Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење. — Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко!
— цвили већ изнемогла мајка. Али јој поп не даје даље. Брзо препоје, очита, да би се она дигла и, утирући сузе, брецајући још од плача, почела да раздаје просјацима, слепцима, кљастима.
— Дêдо, и ове моје... И ма да поп одмакне далеко од њега, неки пут оде и из гробља пошто све препоје, он једнако плаче, виче за попом. — Дêдо, и ове моје препој!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А још мање да му је кадгод новаца заискала, сем кад оде у цркву, на гробље, да мртве препоје, па јој треба за попа. Чак ни јело. Да није морала за њега да готови, за себе никад не би. Само би сува хлеба јела.