Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Проћи ће то. Док само прву ватру претурим, онда је лако... Острви се човек...” Харамбаша га прену из мисли: — Ту смо! Он диже главу. Журава се пред њима вила као гуја; скоро да усахне од велике суше и врућине.
а он је пролетао по друму као махнит... И ко зна где би се зауставио да га не прену познат глас: — Не мене!... Он познаде Јовицу. И као свуче му се она магла с очију.
Дуго је гледао, дуго... Већ му се магла навуче на очи, док га прену Сима кнез. — Алекса! — рече он. — Казао је кмет да дођеш судници. — А што ли ме зове? — Не знам. Знаћеш кад дођеш.
Срце му је бурно лупало. Да је Крушка хтео ослушнути, он би чуо како лупа. — А је л̓? — упита Турчин. Милош прену. — Шта? — Надаш ли се ти гостима?... Спремаш ли вечеру?... Ми ти се, богме, спремамо... Милош да пропадне у земљу.
Пандури пообарали главе, па дремају. Напољу се чуше кораци... Он прену пренеражен. Учини му се да га она иста ледена рука ухвати за главу... Хтеде викнути, али не може.
Не хте викати ни молити за милост... Једаред му се учини да чује како се реза отвара... Он прену, скочи... Та, да му је само да дахне свежа ваздуха, да дахне слободно, па би опет био снажан, опет би се окрепио...
Наједард зачу грактање. Он прену. Прену и Заврзан. Грактање се зачу опет. — Одговори! — рече он Заврзану. Заврзан загракта. Хајдуци се тргоше из сна.
Наједард зачу грактање. Он прену. Прену и Заврзан. Грактање се зачу опет. — Одговори! — рече он Заврзану. Заврзан загракта. Хајдуци се тргоше из сна.
Мени си крив ти и твој Лазар... Ја ћу на вама искалити!... Кад чу Лазарево име, Иван прену. — А где је Лазар? — Како немам оваца, тако не чувам ни паса! Ти ћеш сам најбоље знати куд си га послао.
— Устајте, сватови, на ноге лагане! — викну из петних жила. Чељад прену из сна и устаде, па отрча на бунар да се умије.
То ћемо учинити сад, одмах! Па устаде и викну: — Војко! Војко се занео, слушајући причу Заврзанову; прену чим чу Зекин глас. — Чујем, буљубашо! — Одабери дружине колико ти треба, па отиди на Дренову Греду.
— Бог и душа, побратиме, још ћемо их надбити! Станко се прену из својих санова и рече онако, и не знајући шта говори: — Готово...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Очи Цецилије мокрих трепавица, Од свег окренуте сад гледају другде; Нит их прену трубе ни глас ноћних птица. Сто година мирно она пређе свугде: Лепота је смрти без својих граница...
ШУМ Пође шум с горе јасенова, Даде га шуми јелâ, И букви буква, зови зова, Прену се природа цела. Бивоље стадо диже главу: — Је ли то песма о моћи? Шева чу химну небу плаву, Буљина музику ноћи.
ВЕТАР Прену се као птић у џбуну Плашљиви први дах и струја; Но тек што сиђе брдо, груну, И огласи се сав олуја. На мочварној
Колико је шуман ехо моје лажи, Да не прену никог ударци мог срца! И колико мира у речи где грца Цела једна душа и сан од свег дражи!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
света око њега — а сада све пусто, нигде никога, само покисле вране и гаврани гракћу и прелећу са багрема на багрем. Прену се из мисли Пера Тоцилов, задену угашену лулу у чизму, навуче кабаницу, па ошину коње.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Груди су јој се тресле. Њен муж се онда прену, устаде, и, у својој дугачкој кошуљи, бос, пође према прозору, да га отвори.
Заспаше тако у утроби дереглије, брзо, а кирасир ускоро захрка, а кад захрка, сам се од себе прену, пробуди, погледа уоколо, као да тражи некога. Павле је на свом кревецу, очигледно, спавао сном праведника.
Је ли разумео? Честњејши Исакович био је као занемео. Затим се прену, па рече, немецки, лепо, да он није за тај посао и да он жели да крене, што пре, у Росију.
