Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Успомено златни праже заборава! Из пресађеног отрова дан расте и спрема Почетак лепоте, а лепоте још нема: У прекомерности и изобиљу се губи. Лепо је мањкање у себи што љуби Празнину и место још неопорављено Од одласка анђела, свисло биље.