Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
„Дакле никад — дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго — Никад више —“ ту му коњиц рже, Он из мисли претешких се трже, Те погледа небу ка истоку, Гледа боље, не верује оку: Црвēн пред њим, кâ да небо гори: „Шта је оно — зар
Бака ова беше бајалица, Бајалица, вешта лекарица, И за две-три недељице дана Поможе ми од претешких рана. И сви људи вењаху ондака, Е то чудо учинила бака; Но ја мишља да од свега лека Више мени помогла је сека.
“... Тако Миле — он то главом беше — Таке мисли њега салетеше. Ал' замало... ту му коњиц рже... Он из мисли претешких се трже, Па погледа низ то равно поље, Протре очи, а да види боље: Црвен тамо, кâ да небо гори. „Шта је ово?