Само се, још једном, као прену, и рече, мукло, да ће, заувек, жалити ту несретницу, која оде у воду, оде на други свет, са дететом под срцем.
Био се сад збунио и препао. Кад чу, међутим, да Воронцов, подвикује: Одговарајте. Отвечајте! – Исакович се трже, прену, па, скупивши сву вољу и снагу, одговори: како је Санкт-Петерсбург желео да види – да доживи то – као што, ваљда,
Црњански, Милош - Сеобе 1
И збиља, чим га вечерњи поветарци мало освежише, он се прену и ућута. Ћутке, гледао је како се кола спуштају према баруштинама дуж Дунава и како за њима остају, на брегу, куће
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
— Да вам ја то нисам рекао, не бисте ни приметили о чему се ради! — смејао се таксиста. —О чему? — прену се из полусна, који јој се лепио за лице. Многи и не примете да их служе робијаши!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Онда, пред лицем опасности, прену се у њој јуначка крв и прикупив сву снагу савлада слабост, те запита сасвијем мирно, најобичнијем својим гласом: —
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Сељак се прену и застаде. Сутон се хвата, још је пустије него обично, а глог је ту, осамљен и тужан као какав човјек.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
? Ал' кад мома далеко одшета Па кад зађе за брсна дрвета, Ја се прену, дубоко уздану, Задркта се па још већма плану, Плану срце, а глава ми букну, Па за момом одма трагом сукну, Брзо
он се из сна прену, Па десницом ка срдашцу крену. Још погледа — јао мили Боже! Таре очи, вероват не може: Близу њега једно чедо бело,
Љупко цвеће, ти још не увену? А ти, зоро, опет из сна прену? А ти, сунце, опета ограну? А ти, данче, опет свету свану?
Он види миле доле и равнине, Он види горе, брда и планине, Још дивно место, де с' из ништа прену Па први пут у јарко сунце глену; Он види друге, види пријатеље, Он види све ту миле своје жеље, Ох, њу он види,
Ал' напослетку с' из несвести прену, Па слушкињу крај себека зглену, Па упре у њу то стаклено око, И малко диже, уздану дубоко, Па онда младој паде на
69. Нигде мени нема среће Како прену и свет глену. Кад посади како цвеће, За дан, за два, па увену; А тичицу кад одрани, Одма јадну и сарани. 70.
X Ма зарашта, срећо клета, Заш' је тури у живота, Кад је чека овог света Само гроза и страота? Али јатка ево прену, Диже око зачуђено, И крај себе мајку глену, И то сузно око њено, И око ње суза ова Вас обрте свет изнова.
— Куд? — Не знаде, Само зна да напред мора. Сад на исток око даде, Боже, Боже, ето зора, Кâ из сна јој душа прену Па унапред живље крену. XXИИИ Гле над реком тог гребена! Ал' је гледа страовити!
Ма у њу се нешто мало И подсмеја помешало; Прикупљене стоје веђе, Ал' замало па све пређе; Он трепетну, из сна прену, Што ли ми га отуд крену? Доба веће? зар већ зори? Спази свећу е још гори.
ох, Боже!... Он се из сна прену, Па десницом ка срдашцу крену. Да ли нешто заиста га дави? Да л' је медвед мамен и на јави?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси. Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника. — Побро, шта ти би одједном? — Још он пита!
Ми, дјечурлија, такођер живахнусмо и потрчасмо да тражимо дједа. — Ђеде, ђеде, ено брадоња слика! — Гдје слика? — прену се старац и погледа пут наше гостинске собе. — Ено га код појате. — Код појате? — избечи се дјед. — Откуд код појате?
Тек у неко доба брадоња се прену из своје опчињености, поисправи се на сједишту, баци блок на ниску софру пред собом и сасвим трезвено рече разбијајући
Брат Сава, стари ноћник, једини се прену на тај једва примјетљиви наговјештај својих сати. Премјери читаву дружину неким сасвим новим погледом, избистреним и
Охо-хо, чујеш ли ти ово, Раде, стари мој ђогате? То распојасано самарџијино гроктање прену и дједа из покајничке одузетости, и он се приорну и подскочи као нападнут пух. — Их, пресвете моје виле!
