Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Љућу благост није осетио, па буљи у тог непознатог пред собом и бежи, препаднут. Кад Петар измакне, Стојан се смеје, као луд: зна да у њему нема ни трага од љутине коју је сад одиграо.