сестром, па смо отишли његовој кући, где је владала она предсвадбена свечана тишина.

назора, и мајком, смерном и смежураном старицом, пређосмо у његову собу у којој је, памтим одлично, жмиркало кандилце пред иконом арханђела Михаила.

А ти знаш, такав сам, да кажем, био и пре пет година кад сам са другога спрата старе Велике школе, опет једног јутра пред час кривичног права, то исто хтео да учиним да је само онда то пожелела... ти знаш ко. „И такав ћеш умрети.

Међутим мало доцније воз стаде и ја сиђох пред станицу да бацим поглед унаоколо, бар колико допушта слаба светлост пред њом и око ње.

Међутим мало доцније воз стаде и ја сиђох пред станицу да бацим поглед унаоколо, бар колико допушта слаба светлост пред њом и око ње. Али ми се сад све учини друкче него некад.

Чинило нам се, поред свега, невероватно да ће се она појавити и хиљаде сметњи излазиле су нам пред очи. А да нас је неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено и брзо корачамо,

Од венчања његовог ми смо се ретко дописивали. Јављао ми је да су срећни, а пред први рат известио ме да су добили ћерку. После смо у рату, као резервни официри, бачени у две разне дивизије.

После смо у рату, као резервни официри, бачени у две разне дивизије. Видели смо се само једанпут пред велико одступање. Тешко рањен у груди он је лежао у крушевачкој резервној болници, где сам отишао да га посетим.

Тек је свитало кад сам стигао пред његову земуницу. И војник ми саопшти да је синоћ био мали напад јуришног одељења, да је командир скоро и легао и

Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије? И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што ме мучи. „Ви се све нешто буните, све вама нешто није право, ви.

Највећи број изгинуо је или помро. Пред мојим очима пролазе један по један... Заглéдам свакога. Сваки посебице имао је пре рата свој циљ.

Јест, сецкаће ме, мрцвариће ме, туцаће ме. А ја бих више волео да станем пред преки суд па да из свег гласа кажем: крив сам, господо! Судите ме, стрељајте ме, сеците ме, али не мрцварите.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А пред њом мала чистина са четири кржљава багрема, која су се с прољећа разлиставала штедљиво и суздржано. Стан је био уздужно

се у јарким дугиним бојама; она на лијевој страни била су нијема, застрта непрозирном опалском замагљеношћу, и, пред вече, лагано подливена плавкастим одсјевима. На свим су вратима мјесто квака биле кугле од брушеног стакла.

Ако мало размислим, постаје ми јасно да сам се увијек, у сваком рјешавању и одабирању у животу, у свакој сумњи и пред сваким избором, у ствари свагда ријешио за ону алтернативу која се појављивала у свјетлости.

Небројено сати провео сам испет на прсте пред тим картама. Мој дјед био је снажна, здрава природа, енергичан послован човјек.

А која су у нејакој души правила тим тежи лом и харање што сам морао брижно крити пред старијима да ма шта о томе знам, претварајући се да не схватам алузије и половичне фразе у њиховим разговорима.

никад није спомињала и обарала је очи кад би га други споменули, али се сјећам из најранијег дјетињства како је навече пред лијегање, кад је мислила да ја већ спавам (док сам напротив притајена даха жмирио кроз трепавице), дуго стајала

одрастао човјек могао лако заборавити физиономију судије који му изриче смртну казну, али слика дједа у спаваћици што пред лицем бизантинске иконице палцем десне ноге чеше лист лијеве, не заборавља се никада.

Стриц је годинама биљежио највишу и најнижу дневну температуру. Пред Божић и Ускрс исправљао је и употпуњавао спискове особа, родбине, ближих и даљих знанаца, којима је требало честитати.

без обране, препуштено на милост и немилост окрутности туђег ока и туђе радозналости, обезоружано као богаљ који је пред спавање ископчао протезу, кад се с наших лица сапере њихов заштитни израз — како ли тек тада биједна изгледа људска

Не, не могу више да гледам лица спавајућих. У полусну ми каткад излазе пред очи низови и низови уснулих лица, виђених ко зна гдје и ко зна када, лица блиједих рањеника , лица умирућих, лица која

другарства с непознатим људима, у каквом трећеразредном хотелу, на каквом скупном ноћишту, како брижљиво крију један пред другим лице. Брижљивије него што скидају умјетно зубало, брижљивије него што скривају лисницу под мадрац.

Је ли да ми ниси видио лица?” XИ Синоћ сам се, лежећи у мраку, дуго забављао настојећи да тачно изазовем пред очи плафонске сликарије благоваонице из дјетињства.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Марко се само чудио и вртео главом. — Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком.

За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... Другова не имађаше. Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.

Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине. Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.

Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.

је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.

ИИИ Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.

Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек. Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...

Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. Кмет уђе с двојицом пандура у собу да

Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.

С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде. На лицу му се јасно могла читати мисао:

Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.

Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници. Пред општинском кућом не беше никога.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Капу кад метнеш на главу, онда те нико не може видети; кад штаком прекрстиш, свашта се мора пред тобом окаменити, или, ако хоћеш, оживети; папучу кад обујеш, можеш прећи преко сваке воде.

Сад извади папучу па је обује и пређе на другу страну. Кад је већ прешао, осете га џинови и потрче пред њега, а Петар, како их опази, метне капу на главу, те се џинови поврате натраг, не видећи пред собом никога.

га џинови и потрче пред њега, а Петар, како их опази, метне капу на главу, те се џинови поврате натраг, не видећи пред собом никога.

Петар је непрестано ишао напред, па, идући тако, опази пред собом један велики двор, те се упути право к њему. Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра, него оде у

Кад је Петар већ дошао био близу оне земље, опази га она девојка и изиђе пред њега, да га одбрани од смрти и пребаци преко воде у своју земљу.

СОЛДАТ И СМРТ Био тако један солдат, па је толико згријешио да кад је умро и дошао пред бога, нити га је бог хтио у рај ни у пакао метнути, него га постави да чува стражу међу рајем и паклом, куда највише

не мореш тамо, него остани овдје, а ја идем питати, јер је бог мене за то овдје и поставио да ти не траљаш сваки час пред њега. Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде.

Свети Петар га пусти, па стане пред њега и рај отшкрине, а старац упази своје старе лаће што је још негда дао просјаку, па на лакат ђик у рај, па сједе на

Утом дођу кући. Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук, и кад буде готов, метне га пред кућу, па каже жени: — Ево, сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу

Човек, опазивши то, рече жени: — Донеси један комад хлеба те подај томе псу. Жена донесе комад хлеба и баци пред пса; али пас неће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад.

Него немој се преварити; што ти год уздаје немој узети, него му ишти прстен. Па пође пред њим. Малиша ће те за њом, а она ти га уведе, побратиме си драговићу, у некакву пећину.

Ујутру му мати поранила, јер се, богме, ни њој није дало спавати — није шала, оде коњ, оде живљење! — па изиђе пред кућу, кад има шта видјети: пуна авлија дрва.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Под дахом живота она некад беше: Сад је мирна, нема к'о пучина плава, Као уста драге која се не смеше. Пред тобом у тами будућност се вила, Нејасна и мутна као нада људи, Али смрт у себи и она је крила, Смрт која се јавља, тек

Ничега нема; само илузије Пред пустом кућом мирног, мртвог мора. Гроб, и гроб само. Све изгледа као Отворен сандук живота и таме: Ту спава небо,

Као куле старе стоје мисли црне, Омиљена места са дубоким плачем. У кући народа жижак наде трне Пред иконом Бога, опасана мачем.

Огромна равница пред њиме се пружа, Несрећна и лепа, као српска туга, У тој земљи има и поља и ружа, Ал' слобода само тој се земљи руга.

ШТАПОВИ И ШТАКЕ Да се поклоним пред вама, јунаци, Што сад носите штапове и штаке: Новоме добу ви сте светли зраци, К'о многи живи, као многе раке.

Да се поклонимо одано и смерно Пред вама, што сте ране без лека Примили на се к'о знамење верно Истинске службе, пробуђеног века.

Да се поклоним пред вама, што сада На сваки корак брижљиво пазите: Ту скоро царство згазили сте, мада Сад мали поток са муком газите.

На уличном углу застали сте мало И мени се нагло окренули лако... Пред оком што на ме кроз поглед је пало К'о укопан стадох сав поражен тако.

Унапред вам кажем, с етикетом многом — А већ руци не дам да вас ишта вређа — Везаћу подвезу чим пред вашом ногом Пресавио будем колена и леђа.

Младост и све цвеће створи се пред оком. Ја осећам из њих како бол се вије: Замириса уздах из оног што није, Што остаје, труне, у сну у дубоком.

у сутон пада, У неки сумрак, у предграђе гроба, Где ничег нема, па ни жеља мојих, Болова, снова; нит' ту видим себе; Пред том застирком испред дана својих Осећам гробље и сећам се тебе.

1912. НОВИ ДАНИ Једна стара радост! Скупили се мали, Сви ситни и ниски, подигнути злобом, Пред страхом што иде, нагло, као вали Једне моћне снаге коју зваху робом.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Потом, одједном неочекивано у тишини ноћи, жива слика тог догађаја би ми се наметнула и остала упорно пред мојим очима, упркос свим мојим напорима да је одагнам.

Дуго сам чувао своју тајну и уживао у монополу, док коначно нисам пред божићним расположењем попустио. После тога сваки дечак је могао учинити то исто, па је следеће лето било катастрофално

дизале под облаке, а са заласком сунца враћале са својих хранилишта у тако беспрекорној бојној формацији да би се пред њима могла постидети и ескадрила најбољих модерних авијатичара.

Био сам толико повучен да бих радије лицем у лице стао пред разјареног лава, но да се сретнем са било којим од оних градских кицоша који су тумарали наоколо.

Већ за време својих демонстрација пред члановима Америчког института за електроинжењере приметио сам да се неколико пута губило прилагођење, па је требало

Гледао сам омађијан, и нисам могао да схватим шта се догодило. Недељама после тога слика лавине ми је била пред очима и питао сам се како је могуће да нешто тако мало тако силно нарасте.

једне сличне обавезе одмах продужим у Париз, међутим сер Џејмс Дивар (Јамес Деwар) захтевао је од мене да се појавим и пред члановима Краљевског института.

Био сам одлучан човек, али сам лако попустио пред јаким аргументима овог великог Шкотланђанина. Гурнуо ме је у столицу и налио ми пола чаше дивне браон течности која се

“ И на једној и на другој ствари могло ми се завидети. Следеће вечери изводио сам свој експеримент пред члановима Краљевског института, после чега се лорд Рејли (Лорд Раyлеигх) обратио присутнима и његове љубазне речи су

Коначно, када сам био пред нервним сломом, природа ме је заштитила дубоким сном. Дошавши себи, схватио сам ужаснут да више нисам у стању да

Зачудо, они су се појављивали пред мојим очима и били запрепашћујуће јасни, пружајући ми добродошло олакшање. Из ноћи у ноћ док сам се одмарао, размишљао

Током демонстрације овог проналаска пред публиком захтевао сам од посетилаца да постављају питања, макар и најкомпликованија, и аутомат би знаковима одговарао

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Крај ногу старијих седели су на клупицама млади људи, а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунили жута зрна са великих кукурузних клипова. То би радили цело вече.

Ове приче о Карађорђу су на поселима код суседа примане са више одушевљења него све његове друге заносне приче. Пред крај седељки Баба Батикин би издекламовао неку од старих српских јуначких песама од којих је многе знао напамет.

И још данас ми је пред очима слика његове главе без косе и дивног чела над густим обрвама кроз које су светлуцале његове дубоке утонуле очи,

Када сам посетио свој дом, искористио сам прву прилику да мом оцу и његовим пријатељима који су се окупили пред нашом кућом у недељу поподне и разговарали, испричам шта сам ново научио.

У току разговора пред нама се у даљини указа један велики црквени торањ. Они ми рекоше да је то Карловачка катедрала, а да се поред ње

- Капу доле, неваспитана сељачино! Зар не знаш како се стоји пред претпостављеним? - промрмљао је он обраћајући ми се.

играју уз српске гајде на сеоским пољима - Идвор, са свим добро познатим прозорима које сам тамо видео, искрснуо је пред моје уплакане очи, да би у центру свега видео моју мајку како пажљиво слуша моје писмо из Хамбурга које јој чита моја

Призор који се тада указао пред мојим очима био је нов и задивљујући. Први утисци из Будимпеште и Прага били су бледа слика према овој величанственој

После нешто више од једног сата сви смо стајали пред овим вратима. Исељенички брод ”Вестфалија” пристао је у Хобокену, а онда нас је један мањи брод превезао у Касл Гарден.

сам се сељака из Идвора и њиховог говора на поселима, њихових крилатица од којих је свака продирала право у моју душу. Пред очи ми је изашла и слика Баба Батикина, очију пуних жара и живих покрета руку којима је пропраћао своје заносне приче

сам – “Тражим га готово недељу дана, а дуже га не могу тражити, јер видим да и моје тешке фармерске ципеле попуштају пред мојом свакодневном борбом са усијаним асфалтом Филаделфије.” Дан касније нашао сам се у Саут Ст.