— Оно су они наши несрећници прену се водник из чијег су вода били бјегунци. — Богами сам и ја одмах познао Гојков митраљез — чисто се обрадова тршави
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Иза сна се тешког прену, Мрак је. Где сам? — ал' на трему муклим тутњом одговара шеталица глухог доба, навила је кивна злоба, те се никад не
И ти се прену из тешке коби, чауру ропства крилима проби, полети сунцу и крсту свету, ал', још у лету, стаде те писка, стаде јаук.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Послије вечере метну један пањић под главу а марамом покри главу, и леже да спава. Кад ујутру јутро освануло, он се прену иза сна, устаде те се уми и помоли богу, па хтједе кренути, али да му вјетар не би свирао у празна уста, хтједе да се
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Прену се Пијевац, истегну врат, прогунђа гласно: „Стао ми сат!“ — па клепну крилом и кукурикну, у само уво Мачково викну:
Ћосином руком, заигра жрвањ са дивљом хуком и пође послу свом, а усред горе, у истом трену, Бркоња див се из сна прену и поче страшан лом: „На ноге, диви, другови смрти, овамо гвозден бат!
“ А кад је стигȏ надомак млина, из траве скочи, залаја: „Стој!“ Прену се Тоша у сну затечен и само дрекну: „Сада сам печен!
Лагашан ветрић под врбе зађе, копреном игра лаком, запао мачак у сан дугачак, прође му језа длаком. Прену се Тоша и очи брише: „Брка ми мога, ево нам кише!“ Светлица оштра небеса креше, облаке модре пара.
“ Од ждрала оста под небом тачка, залуд је очи траже. А Жућа сврну на Тошу очи: „Чујеш ли шта нам каже?“ Прену се Тоша и снизи глас: „да није путник лагао нас?
Тишина затим завлада млином као да никог није ни било. Истога трена чича се прену, очи му старе лукаво сјаје. „Јесте ли, децо, свршили причу, спавати ваља, доста је граје.
Распреда Тоша: „У неког цара рађала златна крушка . . .“ Па истом прену и Жућу пита: „Шта то крај реке шушка?“ „То ветар шапће! — Жућа му виче — Не бој се ништа, већ причај приче.
“ Истом ти мечка забрунда нека: „Навали, суде, старина чека!“ Ево ти лава, разјапи уста, а и вук скочи брже, прену се чича, на ноге ђипи — па се иза сна трже! Уместо вука и страшног лава, над њим се бечи — Винкова крава . . . . .
Смирен је жрвањ још топал био и мирисао на брашно меко. Прену се деда, подиже главу: „Млин је заспао!“ — тихо је реко.
А млин забруја ко никад прије, полете жрвањ ко коњиц пропет. Прену се деда, весело викну: „Чујеш ли млина, будан је опет!
Залуду тмина јуриша глува кад мама добра дечака чува. Јутарње сунце кроз прозор вирну, у собу зраком крочи. Прену се дечак. Ко ли га гледа? То су мамине очи! Путују дани у сјајном низу, када је мама рођена близу. . . . . .
чика-Вуком са дугим брком, сав се претвори у зној и пену, док се, напокон, у задњем трену, скоро укебан — иза сна прену. Пробудио се, ал и то знај, ту причи не би крај.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Откуда у ово глуво доба?... Придигох се. Стражар као да се прену, и погледа ме зачуђено. — Не спава ти се?... — Чујеш ли звоно? Он накрену главу на једну страну.
Наједном као да се прену. Заврте главом, мљасну устима као да неком нешто псује, и заурла из баса: — Мечке једне!...
Пук је стигао у Ваљево у први сумрак. Точкови топова затакараше јаче о џомбасту калдрму, и као да нас то прену од оног једноличног шума по сеоским друмовима. Пред осветљеним кафанама поседао свет и посматра нас радознало.
— Чула сам — поче моја мајка — да си ишла... Млада девојка као да се прену. Преко њеног лица прелете сенка, оно се скупи а душу као да поклопи тежак оклоп.
