Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
разбијао, ништа нам није требало да разбијамо Левићеву кафану, до Бога сви су чули, викнуо је, сви су чули, лисице су Преровци, сви ће побећи; Аћим је рекао разбијајте, разбијали су сви, сви, сви, звоно удара у греду, он има ситну децу, он је
Аћим ћути. Хоће ли се овог јутра Преровци скупити око њега, као што су се некад у заранке скупљали око Василија под овим багремом?
Стари Преровци су причали: трећег дана однекуд се врати Лазар, уђе у авлију и затече Василија под багремом. „Помаже Бог!“ рекао му је.
Ја сам донео наручје сламе да запалим зграду. Шта мије то требало? Нисам само ја. Сви су Преровци лопови. Кад дође господин капетан, сви ће они на мене да пруже прст: „Тај је први донео сламу!“ Јежио се од страха.
Тог дана био је Свети Лука, а доцније, кад је стигао стоку да чува и оре, Преровци су његовом имену додали — Дошљак. То му је презиме остало до смрти. И мене су све до војске звали Аћим Дошљак.
И запамтићеш ме. Идуће ноћи нећеш моћи да заспиш. Ја ти нећу дати. Од Божића ни ја не спавам. „Преровци су га презирали и исмејавали. Мати је била домаћин куће, а он је увек био њен слуга и воденичар.
се пружају као срндаћи преко урвине, то је била коњица, а не ви, трапаве пијандуре, а ми смо били војска, нисмо били Преровци, официр, иако је имао браду, није био галамџија Аћим Катић, па труба цикну јуриш, ми као зверови поскакасмо...
Аћиму лакну кад га у групи сељака, везаних један за другог, вод војника потера у Паланку. Ћуте везани Преровци, а ћуте и војници идући пешке за њима.
Није требало да дође невезаних руку. Преровци су због тога гунђали кад је излазио из апса. Презриво гледа униформу, с рукама на леђима.
— Јок, капетане! Аћим Катић не излази из апсе и неће на слободу док сви Преровци не буду пуштени и док се не казне злочинци за убиства и тиранства по мом селу. Јок, капетане. Нећу милост.
— дочека га зачуђено Рака апсанџија. — Шта те брига! Пуштај ме унутра. Апсанџија махну главом и пропусти га. Преровци поскакаше: — Шта је било? — Ништа. — Је ли опасно за нас? — За вас?... Није.
новине и књиге да чита, држи говоре сељацима, грди чиновнике, псује министре, виче и тражи правду и слободу за сељаке. Преровци су га бирали за кмета, па после и за посланика. Грмео је у Скупштини и цела га селачка Србија чула.