Ови звуци су ме подсећали на диван склад црквених звона у мом родном Идвору, а у исто време искрсла ми је пред очима слика моје мајке. Ова визија ме је подсетила да морам што пре окренути леђа римо-католичком Балтимору.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Ма'ни се, ђаволе, крштена чељадета! — мирно избаци Загорац. —Убиј Загорца пред вратима од цркве, — умеша се неки од младића што је с другима уза зид био прислоњен. —А зашто? — примети сажално други.

Одједном застану. Уочише мало даље пред собом провалу светлости и дима што је сукљао из једне куће тик до мора. Часом им се пред очи представи домаће огњиште

Уочише мало даље пред собом провалу светлости и дима што је сукљао из једне куће тик до мора. Часом им се пред очи представи домаће огњиште с веселом ватром. Да им је да се огрију, уз огањ поседе и до њега се успруже!

Дохвати плитицу крцату сухих смокава и стакленицу ракије, стави пред друштво и седе. Залажу се. Пламен је нешто попустио, — тек се наднио над жеравицу. Али ипак изгара се и задушљиво је.

Домало ваздух је прозирнији и хладнији. Полегоше да се одморе, ако ће и за мало време. У свикнуће нашли су се пред господаревим двориштем. Жупан прикупљао је тежаке да с њима пође у поље. Цвета приђе к њему: —Узми и нас двоје!

Опет је пред заход захладнило. Уоколо је тихо и спокојно. Само се лепо чује чешање и падање маслина и шуњање по земљи.

Ноге су скоро увек мокре. Студена влага увукла се у кости и у мозак. Од несташице смочних јела чисто се пред очима блешти а колена клецају. Па ипак, уза све то, најгора је мука што се нешто мора јести, ако се и не добива.

Загази нагло. Дим се суче и кида ваздухом. Цвета замре. Нетремице гледа за њим. Пред очима часом јој сину болесни човек, нејач, кућа и мирни комшилук. Хтела би да зове, запомаже, али је глас издаде.

Али нигде је не зауставише, чак се неки на њу окосише, веле јој: — Што ће нам радници пред Божић! А зимњи је дан кратак, треба да пожури. У брзини што ће да уради, шврљајући, поврати се мору.

А зимњи је дан кратак, треба да пожури. У брзини што ће да уради, шврљајући, поврати се мору. На обали, пред подне, сунчајући се, шета бољи варошки свет, топло одевен.

„Али да бар нешто понесем деци”, помисли Цвета и одједном сину јој мисао: — Удијели дарак, господару! — усрне пред тројицу младе, насмејане господе. Они је погледаше као у чуду и пођоше даље. — Удијели дарак!

— Удијели дарак! — понавља Цвета и пружа руку према времешноме човеку. Господин стаде пред њу и озбиљно је посматра. —Ето, и теби се хоће да просиш, а? каза, откопчавајући брижно свој зимски капут.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

есеји, чланци и разговори И КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРА САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА И НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА Кад се човек нађе пред овако озбиљном и, очигледно, одговорном темом као што је улога књижевности и уметности уопште у прожимању националних

својих сопствених, да их видимо и да им се зачудимо, како би рекао Шкловски, па ћемо самим тим почети и да их тумачимо пред самим собом.

узор или идеал ритмичке хармоније који као општеприхваћен – као део опште вере једнога доба – подједнако лебди пред песниковим и читаочевим духовним оком.

И они је пију, на први поглед нам се чини да пред собом имамо готово чисту песникову метафоричкосликовну конструкцију.

Није, додуше, речено да је црвено цвеће причесно вино или бар причешће, него сабор у цркви. Али сабор у цркви, а не пред црквом, то је сабор причесника, који очекују нафору и црвено вино.

У песми која је пред нама свакако ваља обратити пажњу на смењивање заменичких облика у поређењима: што су гранама листови, вели народни

Кад се душа отрже од тјела, Пред њим прха злаћена пчелица Да јој каже путе у небеса, У насеље раја божијега. Само поређење трмке и цркве Лаза Костић

Само што при томе такође ваља имати у виду да се пред нама налази књижевно стилизовани опис. Изнутра дата слика културе овде је једновремено и књижевно испосредована слика.

Ономе пак ко би пожелео да песму анализира још је важнија, разуме се, Недићева тврдња да је пред нама песма „митолошког порекла о девојци која чува небеске вратнице“.

У другом случају пред нама су само стилски украси: сунце, месец и звезде фигуративно се, у метонимијској замени, именују уместо мараме,

Јер ми нисмо постепено и дуго откривали само Лазу Костића. Откривали смо и Дучића. И сваки пут с једнаким узбуђењем пред оним што смо открили.

Дучић се, напротив, мењао; еволуирао је, такорећи, као што и сама књижевност еволуира. И при томе је мењао и стих. Пред нама је добар пример кад се, заједно с променом стиха, у песми и све остало, мање или више, мења.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

С тим да одужим дугове, а после... ЖИВКА: Даро, кћери, мени мркне пред очима. Кажи твоме мужу нека каже: да или не, иначе ћу га гађати столицом! ДАРА: Па кажи, забога! ЖИВКА: Да или не?

ЖИВКА: Ама, како се спомогну? ПЕРА: Па тако ето... Извините ме, незгодно ми је да говорим такве ствари пред вама. ЖИВКА: Ама, говорите, де! ПЕРА (снебивајући се): Па тако...

Ако је поднео већ, поцепаћу му оставку, а њима, министрима, рећи ћу нека сваки почисти пред својом кућом, па нека се онда брине о угледу владе. И рећи ћу им... знам већ шта ћу им рећи... Чек' само да се обучем..

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

књижевне творевине, па се стога и не могу разлагати и посматрати средствима, рецимо, аналитичке психологије као да су пред нама изворно дате личности.

у чињеници да описи збивања у Нечистој крви врло често имају овакав почетак: „Софка је знала” или „Софка је (пред)осећала” или „Софка је слутила”, а онда овакав завршетак: „и не превари се” или „тако и би” или „и то се испуни”.

Они болесни Мита у присуству своја два блиска пријатеља, од којих је један приповедач Миле, чини симболички гест пред својом женом Мариком загризавши у крушку што му је као понуде послала она иста Мара за којом копнећи жуди.

И ваљда из те за нас немерљиве, али за Станковићевог приповедача и мерљиве и знане разлике између онога што ликови пред блиским људима желе показати и што им се нехотично отима, заправо и долази она особена, осетно напрегнута, неким

Станковић ту и посеже за оним истим композиционим резом са наглим смењивањем временских равни: Софки пред очи „све изиђе”, у мислима се окреће прошлости, у сећању се враћа све до трећег предускршњег дана када је отац ефенди

Било је на три дана пред Ускрс. А она тада [ . . . ]”18 Чини се да је још разговетнији други случај. И можда зато што је Станковића повукао да

20 За разумевање Нечисте крви свакако је то важно, поготову зато што је пред нама прелазан случај који изискује разјашњавање.

Али у исти мах све до ИВ, у нешто мањој мери и до В главе - до оне уз варирања понављане реченице „Било је то пред Ускрс” - догађаји су при описивању стилизовани као прошли, и као да су кроз сећање пропуштени, а види се и кроз чије.

Језичких омашки има од сваке руке, и лако би се могао сачинити њихов подужи списак. Пред нама је, кратко речено, писац код кога читалац пре осећа мучно долажење до израза него што му се даје да ужива у

И ма како било с тим, тек једно је извесно: да се пред нама налази изворни исказ од ког је писац интуитивно пошао поистовећујући се, очигледно, са самом јунакињом.

где нам је омогућено да у њу завиримо, свуда наилазимо на исту врсту преокретања, заправо свуда Станковића налазимо пред одлуком: продужити опис изнутра (из доживљаја лика) или га заменити описом споља (из ауторовог погледа).

У другом случају пред јер (каузалним) исти усек сигнализује повлака. Обе реченице, што особито показује прозодија, имају на обележеним

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

цркве баш као онај ђаковички бекташ што је на самрти поделио својих последњих триста гроша текији, џамији и Дечанима: „пред Богом једна је вера права — ваљда ће која од ове три помоћи мени грешном пијаницу!...

То Му је ваљда последњи узмах, јер је остарио. Пред полазак је оставио завештање, да његова мука не би отишла у ветар. Деце нема, па је све оставио народу.

Сачекали га њих двојица и право с њим пред ћивот Светога Петра, затворивши за собом врата. Прота Томовић одмах натакао епитрахиљ, запалио три свеће, свакому по

— Турци?!.. А ти што си?!.. Потурњак!.. На мојем сабору, у мојој слободији, у мојем Колашину, пред ћивотом Светога Петра, да ти кажем, излази ми на пут да ме разоружа као женетину! И то ко?

Тад му је то било теже од свега, али је ове године био срећнији. Пред бербу му беше дошао са својим момцима Сено Дурут и увелике почео да око бачава ликом притеже јасенове обруче.

Можда баш због оваке мало видљиве привлачности, Хамза Вукашиновић се на неколико дана пред брање пожалио Дуруту како тешко налази работнике и како ће му ове године виногради остати непобрани.

Лепо, истински, како су иноверци надуго н нашироко причали, отишао код кадије, дао пред сведоцима изјаву да се одриче од своје слабе и хоће јаку турску веру, па се у петак пре подне уз бубњеве и зурле, уз

У оваквим случајевима они се много ни за својима не жалосте, али су опет озбиљни, јер им је пред очима мртав створ Божји, иако друге вере и крви која сад нема велике цене.

Али Арслану преко ноћи жена проказала страшну бесу, те овај изишао пред стрица одлучно и честито: само ће се мртав одвојити од Јаблана!..

— Ћути, кучко! — плану првак. — Види се да си шенула од памети! — Али не и од образа, господару! Рекох ти пред људима. Моја је беса тврда а не као твоја, витеже. Збогом!.. Она пође пут села. Арнаути одмах вешто окружише домаћина.

ОКЛОПНИК БЕЗ СТРАХА И МАНЕ Пред сами последњи долазак султанов на Косово, 1911. године, једнога ранога јутра пријави нам митрополијски каваз некога

Не ли је ово наша света митрополија?... Иако сам стар и уморан, опет ће стојим. Закон је најстарији. Ха, а пред Турцима сваки дан стојим и дворим ги како ни кумове несам двореја кад сам био млад — не дирај ме!...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ВИШЊИЋА 106 У СПОМЕН ЈЕДНОМ КАЛДРМЏИЈИ 109 ОМЛАДИНИ 112 ПРЕДЗИМСКА ПЕСМА 127 ЗИМСКА 130 ЗИМА 133 ЈЕЛКА 135 ПЕСНИК ПРЕД БОЖИЋ 138 ПРЕДБОЖИЋНА 141 ПРЕТПРОЛЕЋНА ПЕСМА 143 БОРА У ЦРНОЈ ГОРИ 145 УДОВИЦА, СИРОТИЦА, НЕЗНАЛИЦА 148 УДЕЛА

Како онде тице поје Не зна свако, не зна то. Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад. Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен. „Добар вече!

Једно јутро ево га пред краља, Донô дела трудбе самосвојне: „Господару, ја дело доврших, Ево мене, ево слике двојне.

(По Хамерлингу) На црном коњу зајездô Кроз доба поноћно Коњаник-дивљак, страхотник... Ко ли је, Боже, то? Пред њиме јури ордија, Гесло јој: ужас, лом, Ал’ престиже је коњаник На црном хату свом.

Ко ли је, Боже, то? Пред њиме јури ордија, Гесло јој: ужас, лом, Ал’ престиже је коњаник На црном хату свом. Пред њиме лети гавран црн, Злослутник, брзолет, Ал’ престиже га коњаник Тај кивни разбисвет Пред њим се стрела отисла,

Пред њиме лети гавран црн, Злослутник, брзолет, Ал’ престиже га коњаник Тај кивни разбисвет Пред њим се стрела отисла, Сва црна у свом злу, Ал’ јахач језди стрелније, Пак престиже и њу.

Чуо сам да си кренô најлепших жеља лист И да је здрав и снажан и светао и чист, — Добацит’ га не мога ти пред она мога вид, Јер висок ли је, брале, хинески овај зид.

Сад га носе... а ја клечим пред том сликом драгом. Дуни, ветре, сада дуни целом својом снагом! Не дај светлост да се спусти у мрачно местанце,

Шешир скидам — не пред кипом (На кипу је доста мана), Шешир скидам пред споменом Узорита великана. „Ој, Петефи, ретки створе, Ти

Шешир скидам — не пред кипом (На кипу је доста мана), Шешир скидам пред споменом Узорита великана. „Ој, Петефи, ретки створе, Ти слободан метеоре, Ти с’ живео за слободу — Не за ову,

Увек погнут, ја не виђах Како горе сунце сија. Грбио сам, клечао сам — Калдрмџија. То клечање није било Пред ћудима зле господе; Ал’ што скуцках, ево теби, Српски роде!