Он ме упитно погледа и трепну очима. Сасвим полако изговори своје име. Ја извукох нотес да запишем. Он се одједном прену. — Молим, зашто ће вам?... Господине, ја ћу пре погинути него што ћу дозволити да се о мени говори као о бегунцу.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Зачу се само јаук Љубичин од бола, па онда њен хистеричан врисак... Писар се прену: види да овако неће никад бити краја скандалу, па дохвати жену за рамена и изгура је напоље.
Зар и то није страдање !... Гојко се трже; поче опет да му наилази облачак на чело, али се он прену и стаде се отимати од тога новога расположења. — Страдање... разуме се. Па баш то и јесте оно што вам кажем...
Они испод крушке поскакаше и нестаде их у помрчини. Љубица се прену. Шта. је ово... сама?!... А они отишли... намиловали се, наљубили се, па отишли свако своме гнезду...
Љубица подиже главу и стаде се домишљати овим речима. Није их у почетку разумела. Одједном се прену и погледа свесно. — Ко... ко руча ?!... запита она загушеним гласом, готово шапатом. — Знаш ко...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Помоли се сунце. Кмет се прену и диже људе. — Стан'те сви у ред, један до другог. Наместисмо се сви у један ред. — Е, сад одбијајте ви у десно, а
Али он не подлеже овој новој навали. — Ноћас сам те сањала, рече му Даница. — Та није могућно! — викну он И прену од чуда. Како си то снила, кажи ми, молим те? — Говориш на испиту о некоме цару и царици, али нисам упамтила о коме.
А кад га упиташе шта га је изазвало да убије Спасоја, он се прену, очи му засијаше, па гласно одговори: — Ја сам за правду и закон... за Христа Бога и свету Тројицу... не дам светињу!.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
љубави вечне, Час љубави праве, жељене и чедне, И све што у души мојој беше часно, И добро, и нежно, испод коре ледне Прену се и живну и закликта гласно.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ни то не прену човјека на прозору. Замишљен, дашто! Крупне ли су те мисли што се пребирају у ноћној тишини кад је одмору доба, а на
Та нагла промјена видјела, прену их, те она отевши му се из загрљаја, утрча као кошута. Он оста, држећи још руке раширене, па кад она уђе у кућу, диже
?“ и замахну чибуком. „Аман, забога! Не ломи ту руку што ти је ђецу одњивила!“ кликоваше јадница. На те ријечи он прену из бјеснила, па јој пусти руку и стаде се обазирати, да није кога ту.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Њеколико капљица кише падоше му на руке, те се прену од сањарије и погледа пут истока, гдје кроз облак сунце грану. Погледа свуда око себе, и учини му се да су брдељци и
Сад их прену граја слугу испред великих врата, те потекоше тамо, али не могоше изаћи од Балегана, који је одскакао. — Прикини одма!
Будионица зазвони. Из старе навике Бакоња се прену и прекрсти, али не скочи као њекад, но лешка докле не изумре пошледње зујање звона и замишља веселога Бутрицу како
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ћуте дрво и море. Само шýме Као што нем то зна и једино уме. У глув свет сам зашо: у сиво и сиње... Нешто се у мени прену, ко од треска: Буде се шакали из моје пустиње И гоне ме, лудо, преко свога песка.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Једино тако. Од горчине и жалости магли му се страх и осећа неко болешљиво задовољство собом. — Стој! — прену се поред гробља, па без објашњења скочи из санки у снег и пође брзо уз благу узвишицу, газећи целац до колена.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Ја ходам! Ја трчим! — узвикну сва ван себе и хтеде да излети напоље, кад је прену нечији слабашни гласић: — Лепо!! Лепо!! Али помози ми! »Можда се врабац вратио?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Час љубави праве, жељене и чедне. И све што у души мојој беше часно, И добро, и нежно испод коре ледне, Прену се, и живну, и закликта гласно!
