Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
сећања, него је премештао и њихов положај у композицији романа, чак толико да је најзад дошло до пуног темпоралног преокретања.
је прво једну па онда другу етапу Софкиног сећања помицао на сам почетак, тако да је напослетку дошло до огледалског преокретања времена - што је у првој верзији био почетак (композициона улога пролога) у последњој је крај (композициона улога
стране да посматрамо генезу Нечисте крви, тамо где нам је омогућено да у њу завиримо, свуда наилазимо на исту врсту преокретања, заправо свуда Станковића налазимо пред одлуком: продужити опис изнутра (из доживљаја лика) или га заменити описом
Односи се, наравно, и на избор говора. Као што је то у анализи времена показано, до преокретања није долазило одједном: оно се збивало у постепеним померањима од једне до друге верзије текста.