ИИИ На олтару светиње нам Зрачак се разлива — (А светиња што је деду, И унуку бива). Пред ћивотом, пред распећем Српскога олтара, Ту још гори кандиоце Родољубна жара.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

прибавила, Коју носе речи твоје, — Јамачно би иста важност Читатеља њу достигла, Коју дјела твоји сјајност Јест пред светом себи дигла. Што мом слогу недостаје, Нек попуни твоје име, Често крин и чичку даје Цену кад се дружи с њиме.

чујеш, сад ти последњи пут кажем да ми више не спомињеш што је било. Тако би ме безобразник и пред каквом страном персоном осрамотио. ЈОВАН: Па шта сте ме звали?

аљини саранила, а од капе јој и сад сребрна дугмета на свечаној ћурдији носим, али наши млађи све оће да светле, да су пред светом обучени, макар у кући проје не имали. ЕВИЦА: Мој Василије није такав.

САРА: Право, право зато се он замислио. Видите, мадам де Мирич, шта мислите сада? ФЕМА (клекне пред њим): Ја морам овако да га почитујем. САРА: Охо, охо! Шта је то, мадам де Мирич? Мушки пред женскима клече.

ФЕМА (клекне пред њим): Ја морам овако да га почитујем. САРА: Охо, охо! Шта је то, мадам де Мирич? Мушки пред женскима клече. ФЕМА: Ово није човек, ово је вилозов; овако слагати речи. САРА: Мон фрер!

ФЕМА: Ово није човек, ово је вилозов; овако слагати речи. САРА: Мон фрер! РУЖИЧИЋ: Тако је Леда пред Јовишем у страхопочитанију клечала кад је његову силу искусила. САРА: Госпоја от Мирич, молим на једну реч.

Са сваке, кукавац, стране страдати морам. ЕВИЦА: Чекај мало, Васо. ВАСИЛИЈЕ: Иди, ти си отров, ти си змија пред мојим очима. ЕВИЦА: Та чекај, кад ти кажем. Кажи ми шта је то решконта, једе ли се? Како изгледа, да видим.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О нек се ветар с биљкама измотава Нека се камење пред невидљивим раскршћем успава Само да л ће на скелету осмех мој препознати?

Одајем се мртав сунцу после мене јер несрећа и после смрти траје. Слепи јасно виде судбину пред којом шене предели небесни сатворени од издаје. Одајем се мртав сунцу после мене.

Граде Нема осуђених ноћас сви сањају У вртовима где расте неповрат и папрат, и наде Нема, али нема ни страха од змије Пред вратима иза којих простор гњије.

ВИИИ СЕВАЊЕ НА ПОКОЈНИКА Пред вратима иза којих простор гњије Он је збуњени златник и двосмислени раст Мутне речи све дубље која чека на нас Да нам

Ту изгубљено сећање пустињу храни. ИX ПОЧЕТАК ЗАБОРАВА Ту изгубљено сећање пустињу храни Пред малим жбуном ватре тицом убијеном у лету Ту је живо што живи а нема га у свету Што траје почетак у крају а прошли су

Лепи мој дане с душом елегије Тражим почетак сјај и сате стале Кад су ти две тужне птице вечност дале Пред вратима иза којих простор гњије. Ту изгубљено сећање пустињу храни.

Све што имам то су наше речи над водама што слуте тајни сплет токова кад открије врх бол у мени где клечи пред мојом сржи што сања безболни цвет.

ИИ У сну то стојим испод запаљеног дрвећа пред чудним знацима и више немам руке у простор прогнан и у време. Већа све бива сенка моја далеко од хуке где ћутећи док

када има лековиту моћ и кад се рађа смисао умире ми сан у ваздуху кад се путеви продуже за мирисе и анђеле да прођу! Пред капијом сам коју црви глођу за златно гробље где се сахрањују руже. ИВ Не, више није важно шта ћу рећи.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим под челом ми поледица и дан поражен. Реч крв! најлепша реч која се не сме.

ватру, слепо то обожавање Елемената, које сагоре сопствену Будућност и сунце претвори у сену Небескога биља пред мрачно свитање. Ти ме згушњаваш на месту где падох, Иза последње мисли последња надо!

Још мало и заћутаћу пред тобом, Док бдиш оноцветно над испражњеним гробом, Анђеле пред неумољивом лепотом краја Где је мир и зрелост песму

Краков, Станислав - КРИЛА

2 И ОДЛАЗАК 4 ИИ У ЛОГОРУ 11 ИИИ ПРЕПАД 17 ИВ 24 В ПРЕД СМРЋУ 29 ВИ БЕЛА БАРАКА 43 ВИИ 47 ВИИИ У ЛУДИМ ШУМАМА 49 ИX ПОБЕДНИЦИ 53 Х НА ЈУРИШУ 56 XИ СПОКОЈСТВО 66 XИИ

— Купус? Мени није то купус... Ипак се Душко мало умирио видећи да коза његову оцену није појела. Сандук је лежао пред њиме немоћан, и кроз његове распукле даске испадале су хартије на све стране.

Жене се смејале и загледале их. Стражари у кошуљама, са голим руменим мишицама, укочени пред назубљеном кулом, кратким пушкама одавали су поздрав.

Али чете позади, оне које су примале сву прашину и запару промарширалих редова пред собом, квариле су правилност колоне, и неједнаким покретима вукли отежале ноге.

Радосно се нагињао напред. – Сергије, Сергије... Ни себе није чуо у хуци. Ипак је морао да кличе. Пред њиме су била испупчена плећа и сулуда кацига од коже.

Један потрес затресао је поплашен тице од платна и жица. Леђа пилотова се у луку. Вртоглави, сјајни круг се заб пред апаратом и мотор је понова забрек заљка на барометру је задрхтала.

— Две... – Само да је хладно. – Сад, сад, – глас дерана је пискав. Под кривим наслоном од сувог грања, пред кафаном сумњиве белине, не може се прећи од поседелих официра.

Опружен на коњском ћебету мајор Милорад је тонуо у дремеж као у понор. Фењер је пред њим сањиво жмиркао. Долазак двеју прилика одједном га трже.

Фењер је пред њим сањиво жмиркао. Долазак двеју прилика одједном га трже. Војник се сагибао и спуштао нешто пред њега на земљу, а ађутант је набрајао изостале. — Само трећа чета није поднела. — Увек она мора да задоцни...

Солун је спавао у мраку. Из малог прљавог бара избацили су на улицу пијаног Енглеза. Један официр је спавао пред улазом малога хотела, у коме су собарице биле скупље него собе. Патроле су крстариле градом, и купиле поспале пијанце.

Жена је осетила додире мушкарца и покренула се куковима. По двориштима се певци распевали. Стражар пред штабом био је дремован. Загледао се у врхове од својих цокула. Са језера се лагано дизала магла.

Напољу су пси лајали. Страже се тада смењивале. Сваког су јутра пси лајали. Пред малом кућом, на овчјој кожи лежао је кмет потрбушке. Јуче су га Грци батинали. Говорили су да се састаје са Србима.

Петровић, Растко - АФРИКА

Читави потопи воде сливају се из пумпи. Пред нама су непрестано морнари, који раде ћутљиво и приљежно Бретонци, Корзиканци и Црнци.

Пошта џиновска. На пост–рестант само један телеграм. Стотине и стотине црнаца чекају пред гишејима. Ко их је научио да се дописују? Сматрају за природно да белац чим стигне буде услужен пре њих.

Брегови банана; гри–гри на све стране. Парк са стазама посутим шкољкицама, седефастим и руменим. Пред главном кафаном један пријатељ са брода обраћа ми пажњу на црнца који показује огромног питона.

17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима.

И то је прва чежња пред овим облама. Што више пловимо крај њих, склоп распореда овог острвља све је чаробнији. Сада је то једна бескрајна

После пола сата, одједном скрећу у страну и нестају на ширини. Ниједне птице више над нама. Пред подне почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи, стварају

атлетских сељана, који су можда последњи људождери на самој обали Океана; бродови који настављају на југ застају пред Табуом да узму неколико десетина њих за рад на утовар и истовар доцније робе, враћајући их при поновном проласку крај

Кад сам завршио паковање и испео се на кров, ја сам се већ нашао пред Басамом. Обала дуга, једнолико, не одвише зелена. То су брегови који заклањају стварну обалу, одвојену лагунама.

Риболови. Плетена ловишта. Река тамна као опал, склапа иза нас и расклапа пред нама своје огромно високе и густе шуме које је окивају.

До пред подне скоро небо је тешко, сумрачно, од силних испарења; над водом врела и загушна пара као у купатилима. Ова убиствена

Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе. Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља,

Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе. Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља, смртоносни.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Јоште пиј!... Та нагни боље, де, Те скупи памет што преостаде, Јер, ено, иде Главаш Станоје, А пред њим, богме, немој бунцати.

Газио ме је!... Па убићу га! То никад није убити друга; А убит пашу, смрвити скота, То ни пред богом није грехота!... Ћут’... Неко долази!...

СТАНА: Са зором даље. А таман сутон друге вечери Дочекаће нас у Београду; Гледаће како старост посрће Пред силног паше моћним очима... ГЛАВАШ (за себе): С ћерком у граду?... Међу Турцима Шта ли ће онде?... Шта је смислила?

Ту нечег има!... (Гласно.) То мора да је страшна несрећа Што старост гони да метанише Пред мрским лицем бесног Турчина?... СПАСЕНИЈА (погледајући у Станоја): Те црне очи ја сам видела И глас сам чула...

На мојим груд’ма крв ти усахну!“ То онда није могла чинити. А данас? Кô да на друму крчми Турцима — Пред кућу сјајан цимер истиче: На часном недру мајке рођене Негован цветак твоје чедности, Румено лице, златне витице И

На дну Дунава! И песак га је већ заронио!... Ако си икад богу веровô, Веруј ми, Раде, да је утопљен. (Клекне пред њиме.) РАДАК: Не бенави се, бено матора, Већ чамац дај! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Сасвим зароњен!

Па још кад чујеш увом сопственим Мудраца наших тајне зборове Што кришом воде по манастири, Метанишући пред иконама Унакаженом руком невештом: „Јест, бунтовник је!...

“ То што је, можда, само мислио, Ил’ се изланô пред шпијунима: „Заслужио је давно вешала!“ (Издалека се чује пушкарање.) Ха, тако, момци!

О, децо, па и вас молим! (Клања се пред Турцима скоро до земље.) ’Вако вас молим, кô што приличи Поносној деци вере једине, Помоз’те данас мојој невољи!

Али створити?... Дивну си главу вешто срубио, Ено се бледи са врх бедема, Као колутак танке светлости Што је пред поноћ стере Даница... ...Мајка те моли, пашо свемоћан, Поврати румен лицу блеђаном, По бледилу га нећу познати.

С каквим образом, Протуво светска, рода лажљива? Зар се не сећаш на обећање Што си заклетвом лажном тврдила, Пред муселимом мојим клањајућ?

(Лупа у дланове.) Уверићеш се сад!... (Ћерим долази и, прекрстивши руке, ћути пред пашом.) Ћериме!... Тамо на крају Стамбол-капије, Баш где се види онај одронак Гробнице давне неког Римљана, Данас

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

000 људи) Лешјанин, а на Грамади пред Књажевцем стајао је Хрватовић са својом војском од 6—7000 бораца. Спрам Лешјанина стајало је тада већ на српском

буде принуђен да се повлачи са Тресибабе, јер му је војска била страшно изрешетана и изнурена многодневном борбом, а пред њим је стајала трипут јача турска сила, која је уз то још једнако довлачила поткрепљења од својих резервних батаљона,

Наслон Хрватовићевих положаја пред Бањом био је Алексинац, око 30 километара удаљен од Бање и свезан с њом доста добрим путем.

И тако на тимочкој линији стоји Хрватовић пред Бањом са 6—7.000 војске и Лешјанин код Бољевца И Лукова са највише 12—15 хиљада људи, свега дакле највише 22.

Ако би Турци ударили десном обалом Мораве од Катуна, имали би пред собом тврде алексиначке и делиградске положаје, а ако би ударили левом обалом Мораве од Суповца па на Тешицу и даље

Ту човек наједанпут осети да пред њим и пред сваким појединцем стоји велико дело које це само сложним, укупним силама може повољно решити; човек це

Ту човек наједанпут осети да пред њим и пред сваким појединцем стоји велико дело које це само сложним, укупним силама може повољно решити; човек це наједанпут

Ја га прекидох питањем: — Мислите ли ви, оче прото, да пред оном турском војском, што се тамо туче, има дервиша, који је одушевљавају и фанатизирају? — О, зацело их има!