Но кад сунце блисне на море и грање, Тад ће да се прену, и изађу тада, Као црне змије на своје сунчање... Ј. Дучић XЦИИИ ЗВЕЗДЕ Са острва Лопуда Високо у грању мирно горе
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ Из тих и сличних туробних мисли прену се он кад се Хемфре опет појави у чекаоници. Хемфре је сав блистао од радости и задовољства.
После наколико минута Њутн се прену из сна. Он погледа зачуђено око себе. „Ја сам, Бог и душа, задремао! - Моје дело није више лектира за мене, већ за
Па и сада су ми унучићи топли сунчев зрак који озарава позну јесен мога живота“. Кад спомену своје унучиће, он се прену и погледа на сат. „Време је да пођемо; моји мали врапчићи сигурно су добро огладнели после своје игре и цвркутања“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И тек што је ово рекао увиде и сам како је бескрајно јадан био овај одговор. Као сан нејасна дотле, жена се прену, трже, онда се мало намршти и нешто свесније и као сама за себе стаде ослушкивати како се оне тајне силе буде.
Онда пажљиво, јако пажљиво погледа у понор који је ћутао. Па се брзо прену, и као да виче у помоћ врисну: — Драга! драга! драга!
Тада, у том моменту, заиста критичном, као после грома, као муњом ошинут, као рањени пантер, прену се Обилић; онда једним балетско-пантерским скоком одскочи Обилић у страну, онда гурну Вука Бранковића, и онда лицем
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору. Ђурица се прену. Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.
Она се прену. Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже,
— викну Пантовац — за то ти нисам дошао. Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. Старац се прену. Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.
Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша. И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. — Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себе.
Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми !.... Станка се прену, рашири очи н погледа га за чуђена. — Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад већ видно да ће пући зора, он ти се наљути, спопале за жељезни штап да утресе јабуку, ал се стража прену и ухвати га, па с њим пред другог цара.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Не дај, дадо!.. Турчин!.. На детињу вриску Богдана се плаховито прену и спази надно куће, недалеко од врата, својега мужа. Збунио га синовљев поклич и стао укочено као ступ.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Ха, ха, ха! — То ће бити унтерхалтунг? Хи, хи хи!“ — Ја знам, моја високопочитајема госпоже, да би пет пути више прену.
Краков, Станислав - КРИЛА
Немир је у свима. Нешто се догађа. Груну крај њих пуцањ, други, трећи. Све се трже, прену. Батерија крај њих то отвара ватру. Виде се крај топова и кара војничке прилике како се сагибају и додају нешто.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Да, да — потврђује Коста. — Цело сам јутро то рачунао... — То ти је оно: докон поп јариће крсти. — Али Рајко се прену. — Чекајте мало, бароне, да ја вама пробам глас. Поставићу вам простији задатак. Али брзо да ми одговориш.
— Господине капетане, осам је нестало, а тројица су рањени. Командир као да се прену. — Нека се одмах пусте ракетле и прегледа терен.
Биоскоп у биоскопу. — Слушај — говорила је заносно — сутра у три часа доћи ћу код тебе. Војин као да се прену: — Но, хвала богу. Ниси ваљда одбио? — Пристао сам... Најзад, у том моменту, ко не би пристао! И сутрадан дошла је.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— прену се опет Реља као иза сна, кад бијаху подалеко измакли из чаршије и прихватили се брда. — Шјутра ће бити гробови и биљез
Ћипико, Иво - Пауци
Опет ти фала! —Збогом, Раде! ...Те ноћи првим сном заспи тврдо, само за кратко вријеме, а кад се прену, протегну се и зијевну, али истога часа представи му се у памети несрећа и зло што га снађе, очито, одјелито...
Иво осјећаше њихов тешки рад и удисаше воњ прекопане земље. Његова момачка снага прену се, разиграна жаром сунца и звеком мотика, на погледу тих прегорјелих, знојних лица.
Покој се спушташе на његову душу, успавкујући му сваку тешку мисао, да је заокрије отајством ноћи. Прену се из блага покоја тек када зачу тик близу себе непознато цвиљење, које као да је долазило из земље, па погледа на
— Збогом! — рече напокон изненада. — Пошли здраво! — прену се стари и боље се опружи. Иво покрочи к излазу. Старац погледа за њим и наново се јави: — Поздравите оца!...
