Матавуљ, Симо - УСКОК
А ти не чу још и то да му цар Александро пресјече давати оне хиљаду цекина, те му је био одредио давати цар Павле? — Чух! — рече бркоња одбијајући густе димове.
Радоњић с другом војском разори тврдињу Тројицу и опколи Котор; сердар Саво Пламенац с трећом војском опколи Нови и пресјече везу између Боке и дубровачког. Тада уђу у Боку с бродовима Инглези, савезници руски; тада устану и Приморци.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ викну Владика. Брзијем корацима и жена и човјек пођоше. „Ама, Господару!“ поче ђакон молећим гласом. Владика га пресјече оштрим погледом.
Ћипико, Иво - Приповетке
— Како сам данас с олтара навијестио, онако ћу и учинити. — Ма устрпи се, пустите ме рећи! — пресјече га стари Жижица. —Ала, да! — навали парох нестрпљиво. Било би боље ради мира у пуку.
Ћипико, Иво - Пауци
— опази писар... — Дакле, погодили сте се, а? —Чекај! А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесет и пет талијера равно... Нека смо једнаци! — Нек буде како хоћеш!
Али однекуд усред чаршије обри се Петар, Цвијетин стриц, па им пресјече пут. —Куд ћеш с цуром? — пита, накреман вином. —Пусти људе да мирно чаршијом иду!
А не знам што би од тужбе! — Не брини се ти за то, пресјече му ријеч газда, — већ, слушај, тужи Раду за прихвату опћинске шуме... Јеси ли разумио? — Јесам, господару!
Ја се с тобом шалим јер си ми мила, као да си ми моје дијете... и ти си господарица у кући... —А тетка Пава? — пресјече му ријеч дјевојчица.
Поврати ми их... — Марко! — бојиш се зар да не изгубиш твојих десет талијера? —Није баш то... али ..... —Пусти! — пресјече Раде... Божице, донеси твој ђердан! Жена ћутке пође до свога ковчега, отвори га и извади ђердан.
Пропали би... А имају и право! Гдје је то? — разлаже Ждрале. Ковач хтједе да још нешто рече, али му Раде пресјече бесједу. —Хоћеш ли пазарити? — упита га. —Хоћу, ако ми иде у рачун... , —Одмах паре, да знаш, потреба ми је...
Али нека ти не буде жао, мала ти вајда од њих... Газда накастио да те раскући... Па не би бог!... —Ко вели? — пресјече га Раде и диже се. —Веле варошани... —Видећемо! — плане Раде, и очи му синуше. — Не дам земље док ми је глава жива!..
Стари Анте пресјече бесједу и чисто устрне. — Ти, Јосо, — обрати се судац сину Рајићеву, — исприповједи лијепо како је било оне вечери
А суд нека чини по закону... — Ча по закону? — јави се Цирило. — А нисмо се намирили. — Како намирили? — пресјече нагло замјеник државнога одвјетника и навлаш скиде наочаре, па упиљи поглед у њ.
А све моја луда памет и рђави људи... — Знам, дао си другоме у руке своје труде, — пресјече Иво. — Нисам могао сам радити, а болила ме душа да продам старину.
Видите и сами, — и погледа се низа се. —Него, свитујте ме! — Видићемо други пут, — наједном, узбуђен, пресјече Иво, угледавши Кату поврх пута. — Нимам сада вримена! Збогом! .
— Ја их не знам причекати! — прочитавши, рече Иво. — Није ми мило! . — Ча побогу!. — пресјече га отац у чуду. Не знаш их причекати? А ча си онда учио? Није него твоја линост! Ваља их причекати.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ошину господара свога, господара Страхинића бана, поврх главе по чекрк-челенци и по њег'ву бијелу кауку; пресјече му златали-челенку, и пресјече бијела каука, мало рани главу на јунаку: поли крвца низ јуначко лице, шћаше залит очи
Страхинића бана, поврх главе по чекрк-челенци и по њег'ву бијелу кауку; пресјече му златали-челенку, и пресјече бијела каука, мало рани главу на јунаку: поли крвца низ јуначко лице, шћаше залит очи обадвије.