ћу узети сабљу, а ви крст у руку, па кад она војска, што маршира за нама, стигне у Алексинац и пође у бој, ми да идемо пред њом и да је одушевљавамо нашим примепом и беседама! Пристајете ли? — Хе, хе, хе, шта вама пада на ум! Нашто је то?

Општи утисак свију ових извешћа био је тај, да је Ејуб са својом војском стигао пред алексиначку линију и сад се спрема да он на десној, а Али-Сајиб на левој обали Мораве освоје још неке наше предње

које су везане све ваше детињске успомене; ви не знате каква опасност прети вашем оцу, који тамо стоји у бојном реду пред Турцима; ви не знате каква опасност прети вашој домовини Србији, чија сте нада ви, њени будући грађани; ви не знате да

Ти си само један од стотине, од хиљаде оних, који данас овако исто цвиле горко уцвељени, као и ти... Пред подне Турци обновише напад на Тешицу.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

дошла у ову самоћу, Видиш ону хладну од мрамора плочу, Ту урежи твоје непознато име, Па док жижак гори — нек гори пред њиме; А ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила, Заборави да си икад овде била.

Нит’ се срдиш Кад те карам, Нити кад те љубим; Ћеф ми дође — Напијем се, Па пред тобом дубим. Добра воља, Добра браћа — Ти донесеш вина; Само, само, неправо ти Кад пробудим сина.

XВИИ Што ме људи гледе тако Што ме тако прате свуде? Та пред њима нисам плакô, — Па што ми се тако чуде? Ја им нисам приповедô, Моје боле, моје јаде, — А лице је моје бледо,

Ја им нисам приповедô, Моје боле, моје јаде, — А лице је моје бледо, Бледо било од вајкаде. Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Под нама се беласа јутарња измаглица, истеже се у језичасте праменове, који постепено ишчезавају. Пред нашим очима, преко Чегаљских планина, указује се равница, и у њој мирно, плаво Островско језеро. Као око...

Окренуо сам се случајно. Островско језеро... а још даље равница, над којом лебди прашина. Тргао сам се. Пред нама груну разорна граната. Ах, кад не би било те проклете артиљерије, ратовали бисмо певајући.

Наравно. Утом излете пред нас један ордонанс, који нам објасни где је заклон команданта батаљона. Није било далеко. Сјурисмо се код њега.

Сви су они решени да умру. А верујте, господо, нема ничег страшнијег од човека који презире свој живот. Пред таквим људима падају сви ратни изуми, сва техника оруђа.

Сви војници били су у клечећем ставу и зурили кроз пушкарнице. Осматрао сам непрекидно и ја... Била је ведра ноћ и пред нама се назирало на даљини до двадесет метара. Човек би се видео и даље, према звезданом небу... Чекали смо.

Изложио сам му шта се догодило. Он се диже и подбочи се рукама. „Бре, па овде пред тобом лежи цео стрељачки строј. — Наново је сишао.

— Наново је сишао. — Слушај, добро би било да ухватимо неког живог, да бисмо знали које се трупе налазе пред нама. Неког лакше рањеног. Види одмах, па ми га пошаљи.“ — Поздрави се са мном и оде у правцу треће чете.

Упутили смо даље људе да донесу артиљеријску муницију и још истога дана, пред вече, грунуше наши рововци. Петнаестог септембра увече ситуација је била оваква: шест чета нашег седмог пука смениле

Досад сте се углавном слагали. Причај сад ти Светиславе. Светислав поче: — Освануо је шеснаести стептембар. Пред нама се указаше бугарски ровови. Заиста нису били даље од педесет, шездесет метара.

Вукао сам се готово побауљке кроз ров и прескакао преко војничких ногу. Сваки други био је у клечећем ставу пред пушкарницом, а остали су седели наслоњени уза зид и спавали. — Ко их одређује да се смењују?

Други батаљон је одређен као резерва. Пред нашим рововима налазиле су се неке испреплетане жице, заостале вероватно још од борби из прошлих дана.

То он, човек, наређује хладно као да је пред нама неко игралиште за тенис. Мислио сам шта да радим... Посматрао сам кроз пушкарницу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

хтео закључивати шта се све у нашој тадашњој књижевности покушавало и којим све правцима немирно кретало, нашао би се пред доста оскудним а сасвим једностраним материјалом: у ту сврху ваљало би састављати књигу сасвим друкчију.

Непосредно пред Бранкову појаву, усред крупних словенских маштања, јасно је било да такви песници, у процепу између свога аустријскога

“ Само један језик ти писци нису знали: свој рођени. Већ пред Бранков долазак, у осећању кајања, ужурбано ће се освешћивати, па ће чак и сонет звати својом, тобоже српском речи,

Отворите ли новине, налазићете по њима чак и предизборних кортешких агитационих песмица као што су оне из године 1843, пред пролећне изборе за пожунску Дијету. У Темишвару се тада певала песма која хвали Саву Вуковића, кандидата банатског: ..

још је једна околност у вези са грађанским песништвом важна; она се не сме мимоићи ни у овако збијеном упозоравању пред читање ове Антологије. Та околност је у споју музике са поезијом у једно безмало недељиво јединство.

То је доба које је веровало у ауторитете и клело се у ауторитете, и зато њему пред очима као идеал лебди узор. Велики истраживачки жар и немир неверника то доба неће загревати; експериментисањем,

Још не тако давно, непосредно до пред Бранков долазак, песме скупљене у овој књизи биле су оно најлепше што су Срби у овој области створили.

Преко њих, они су исказивали најдубља и наосновнија људска осећања: љубав према жени и задивљеност пред лепотом, чежњу за недостижним и празнину над остварењем, верност према завичају и своме народу као и замишљеност пред

пред лепотом, чежњу за недостижним и празнину над остварењем, верност према завичају и своме народу као и замишљеност пред страшним законима живота и смрти, у тузи која уздиже и у срећи која гуши.

Шарке пушке и бритке сабље положили пред ногами врагов си, имати мислили каквог тиме покоја илити слободе, но нејмајућ свог вожда, ништа не находе.

Ластавице ран востајут рани гости будући, пред пенџери гласе дајут зору свим сказујући. Орел горје више летит, по воздуху весел сљедит. О златоје пролеће!

Вострепешчет пред њеј умни и останет как безумни, уста умолкнут, мисли ишчезнут, високија, как поведет тјех, одлучив от всјех, в мрачни

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ђурђе те љуби... за љубав ће ти Лавова горских дати хиљаду Да као бедем, љутим челиком, Пред венецијанске стану зидове: Силу одбију — силног побију...“ Разумела сам све, — Леонардо, све!

ДРУГА ПОЈАВА У врту пред кнежевим двором. Капетани: Ђурашко, Бошко и Богдан, а мало даље Вујо перјаник прислонио се, замишљен, уз дворска врата.

КАП. ЂУРАШКО (за себе): Песма је узноси? Не знаш је, Бошко, нис’ је видео, А, такорећи, би се стидео, Ниси пред њоме клечô, стрепио, Пред њеним сјајем ниси слепио — Нис’ је молио, клео, преклињô; Пред њоме ниси бога помињô

Не знаш је, Бошко, нис’ је видео, А, такорећи, би се стидео, Ниси пред њоме клечô, стрепио, Пред њеним сјајем ниси слепио — Нис’ је молио, клео, преклињô; Пред њоме ниси бога помињô Пољупцем уста да ти ороси; —

би се стидео, Ниси пред њоме клечô, стрепио, Пред њеним сјајем ниси слепио — Нис’ је молио, клео, преклињô; Пред њоме ниси бога помињô Пољупцем уста да ти ороси; — А не би рекô: „Песма узноси!..“ ВУЈО: Лијепа?...

БОГДАН: А с њим је госпођа — Та то сви знамо. — Ма воли ли је? Је л’ весô, храбар. Је ли погодан? Је ли пред њоме мушки слободан? КАП.

БОГДАН: Ми, — а да ко ће бит?... БОШКО: Ми смо, Ђурашко, ми! На нас је пало часно жребије Да пред олтаром оне светиње Којој се пуци света клањају Поотварамо вреле изворе, У којим никад још не пресуши Дедова

ЈЕЛИСАВЕТА: Је л’ био овде капетан? ВУЈО: Сад малоприје, ту се са Сердаровићима разговараше — ет’ ту, госпођо, баш пред двором у врту — а шта ти се ту није бесједило?... Знаш, младићи су...

КАП. ЂУРАШКО: Јест он. — Па на лукава њина питања, Из лудости ли или подлости, Исказа много што би требало Пред пакостима људским башити. — Каза им: да нам је дужде Из Венеције послô штампару, Поздрав, оружја, џебане и свег!

Ђурашко!... КАП. ЂУРАШКО: Заповедај ми, Светлости! ЈЕЛИСАВЕТА: Ти си једини Коме у овој земљи верујем, Пред тобом нећу ништа тајити... КАП.

(Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо! Еј, брате, никад нисам мислио Да ћеју нам се и соколови У

И опет, кнеже, морам питати: Где су ти оних десет стотина Што си на начин ’нако свечани Пред главарима ових планина Венецијанцима као припомоћ За љубав моју... дужду обећô?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Обећање ћу испунит.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

СЛАТКЕ ДУШЕ 17 МРАЧАЈСКИ ПРОТО 23 ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА 29 ИСТИНИТИ ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА 34 МЕЈДАН СИМЕУНА БАКА 40 ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ 50 ЈАЈЦЕ 70 РЕЧНИК 72 ИЗАБРАНА ДЕЛА МОЛИТВА Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја!

Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико прамичака жућкасте косе, расуте по челу. Пред њим на неколико корака пасе Јаблан.

Јаблан пасе, шути, ништа не одговара. Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну пред бака, па леже крај њег'. Послије дугог полусанљивог, дрхтавог трзања превари га сан.

— Е, кад си се тако, бате, наруц'о, ето ти па мало 'нако заслади! — вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби. Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући.

Стиснуо се, погнуо се — помагао би Јаблану да може. Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба. Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе.

стрепило и осјећало да се нешто невидовно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосно све живо пред собом. — И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору!

Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу биковом, од кога га нијесу могли никако раставити. Заспао је, да се никад не пробуди.

Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање заустављала, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи

страхом и зебњом, како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом. Каткад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају.

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте

— Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, 'ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!...

Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

— Верујем себи, не плашим се речи: Ја имам Бога, пред ким се не клечи. Верујем себи у часове таме. Кад јечи тартар и кад бакар бљује; Верујем у час и погрде саме, Кад

Иронија моћи. Зар њој да се дивим?'' (1910) ТИ, ЦРВЕНА ЖЕНО, С ОЧИМА ОД ВАТРЕ ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД И пред вече уста Давид са постеље своје, и ходајући по крову царскога двора угледа с крова жену гдје се мије, а жена бјеше

И Господ би пијан крај ногу јој мрео. Њен дах, ме кô ветар из пустиња пржи.'' Заћута, јер пред њим црн се вео смаче. Виде Порок како рог двогуби држи.

Плачемо кад поноћ пред очи нам навре, Стид нас да без венца мремо у осами, И дижемо с муком горостасне лавре, Да бисмо их свесно сагорели

Речи су твоје од псалма гордије, Очи су твоје од славе гордије. Како си велик, ти незнани сине, Пред чијом руком падају ордије!

Те сузе беху смоласте и вруће, Сузе џинова које Господ укле, Пред којима су звезде среће стукле, А сумњом прано ишчезло чезнуће.

Дочекујте нас, челични јунаци, Дочекујте нас, невесте скрхане, Старице, пред нас венце ружа баци, Да каде ране деце изабране.

Бацајте пред нас венце сунцокрета, Кличите пород што за славом плови, Кличите бајке, понос младих чета! Господе, нове нараштаје

И подне и поноћ једнолики, мукли. У тој јези као и богови сами Да су се пред болом у амбис повукли. Само бели бездан пахуљице веје.

Данас паде идол и сав сјај се отре, У костур се труо претвори сав блесак. Место усред врта нађох се пред гробом, Одакле с презрењем на ме змије мотре.

О, разумем пада страховити тресак: Ја сам био глумац и пред самим собом. ИИ О, зашто ниси ти та жена права, Утока мисли, сазнања и жуди, Жена што луди и мрви и суди, Којој

Срце звук песме што пожудно бије, Реч час заповест, час понизност слуге, Циљ си ком воде сви пути, све пруге, Пред ким се ништи гордост људског ума. Стварајмо собом видике и боје, Светове нове, но светове своје!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Мало је место па би одмах пао у очи. Седи у соби и јави ми цедуљицом да си стигао. Ја ћу тад изаћи пред оца и пред мајку отворено.

Мало је место па би одмах пао у очи. Седи у соби и јави ми цедуљицом да си стигао. Ја ћу тад изаћи пред оца и пред мајку отворено.

) Ово читај... ТАСА (чита): „Строго поверљиво”. ЈЕРОТИЈЕ: Чули сте, господо, „строго поверљиво”. Тасо, ево ти овде пред свима кажем: да ћу ти ноге пребити ако одавде зађеш по чаршији и истртљаш шта си прочитао. ТАСА: А!...