И све стоје тако, док се изненада не прену дјевојка и погледа у сунце. — Биће брзо подне... Збогом! — поздрави га и пође к излазу. — Бог!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
За њоме пролетњи лахор из мрачних планина стиже, И топло заблиста сунце на зреник ступајућ ближе. Све прену из тешког санка и све се радосно крете, Да прими подмлађен живот из руку божице свете.
У своме станишту милом Славујак у сну се прену и нагло лепршнув крилом Отреса студену росу. Свуд блага тишина влада, Само што бистра вода с кладенца роморећ пада...
Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона... Јелен се у гори прену и журно подиже главу, И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток, Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву. 1890.
Он није дувао много, нит много времена прође, А крупна сеоска марва на зборну пољану пође, И село у часак прену. Звуци се од свуда хоре, Исток се у пурпур осу и сунце одскочи горе. И дан огреја сјајни.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Заплаче се горко. И чисто се прену цело гробље. Само за тренутак. У паланци нема гробљанске меланхолије, сем понекад, пред вече, кад у току дана није
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Као да сам му позледио неку рану, командир је обухватио зубима доњу усну и намрштено гледао преда се. Онда се прену: — Није ми до топова...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сања... Но ђаурска труба писну неђе. Он се прену, трже, густе скупи веђе, И обори главу међу сухе руке. 1911. ПРЕПЕВИ XАЈХПИX ХАЈНЕ И ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО ПРОЛОГ
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Бог ти стару не убио мајку, која те је такога родила и у свате цару опремиле!“ Кад се прену Милош Војиновић, те сагледа цару очи чарне, кулаш иде с коњма царевијем; он покупи дизгене кулашу, па ишћера њега из
Притиште га Мустај-беже Лички су тридесет и четири друга, измаче му свијетло оружје. Кад се прену јунак из травице, те он виђе црнијем очима да су њега Турци притиснули, а код њега не има оружја: како кога рукам’
Кад се прену Јанковић Стојане, он бесједи Туркињи ђевојци: „Што је тебе, Туркиња ђевојко, те прољеваш сузе од очију? Ил’ ти жалиш
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Враћали су се кући, весели, румени и задовољни. — Еј, па ми смо сад као неки одрасли људи! — прену се Стриц — замјењујемо Николетину. — Тако је. Сад се стрина Марија на нас ослања — потврди Јованче.
— Како, кад? Хајде причај. — Ево како — повјерљиво поче Стриц. — Лежим ја ноћас на штали, кад ли ме иза сна прену лавеж. Лаје наш Зељов, лаје, па одједном престаде и поче да цичи и да се око неког умиљава.
Јованче се сјети Николине пушке и занијека Главом: — Не, нећеш ти то подносити. Момчина се прену и зачуђено погледа дјечака. — Како да нећу?! Ћутаћу као крава и пуштати да раде са мном што год они хоће.
Колико је пољар спавао, то не зна ни он сам. Прену га тек прасак пушака из долине. Задихани дјечаци, Мачак и Вањка, трчали су према њему и викали: — Стриче Лијане,
Лана поблиједи. — Ето их! Гоне некога. — Сакријте се у нашу пећину — промуца Јованче узбуђено. — Какву пећину? — прену се Николетина. — Нашу пећину. Мачкову — објасни Јованче.
Потпуно га је скривало оно жбуње пред улазом. — Мени се чини као да сам све ово сањао — прену се најзад Јованче и превуче руком преко чела.
Одједном се Луња узнемирено промешкољи, сједе и забринуто рече: — Неко има у шуми. — Шта кажеш? — прену се Стриц и узе преплашено да звјера око себе.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Те ангели слажаху и пак узлажаху горе и доле по њима. А и сам Бог сврха горе стајаше на њима. Тим плахо се Јаков прену из сна, скочи ома на ноге пронеразен, те рече: »О, међер, Бог је на овоме месту и ово су овде врата небесна!
И прену се и те се мисли што ће то бити до сутра. Већ му не би до сна, него све се моли Богу до зоре. И на сутра дан заповеди ц