Ћипико, Иво - Пауци
Његова пресвијетлост очито се престраши, па збуњено руком маше да Иво отступи а невична јахању, на високоме самару са блазином, неспретно
Гоњач мазгу умири и с другом двојицом господе поможе пресвијетломе господину да сјаше, и тако његова пресвијетлост са свом помњом ступи на земљу. — Нисам се престрашио! — рече, рукујући се с Ивом.
Па се обрати Ивину знанцу са свеучилишта: — Исплатите гоњаче, па нека иду куд хоће! Његова пресвијетлост одавде ће пјешке, ионако је равно.
Иду полагано, набадајући се на кишобране. — Па што је ново у селу? — на њемачко ме језику упита Иву његова пресвијетлост. Иво се збуни: — Ништа нова; живе се рђаво као и обично!
— Далматински лавови! — насмија се његова пресвијетлост. А господи допаде се досјетка, и с осмијехом придружише се изразу лица свога старјешине.
— Најпрво ћу походити цркву. Има ли каквих знаменитости? — Стара црква... Господин жупник чека. Док је његова пресвијетлост говорила с младим учитељем, Иво приђе своме знанцу да с њиме измијени неколико ријечи. — Послије!
Његова пресвијетлост клече на одређено мјесто, ћилимом застрто; за њим клекоше и друга господа, и тако прође неколико часова у скрушеној
Његова пресвијетлост помњиво разгледа и пита то и оно, па тумачи и приповиједа каквих је он све одијела видио по својим званичним путовањима
— Варате се! — одговори хитро учитељ, увјерен да није погријешио, и хтједе да протумачи ствар. Али његова пресвијетлост у исти час задивљено га погледа, затвори регистар, и нагло се диже.
Сви са стрепњом гледају сада учитеља, сада његову пресвијетлост. Уто изнебуха униђе у школу начелник и политички управитељ из вароши.
— Није требало да долазите! — опази његова пресвијетлост, иза обичне жалбе начелника. — Ја ћу још вечерас у варош. Но, фала вам свеједно, тако ћемо заједно!
— ускликну дум Фране, усхићен од весеља, дочекавши их на кућноме прагу. — Изволите! Његова пресвијетлост сједе на полтрону, у чело стола; за њим, обазирући се један на другога, посједаше и други. — Сједните, молим вас!