ЈЕРОТИЈЕ: Гле, гле, ја немам визиткарте, а Алекса их има. ВИЋА: Па знате како је... био жандар у Београду, пред министарским вратима. ЈЕРОТИЈЕ: Дај овамо да видим! (Узима карту и чита.) „Алекса Жуњић, срески шпијун”. (Говори.

АЛЕКСА (поверљиво): Ту је! ЈЕРОТИЈЕ (запрепашћен пред страшним фактом): Лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо! СВИ (сем г. Жике): А-а-а?!! ЈЕРОТИЈЕ (збуњен): Ама...

(Опет звони.) МИЛАДИН: Па тај Јосиф тако чешће увраћао до мене у дућан, па... ЖИКА: Она стока Јоса опет није пред вратима! Слушај пријатељу, изиђи напоље на бунар па ми укваси ову крпу, па после натенане да те саслушам.

МИЛАДИН: Па ја чекам већ... ЖИКА: Е, да чекаш још. Да умреш, бре, па да дођеш пред рајска врата па би ти онај тамо морао казати: „Чекај...

(Даје му писмо.) КАПЕТАН (загледа потпис): „Марица”!... (Поражен, сломљен, хукће и шета узбуђено. Најзад застане пред Вићом и више поверљиво.) А овај... Шта би ти рекао, господин-Вићо, на кога се као односи ово што она пише?

МАРИЦА: Не, ја нећу да се одвојим од њега. Ја ћу га овде, пред целим светом, загрлити, па не можете да ме одвојите. (Загрли чврсто Ђоку.) ВИЋА (дрекне): Молим, ја протестујем!

Шта си заурлао? ВИЋА: Молим да се запише у протокол истраге да се овде, у канцеларији, приватна лица љубе и грле пред очима власти. КАПЕТАН: Ама, пусти мене прво да пречистим рачуне!

И да пресечете ову бруку што вам се ћерка грлила у канцеларији, и да спроведете Боку у Београд, и да се извините пред господином министром; најбоље, идите ви тамо у собу и благословите прошевину, па онда заједно, са ћерком и зетом

МИЛАДИН (извири иза рафа, па кад види да је господин Жика сам, прилази обазриво и стаје пред његов сто): Па тај Јосиф из Трбушнице, увраћао је тако код мене у дућан као човек...

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Ван хришћанског света сличну су улогу играли хебрејски, класични арапски и санскрит. Константин (који је пред смрт, примајући монашки чин променио име у Ћирило) и Методије измислили су и посебан алфабет којим су исписали своје

Тај је процес ишао природно, углавном неометан неким политичким обзирима или пуризмом филолога. Пред крај 19. века јавио се, прво у есејистичкој прози, тзв.

Појављујући се пред српском војском у ратним походима, свети Симеон штити своју државу, коју је и за живота бранио, али и свога

Та је битка изгубљена, али кнез Лазар је пао витешки, бранећи пред најездом варвара друге расе и с другог континената европску хришћанску цивилизацију.

Док се Цамблак и делом као и животом залагао за словенско и балканско духовно јединство пред турском опасношћу, његов земљак Константин Филозоф тражи храброг ратника кадрог да се с мачем у руци супротстави

"женских песма" из Херцеговине (1866), које је сакупио Караџићев сарадник и помагач Вук Врчевић, а Вук Караџић их је пред смрт припремио за штампу.

колико у похвали његовој храброј издржљивости толико и његовој дубокој људској мужевној слабости према женској лепоти. Пред њом не може да одоли.

Добро обавештени писац Константин Филозоф почетком 15. века приказао га је као невољног вазала који је пред своју погибију рекао: "Ја... молим Господа да хришћанима буде помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату".

"Женске песме" исказују у пословичној концизности захтеве који се пред њу постављају. Ти су захтеви, међутим, увек искључиво етичке, никада материјалне природе.

Песник ноћи, потмулих тишина, стрепњи пред непознатим, Јакшић је у својим родољубивим песмама грмео гневом против туђинских освајача и домаћих тирана и стекао

Заједно с Д. Максимовић, он је најистакнутији дечји писац. Пред рат су му изашле три књиге приповедака, везане за завичајну Босанску крајину.

У београдским часописима ускоро почињу полемике, које ће правог маха узети почетком 50-их и трајаће до пред крај деценије.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

дође сто хиљада, А у српским у грудима Један живот нека има, И тај један нека пада, На бајонет нек’ се меће; Ал’ пред четом насилника Срце српског Крајишника Задрхтати никад неће!...“ Пет другара, пет стражара, Таким гласом одговара.

Само оне црне звери, Што ђавољи шапат чују Само црни калуђери Подмукло се осмејкују. Пред њима је борац стари, Узор свеца и човека, Што идејом свога века И векова господари.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Вечни Бог, Вечни Бог Штити нам Израиљ. ИГРА ПРЕД КОВЧЕГОМ Јехова! Јехова! Јехова, дођи нам! Дођи нам, вечни наш, Ти си нам јутра зрак, Ти нам подневни сјај.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом као ишчекујући да га баба, ако има за шта, пошаље, а он је послуша, услужи.

Отац му то као да је и волео. А Младен се и досећао зашто је то тако. Зашто се отац пред бабом увек чини да је још као мали, недозрео, и не толико озбиљан да је, те, као у дућану, тако и код куће, он да је

И нико се није показивао да зна за то његово пиће. И зато је отац пред бабом увек радосно, од свег срца чинио се мали, не он да је домаћин куће, газда, да доноси.

Што морају сада да се ту код њих »нађу«, помогну штогод, послушају... И онда, ако Младен, преко дана, или пред вече, у невреме, пре но што се чаршија затвори, сасвим случајно послом каквим кући дође, оно материно усплахирено,

— вели, и као некад, тако исто и сад, узима леген, ибрик воде, пешкир и пред бабу носи и посипа је. Почињу да вечерају.

Баба полако, чисто, својим скупљеним, опраним, старим прстима умаче хлеб у јело, вади месо, ставља пред себе, и полако, чисто, растављајући комад по комад од меса, једе, меће га у своја смежурана, без зуба, црном шамијом

То је требало увек тако да ради, да би тиме и пред бабом, кућом, комшилуком, чаршијом и целим светом као посведочио, дао доказа, и све њих потпуно уверио о себи: да ће

И заиста, ч̓а Михаило тада би се радосно, поносно окретао, и као да је пред својим дућаном, почео да зове кога свога друга који је, такође стар, немајући шта да ради, изишао у чаршију да до

Обично би било да је још рано за чаршију, да још сунце није толико пало, те да је пред дућанима настало хладовине, већ Младен, као чекајући да сунце сасвим падне, остаје ту на капији, до бабе.

Да се са Младеном опет сваког дана виђа, састаје. А да увек, пред ручак, вечеру, када се зна да он долази из чаршије, она тада од њих излази и као пре, увек, горе, на капији, сусрећу

И једино мисао да то спречи, да се не чује, не помисли да је због њега то учинила, само то му је било пред очима. Уђе на капију њихову. Љутитим кораком појави се у дворишту. Она је седела на камену у средини.

И он би неугодно дирнут не због тога што није хтела да је он старији, господар, већ уопште што није хтео ни пред ким и ни за шта да црвени, крив да је, обавезан. Тешко му је било.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

није добро дрво. Њега не треба држати близу куће, ,јер ће у кућу гром ударити (ГЗМ, 19, 1907, 320). Кад сватови дођу пред младожењину кућу, мећу барјаке на какво дрво пред кућом, али то никад не сме бити б. (СЕЗ, 19, 1913, 154).

Кад сватови дођу пред младожењину кућу, мећу барјаке на какво дрво пред кућом, али то никад не сме бити б. (СЕЗ, 19, 1913, 154). БАДЕМ Мандел (амyгдалуѕ цоммуніѕ).

нечастиве силе« (ЖСС, 177); о Белим покладама сви се мажу ‹њиме› или га једу, од вештица (ЗНЖОЈС, 7, 139; 23, 315); пред спавање за препоруку (је› метнути око врата венац б. л., такође од вештица (ЗНЖОЈС, 6, 300); божићни б. л.

Њиме се опасује ведрица о Ђурђевдану (СЕЗ, 14, 63). Обичај да се, ако муж и жена немају деце а желе да их добију, пред сношај муж маже 6. л., има свакако за циљ да се одагнају зли демони који сметају зачећу (ЗНЖОЈС, 7, 179).

Трој., Ватра, 83). У том чају децу мажу увек пред спавање б. л. (СЕЗ, 19, 20). Нарочиту моћ има б. л. који је проникао из главе прве змије коју у пролеће видимо (или:

и рекао: »Да будеш као овај цвет црвен и јак« (Софрић, 16). »Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је« (народни

потопљен, или купањем у таквој води, или прскањем њоме. Место у које је ударио гром вала окадити б. (СЕЗ, 19, 391). Пред крај свадбе, кад сватови треба да се разилазе, бивају они накађени б. (іб.

и три зрна црна пасуља (СЕЗ, 19, 265); ловцу, пред полазак у лов, трљају руке б. (іб., 348). Можда овде треба рачунати и пропис да у житу којим ће почети сетва треба да

, најзад пред дворишним вратима: »Мој суђениче, или си у гори или у води, или си у лугу или си у ћумуру, дођи ноћас да се видимо«

(ЖСС, 326); понекад се у њега забада г. трн пред само спуштање у раку (СЕЗ, 13, 1909, 447). Довољно је да се испред вампира стави или макар да му се само покаже г.

Њега мора бити, у околини Ђевђелије, на бадњиданској вечери, и г. са те вечере после је лек за ране (СЕЗ, 40, 81). Пред крај бербе, од последњег чокота г. прави се »Богу брада« (СЕЗ, 17, 17; 212). Празник г. је Преображење.

»Петолиста« д. спомиње се и у бројаници која се говори на покладе (ма које) пред спавање, као утук од вештица (Караџић, 2, 1900, 100). За сејање и кошење д. важе ова правила.

Ћипико, Иво - Пауци

Газда сједи за писаћим стлом, у ограђеној писарници големога дућана. Пред њим је велика, отворена, трговачка књига, у њој нешто тражи, а сигурно неког од дужника није могао да нађе, јер

— рече, погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема. Немој тако, брате!

Момак пожури за оним човјеком и доведе га пред господара. —Стиди се! — вели му у наглости. — Такав човјек, па .... — Што је?

И у томе спушта се сутон и село закрили божићна ноћ. Ради тек сада избијају пред очи меке и језиве успомене из дјетиње доби; и живот и наваде испољују се јаче и складније са тајанственошћу ове велике

Тиме мишљаше да пред цијелим свијетом осрамоти њега и Раду, али промаши циљ, јер сељаци, кад изиђоше из цркве, љуте се на њ; веле Илији

цијелим свијетом осрамоти њега и Раду, али промаши циљ, јер сељаци, кад изиђоше из цркве, љуте се на њ; веле Илији пред црквом: — Што си се, Илија, сневеселио? Ради по свом ћеифу, ти си господар у кући ... Пусти попа нека гони свој закон!

Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога пауша пред собом пут вароши. Нису узјахали, јер је студено, саганак буре на махове брије са снијегом ојајених планина, и

Војкан, накресан, премишљајући, пред дућаном оклијева неко вријеме: нека Васо проговори господару — и најпослије уђе.

Неки од сељака и узео би кукуруз јевтиније, али нема готових новаца, а Војкан не може чекати. Пред сами сутон паде му на памет да би могао кукуруз продати истоме своме господару, а зашто не?

да му ко поможе, али нико сада на њ не пази, па не могавши сам да натовари, остави сијено, а парипа празна празна пред собом. Изашавши из вароши, престаде да грди и, мјесто, тога, поче сам са собом да говори.

Сјутрадан, пред ручак, униђоше у кућу, кабаницама заогрнути, два човјека из околних кућа. Ждрале и Крило надимак им је у селу.

Илија сједе уз ватру, запали и — гледа у пламен, а Смиљана, жена му, врти се по кући. Пред сами сутон дојаши поп Вране, жупник, на своме бијесном вранцу. Илија, чувши топот, изиђе и прихвати коња.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

и да су ме нашли крај раскршћа у глуво доба ноћи (што је било претерано: нашли су ме крај врата манастира Сопоћани, пред зору, увијеног у комад тежиновог платна).

Други пут се Прохор зарекао да ће три дана и три ноћи клечати голим коленима на каменом поду цркве, пред олтаром. Заврнуо је мантију и клекао.

је ваљда да да одушка своме сврабу, па бедни ђаволов брабоњак није нашао ништа боље него да прди ту као каква кљусина пред лицем божијег храма. А у ствари знам ја то што он хоће. Нисам ни ја излапео.

