Ћипико, Иво - Пауци
—Понијеће га... — слуша пажљиво стари. —А задњих дана нека Раде дође к мени, послаћу га бискупу на исповјед; самоме пресвијетломе дано је да га може с богом помирити... Што мислиш, а? А ви радите увијек на вашу, по турску ...
Тпехе недјеље наповједи, иза велике мисе, Раде се наврати попу Врани по цедуљу да пође у град пресвијетломе бискупу на исповјед. Поп—Врани жури се, огладнио је; и слуга Иво већ на сто носи.
Гоњач мазгу умири и с другом двојицом господе поможе пресвијетломе господину да сјаше, и тако његова пресвијетлост са свом помњом ступи на земљу. — Нисам се престрашио!
А ужасно се на одијело троши, немаш појма! Срећа, де ће ме, зафаљујућ' пресвијетломе, ова комисија окрпити. Ма пожуримо! — прекиде говор, опазивши да су господа поодмакла.
То је наједном упало у очи и пресвијетломе господину: — Господине управитељу, можете се откопчати, биће вам вруће! — рече, обративши се к њему. — Фала!