Зар правда овога света није у томе што смо сви ми људски створови, крхки и привремени, сметени, збуњени и унезверени пред лицем непознатог и сутрашњег дана којем тајну не познајемо?

Има ли наде за мене? Питам те, јер не знам како да заволим оне који ме презиру, како да се претварам пред тобом у недужно јагње, кад ме ти прозиреш до дна сржи?

Обрео се он тако једнога дана пред Лаушем. Околишио је најпре као мачка око вреле каше, курвински се око њега окретао неколико дана, док му није издалека

Хтео је да се дичи са мном пред својим пријатељима. Показаћу, говорио је, свој српској властели ћу показати ко сам ја.

Колико је моје изненађење било кад сам угледала младожењу и младу пред олтаром док је архиепископ вршио обред венчања.

Потом сплетоше круну од трња, ставише му је на главу а у десницу му ставише трску. Поклецали су пред њим и изругивали му се говорећи: 'Здраво, краљу јеврејски.

Пио је непосредно пред наш улазак. Тек ми сад постаје појмљива она несамерљива провалија између ово двоје несрећних супружника.

чак и кад им у смртном часу израз на лицу покаже нешто од оне детиње молећивост, ону тужну смушену слабашност као пред плач. Замркне човек у кревету, испуњен грозничавом надом, а осване као бледа лешина из које је исхлапео живот.

Он, мој коњаник стоји непомично, само му бојни коњ стриже ушима и немирно се стреса као пред полазак. Ноздрве му раширене, пара из њих бије, кожа подрхтава. Али он, мој коњаник, је непомичан.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ТУГЕ 96 ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ 97 НА ЧАРДИ 99 (ПЛАШЉИВО И МИЛО ЛАНЕ) 100 ВЕЧИТА ХАРМОНИЈА 101 НИМФА 102 ПРЕД ТРОЈОМ 103 ОВИДИЈЕ 104 (О ГОРДИ, РАЗВРАТНИ РИМЕ) 105 НА ВАРДАРУ 106 СА ФОРУМА 107 (ПОДИГНИ ЗАВЕСЕ ТЕШКЕ) 108 НОЋНИ

1882. ЈЕДНА НОЋ На трошној клупи, близу старог зида, Где бурјан расте; и предео пуст Пред мутним оком губи се из вида, Сањиви бршљан никао је густ. Било је вече.

1883. ТИБУЛО Пред хладни Венусов кип, под сенком питоме ноћи, Тибуло, квирит млад, зачуђен, застаде немо, И чудни гледаше лик.

Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија. И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму. Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди. 1884.

“ Љељо се попе, а Бореј се диже, И тако с њиме пред богове стиже И небо грмну од смеха и јеке, Кад ступи уморни старац, украшен читавом башто Зелене кукуреке... 1885.

1887. ФАНТАЗИЈА У НОЋИ Двороги месец над нама се сија, Језеро плаво пред нама се нија. Висока трска узнела се горе, И ситни вали међу њом жуборе.

А месец двороги светли... На обалама цветним Тишина влада само. 1888. ПРЕД ТРОЈОМ Дан је окончан бурни. Пред капијама Троје, Страшне ахајске чете на равној пољани стоје, И Феб буктињу пали, и

А месец двороги светли... На обалама цветним Тишина влада само. 1888. ПРЕД ТРОЈОМ Дан је окончан бурни. Пред капијама Троје, Страшне ахајске чете на равној пољани стоје, И Феб буктињу пали, и зрачи са висине Бакарне шлемове

Не! У логору своме, уз песме и гласне трубе, Кресиду Грци љубе. Дан је окончан бурни. Пред капијама Троје Страшне ахајске чете на равној пољани стоје, И Феб буктињу пали, и зрачи са висине Бакарне шлемове њине.

1889. СА ФОРУМА Чуј, са форума, ено, вика се радосно хори, Пред силном светином римском то Тиверије збори. Шумно се пљескање шири подобно бурноме мору, Храбрећи младога Граха...

Чуј, са форума, ено, вика се радосно хори, Пред силном светином римском то подли Насика збори. Проклетство с форума грми.

Са криком узлеће гавран и крŷжи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисô коњиц И журно у село граби, И већ пред собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

М. Миланковић И ВОЖЊА ДУНАВОМ СПОРАЗУМ О ГЛАВНИМ ТЕМАМА ПРЕПИСКЕ На дунавском пароброду „Сатурнус“ Баш пред сам полазак из Беча, примио сам Ваше мило писмо.

Дневна жега упућивала је имућније становнике да тек пред вече оставе своја склоништа и уживају у хладовитој ноћи. Они су, према томе, имали знатно више прилике да посматрају

Уосталом, сунце ће ускоро заћи, и свежина вечери нас разгалити. Стојимо пред бескрајним, високим градским зидом саграђеним од ћерпича, сушених цигаља.

Градом џинова, кулом богова, чудовиштем које се губи у тами и висини. Пред главном његовом капијом пуши се још велики камени жртвеник, опточен бакром.

А пред нама стоји једна једина. Дозволите да је премерим; њена квадратна основа има у опсегу 500 корака. Са једнога њенога ћо

и, при крају нашега путовања, на седмој кули ја Вас носим у наручју до горње ивице последње рампе, где се заустављамо пред неочекиваним призором.

ИВ ПЛОЧИЦЕ СА КЛИНАСТИМ ПИСМОМ, ХАЛДЕЈСКА АСТРОНОМИЈА И АСТРОЛОГИЈА Београд Плочице од иловаче, исписане пред нашим очима на Вавилонском торњу клинастим писмом, стављене су идућег дана у засенак да се ту лагано суше; сваког дана

Али, посматрајући које се звезде рађају на западу одмах по заласку Сунца, а које се гасе на истоку баш пред његов излазак, успело је вавилонским астрономима да добију прву оријентацију кретању Сунца по звезданом небу, иако га

Зато ћемо се одмах дати фотографисати. Ето, чим сам прстом дао знак, створио се фотограф пред нама и упро у нас објектив свог отрцаног апарата. Каријатиде Ерехтејона биће декоративна позадина наших портрета.

Заиста, у полутами храма трепери џиновска статуа египатске богиње, прекривена златом, бисером и драгим камењем. Пред њом стоји велики мраморни жртвеник, а испред овога урезан је у каменом патосу велики круг са дванаест знакова зодијака.

Он нас води пред један окован, за патос причвршћен сандук, и вади из њега један мали, баснословно скупоцен ковчежић, а из овога

Плутарх прича, на истом месту, да су стихови из четвртог певања Одисеје „У мору шумном веома имаде острво неко Баш пред Египтом самим, а Фарос зову га људи, Тако далеко од Нила, колико за дан преплови Пространа лађа, кад за њом зуји и

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

наоко свакидашњу сцену игре детета и птице која се грубо прекида вишом силом/сплетом околности (мачка уграби птицу пред очима детета) песник слика прву спознају о тамној страни живота која, представљена кроз симболичко обличје

Ластавице ран' востајут рани гости будући, пред пенџери гласе дајут зору свим сказујући. Орел горје више летит, по воздуху весел сљедит. О златоје пролеће!

ДЕТЕ И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме, Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила!

Збирке: Песме (1874), Пред Васкрс (1877), Светли дани српски (1878), Песме (1884). Милорад Поповић Шапчанин (1842–1895), рођен је у Шапцу, умро

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Све то мећу пред Ташану и откривају показујући јој што су понеле. ПРВА СЛУШКИЊА Еве, снашке, све је понесено. Није ништа заборављено.

И сада ће, после цркве, сви овамо доћи. Чак ће деду, Мирона, са собом повести, да би пред тобом изгледало како их он није грдио. Улази слушкиња. СЛУШКИЊА (журећи да ове буду спремне): Хајде, снашке.

МИРОН (у шали): Добро, бар и ти сада да се смејеш. — Идемо, ја и хаџи Риста, а оно одједном иза једног ћошка испаде пред нас Сарош... Сав усплахирен.

У вече, у мојој ћелији, сâм ја, преда мном твоје јело, чаша твога најбољег вина. Мој слуга, клисар, пред вратима, уздисао би жељно и завидно, што он нема толико јело и пиће, док ја овамо од свега тога не бих смео ништа

Да, истина је. Ја сам крив! (Спази њену голу руку): Покри то! Може ко ући и видети те такву. ТАШАНА (у пркос): Нећу. Пред тобом нећу да се кријем. Нисам се крила ни пре, кад си с покојником долазио, па нећу ни сада.

И зато, док сам била сама, пуста, затворена, тешила сам се да кад ти дођеш, да бар пред тобом могу душом дахнути. Не да се насмејем, него да се не трзам, као што пред другима морам, бојећи се да не учиним

Не да се насмејем, него да се не трзам, као што пред другима морам, бојећи се да не учиним нешто што није ред и обичај да удовица учини. (Горко): Ох, али тебе никако!

И затој ћу те баксим пред њи да те тепам. Затој ти ово казујем, да после немаш зла воља на менме за тија шамари што си ги од мене изручаја.

Више праг те куће не смем да прекорачим, неће ме ни примити; а ако ме и прими, јер толико је добра, неће излазити пред мене. Њене слушкиње ће ме дочекати. НАЗА Ташана? САРОШ (уплашено): Ћут!

САРОШ Па ту, у берберници. И наши и ваши трезни долазе да се брију само пред велике празнике, а у остале дане већином пијани су; или се ту опију, чекајући на ред и поручујући пиће из кафане.

Их, их, колико си покварен, Мироне, и то душа ти покварена! И сад куда? У цркву не, пред распеће не, са амвона придике не!

ДИМИТРИЈЕ (из дворишта): Сад, газда! Улази момак Димитрије и уплашено стаје пред Младена. МЛАДЕН (мрачно): Затворите капиџике, капију, и никога не пуштајте из куће, нити у кућу, док ја не дођем.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Јесам ли какву срећу видео? Јесам коме шта скривио? Сметам ли коме? Цео дан радим као стока, с једним момком; пред вече просто претргнем, легнем на онај мој креветац и изјаучем се у себи, овако слаб и грозничав.

Срећко није далеко дотерао са свирањем, али је једне вечери збиља купио бакаруше. Брука у кући, брука пред паланком. Ристана очи не суши, а мајстор Коста црн и сув као мрав. Сети се онда један од свирача да опроба Срећку глас.

Ујутро се први дигне, почисти пред кућом, оца поздравља с „љубим руке” и додаје му столицу и воду и лек, улази да види матер, и онда одлази на остали

Али тешко, с питањима и тражењем у очима до пред само издисање. „Децу желиш, Ристана?” — „Три мајке умиру у мени.” Мајстор Коста је предао радњу, издао један део куће

— Паула приђе тачно оном прозору којем не треба. — Забога, дијете! Отуда не излази сунце. С те стране залази, пред вече, зар ти то не знаш, тешко мени! — Паула поцрвенела. — О, Господе, морам и да се прекрстим.

Она није ни десетак година провела с мужем, и у обичним приликама је ретко носила мужевљево име. Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећања на гос-Тошу Лазарића. — Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику.

Падају имена, цифре, анегдоте. Стигоше међутим до госпа Нолине куће и пред чувену стражњу зелену капију за колски пролаз. Ту отпоче и шала и смех. — Шта ради, Боже, онај жути штајервагн?

У тасове спушта добру пару. Просјацима пред црквом, колико их год има, удели. Наравно, скреше оштру реч коме треба, али удели.

Зар је проти свеједно што носате по цркви оне мотке! Ја ћу платити, колико буде.” — Да, да, оштра, оштра и пред црквом, и кад дође из цркве. Ми, њени пословођи и слуге, долазили смо недељом, после службе, на правдање и на молбе.

Туже се између себе, и тужи их вечито Јеврејин Штајн. Галама, док се она не приближи. Чим стане пред нас, све ћути, и свака распра је проста. Омери нас, и почне.

С друге стране, Нола је Лазарићу рекла хоћу, а пред оцем је објаснила поступак. — Морам ићи, зато што овде не могу остати. Прилика ми је да се удам сад или никад.

вредна сам, хтела бих да нешто велико дочепам, да се борим, да ђаволу комад из уста искинем, како већ рекох јутрос и пред Тодором... Нола поче слатко да се смеје. — Виде ли, колико се Тодор препао кад чу да хоћу ђаволу комад да отмем.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

и примечавам да је врло паметно кад списатељи наши, мешајући латинске, немачке, француске и енглеске речи, доказују пред светом да су учени).

Каква је то слава, како мачеви севају, како штитови јече, брда се тресу, а он на коњу и пешке лети, како непријатељи пред њим као муве падају! Тко ће његово положеније описати?

Ако су моји читатељи ради љубопитну ову историју дочитати, ја им друго советовати не могу него да пред њега изиђемо. Нек помисле само са мном заједно, а то је најлакше, да смо у Египту, ево и њега у Египту.

Мидер као гадну и вредоносну ствар презираше, и смејаше се кад се која фрајлица пред њом са својим суптилним струком поносила.

Кад жена пред мужем плаче, и са сузама своју невиност потврђује, шта је то него трговина невиности под барјаком суза?

Вама је познато како се Калан пред Александром Великим живота лишио; он је био од нашег реда, и цео узрок његова самоубиства био је што се паштио што

Кад у месец стигнемо, мој принципал отиде месечном краљу на визиту, а ја останем пред шталом, и ето ти са сви страна навале сад месечни магарци, преко и уздуж мерећи ме и чудећи се величини моји ушију.

Он је тако велики иследоватељ доброга тона да пред госпојама на колена пада, и своје к њима високопочитаније с већим комплиментирањем него макар каква млади наши

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

штапом у руци Са упаљеним срцем на штапу Стопала ми сричу слова Која ми свети пут исписује Цртам их штапом по песку Пред спавање На сваком коначишту Да ми се из сећања не избришу Далеко сам још од тога Да их одгонетнем За сада ми на

баца им листове Пуне црвених дуговратих слова И белих јагањаца ПУТОВАЊЕ СВЕТОГА САВЕ Путује по мрачној земљи Штапом пред собом Мрак на четверо сече Хитне дебеле рукавице Претворене у мачкетине На сиву војску мишева Одвеже вериге сред

високо над нама Зелену песму коса КОСОВО ПОСЛАНСТВО Кос крила орошена крвљу суши На ватри црвених божура Пред њим се шири поље Исписано врелим људским гвожђем Претопљеним у честито злато Трава царује међу словима И њихове

расте Вратио сам се с пута Да сазрело камење из завежљаја Овде на тргу разделим ГОРЊА ТВРЂАВА Шириш руке Високи Пред свим капијама белога града Дочекујеш изворе видовњаке Сунцомоље слепице реке нарикаче И планине удовице Храниш их са

и камен који се може јести И мало ваздуха Од којег се не умире Клањаће ти се звоници И улице се прострти пред тобом Велики господине Дунаве БЕОГРАД Бела си кост међу облацима Ничеш из своје ломаче Из преоране хумке Из

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

младост“, ја ипак то чиним, по ономе нагону који код дављеника, за оно неколико тренутака растајања од живота, изазива пред очима слику прошлости, па чак и далеке младости. Али не осврћем се ја за собом зато да заплачем за оним што је прошло.

Са дубоким браздама исписаним на челу, оно се задржавало пред сваком појавом и улагало све своје напоре да је реши; оно се заривало у сваки проблем, застајало пред сваком тешкоћом,

се задржавало пред сваком појавом и улагало све своје напоре да је реши; оно се заривало у сваки проблем, застајало пред сваком тешкоћом, и тако ходило кроз живот прегибајући се под теретом брига.

се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ не може натраг, ставити ме пред факат да сам пуки сиромах!

који са извесним пакосним задовољством већ неколико година бележи фразе за посмртни говор који намерава да ми одржи пред црквом; и најзад, у многим и многим другим замршеним и неразрешивим односима.

спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да на седам дана после моје смрти мој лоз добије главни згодитак.

Али, пре но што ће се погача преломити, на њу се стављају разни предмети и ставља пред дете, те се пусти да се само маши, и оно чега се маши, тако се тумачи, биће му позив у животу.

На погачи, која је пред мене била стављена, била је једна књига, новац, перо и кључ, као атрибути: науке, богатства, књижевности и домаћинства.

чак није било довољно ни то да чекам хоће ли гости наићи или неће те да им се похвалим новим ципелама, већ бих сео пред кућна врата, на улици, и ко год би од пролазника наишао, ја бих дизао ногу и очајно врискао: „Ја имам нове пипе!

Али сам ја настојао свим силама да своје ново сазнање и применим. Већ када је пред подне дошла тетка, ја сам јој рекао да знам зашто нема надут трбух, а кад је после подне дошла госпођица Савка,

И једног дана учинио сам први мушки корак у животу. Стао сам одлучно пред мајку и изјавио да нећу више да носим сукњу.

Ја сам овим хтео само сам пред собом да оправдам онај понос који сам осећао када су ми први пут навукли панталоне. Међутим, нисам имао много разлога

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Ало, ало... ало... ало, четврта! — окрете се нама: — Изгледа прекинута жица. Телефониста Бонга, нађи брже прекид. Пред отвором заклона неко се кретао. Угледасмо како војници носе потпоручника Војина.

Дрхтавица обузима тело. Лукине уснице су помодреле. Гру-у! Експлозије се сустижу, и пред нама, у висини пешачких ровова, земља као да гори. Из пешачких заклона нико се не појављује. Гр-у! Гр-у! Гр-р-р-р-ру!

— Свршено је — рече потпуковник Петар. Бежали смо низбрдо. Сретосмо наше сеизе са коњима. Пред нама сукну пламен из земље, затутња, ми се повисмо по коњима. Скретосмо у један шљивик.

Тешка артиљерија рила је земљу вулканском снагом, и пред несхватљивом навалом челика прскали су наши разређени редови као сапунски мехур.

А ево га и село. Добих вољу да се разговарам са командиром. — Господине капет... Пред нас искочи нека прилика. Реч ми застаде у грлу. У месту, окретох коња, готов да полетим као без главе у ноћ.

Преко овог живог моста од људских телеса превезени су топови. Али провалија је пред нама била толика да је ни до половине не бисмо испунили телима својим. Командир рече да је за тако нешто доцкан.

А шта ћеш ти да радиш ако коњаници не побегну... Добро, и да побегну. А ти заборављаш да су њихови пешаци ту, пред селом. Чују пуцњаву, и таман ми на пут, а и они. — И то јест — одобрава наредник.

Појахасмо. Командир се окрете возару. — Полази! Обузе ме опет неспокојство. Сад се налазимо пред одсудним часом. А још ако их и сретнемо уз пут. Стегох дизгине и завукох ноге у узенгије, као да ћу сада полетети.

Нехотично зарих мамузе коњу у трбух и он поче да потрчава. Командир се наже према мени. — Пред портом нас двојица зауставићемо коње, да пропустимо батерију. — Разумем! — одговорио сам тихо.

Силазили смо са неке висине, по речноме кориту, обавијени тмином облака и засипани јесењом кишом. Ни прст се пред оком није видео. Газили смо воду, саплитали се о камење. Били смо прокисли до коже. С нама је гамизала и пешадија.

Те ноћи наиђосмо и на једну воденицу. По старој навици својој да обилазе око кућа, застадоше пешаци пред воденицом и почеше да провирују кроз разређене даске. Унутра је тињао жижак И они затражише да им се отвори.

Јер погинуо је воденичар, али је воденички точак остао да се и даље окреће. Пред зору смо прешли неку реку. Око подне задржасмо се на багрданским положајима.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Седела је пред мајком, седела неколико хиљада година, Онда јој рекла: - Ако ти је промаја у мојој соби, Што не идеш у своју?

Бол затворио у теглу а шупаљ леш издао Породици врло уцвељеној што је чекала. Кола чекаху Пред болницом: једна за доктора, друга за мрца. Ноћу сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам.

храст што вода носи, То није мртви орао на таласима, То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све стране. Пред њиме, његов га соко разговара: ”Не буди тужан, господару; нисмо ни на небу, ни на земљи.

Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице: Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми. Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих

Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако. Неко плаче у мени ко хорови у цркви, Ко анђели пред богом неко плаче у мени: ”Има много мостова до раја!“ БОДИНОВА БАЛАДА Кроз огледало отиче орахова дворана као река.

У мислима сад свуда поздрављају јунаке, А ноге у жена јаке; Пред њима радосно мре се: Младачке и ускочке главе врбови венци ресе. Купало, прекрасни несташко пролеће.

Купало, прекрасни деран пролеће. Јунош на водама Када се у срце усели пролеће, Младићи пред дивке капе бацише и поклонише се, Све се девице насмешише с олтара На грохотне трбухе жандара. О!

сестрић кад сисајући дојку мласка, То сама сома капље из облака, и јаче Заструји живот: Изасланик пролећа тек пред подне смилује се, И онда се смеши.

Једном пре смрти погинуо је био као херој на Церу. То се догодило овако: Пред вече напусти дом, А имао је тада година шеснаест, И упутио се најближим путем којим се ловци веру.

ишчупати целу ноћ ту из себе као баснословни мач; настало би крволиптење за сликом коју утисну тада ноћ и ловац Мâч; пред нама лежи мртви вепар, ветар и толике звезде.

ствари, као да се спуштају са другога света: док ме понова не обузме велики вртлог страсти, све жуто, црвено, зелено пред очима; тамо, где је некада био дугачки видик планина, једна нога, једна глава, једно смејање без трајања, много злата,

Ко пева о хлебу и о глади! Улицама и крај биоскопа, пред глумицом младић богоради: Прислушкујући: Из желудца Вам се диже опере неке арија! Она: О не! о, не!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи чак да чује ни повлађивање ливадског пужа који је пред златном најездом сунца хитро бежао у кућицу. — Сунце је један окрутни убица!

Кроз дечакову кичму прође језа: утопиће га људска река! Окрете се и потрча назад ка кули, али пред лом старац Милија стоји, држи кључ, молио не молио не отвара! — Твој цвет те чека! — каже.

Занеме дечак од дивљења. Нежан и сребрн Месечев Цвет као џиновски љиљан пред њим право у небо расте, а стабљика му леска и трепери. Да пружи руку откинуо би је, порастао и као лепотан светом ишао.

лице, од своје страшне жеље као трска у пољу затрепери, кад преко трга ветар зафијука, луде и облаке ускомеша, донесе пред Дрвосечу човека у црном оделу. Сав пометен, диже Дрвосеча поглед к Незнанцу.

« Пребаци он врећу преко леђа и крете ка планини, али се пред сам улазак у село заустави, мислећи: »Што да не испробам једно од нових лица?

Од страха она затвори очи. А, када их је отворила, виде да се налази на самом пешчаном дну, пред ногама премудрог Морског Цара чија је бисерна брада старцу до колена расла.

Брзо! Не опраштај се! Тежак и далек је пут пред нама. Скочи мала брбљивица на репић Зрачку и путовање опет поче. Облаци су заједно с ветром летели на запад.

Коначно их сасвим нестаде. Пред запањеним погледом жене сада је било само празно небо и заталасано црвено поље мака.

Оклевајући, пође дечак. Оклевајући, врати први ударац. И, гле чуда! Други су сада пред њим узмицали. Престаде изругивање и гурање, али читање и писање и даље су за дечака били права мука.

— Никада ја то нећу научити, мајко! — рече и гневно одбаци књигу, али се жена само саже и поново је стави пред сина. — Хоћеш! И можеш! Ти све можеш: ти си из сузе рођен!

И гле, поче да чита, поче да пише, поче да разумева дечак учитељеве речи. Растварала су се пред њим чуда земље као велика, с љубављу написана књига.

Ко зна колико је ишла! Ко зна када у море заронила! Шљунак на обали не говори о томе. Но, када се пред зору утиша море причају рибари како виде да из мора излази једна жена, али приче су им различите.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Дорчо, сине мртви, ноћас ћемо ја и ти... аах! (Бат коњски.) У собу рупи полицаја. ПОЛИЦАЈА (задуван, баца штап пред Арсу): Ево, газдо! Ево ти штап, и власт, служба, и све! Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда?

(Одлучно): Да кунем, ох, да кунем! (Скида шамију, иде пред икону, клечи и куне): Синко, да Бог дâ... ти мене оставио, осрамотио и на овај Божји дан расплакао, а тебе да Бог дâ,

ТОМА »Магда моја, воденица моја«... Па кад је све моје, шта ће ово овде? (Марку): Пушку! МАГДА (пада пред њим): Газдо, газдо... ТОМА Пушку, па све да убијем! Све да запалим! Ни кога да не видим, никога да не гледам! Све да.

Мајка јој дошла у походе. Она се још не буди. Свекрва стоји пред вратима, буди је и тужно поје: О јансана а’нн ђелди Ојан, ојан, маз.

(Замахује штапом.) САЛЧЕ, ГРКЉАН и ОСТАЛИ (понизно одлазе; за њима полази и Коштана). ТОМА (Арси, стајући пред Коштану): Сви! Само она не! АРСА (убезекнуто): Хаџијо! ТОМА (показујући на Коштану): Крв ће за њу!

По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје... Мартинка ми у крило, коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев.

Ништа! Зар што ја говорим, то пас лаје и ветар носи? А? ГРКЉАН (издваја се, пада пред њим на колена и показује на Салче): Ја, газдо — не! Она. Она је научи и да пева и да игра.

Свадба, новац, све ћу ја да дам. (Разјарено): Нећу више за њу да чујем! Одмах! САЛЧЕ (ђипи пренеражена, пада пред Арсу): Не то, газдо... АРСА (разјарен): У Бању, за Асана!

(Курти): Курто, ти горе, на сокак и пази! (Курта одлази.) А ти, Ахмете (показујући на Коштанину кућицу), овде, пред вратима да си, и чувај је! АХМЕТ (одлази иза Коштанине кућице). КМЕТ (остаје, и сваки час вири.

Не могу! Код тебе! Зар само код тебе? и само хаџију, оца твога и мајку твоју да дворим и да служим? Да пред њима клечим и ноге да им перем? Из собе да не изиђем, већ само да седим, ћутим, трпим? (Изван себе.) Ох!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

ОТАЦ 9 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 10 ГРИВНА 11 МОЈА КОМШИНИЦА 13 НА ПОТОКУ 16 ЧЕЖЊА 19 НЕ ВЈЕРУЈ 21 ПРОЉЕЋЕ 22 ПОД ЈОРГОВАНОМ 23 ПРЕД МОДЕЛОМ 25 ПОД ВРБАМА 26 ПАХУЉЕ 28 ИЗ БОЛНИЧКЕ ЋЕЛИЈЕ 29 ЉУБАВ 33 ЕЛЕГИЈЕ 34 МОЈА НОЋИ 35 ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА...

75 КОВАЧ 77 ХЉЕБ 78 РИБАРИ 79 ПРЕД КОЛИБАМА 80 ХАЈДЕМО, МУЗО 81 ВЕЧЕРЊА ЗВОНА 82 ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ 85 УГЉАРИ 86 ТЕЖАК 87 РУЧАК 89 ОПИСНЕ ПЕСМЕ 90 НА

У ТРПЊУ 104 НА ПРИПЕЦИ 105 КОЛЕБАЊЕ 106 МЕДИТАТИВНЕ ПЕСМЕ 108 ПЛИЈЕН 109 ЕЛЕГИЈА 111 ВЕЧЕ НА ШКОЉУ 114 НОЋ 116 ПРЕД РАСПЕЋЕМ 117 СВИЈЕТЛИ ПУТ 118 ОЖИВИ МЕНЕ, НОЋИ...

отка Помрлом грању зима покров ледан, Ова је соба била кô врт један, Гдје је поток текла срећа кротка: Као и сада, пред иконом сјаји Кандила свјетлост. Из иконостаса Сух бршљан вири. Лако се таласа Измирне прамен и благослов таји.

сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'... Кандило и сад пред иконом тиња, И сад је позно предбожићње доба; Ал' глуха јама сад је моја соба, А ја лист свео под бјелином иња.

Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје.

И докле рано свиће доба, Ми га испраћамо, и махалом старом Пред њим слуга Јован краче с џефердаром, И мени се чини, још их гледам оба... 1912.

Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну! А у гривни биће слова Од бисера, алемова: Овај дарак онај даде, Што пред твојим сјајем паде, И што снива без покоја До два мила ока твоја! Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!

'' ''Не карај ме, не љути се на ме, Пуце, мајко, попуцале саме...'' 1907. ПРЕД МОДЕЛОМ Хоћу ли тебе својим скромним кистом, О дивна жено, насликати моћи?

Ал' залуд подвиг, залуд свака боја, Не зна те рука насликати моја, — Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим... Дршћем и горим кô жар сред огњишта, И бацам кисто, јер не видим ништа — Овако близу кад пред

Дршћем и горим кô жар сред огњишта, И бацам кисто, јер не видим ништа — Овако близу кад пред сунцем стојим. 1907.

Никада се тебе нагледао не би'! Но да ми је једно: да постанем валом Сињега ти мора, па пред твојим жалом Да вјечито шумим и да пјевам теби. И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

ОБЛАК РАДОСАВ 436 42 БАНОВИЋ СЕКУЛА И ЈОВАН КОСОВАЦ 440 43 СЕКУЛА СЕ У ЗМИЈУ ПРЕТВОРИО 446 44 ВОЈВОДА ЈАНКО БЈЕЖИ ПРЕД ТУРЦИМА 451 45 ПОПИЈЕВКА ОЛ СВИЛОЈЕВИЋА 454 46 ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК 458 47 ДИОБА ЈАКШИЋА 465 48

напротив, врло често чини; али то је само формална разлика: и у једном и у другом случају пред нама је индивидуа која је сва утонула у духовну средину свога народа.

Неписмени, незаштићени, немоћни, они су осећали сујеверни страх како пред појавама у природи тако и пред појавама у друштву.

Неписмени, незаштићени, немоћни, они су осећали сујеверни страх како пред појавама у природи тако и пред појавама у друштву.

И у песми он се храбро бори пред своју погибију: сам удара „војсци по сриједи“ и сабљом „крчи друма низ планину“. И у песми видимо га прво на коњу, а

и природно , да је мисао о Вуковој издаји, у вези с поменутим околностима, поникла баш у главама тих људи који су до пред крај XВИ века покретали безизгледне, очајничке буне.

Не бити страшљивац, не бити издајник, не осрамотити се пред дружином — пред отаџбином, то је била једина мисао, једино осећање.

Не бити страшљивац, не бити издајник, не осрамотити се пред дружином — пред отаџбином, то је била једина мисао, једино осећање. С том мишљу и с тим осећањем Југовићи су стигли на Косово.

и сад обојица живе: он, забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен, легао те заспао, па једнако спава, пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац

Према Константину Филозофу, Марко је пред своју погибију рекао: „Ја кажем и молим господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом

у кога је „оштра сабља, рука самовољна“, који је дорастао сваком подвигу, јер је мудрији и јуначнији од свих душмана. Пред тим неукротивим џином — а такав је хтео да буде сам народ — турска власт, господство и надмоћност претварали су се у

У оно доба кад су људи стојали збуњени и ужаснути пред неиспитаним и неукроћеним силама природе, жеља да се те силе савладају и учине савезником изражавала се у наивном

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Сузе му навиру на очи и читав предио пред њим почиње да трепери и растапа се. — Не дам да ме на правди бију. Крићу се у Гају, тамо гдје је некад била колиба из

— А ти на дрво! — дочека Стриц који је пред свим потјерама и опасностима увијек бјежао на прво дрво попут уплашена мачка.

Једном су му чак, у некој црквеној процесији, дали да носи пред народом крст, а он га је пограбио и трком појурио око цркве тако да су бабе дигле вику: — Држите га, однесе крст!

Па он има улар на глави! Зауларен вук, еј! Кврц, кврц! — кресну два-три пута нешто у Мачковој глави и онда пред њим сину јасна весела свјетлост. — Па ово је Стричев магарац Сивац!

Морали су најзад да је вежу за кочић пред њеном кућом, јер је сметала у послу. Дјечаци су се били толико загријали за посао да умало не заборавише да пођу

Затим је покупио све коре из школских торбица својих другова и све то сложио на гомилу пред псећом кућицом. — Ево, Жуја, вечерај, па на спавање. Ето мене сутра рано. Пази, добро чувај логор!

Досад бих трипут оптрчао земаљску куглу, толико сам се набјежао пред псима. — Зато тебе воли твој Сивац — тјешио га је Николица. — Ех, чудне ми његове љубави!

— Бојим се да због тога и од вас не извучем. Заиста, нови учитељ изненадио је Боку баш кад је овај пред читавим четвртим разредом гласно рецитовао своју најновију „пјесмицу“: „Наш учитељ баш је слика, нос му црвен ко

Непознати Неко није му више у тмини био за петама. Ђоко је сад имао своју чету и пред собом и за леђима. — Ехе, доћи сад, страшни старче! Гдје си, бабо с торбетином ?!

Аха-ха-ха! Луња је чекала да он престане са смијањем, али како учитељ није прекидао, она узе креду и сунђер с полице пред таблом и баци на земљу. — Охо-хо-хо, баш нећу да те тучем! — грохотао је Паприка.

— Шта би сад, куда би?! Истог трена сјети се Јованчета и онога незаборавног дана кад је тај храбри дјечак пред самим учитељевим носом искочио кроз прозор и побјегао. Да, да, побјегао!

— с језом се упита Јованче, па диже лампу мало више и баци сноп свјетлости лијево-десно од себе. Пред њим се открише жућкасти зидови неке доста простране пећине, нешто мало мање од њиховог разреда у школи.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

И ко би тај, толико несвестан био путник, видећи пред собом кога где пропаде кроз лед у јаму, да би и он тамо натратао и за њим би се увалио?

Бојим се, не имајући на себи ни честита руха с којим бих пред Господа изашао; бојим се, ако сам и распитивао с богатим младићем Учитељу, што да чиним да бих се спасао?

И подругат ће се Нашем грохотноме се смејању! ПОСЛЕДЊИ ДАН Да нам је пред нашим очима, на уму, обносећи нам онај незагашени, увек плантити огањ у дубоку, беззорну, вечиту ноћ, безмесечну и без

силе кренути се са свога им места и подићи се хитњом обилазећи им с великом виком по свој земљи, повлачећи људе пред Христа на суд. И многи туштени, уједно страховити који ће ш њиме доћи хиљадом хиљада!

смола, смрадљиви задах, кревети жешко угљевље, незагашен пожар, неопроштен суд, судац безпријатељан и ничим подмићен, пред њим нема сваком уста наишла, стидљива лица силовитих луди, а сиромаш врло снажна.

И тужимо се на њих пред светитељем што се из Тебе родио: »Спаси ме Боже, јер продреше воде до душе моје!« И хоће да нас потопе те воде.

год на вашу земљу узвојују, ви ћете сами надбити и протерати с вашом слободом и они ће бегати и падати пред вами. НОВОГОДИШЊА 3ДРАВИЦА 1732. Ја ћу вам добра времена давати; кишна пролећа и јесен, и суха лета.

БОГ СЕОБУ СРЕЋНУ ОБРИЧЕ Заслањаће те облак од сунчане пече и пустиња ће ти провидна, мирна бити. Море ће се пред тобом раздвојити и фараон-ђаво у њему ће утонути.

Него јоште ви ћете сами протеривати ваше непријатеље ш њиних земаља и бегати ће пред вама и покоравати се вам ... И старо до старога жито ће вам бити и претицати и оно поодавнашње испред новога

хвалом; елћени се пружају, око њих обскаче риба делфин, што на себи топљенике прихватајући на сухо износи; напредује пред кораби и море брка лепо, тихо, да лашње пролазе без муке.

Ш њихове прилике и ја појати пред Богом учећи нудим се. ОСВАЈАЊЕ УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА Дубока је вода слово у мушкоме срдцу многобеседљиво...

ГОСПОДАР ВОДА Обладати ће он од мора до мора и свим реками од крај до на крај земље. Пред њега ће припасти с поклоном Јетиопљани, штоно су црни Арапи, и његови му злотвори прах са земље шмркати ће му испод

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

није требало да заборави онај шамар што га је пре недељу дана добио и он сам од мајстор-Мана кад је ту исту песму пред њим запевао. Зато је више није певао пред мајстором.

Зато је више није певао пред мајстором. Па и оно малочас, можда шегрт Поте и не би запевао и, ни крив ни дужан, добио шамар да није сам он, исти

Дуго се још причало каква је сила био чорбаџи-Замфир: такве силе и таквог господства нема више! Пред пашу је у турско време излазио кад год је хтео — у по дана, у по ноћи, и био виђен и мио гост у пашином конаку.

Скоро свако доба године имало је своје цвеће, и кућа Замфирова мирисала је преко целе године. Пред кућом су још и два стара граната и лисната шамдуда, неколико дуња и два дафинова дрвета, која је јако пазио стари

У свакој одаји по једно скупоцено сребрно кандило гори уочи недеље и празника пред иконом из Русије, која је сва сребром опточена, а три кандила горе пред оном највећом иконом из Јерусалима што ју је

сребрно кандило гори уочи недеље и празника пред иконом из Русије, која је сва сребром опточена, а три кандила горе пред оном највећом иконом из Јерусалима што ју је донео још некад отац Замфиров кад је био на хаџилуку, куд је повео и свог

Пио би, а чочеци би му певали и играли и вили се пред њим до зоре, а он их, расположен песмом, свирком и игром њиховом, бацао на крило тако силно да би им папуче полетеле

Мала али лепа бела кућица с повећом баштом, са доксатом обраслим у ладолежу, хмељу и ниновој лози. Пред кућом пуно шимшира, а међу шимшировим дрвећем један велики стари шимшир, који чак и хлада даје.

Родбина тек само поведе реч пред њим о њему: „Море ’оће, ете, да га женимо!“ А он обори главу, гледа у страну, стиди се, али не пориче, нити се брани.

авлији, и ове поново, онако стојећи, још једаред изређаше имена девојака које треба Јевда да спомене и да их похвали пред сином Манчом.

Све ово морало се испричати да виде читаоци пред каквим је амбисом врло лако могао бити и наш јунак Мане кујунџија. По решењу фамилијарног већа, Јевда узе преда се

и за све велике и срећне освајаче што прича историја да за њих нема више никакве дражи оно што им је, тако рећи, већ пред ногама, него да их дражи и буди у њима нову освајачку глад само оно што је још непобеђено и неосвојено, што охола чела